Има у Јеванђељу једна карактеристична појединост на коју се обично не обраћа пажња, а коју би понекад требало истаћи и подвући. Наиме, кад је наш Спаситељ први пут изашао пред свет на своју јавну мисију, Он је прво отишао у један скромни галилејски дом у коме је тога дана двоје младих свијало своје гнездо и оснивало породицу. Није то Господ случајно учинио, као што ништа случајно и није чинио. Хтео је Он својим присуством и својим првим јавним делом на тој сиромашној свадби показати да је породица нешто чему би требало указати и посветити првенствену пажњу и на што би се приликом ширења Јеванђеља у првом реду требало ослонити. И заиста, ти домови у које су Спаситељ и апостоли улазили постајали су прва мала жаришта из којих се јеванђелски дух постепено ширио по свету.
Кад је апостол Павле упутио светом Филимону оно познато писмо, он га је отпочео речима: Благодат и мир теби и твојој домаћој цркви!
И стварно, хришћански домови првих времена били су као неке мале Божје цркве у којима је и из којих је вејао дух молитве, дух верности, честитости и љубави. Сјенкијевич је у својој књизи Кво вадис дао слику Рима из тога доба и слику једног хришћанског дома у њему. Рим је у то време хучао од вреве, од тријумфалних похода и парада, од дворских интрига и политичких борби, од гладијаторских игара и утакмица сваке врсте у којима су с подједнаком страшћу учествовали сви слојеви римскога друштва. И у тој хуци и вреви и тривијалности налазио се овде-онде покоји хришћански дом у коме је све зрачило неким тихим и чедним миром и лепотом домаће среће и преданости Богу. Кад је римски племић Петроније први пут ушао у кућу хришћанина Аула Плауција, прво што му је пало у очи био је тај мир. На лицу Аулову, на лицу његове жене, њиховог малог сина и њихове усвојенице, хришћанске девојке Лигије, био је неки сјај, „нека благост и нека ведрина. . . која је потицала управо из живота којим је та породица живела“. Кад је Петроније видео и осетио све то, њему су се просто отеле речи: „Како је различан ваш свет од света којим влада наш цар Нерон!”
Да, браћо и сестре, хришћани првих векова разликовали су се од осталог света честитошћу, чистотом и лепотом свога домаћег живота, и њихове су породице биле расадници хришћанског духа. У то доба и неколико стотина година касније нису уопште постојале хришћанске, него само јеврејске и незнабожачке школе. Кроз те су школе прошли свети апостол Тимотеј, свети Иринеј епископ лионски, свети Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и многи други хришћански светитељи. Али су они били добили хришћанско васпитање у својим породицама и постали велики носиоци јеванђелског духа у свету.
И наше хришћанске породице не би требало у томе давању јеванђелског духа да изостану од хришћанских породица првих векова. И ми смо дужни да своју децу и речју и делом научимо основним јеванђелским начелима: да у њихове младе душе унесемо што више тежње према ономе што је добро, честито и племенито; да настојимо да се прво у наше, а потом у њихове душе усели Христос са својом благошћу, праведношћу, и поштовањем, и љубављу према човеку. Редак је труд који може бити тако богато награђен као тај. Кад се човек радује маломе цвету који је стрпљиво однеговао у својој башти, колико се тек радује лешим и благородним душама своје деце које је он васпитао и које излазе из његовог дома и улепшавају овај Божји свет!
Требало би прочитати само неколико страница из Исповести блаженог Августина, из живота породице св. Василија Великог, или бар само оно чувено писмо Антусе, мајке светог Јована Златоустог, па осетити коликом су атмосфером љубави ти домови дисали и с колико су болећивости и доброте ти људи лечили ране једни другима. Јер када је наш Спаситељ хтео да упути људе да се међусобно воле, Он им је испричао о ономе Самарјанину који је нашао крај пута рањена човека, превио му ране и постарао се за његово смештање и лечење. Није ни то Господ случајно учинио, и није случајно баш пример с рањеником узео. Знао је Он да је овај свет пун рањеника и да су, штавише, сви људи, ко мање ко више, душевни рањеници. Сваки има неки свој бол, свака породица има неку невољу, свакоме нешто недостаје сваки има неку раницу на души и заслужује да се на њега сажалимо и да поступамо с њим благо, и опрезно, и милостиво — као с рањеником. А поготово је потребно тако поступати после овог последњег страшног рата. Сви смо изишли из њега још већма и душевно и телесно изранављени и изубијани. Породица у првом реду треба да буде онај топли кутак у коме ћемо лечити ране једни другима благошћу и љубављу, љубављу која блажи душу, подиже човека и чини да живот, крај свих патњи, буде ипак леп. Наш је народ понекад умео сјајно да изрази ту потребу доброте која као неки благи мелем лечи ране које нам живот задаје. Постоји она народна песма о невести Ковиљки која је својом племенитошћу заменила мајку једном сирочету и својом душевношћу залечила ране које је њеној породици живот био нанео. Сећате ли се те песме?
„Разболе се невестица Винка,
разболе се, хоће умријети,
па дозива своју јетрвицу:
— Ој Ковиљка, мила сестро моја,
пази сејо, моју сиротицу. . .
Кад свом сину бела хлеба дајеш,
подај, сејо, и мојему Мирку.«
Њему подај од хлеба корицу,
нек‘ се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема. . .
Кад овом сину скројиш кошуљицу,
и мом Мирку закрпи траљицу. . .
Када, сејо, у цркву пошећеш,
свога сина на руци понеси,
мог синчића за руку поведи,
нек‘ се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема. . .”
Али је Ковиљка, та племенита душа, по јетрвиној смрти чувала њено дете као своје рођено и боље него своје рођено:
„Прије Мирку бела хлеба даје,
прије Мирку нег” својему сину.
Прије Мирку кроји кошуљицу,
прије Мирку нег’ своме Маринку.
Свако гледа и свако се диви
како стрина негује их оба
као да су браћица рођена. . .
Кад Ковиљка у цркву пошеће,
обојицу води за ручицу,
а сав народ стрину благосиља:
— Ој Ковиљка, колено адамско,
проста душа твојих родитеља,
који су те такву породили!…”
Доброта душе и та готовост да притекнемо онде где је то потребно и да залечимо ране које живот наноси — то је оно што тражи од нас и Бог, и Црква, и земља. Јер, лепе су јутарње зоре, лепе су звездане ноћи, лепа су мирисна пролећа и златне јесени, али је од свега на свету лепша и кориснија добра и племенита човекова душа. Због ње ваљда и сунце сија, због ње трепере звезде, због ње је Син Божји сишао на Земљу, због ње је његово Јеванђеље, због ње су цркве и манастири, због ње празници и службе Божје. Све — да се у души човековој пробуди оно што је добро и лепо. Све — да се у срцу човековом покрене она благородност и великодушност која чини да живот постаје узвишен, вредан и леп.
Нека би дао Бог да та доброта освоји и наша срца, те да и наши домови буду као неки мали Божји храмови у којима ће и из којих ће вејати дух Христовог Јеванђеља: дух великодушности, честитости и љубави! — Амин.
Епископ Хризостом, Тихи глас, Београд, 2010.
 |
| Манастир Вазнесење |
Кад је апостол Павле упутио светом Филимону оно познато писмо, он га је отпочео речима: Благодат и мир теби и твојој домаћој цркви!
И стварно, хришћански домови првих времена били су као неке мале Божје цркве у којима је и из којих је вејао дух молитве, дух верности, честитости и љубави. Сјенкијевич је у својој књизи Кво вадис дао слику Рима из тога доба и слику једног хришћанског дома у њему. Рим је у то време хучао од вреве, од тријумфалних похода и парада, од дворских интрига и политичких борби, од гладијаторских игара и утакмица сваке врсте у којима су с подједнаком страшћу учествовали сви слојеви римскога друштва. И у тој хуци и вреви и тривијалности налазио се овде-онде покоји хришћански дом у коме је све зрачило неким тихим и чедним миром и лепотом домаће среће и преданости Богу. Кад је римски племић Петроније први пут ушао у кућу хришћанина Аула Плауција, прво што му је пало у очи био је тај мир. На лицу Аулову, на лицу његове жене, њиховог малог сина и њихове усвојенице, хришћанске девојке Лигије, био је неки сјај, „нека благост и нека ведрина. . . која је потицала управо из живота којим је та породица живела“. Кад је Петроније видео и осетио све то, њему су се просто отеле речи: „Како је различан ваш свет од света којим влада наш цар Нерон!”
Да, браћо и сестре, хришћани првих векова разликовали су се од осталог света честитошћу, чистотом и лепотом свога домаћег живота, и њихове су породице биле расадници хришћанског духа. У то доба и неколико стотина година касније нису уопште постојале хришћанске, него само јеврејске и незнабожачке школе. Кроз те су школе прошли свети апостол Тимотеј, свети Иринеј епископ лионски, свети Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и многи други хришћански светитељи. Али су они били добили хришћанско васпитање у својим породицама и постали велики носиоци јеванђелског духа у свету.
И наше хришћанске породице не би требало у томе давању јеванђелског духа да изостану од хришћанских породица првих векова. И ми смо дужни да своју децу и речју и делом научимо основним јеванђелским начелима: да у њихове младе душе унесемо што више тежње према ономе што је добро, честито и племенито; да настојимо да се прво у наше, а потом у њихове душе усели Христос са својом благошћу, праведношћу, и поштовањем, и љубављу према човеку. Редак је труд који може бити тако богато награђен као тај. Кад се човек радује маломе цвету који је стрпљиво однеговао у својој башти, колико се тек радује лешим и благородним душама своје деце које је он васпитао и које излазе из његовог дома и улепшавају овај Божји свет!
Требало би прочитати само неколико страница из Исповести блаженог Августина, из живота породице св. Василија Великог, или бар само оно чувено писмо Антусе, мајке светог Јована Златоустог, па осетити коликом су атмосфером љубави ти домови дисали и с колико су болећивости и доброте ти људи лечили ране једни другима. Јер када је наш Спаситељ хтео да упути људе да се међусобно воле, Он им је испричао о ономе Самарјанину који је нашао крај пута рањена човека, превио му ране и постарао се за његово смештање и лечење. Није ни то Господ случајно учинио, и није случајно баш пример с рањеником узео. Знао је Он да је овај свет пун рањеника и да су, штавише, сви људи, ко мање ко више, душевни рањеници. Сваки има неки свој бол, свака породица има неку невољу, свакоме нешто недостаје сваки има неку раницу на души и заслужује да се на њега сажалимо и да поступамо с њим благо, и опрезно, и милостиво — као с рањеником. А поготово је потребно тако поступати после овог последњег страшног рата. Сви смо изишли из њега још већма и душевно и телесно изранављени и изубијани. Породица у првом реду треба да буде онај топли кутак у коме ћемо лечити ране једни другима благошћу и љубављу, љубављу која блажи душу, подиже човека и чини да живот, крај свих патњи, буде ипак леп. Наш је народ понекад умео сјајно да изрази ту потребу доброте која као неки благи мелем лечи ране које нам живот задаје. Постоји она народна песма о невести Ковиљки која је својом племенитошћу заменила мајку једном сирочету и својом душевношћу залечила ране које је њеној породици живот био нанео. Сећате ли се те песме?
„Разболе се невестица Винка,
разболе се, хоће умријети,
па дозива своју јетрвицу:
— Ој Ковиљка, мила сестро моја,
пази сејо, моју сиротицу. . .
Кад свом сину бела хлеба дајеш,
подај, сејо, и мојему Мирку.«
Њему подај од хлеба корицу,
нек‘ се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема. . .
Кад овом сину скројиш кошуљицу,
и мом Мирку закрпи траљицу. . .
Када, сејо, у цркву пошећеш,
свога сина на руци понеси,
мог синчића за руку поведи,
нек‘ се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема. . .”
Али је Ковиљка, та племенита душа, по јетрвиној смрти чувала њено дете као своје рођено и боље него своје рођено:
„Прије Мирку бела хлеба даје,
прије Мирку нег” својему сину.
Прије Мирку кроји кошуљицу,
прије Мирку нег’ своме Маринку.
Свако гледа и свако се диви
како стрина негује их оба
као да су браћица рођена. . .
Кад Ковиљка у цркву пошеће,
обојицу води за ручицу,
а сав народ стрину благосиља:
— Ој Ковиљка, колено адамско,
проста душа твојих родитеља,
који су те такву породили!…”
Доброта душе и та готовост да притекнемо онде где је то потребно и да залечимо ране које живот наноси — то је оно што тражи од нас и Бог, и Црква, и земља. Јер, лепе су јутарње зоре, лепе су звездане ноћи, лепа су мирисна пролећа и златне јесени, али је од свега на свету лепша и кориснија добра и племенита човекова душа. Због ње ваљда и сунце сија, због ње трепере звезде, због ње је Син Божји сишао на Земљу, због ње је његово Јеванђеље, због ње су цркве и манастири, због ње празници и службе Божје. Све — да се у души човековој пробуди оно што је добро и лепо. Све — да се у срцу човековом покрене она благородност и великодушност која чини да живот постаје узвишен, вредан и леп.
Нека би дао Бог да та доброта освоји и наша срца, те да и наши домови буду као неки мали Божји храмови у којима ће и из којих ће вејати дух Христовог Јеванђеља: дух великодушности, честитости и љубави! — Амин.
Епископ Хризостом, Тихи глас, Београд, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар