Молитва не мора увек да се изражава речима. Волим ону слику коју спомиње неки књижевник, не сећам се који. Залази сунце и пада вече. Човек седи на обали реке и ћутећи посматра залазак сунца. Задивљен тим призором, осећа Божје присуство у себи и око себе. У њему и око њега влада бескрајна тишина, лепота и хармонија...Удисати ту лепоту и осећати то све - то је, ето, молитва.
Иначе, што се молитве тиче, чини ми се да се ту човек може држати оног: једи кад ти се једе, пиј кад си жедан. Зато, и моли се кад за то осећаш потребу. (Само, не треба заборавити да "воља за јелом понекад дође и за време самог јела").
Моли се онако како су те у детињству учили: Царју небесни, Оче наш, Богородице Дјево...Лепа је и молитва Иже на всјакоје времја. Додај још и понешто од себе, али увек у оном смислу: Господе, Ти то расплети! Све предајем у Твоје руке! Нека буде Твоја, а не моја воља!
У молитви не треба форсирати умилење и сузе - они нису плод нашег труда, већ дар свише. Тим се путем најчешће пада у оно што се назива "прелест".
Време трајања молитве и положај при молитви нису важни - важно је само да је она од срца, па макар била само од неколико речи.
Митрополит Антоније(Храповицки) каже: "Ако молитва не иде, посреди је један од три узрока: недовољно везивање пажње за речи молитве, неки неисповеђени грех, или исповеђени грех који имамо намеру да поновимо".
Понекад ми се чини да су она умиљавања Богу - "Ти си овакав, Ти си онакав", "Ти си Бог над боговима, Цар над царевима"...само подражавање манира како се обраћамо земаљским властодршцима. "Молитва Господња" и "Првосвештеничка молитва у Гетсиманији" не уче нас да се тако обраћамо Богу. Једини "епитет" који се тамо даје Богу јесте: Оче.
 |
| Епископ Хризостом , ТИХИ ГЛАС, Београд, 2010. Епископ Хризостом(Војиновић), 1911-1989. И гле, Господ пролажаше, а пред Господом велик и јак вјетар, који брда разваљиваше; и стијене разламаше; али Господ не бјеше у вјетру; а иза вјетра дође трус, али Господ не бјеше у трусу; а иза труса дође огањ, али Господ не бјеше у огњу. А иза огња дође глас тих и танак. И то бјеше Господ. I Књ. о царевима 19, 11-12. |
Можда је и оно препонизно преклињање и стално наглашавање да смо "слуге" и "робови" такође само одраз времена и чисто земаљских односа. У Новом завету је јасно речено: Ниси више роб, него син" (Гал. 4,7). Зато је захвална и пуна љубави молитва некако најеванђелскија. Кад отац нечим обрадује дете, оно се прибија уз њега и захвално га и с пуно љубави загрли својим ручицама. Мислим да Бог то очекује од нас. Не да Га препонизно преклињемо, него да Га захвално волимо. Увек некако заборављамо да је Спаситељ то назвао првом заповешћу.
Створило се уверење да се Богу угађа подвизима и мучењем тела. Ниједан земаљски родитељ тако шта не захтева од свога детета. Како би то онда тражио небески Отац?!
Зато су ми блиски светитељи као свети Серафим Саровски који је љубио сву твар и кога су и животиње волеле. Чини ми се да човек помало вређа Бога кад омаловажава и презире овај свет који је Он створио и проводи дане и ноћи у мрачним и загушљивим земуницама као кртица - док напољу сија Божје сунце, зелене се поља и шуме и теку сребрне реке; играју се деца, цвета хиљадама врста цвећа и тако лепо певају птице и зричу попци...Све је то Божја твар коју треба љубити.
Близак ми је онај човек који је у молитви рекао: "Дође ми да пољубим и своју руку, јер је и на њој, Господе, Твој дах".
ПРВА МОЛИТВА
У техници смо напредовали од воловских кола до млазног авиона, у музици од там - тама до симфонијског оркестра, а у молитви се још увек не разликујемо од примитиваца.
Јер ми се Бога углавном сетимо тек кад се сами очајно заплетемо, па тражимо да Он разреши сплет: сетимо се тек кад треба да нам учини услугу. Желимо да Га натерамо да нам служи, да Га користимо и употребимо по својој вољи...
А права је молитва стављање себе на располагање Богу.
У својим молитвама понекад претпостављамо да бисмо управљали светом боље од Бога.
Никако није на свом месту да ми поучавамо Бога како да поступи, него да молитвом само отворимо свој живот Његовом утицају.
У Светом Писму има примера услишених (Лука 18, 2-7; Лука 11, 5-8), али и неуслишених молитава ( V Мојс. 34, 1-5; Плач Јерем. 3, 44; Авак. 1, 2; II Кор. 12, 9).
Бог често одговара на сасвим неочекиван начин. На молбу за ослобођење од невоље која га је прогонила, свети апостол Павле добија одговор: "Доста ти је Моја благодат, јер се Моја сила у слабост показује сасвим" ( II Кор. 12, 9).
Ко се после молитве дигне са колена као бољи човек, само је томе молитва услишена.
1959.
Нема коментара:
Постави коментар