Филмска критика Џона Г. Панајотуа о филму „Човек Божји“ о животу Светог Нектарија Пентапољског Чудотворца
[2021, Симеон Ентертејмент и Вју Мастер Филмс]
Представљајући живот дуготрпељивог свеца, Арис Серветалис у главној улози светог Нектарија Kефаласа наизглед усмерава и оваплоћује расположење и енергију светитеља који је напустио овај живот пре једног века. Серветалис је, чини се, оно што је написано о светитељу у књигама и како је приказан на фотографијама и иконографији пренео на филмско платно за нас у трајању од скоро два сата. Таква је убедљива тежина и снага Серветалисовог приказа овог светог човека. Серветалис као да је рођен да игра Светог Нектарија. Управо је тако добро одиграо улогу и као резултат тога био сидро читавог филма.
Публика на почетку филма се упознаје са Светим Нектаријем у другој половини деветнаестог века, када је служио у Египту као викарни епископ Патријарху александријском и читаве Африке Софронију. Нектарије је уживао љубав већине људи у Египту, али не и свих. Постоји сцена која приказује колеге јерархе и свештенство како рђаво говоре о Нектарију, оптужујући га и клеветајући Патријарху у покушају да буде уклоњен из Патријаршије. Ови свештеници су то говорили и чинили из своје зависти и љубоморе због Нектаријеве све веће популарности.
Иако је онај који је био одговоран за Нектаријево довођење у Египат, Патријарх Софроније је одлучио да верује клеветама и оптужбама на рачун Нектарија, а да му није одобрио ни састанак, разговор или пружање могућности да стане у своју одбрану. Тако је смењен са положаја и протеран из Патријаршије. Упркос Нектаријевим покушајима, њих двојица никада више неће разговарати, дописивати се или видети.
Немајући куд, Нектарије напушта Египат и путује у Грчку. По доласку у Атину, покушао је да се представи атинском архиепископу, али он одбија да га види јер је александријски патријарх већ послао писмо „упозорења“ у којем се наводи да је уклонио и ставио под епитимију Нектарија због озбиљних моралних и етичких разлога који укључују жене и новац говорећи да је био бунтован и амбициозан, претендујући чак да буде патријарх. Без архиепископове дозволе, Нектарије није могао да служи у Грчкој и самим тим није могао тамо да зарађује за живот у црквеној служби.
Избегаван и игнорисан од својих колега епископа и свештенства због клевета његових љубоморних непријатеља које су га пратиле и у Грчкој, започео је двогодишњи период светитељевог бескућништва, отуђења, усамљености и скоро очаја. Током овог периода, као и током целог свог живота, служио је бескућницима и потлаченима из сопствених ограничених средстава. У једној од сцена Свети Нектарије седи поред једног просјака. Два свештеника пролазе у својим огртачима који лебде, игноришући обојицу и несвесни њихових потреба. Свети Нектарије скида ципеле са својих ногу и поклања му их.
Тада се догодио први од три догађаја који ће променити ток живота Светог Нектарија. Локални владика му је показао мало саосећања и саветовао га је да пронађе министра просвете и вера како би добио дозволу за проповед као лаички проповедник, што је учинио с великом радошћу и понизношћу. На састанку са владиним бирократом, који је чак доводио у питање његов статус грчког држављанина, објаснио је своју невољу и чак рекао да је о својој ситуацији писао Васељенском патријарху и да није добио одговор.
Нектарије је добио ипак дозволу од владиног званичника и додељено му је на острво Евија за проповед. То је било још једно обесхрабрење за њега, јер су људи већ чули гласине о њему, шалили су се и ругали му се док је проповедао и на крају би излазили из цркава видећи га на проповедаоници. Не желећи да издржи даље лично понижење тамо и хаос у црквама, напустио је место проповедника.
У то време је путовао на Свету Гору и тамошњи подвижници су га кроз духовно расуђивање препознали као особу каква је заиста био, а не као ону коју су непријатељи оклеветали. После посете Атосу, друга прекретница у његовом животу догодила се када је после још једне безуспешне посете Архиепископу, именован за директора црквене школе и гимназије Ризарио, саосећањем лаика који су препознали Нектаријеву величину.
Његов први подухват био је да обнови оронулу цркву Светог Ђорђа која је служила као капела Ризарија, јер је веровао да капела треба да буде центар школе. Тамо у Ризарију, Нектарије је почео да цвета као учитељ и писац. Иако су професори, особље и студенти знали за његову неповољну репутацију због гласина, клевета и оптужби које су га окруживале, он је својим примером љубави, понизности, доброте, побожности и стрпљења трансформисао Божјом благодаћу животе и најокорелијих људи, око њега. Нектарије је чак радио и домаров посао кад је домар био болестан и није могао да ради како не би изгубио посао!
Kоначно, догодио се трећи догађај који је преусмерио ток његовог живота када се Божијом промишљу догодио сусрет са слепом младом женом Kсенијом (Kорина Ана Гуголи) која је изразила своју жељу и жељу својих пријатељица да постану монахиње под духовни руковођењем Светог Нектарија. Потом је замолио Митрополита Теоклита који је био егински епископ да му одобри отварање манастира на Егини на месту тамошњег напуштеног срушеног манастира. Митрополит Теоклит је дао дозволу Светом Нектарију. У то време 1908. године, Нектарије се преселио из Атине на Егину да помогне искушеницама да изграде свој манастир. Поново су га следиле клевете и оптужбе покушавајући да избаце из колосека његове покушаје оснивања манастира. Толико да је и сам Теоклит почео да га клевеће и прогони негирајући да је икада Нектарију дао дозволу за манастир и оптужујући га за неморал са женама из манастира. Обавестио га је чак да никада неће поднети захтев Светом синоду да манастир буде признат као званична монашка заједница и да ће предузети мере да се манастир затвори.
Већ нарушеног здравља, Нектариос је потражио адвоката да помогну у заштити монахиња и манастира који је помогао да оснује. Светитељу је саветовано да манастир уврсти у непрофитне организације, покушавајући да га одржи независним и заштити га од контроле Теоклита и Синода. Четири године након светитељеве смрти Синод је званично признао манастир као званичну монашку заједницу. Нектарије је оболео од рака простате и умро је 1920. године у болници Евангелисмос која се налазила преко пута школе Ризарио. У последњем натприродном чину, док је био на самртној постељи, светитељу је скинута поткошуља и постављена на суседни кревет парализованог човека (Мики Рурк) који је у том тренутку био излечен.
Порука овог филма је сасвим јасна. На много начина служи као историјска модерна парабола о упорности, вери, праштању, нади и љубави. Упркос свим препрекама, прогонима, понижењима и искушењима са којима се Нектарије суочио, он је истрајао да се бори у служењу Господу Исусу и служењу читавом Његовом стварању. Kада му његов верни помоћник Kостас (Александар Петров) током година школовања у Ризарију дође у посету на Егини у другом делу филма, он му говори да је њему икада учињено оно што је учињено светитељу, он никада не би отишао поново у цркву. Нектарије одговара својом уобичајеном дуготрпљивом смиреношћу рекавши му да упркос неправдама које су чиниле вође и чланови званичне Цркве, права духовна Црква, Невеста Христова није крива за то.
Прича је таква да је универзално разумљива без обзира да ли је неко православни хришћанин или не. Говори о томе шта у данашње време значи бити хришћанин или просто човек. Филм јасно показује да нису муслимани Турци или тоталитарни марксисти прогонили Светог Нектарија током већег дела његовог живота до тренутка његове смрти, већ су то били људи из Цркве, његове колеге епископи, свештенство и лаици у Египту и Грчкој.
Ово би гледаоца требало да доведе до веће наде, а не очаја. Верујем да овај филм људи свих вера или људи без вере не могу напустити након што су га погледали, а да нису остали дирнути, надахнути или можда чак и преображени. Било је изузетно мудро да је овај филм снимљен на енглеском језику, чиме се омогућило да има светски утицај. Kинематографија коју је урадио Панајотис Василакис је изузетно лепа и маестрална у својим приказима.
Укратко, оно што је Достојевски изразио у књижевности са браћом Kарамазовим, Поповић је урадила у филмском стваралаштву са „Божјим човеком“. Обоје су се врло добро снашли у служењу својим делима човечанству уопште и посебно Православном хришћанству. Kоначно, обоје нас подсећају шта заправо значи истинска лепота изражена у љубави. Са овим разумевањем можемо заиста ценити лик светог Нектарија који нам служи као пример духовног Христовог ратника. Иако измучен невољама које су му чиниле демонске слуге, борио се до краја за оне којима га је Бог послао да их служи и штити. На крају крајева, светитељи су живи примери онога што Исус може учинити у нашем животу ако га само желимо и допустимо му да контролише наш живот. Топло препоручујем овај филм и верујем да ће људи бити благословени гледајући га.
Џон Г. Панајоту је православни хришћански теолог, научник и професор.
Превела Љиљана Поповић
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар