Цар Николај Други Романов - заштитник српског народа

   Освит друге деценије 20. века...Цар Николај II будно посматра развитак догађаја на Балкану и могућност војних похода Аустроугарске на Србију. У посвећености одбрани Србије од својих војних експерата бива опоменут да Руска царевина није спремна да војно парира Аустроугарској и Немачкој. За разлику од својих претходника, који су се залагали за велику Бугарску и то отворено показали, цар Николај II инсистира на стварању велике и уједињене српске државе.Због тога постаје омражен међу аустријским и немачким савременицима.

                                              
   Почиње Први светски рат...Српска војска се храбро бори против надмоћније војске, али развој ситуације је после неког времена тера у повлачење. Голгота страдања преко Црне Горе и Албаније и упорно чекање и надање у савезничку помоћ. Цела та агонија може се описати речима француског маршала Жозефа Жофра који каже: "Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено". Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу стиже око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Француска штампа у то време пише како нема сврхе превозити људе који су практично мртви. Због спорости евакуације српске војске тадашња влада упућује апеле савзницима, али узалуд - пресудан је апел упућен руском цару Николају II Романову. Николај са своје стране одмах упућује оштар демарш краљу Велике Британије Џорџу Лојду, и председнику Француске Ремону Поенкареу. Писмо цара Николаја је било отворено и енергично: "Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком."

                          
  Ово писмо је било од пресудног значаја са савезничку помоћ српској војсци. Овај спаситељски чин великог владара, одзвањао је дубоко у корпоративној свести српске војске и дан данас заслужује дубоки омаж у српском народу.
   Цар Николај је за своје хришћанске поступке испио чашу мученичке смрти - улазак Руске царевине у рат је ослабио државу и оставио простора за фебруарску револуцију, а затим и октобарску током које је пострадао заједно са целом породицом.

                         

   Реду хришћанских мученика је прибројан од стране Руске Заграничне Цркве 1981. године, а заједно са целом породицом од Московске Патријаршије 2000, године, док је у политичком смислу његова личност тек пре неколико година рехабилитована на суду Руске федерације. Николај је сопственим животом платио оно иза чега је стаменошћу своје воље дубоко стајао, испунивши истовремено узвишени призив једног хришћанина...
   Попут Израиљевог егзодуса из египатског ропства, српска војска је бежала од поновног поробљавања великих сила, а Николајев поступак према српском народу се може упоредити са поступком Мојсија који је отворио пут слободе и спасења Народу Божијем прогоњеном од војске фараонове. Посреди је нешто веома дубоко - љубав према једном малом народу који је у невољи. У самом поступку цара Николаја II можемо видети и на делу испуњење речи Доброг Пастира - "Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће мени учинисте" ( Мт 25, 40).
    Српска војска је благодарећи заузимању руског цара прокрстарила морем и један део ње отишао је на Крф а, други део у северну Африку где су повратили снагу за повратак у домовину. Уместо закључка, навешћемо поруку руског цара упућену нашим дипломатама, коју је саопштио министар иностраних послова Русије Сергеј Сезонов, у пролеће 1915. године: "Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа. Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што ја данас!"

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, мај/јун 2014.
Тема броја: ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ

Споменик Светом цару Николају освештао је Његова Светост Патријарх московски г. Кирил, у присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Патријарх Кирил је рекао да је откривање и освећење споменика важан догађај који, без сваке сумње, има историјски значај. Наводећи да је цар Николај Други урадио пуно на спасавању Срба и читаве Европе, патријарх Кирил је указао да је "он жртвовао своју круну, царство и живот ради спасења Србије". Поглавар Руске Православне Цркве је истакао и да је први споменик у част Цара, у Европи ван Русије, подигнут у Србији.

Према његовим речима, сећање на императора Николаја Другог се чувало у српском народу чак и у временима када се о руском народу говорило само лоше или се ћутало. "Када говоримо о пријатељству и братству са српским народом ми не износимо само декларацију која је одвојена од живота, ми говоримо речи које су испуњене историјском истином", поручио је патријарх Кирил.

Патријарх српски Иринеј је истакао да је данас велики дан за Београд, Србију и српски народ који се налази у земљи и у српским земљама, али и изван њих. Како је истакао, споменик у Улици краља Милана, није само споменик него и лик светог мученика. Према његовим речима, једна од тих трагичних карика јесте судбина цара Николаја Другог и његове породице.

www.spc.rs, 16.11 2014.