Највећи син нашега језика је са одра поручивао једном пријатељу; "Сјети ме се ђегођ кад ме већ не буде и нека потомство бар дозна за наше намјере кад му дјела не могох оставити."
И ако једном нестане српски језик - Његошев пјесмотвор ће га надживети.
Нико после Светог Саве није толико учинио за духовни опстанак српског народа. Можда сам баш зато од једног монаха чуо прекорне стихове:
Како Његош није мого знати
Да му ни гроб не може опстати?
ЛЕЛЕК МЕНЕ
Боже драги, нема већег чуда
Но што пишу послије Његоша?
На врху је само једно мјесто
И никад се неће упразнити
А горему ниђе краја нема!
Никад није било једне главе
Да је могла јаче заманути,
Нит ће икад бити људске душе
Да ће моћи дубље заумити,
Покренути велику посијеч,
Себе и свој народ изустити
И ту ријеч да може покрити,
Одржати и окријепити!
Само челник има шта да каже,
Онда када све тек треба рећи.
Српокрилим првим ријечима,
Прволиком невином првином,
На наречју љепшем од живота,
На коме је Господ свијет стваро.
Док немаше другога језика
На коме је то боље речено!
Шта ће ново ако имаш старо
Прије себе и нас написано,
Које ти је свак напамет знао,
Па се можеш придружит прецима
Исте пјесме истим ријечима
И сузама на истим мјестима!
Коме треба каква друга књига,
Тај и није из овог народа!
Ко је једно а сада је друго
Нико не зна шта ли ће још бити
И своје је мртве погубио!
Куд с Његошем послије Његоша?
Да онако није загрмио,
Могли бисмо муцат испочетка!
Матија Бећковић, ПУСТИЊАК ЦЕТИЊСКИ, СКЗ и СРПСКО КУЛТУРНО ДРШТВО "СЛОВО ЉУБВЕ", Београд - Бр, 2013.
Нема коментара:
Постави коментар