Ево нас и ове године заједно пред Плаштаницом Христовом и пред знацима Његовог страдања.
И раније смо се у овим вечерњим часовима заједнички подсећали шта се све на данашњи дан збило у Јерусалиму и на Голготи.
Да се подсетимо ове вечери још неких појединости из те болне драме, и видимо: има ли то неке сличности са нама и нашим садашњим наравима?
Један од Христових ученика - Јуда Искариотски - отишао је био тајно непријатељима и издао свога Учитеља и Господа. А онда - као да се ништа није догодило - дошао је и мирно сео за трпезу са Оним кога је за 30 сребрника продао.
Не понавља ли се понекад тај јудински гест и данас?
Напакости тајно човек човеку, прокаже сусед суседа, оклевета познаница познаницу и - као да се ништа није догодило - пружа сутра руку, с још љубазнијим осмехом него некада.
Или, изневери муж жену или жена мужа и - као да се ништа није догодило, мирно дође кући и седне за породичну трпезу и - као да издајство уопште није почињено - слободно гледа у очи своме брачном другу и својој деци.
На Јуди се оне вечери није ништа приметило. И на онима који почине издајство и нискост у наше време често се ништа не примећује, али то је све ипак само - јудински поступак који није достојан човека.
Од тренутка када је ухапшен па скоро све док је издахнуо, нашег су Господа ужасно злостављали и ружили. Никоме од тих људи и војника Он није био никакво зло учинио, па ипак - нешто их је изнутра гонило да га вређају. А кад зло изнутра гони људе, они могу да буду ужасно свирепи.
Још далеко пре тога Господ је напоменуо да ће се то догодити не само Њему, него да ће тако поступити и са Његовим следбеницима. У Јовановом Јеванђељу су записане Његове речи: "Ако су Мене гонили и вас ће гонити" (15, 20). А у Матејевом Јеванђељу им вели: "Говориће вам погрдне речи имена Мојега ради"(5, 11). И то се збило дословце. Његови су следбеници гоњени и вређани као ретко ко на свету. Они који су учили историју то врло добро знају. Али и данас, у нашем цивилизованом XX веку, ми смо хришћани, а особито свештеници, изложени ничим изазваним поругама као и наш Господ тог Великог Четвртка и Петка.
Споменули смо вечерас један детаљ из драме Великог Петка и држања Јудиног, и један детаљ из држања обесних. Да споменемо још само како су се на Голготи држали неки о којима свет није имао добро мишљење.
На недељу - две пре распећа, Господ је био на вечери у градићу Витанији, код једног имућнијег човека по имену Симона. Ту је Господу пришла једна жена и опрала Му ноге (што је обичај на Истоку, где су путеви прашњави и људи више боси него обувени). Симон и његови гости из Витаније су тада рекли: Да је Исус прави пророк, не би дозволио да му ова жена опере ноге, јер је грешница.
А кад је Исус доведен на губилиште, ни Симон ни његових званица нигде није било, а та се грешница усудила да дође и да све време теши Исусову мајку, не бојећи се нимало свих оних крвника и грубих римских војника који су казну извршавали.
Уопште, на Голготи су се вредности некако измениле. Слаби су постали храбри, а јаки бојажљиви. Од такозваног "јачег пола" - као што се можда сећате - усудио се да дође на место извршења казне само један једини пријатељ Исусов. Остало су биле само жене.
Чини ми се да су - кад је вера у питању - жене и сада некако храбрије, приљежније и бројније од људи. Оне се чешће одлуче да дођу овамо у цркву, оне су те које се старају да се наши српски домаћи обичаји сасвим не искорене, оне су те које отварају врата свештенику кад оно једном или двапут годишње уноси Часни Крст у преостале хришчанске домове, оне ће научити дете да се прекрсти, да очита молитвицу пре спавања; понеке од њих доведу дете овамо и подижу га пред свећњаком да својом невином ручицом запали свећицу пред олтаром за здравље, добро, и срећу оних који овамо можда уопште и не долазе.
Нека се распети Господ опомене те њихове оданости, њихове још неутешне љубави за оно што су од својих мајки научиле и примиле, нека се опомене њиховог страдања да се кандило српске православне вере у њиховим домовима не угаси, и нека са крста благослови и њих и њихове миле и драге у све дане живота њиховог - Амин.
Епископ Хризостом(Војиновић), ТИХИ ГЛАС, Београд, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар