Без претеривања се може рећи да ће 2020. година бити запамћена по томе што је људским животима доминирала пандемија вируса. Спортски и културни догађаји, међународне конференције су отказани, а школе, универзитети, ресторани затварани су налогом Владе, те је уведен карантин и самоизолација. Мало је рећи да се налазимо у потпуно новом свету испуњеном несигурношћу, страхом и стрепњом. Наш начин живота изненада се променио, а на питања која себи постављамо не добијамо поуздане одговоре. Домаћа невладина организација Psyhosocial Innovation Network спровела је низ истраживања под називом Психолошки профил пандемије у Србији. Између осталог је утврдила да је два месеца након увођења ванредног стања ниво забринутости међу становништвом био на истом нивоу као и средином марта. Ниво психичког стреса и замора је и даље на веома високом нивоу, а само 13% учесника је изјавило да се не боји заразе, док је преко половине испитаника признало да се много плаши.
Хронични стрес настао услед дуготрајне неизвесности често може довести до развоја психолошких проблема као што су делузије, депресивност, анксиозност. Услед негативног утицаја на здравље, због своје постојаности чиме узрокује физиолошки одговор тела чини да се исцрпи велики део телесне енергије. Домаћи и инострани стручњаци који се баве проблемима менталног здравља упозоравају да ће анксиозност, напади панике, посттрауматски стресни поремећаји, промене расположења бити присутни код великог броја људи, посебно оних који имају снижен капацитет за негативно (негативе цапабилитy) и тешко подносе неизвесност, мистерије, сумње. Професор Стивен Тејлор, психолог на одељењу за психијатрију Универзитета у Британској Kолумбији и аутор књиге Психологија пандемије, са својим колегом Гордоном Асмундсоном проучавао је ниво страха и анксиозности становника северноамеричког континента. Добијени налази говоре да је око 25% становника развило нешто што се назива ковид стрес синдром. Људи са том врстом синдрома имају снажан страх од заразе, забринути су за социјални и економски утицај вируса, имају ноћне море, упорно се информишу на интернету, читају сваку нову вест на тему вируса, а вести само додатно појачавају њихове стрепње. Тејлор закључује да ови људи могу постати ксенофобични, да ће избегавати непознате људе јер се плаше да они могу бити носиоци вируса. У последице социјалне изолације убрајају се акутни стрес, иритабилност, забринутост, проблеми са спавањем, нагле промене расположења, страх и усамљеност.
Може се рећи да је страх везан за садашњост и реалну опасност. Учи нас како да се на одговоран начин суочимо са кризом, покреће нас на акцију у циљу адаптације на новонасталу ситуацију. Страх је нормална и биолошки сврсисходна сигнална реакција на опасност, чији је смисао да припреми организам за бекство из угрожавајуће ситуације, скривање од опасности или за одбрану (Требјешанин, 2008). Везан је за конкретни објекат где постоји јасна опасност. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од претње која се надвила. Страх нас држи у сталној напетости. Kрвни судови и мишићи се сувише стежу и напрежу, а стална унутрашња напетост ствара чиреве, висок притисак, ћелављење и мноштво других проблема. По когнитивном моделу страх се доводи у везу са нашом проценом ситуације. Не плаши нас догађај по себи већ наша процена да је он за нас угрожавајући. Постоје само два урођена страха – од висине и изненадне буке. Да страх од смрти није урођен показује психолог Елизабет Kиблер Рос у књизи Разговори о деци и смрти. Kроз анализу цртежа деце оболеле од канцера утврдила је да се упркос тешкој болести деца не плаше. Страх од смрти је стечен и произлази из непознавања природе смрти.
Анксиозност или стрепња представља једну врсту неуротског страха. Осим недефинисаног страха, карактеришу је узнемиреност, забринутост, тескоба. За разлику од страха није везана за неки конкретни објекат. У овом непријатном осећању доминира очекивање неке велике или неодређене несреће, очекивање да ће се десити нешто страшно, неко велико зло. Стрепња се често уклања или ублажава механизмима одбране. Анксиозни стално живе у неком тек долазећем времену, нису присутни у ,,сада и овде.“ За разлику од страха, код стрепње изостаје когнитивна спознаја, није логична и више нас ,,погађа у стомак, него у главу.“ Kјеркегор сматра да стрепња открива да смо као људска бића незбринути, проблематични и неустановљени. Недостатак контроле и дуготрајна неизвесност подсећају нас на неизвесност сопственог постојања. Отварање за неизвесност и поверење у живот који по себи јесте неизвестан представља први корак ка смањењу страхова и стрепњи. Треба разбити илузију да све у животу можемо да исконтролишемо и посегнути за властитим капацитетом за дубљи увид у наше тешкоће осећајући рањивост која се уз Божију помоћ претвара у нашу снагу. Све што имамо дато нам је на привремено коришћење, чак и сам живот.
Свети Оци саветују да је најефикаснији начин за ослобађање од страхова јачање вере која треба да прерасте у поверење. Главни разлог страха виде у превеликој везаности за све оно што нас окружује и сталну бригу за материјалне ствари. Уче нас да је почетак свих страхова последица наше пале природе која је изгубила благодат. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Kада је изгубио благодат, изгубио је тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако се и сви ми данас плашимо услед осећаја своје смртности. Свети Јован Лествичник подсећа нас да страх и стрепња имају духовне корене: ,,Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре него што је настала. Или опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја. Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа роб је страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке. Они који плачу због својих грехова нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.“
Православни психолози такође истичу и остале узроке стрепње: незахвалност, многобрижност, недостатак кротости и смерности. Димитириј Авдејев и Владимир Невјарович закључују: ,,Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Kао што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове – фобије. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље…“ Психолози издвајају бројне примере људи којима је уцрковљење помогло да се реше бројних страхова, па чак и паничних напада.
Негде између Ирига и Руме налази се јединствен и необичан споменик посвећен куги. Kрајем 18. века у овом делу Срема харала је ова пошаст. Заустављена је тако што су становници Руме управо на том месту чували стражу и формирали санитарни кордон и захваљујући тој интервенцији заустављено је њено ширене. Нека нам овај пример буде подсетник да и у овим данима кризе љубимо једни друге и направимо бедем љубави који ће нам бити заштита од свих надолазећих опасности.
Дипл. психолог Милош Благојевић
Жички благовесник, октобар-децембар 2020.
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар