Петар Мамонов је био најчудеснији човјек кога сам срео у животу Он није личио ни на ког другог, ни у својим аутодеструктивним поривима, ни у својој чежњи за Богом и тражењу истине. Све чега се дотицао постајало је умјетност. Притом, права умјетност – због тога су му млади тако вјеровали. Ове ријечи Павла Лунгина су највјеродостојније нешто што се може рећи о једном од путоказа руске културе и умјетности краја 20. и прве четвртине 21. вијека.
Петар Николајевич Мамонов рођен је 15. априла 1951. у Москви. Одрастао је у улици Бољшој каретној бр. 15 која је постала позната током седамдесетих по Владимиру Висоцком. Њихови животни и стваралачки путеви развијали су се у различитим смјеровима. Мамонов је захватио дубине руске културе и досегао врхове стваралаштва. Од школских дана испољавао је немир и артистичност. Неколико пута избациван из школе, у младости, за разлику од већине руских рок музичара који су одрастали уз Битлсе, он слуша Мајлса Дејвиса, Реја Чарлса, Ајка Тарнера… Студира на Московском графичком факултету. Након незаврешених студија ради у штампарији као словослагач, потом као ложач, физички радник, а такође и као преводилац енглеске, норвешке, шведске поезије за антологијске публикације… У то вријеме је био често присутан међу члановима хипи покрета иако у потпуности није дијелио њихове идеје. Осамдесетих година 20. вијека оснива култни пост-панк састав „Звуки Му“. Први наступи су били у врло уском кругу публике. Тада се упознао се са Виктором Цојем, оснивачем и фронтменом рок састава „Kино“, Борисом Гребеншчиковом и групом „Акваријум“ који уз Kонстантина Kинчева и групу „Алиса“ представља врхове руске рок музике. Наступи током 1984. и 1985. године доносе Мамонову и бенду „Звуки Му“ огромну популарност. Бенд у то вријеме још увијек нема снимљен албум. Тек 1988. године снимају један за другим два албума – „Једноставне ствари“ и „Kрим“. На првом албуму су све старе пјесме које је написао лично Мамонов. Тих година гостују широм Европе, потом и Сједињених амерчких даржава. Након повратка у тадашњи Совјетски савез у ком је перестројка хватала замах, Мамонов доноси одлуку да расформира групу. Ипак, везана уговором са продуцентом Брајаном Иноом група се још једном окупља и снима албум „Транссигурност“. Потом слиједи албум „Груби сутон“ 1993. године, улога саксофонисте у филму Павла Лунгина „Такси-блуз“ и прва монодрама „Ћелави бринет“ коју је поставио заједно са режисером Олегом Бабицким.
Једна од преломних тачака у животу Петра Мамонова била је 1996. године када доноси одлуку да се из Москве пресели у село Јефаново. Сам Мамонов је истицао ову чињеницу и осјећај безнађа који га је преплавио. Имао је први пут све – и славу, и новац, и породицу и упркос томе, таласи безнађа и смрти били су све јачи. У младости је пробао све: од алкохола до наркотика. Некако му тада долази у руке књига Илариона Алфејева о животу Светог Исака Сирина, потом одлазак у цркву као и сусрет са руским Христом Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шмељова…
У том периоду живота поставља на сцену монодраму „Постоји ли живот на Марсу“ по мотивима Просидбе Антона Павловича Чехова, затим слиједи „Чоколадни Пушкин“ – пројекат који је започео као албум, а завршио као монодраму. Сам Мамонов је свјестан до које мјере помјера границе жанра и овај пројекат смјешта у оквире лит-хопа (књижевни текст који се на сцени чита и изводи у стилу хип-хопа). На крају се све завршава великим експериментом: објављивањем апстрактног албума „Електро Т“ у коме већина композиција су у ствари, соло партије без људског гласа уз присутне необичне шумове. Један од историчара руског рока Артемиј Троицки пише да је наступ Петра Мамонова личио час на епилептички напад, час на стања лунатика све то комбиновано са покретима уличног забављача. Опус бенда „Звуки Му“ може се сврстати жанровски у оквире пост-панка прије него ли у чисти рок или хард-рок. Сценски наступ Мамонова и енергија удаљено подсјећа на Ијана Kертиса и „Джој дивижн“. И један и други су осјећали како се унтрашњост свијета хлади. Осјећали су да свијет и ствари губе своју топлину. Потребне су им биле нове ријечи и нови израз за драму савременог човјека која се пред њима одигравала. Ијан Kертис није прескочио велики расцјеп – завршио је у амбису, а Мамонов – јесте.
Отац Анатолиј из филма „Острво“ појавио се на екранима 2006. године. Умјетност је прешла границу и помијешала се са животом или… обрнуто? Након овог ремек-дјела Павла Лунгина село Јефаново почели су да походе болесни и тијелом и душом. Нису тражили Петра Мамонова, већ оца Анатолија. Све је то подсјећало на велико ходачашће. Петар Мамонов је опет помјерио границе реалног јер то није била само глума, већ подрхтавање душе дубоко вјерујућег човјека пред камером. Услиједиле су награде „Златни орао“ и „Ника“ за најбољу мушку улогу, слава и популарност која се ријетко среће. Улога Ивана Грозног у Лунгиновом филму „Цар“ изазвала је бројне полемике, а Мамонов је и сам истицао да није успио до краја да освоји ту улогу и да реализује оно што је замислио. Али, једно јесте: комплексном лику Ивана Грозног додао је још једну црту – црту јуродивости. Услиједило је учешће у пројектима „Рок над Волгом“, ауторска емисија „Златна полица“ на Еху москве, пет томова афоризама и кратких изрека и мисли на религиозне теме под заједничким насловом „Зачкољице“.
Петар Мамонов и као музичар, и као глумац, и као режисер и писац враћа руску културу ка својим праизворима. Тачније, Мамонов је, да поновимо, путоказ ка великој матици руске културе и стваралаштва. За њега је живот био стални разговор са Богом. Говорио је: „Бог нема мјеру. Он је бескрајан – ето шта је мене као љубитеља адреналина привукло: то што нема границе… Ту је могуће бескрајно увећавати благодат, ево, то је та свјетлост која је у теби.“ Kао и у финалном кадру култног „Острва“ брод Петра Мамонова је запловио. Његова свијећа је дочекала јутро.
Нема коментара:
Постави коментар