Свети Прокопије

1. Св. вел. муч. Прокопије. Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

око 1600.
извор: riznica.hilandar.org

2. Св. Прокопије Јуродиви. Устјужски чудотворац, †1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин, због чега раздаде сиромасима све своје имање, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд, да га људи не би хвалили, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје, који су се по том заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм.

3. Преп. Теофил мироточиви. Родом из Македоније, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини Цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију, да испита, истина ли је, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде, нагнан на ово од јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса Теофил се врати у Св. Гору, где се подвизавао, најпре у Ватопеду, па у Иверу, и најзад у келији св. Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа Солунског овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страстних помисли, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку, да кад буде умро не сахрањује га но веже конопцем за ноге, одвуче и баци у поток. Са великим страхом ученик тако и учини. Но Промисао Божји открије мошти св. Теофила, и када их пренесу у његову ћелију, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8 јула 1548 год.

Кад је воља Бога свемудрога

Гонитељи постају му слуге,

Мрзитељи – дивни апостоли,

Безбожници – вере ревнитељи.

Вољом Божјом Савле поста Павле

Неаније – свети Прокопије.

Прокопије против Христа пође,

К’о хришћанин својој мајци дође.

Муке спреми, а сам муке прими,

Изненадно познаде истину,

Поклони се Божијему Сину,

Преста служит’ цару земаљскоме.

Поста слуга цару небесноме.

Цар небески дарива га даром,

Даром моћи невољним помоћи.

Како онда тако и данаске:

Прокопијем невољни се блаже,

Јер он данас к’о негда помаже.

РАСУЂИВАЊЕ

Св. Антоније учи: „страхуј, да не постанеш чувен због ма каквог дела свога. Ако те почну хвалити због твојих дела, не радуј се томе и не наслађивај се тиме: држи их у тајности колико можеш и не дозвољавај никоме да говори о њима“. Колико би више било мира и радости међу људима на земљи, кад би бар један део људи примио к срцу ове свете речи! Св. Теофил и ако је живео повучено у св. Гори као прост монах био је чувен у свима патријаршијама источним како због своје учености тако и због добродетељног, подвижничког живота. Једном се догоди, да патријарх цариградски Теолипт посети Солун. Архиепископска столица у то време беше у Солуну упражњена. Солунски хришћани једногласно замолише патријарха, да им постави Теофила за архиепископа. Патријарх, земљак и пријатељ Теофилов, напише Теофилу својеручно писмо, којим га позове да се прими архиепископског престола. Смирени Теофил, бојећи се славе људске, а не могући лако отказати патријарху, одмах прими велику схимну, и о томе извести патријарха додавши: „ако Бог да, видећемо се у царству небеском“. Тако су се духовни дивови, које Црква назива светитељима, бојали сујете и славе људске.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно претварање горке воде у слатку (II Мојс. 15), и то:

1. како жедни Израиљци наиђоше у Мери на горку воду, и не могоше је пити, те народ поче викати на Мојсеја;

2. како Бог нареди Мојсеју, те метну дрво у воду, и вода поста слатка;

3. како то дрво предображава Крст Христов, којим се горчина живота нашег претвара у сласт;

4. како је цело моје биће горка вода док год не унесем у себе Христа распетога.

БЕСЕДА О КАМЕНУ ЖИВОМ

Кад дођете к њему, као камену живу…

и ви као живо камење зидајте се у кућу духовну

и свештенство свето. (I Петр. 2, 4- 5)

Шта означава камен, браћо, ако не постојанство? Чему нас учи камен, браћо, ако не постојанству? Камен живи пак означава бесмртност. Каменом живим именује апостол Христа Господа, зато што је Он бесмртник и дародавац бесмрћа. Камењем живим именује апостол и хришћане, као причаснике бесмрћа Христова.

Како мисле неверници, браћо, шта бива с човеком на крају крајева? Они мисле, да с човеком на крају крајева бива што и с каменом: човек умире, постаје нечувствен, и претвара се у прашину. А камен је већ мртав, нечувствен, и под околностима претвара се у прашину. И тако и неверни и верни упоређују човека с каменом, неверни – због мртвости и нечувствености камена, а верни – због трајности и постојанства камена. За прве је камен символ смрти, за друге – символ бесмрћа.

У истини без Христа људи су били, и јесу увек, као мртво камење. Но Христос је као камен живи; прикосните се само Њега, и ви ћете бити као живо камење. Зидајући кућу зидар бира само оно камење, које је отесано и приготовљено да згодно улегне уз друго камење у зиду; неотесано, неприготовљено, рогобатно и трошно одбацује. Зидајући дом, или храм, Свога бесмртнога царства Христос бира људе, као зидар камење, са једном особином, на име – живе, духовно живе. Духовно мртве људе Господ одбацује као трулу грађу, а само оне прима, који као живи личе не Њега, и који згодно улежу уз друго живо камење, а то су ангели, пророци, апостоли, и светитељи уопште. Постарајмо се, браћо, да будемо свештена грађа за свештени дом царства Христова, које Он даноноћно зида, да га са свршетком времена потпуно заврши.

О Господе Исусе, стројитељу царства небескога, оживи нас Духом Твојим Светим, и узидај и нас као живо камење у дом славе Твоје вечне. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

3D панораме руских светих места

Погледајте панораме на сајту http://rossia3d.ru/

 
Владимир Ештоки, фотограф онлајн православног журнала „Фома“, креирао је нови сајт са 3Д панорамама различитих православних светилишта у Москви и у другим градовима и селима Русије.

Сајт тренутно пружа панораме десет светих места:

Црква Нерукотворене иконе у Убори: Ова црква у московском региону је позната као „Испод звона“. Она комбинује традиционалну архитектуру руског белог камена и иновације западноевропске архиетектуре. Такве цркве карактерише декоративност и осветљеност, у контрасту са комбинацијом црвених зидова и белих урезаних детаља.

Савино-сторожевски манастир: Манастир је основан 1398. године крај Звенигорода, 30 миља од Москве, од стране Светог Саве Звенигородског Чудотворца, другог сина Великог московског кнеза Светог Димитрија Донскога.

Вазнесењска црква у Елпатјеву: Племићки посед, племићки парк и црква Вазнесења Господњег у Елпатјеву, која се налази на обали реке Волге, заједно чине предиван споменик руске природе, историје и културе.

Високопетровски манастир у Москви: манастир је основан 1315. од стране Митрополита кијевског Владимира и Митрополита све Русије г. Петра. Помиње се у писаним изворима из 1317. године. Главни део манастирског архитектонског комплекса је саграђен у 17. и 18. веку. Манастир су затворили бољшевици 1929. године.

Новодевички манастир у Москви: Манастир је основао Велики војвода Василије III 1524. године у част Смоленске иконе Мајке Божје у знак захвалности за преузимање Смоленска 1514. године.

Црква Покрова Пресвете Богородице у Черкизову: Црква је саграђена 1903. године по нацрту архитекте В.П. Десјатова. Главни олтар је освећен у част Покрова Пресвете Богородице. Десни олтар је посвећен Светом Николи, а леви Светом Сергију Радоњешком.
Радоњеж: Радоњеж су основали Словени у 11. веку у области река Волге и Олхе.

Благовештењска црква: Црква у селу Благовештење помиње се у писаним текстовима 1587. године.

Црква Богојављања и Светог Владимира у селу Бородино: Место Богојављанске цркве у Николско-Богојављанском позната је од 16. века. Према традицији села Челобитева, које је у то време припадало Светотројицко-сергејевској лаври, дрвена црква била је саграђена и освећена у част Сретења.

Крутицко подворје у Москви: Кнежевско село Крутицки налази се на древном путу који води до Коломне над Рјазаном, а који је био веома важан за Москву. У данима оснивања манастира, лева обала реке Москве била је веома стрма (крутим) па је манастир који је основан у 13. веку добио назив по њој.

   извор: www.spc.rs

Хлеб као евхаристијски принос

    Када говоримо о Светој Евхаристији као јавном делу многих, увек нам се намеће питање везано за наш принос који представља дело нашег труда. Још у Старом Завету саздавање хлеба људским трудом и бригом подразумевало је читав процес почев од сејања пшенице, па све до производа у виду хлеба. Сведочанства о зрневљу пшенице налазимо још код Плинија Млађег који казује да не постоји плодније, благословеније и обилније зрно од пшеничног зрна. Богослужбени принос хлеба присутан је и у Старозаветном богослужењу јерусалимског храма.
                               

У ЦАРСКОЈ ЛИТИЈИ У ЈЕКАТЕРИНБУРГУ УЧЕСТВОВАЛО ВИШЕ ОД 60 ХИЉАДА ЉУДИ

   На ноћ између 16. и 17. јула, на годишњицу убиства свете царске породице, у Јекатербиргу је одржан покајнички крсни ход од места страдања до места где су остаци царске породице били сакривени. На том месту данас стоји манастир посвећен светим царским мученицима, преноси Јекатеринбуршка епархија.
   Литија је почела одмах након свршетка Божествене литургије, којом је началствовао митрополит Астански и Казахстански Александар. Њему су саслуживали архипастири митрополит Ташкентски и Узбекистански Викентије, митрополит Јекатеринбуршки и Верхотурски Кирил, епископ Рибински и Даниловски Венијамин, епископ Нижетагилски и Серовски Инокентије, епископ Исиљкуљски и Руско-пољански Теодосије, епископ Каменски и Алапајевски Методије, епископ Средњеуралски Евгеније и викари Јекатеринбуршке епархије.

   У три часа ноћу, после Литургије, верници су кренули у молитвену шетњу истим путем, којим су 1918. године одвезли убијене чланове царске породице: кроз центар града, до насеља Визово. преко Таганске пијаце и насеља Сортировка, па до села Шувкаиш.
   На челу шетње су били преосвећени архијереји. По прелиминарним проценама у шетњи је учествовало више од 60 хиљада људи, што је приближно бројки од прошле године. Али ваља напоменути да је ове године број оних који су се причестили много већи – било их је скоро 7 хиљада.  
   Око 7 часова ујутру колона, предвођена свештенством, стигла је до манастира посвећеног Царским страстотерпцима на Ганиној јами, где су комунисти скрили остатке царске породице. Ходочаснике и свештенике су манастирска браћа дочекала свечаном звоњавом.
  
   По доласку до рударског окна број 7, у којем су цареубице покушале да скрију доказе својих злочина, одслужен је молебан. Верницима се обратио архијереј Јекатеринбуршке епархије митрополит Кирил:
   - Литија није само прошла улицама града, по пољима и шумама. Она је, што је најважније, дирнула душе наше. Тешко да сада можемо пронаћи човека, који би остао равнодушан овог дана, на кога не би утицала ова служба и ова литија, које представљају лик нашег покајања и наше љубави према Цару и нашој отаџбини – Светој Русији. Благодаримо свима вама, драге браћо и сестре, и надамо се, ако нам Бог подари милост, да ће и сваке следеће године свештена литија ићи као овом светом месту.
   Митрополит Ташкентски и Узбекистански Викентије, који је такође стигао у манастир на челу литије, честитао је ходочасницима дан светих царских мученика и што су успели да заврше тако физички тежак, али за душу благодатан, пут:
   - Желим да честитам свима вама што смо се, захваљујући Божијој милости и молитвама Царских страстотерпаца, удостојили да пређемо овај крсни пут и дођемо до места скрнављења остатака царске породице. Светост овог места осећа свако од нас, ко овде долази са страхопоштовањем, са трепетом Божијим, с љубављу.
   Ходочасници нису журили да напусте манастир после литије. Многи од њих су смогли снаге да учествују у Божественој литургији, која је одржана у 9 часова ујутру у Державном храму манастира.

   С руског Александар Ђокић
   извор: www.pravoslavie.rs
   20.7.2017.

Θεοτόκε Παρθένε - Ψάλουν οι μοναχοί της Σιμωνόπετρας

ПРИЗВАНИ СМО ДА ПРЕБИВАМО У РАДОСТИ

У Цркви се врло често може чути призив: „Радујте се!“ А шта је радост? Како је осетити? Можемо ли се радовати када је око нас много тешког, драматичног, па чак и трагичног? Са овим питањима смо се обратили једном од најстаријих московских клирика - настојатељу храма Рођења Пресвете Богородице у Крилатском, протојереју Георгију Брејеву. Узгред буди речено, књига беседа оца Георгија која је изашла пре неколико година, тако се и зове - „Радујте се!“ (М., 2009).
                                
- Оче Георгије, добар дан. Захваљујемо се што сте пристали да одговорите на питања портала „Православие.ру“. Желели бисмо да поразговарамо о радости. Стално у Цркви чујемо призив: „Радујте се!“. О радости се много говори у Светом Писму. А шта је радост? Како је осетити?

Јустин Ћелијски, Онај који напредује у радости

   Онај који напредује у радости, напредује у свему. А онај који напредује у тугама, не напредује ни у чему. Зато, радујте се животу и радујте се једни другима. Како је могуће да неко не воли другог човека,а да не воли светлост, радост, овај свет, биљке и сво растиње његово, све што живи и дише у њему? Како је могуће да се неко тако загледа у своју тугу, у злобу, у увреду која му је нанесена од стране другог човека и да не види да су све туге људске као једна кап у океану Божијег милосрђа? Како је могуће да неко на увреду узвраћа увредом, на љутњу љутњом, кад се свакодневно молимо Ономе који све опрашта да нам опрости дугове наше као ми дужницима својим? Остајмо бестрасни у ономе што нам се догађа, то јесте у разним непријатностима од других људи и не дозвољавајмо памћењу да убележи у ум нешто од тих жалосних догађања. Јер тако чини Бог, а ако му се нелажно и нелицемерно молимо молитвом Оченаш, онда смо и ми позвани да чинимо исто. У противном, живот нам се може претворити у адско роптање.
                                            
   Онај који ружно чини другом, који ружно говори о другом, који оговара другог тиме највише оштећује самог себе. Кад год свесно или несвесно повређујемо другог, ми тиме повређујемо себе. Стражите и бдијте над овим градом, јер ако будете спавали стојећи на његовим бедемима, доћи ће вуци грабљиви који ће га опустошити. Ако не будете имали будност и бригу за овај град, доћи ће време када се нећете више моћи назвати његовим становницима, јер сте својом немарношћу и себичношћу сами себе отцепили од њега. Јер светлост и радост коју примамо од Господа, искључују нерад и немар, лењост, злобу.
   Ако се неко можда плаши да ће му бити ускраћен земаљски хлеб ,да ће га неко осујетити на његовом путу да делима својих руку заради тај хлеб па зато озлобљује себе,нека буде спокојан. Господ је рекао да се не бринемо шта ћемо јести, нити шта ћемо пити, нити у шта ћемо се обући. Али ми разумемо ту људску бригу управо зато што је она људска.
   А ако се неко брине не само како ће се наситити, него и како ће се обогатити, нека зна да је без Бога свако богатство мука. И обогаљен је и наказан сваки који се без Бога богати, нарочито ако то чини уништавајући друге и наплаћујући њихову патњу. Већ смо говорили да ће сваки трговац и злодејственик остати пуст и да ће му бити пусто богатство његово. Ако погледате њихова лица, већ сада видите да је на њима предизображена пустиња и тама. Ко има очи да види, нека види; ко има уши да чује, нека чује.
   Иштите као Илија,тражите као Мојсије, молите се као Јаков, волите као Јован, и искрено се кајте као Петар. Све то само из једног великог разлога – да никад не изгубите радост живота, то јесте Живот сâм.


   извор: kulturakv.blogspot.rs

МОЈА СТРАНА СВЕТА

Нећу више да се жалим
на своју осаму,
нећу да се препуштам
немоћи 
и безнађу.

Излазим пред родну кућу
и гледам на све стране света
како бих препознао
на коју страну да кренем.

Стојећи на капији схватам
да је моја једина страна
света
Јеванђеље.

Душа додирује звезде
које светле
са Христовог крста,
у Христовом венцу од трња.

Драган Драгојловић, Лестве Патријарха Павла, Просвета, Београд, 2017.
извор: ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1204, 15.5.2017.
                               

Патријарх Иринеј у руском храму у Чикагу: "Хришћанство је снага свих словенских народа"

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. јула 2017. године свету Литургију у руском храму Покрова Пресвете Богородице у Чикагу. Његовој Светости је саслуживало више архијереја, свештеника и ђакона. На крају торжественог богослужења домаћин, епископ Петар, даривао је Патријарха Иринеја архијерејском митром коју је својевремено носио Свети Јован Шангајски. У дану молитвеног сећања на руску царску мученичку породицу Романов, Патријарх Иринеј је у проповеди истакао блискост руског и српског народа. "У наше време са Запада нас питају шта нас везује за Русију, а ми одговарамо да смо ми словенски, један православни народ, култура истоветна и да нас је Свети Сава заувек ородио својим боравком у руском Светогорском манастиру", казао је Патријарх и додао да нас Руси никада нису бомбардовали, већ су нам увек помагали, а када нису могли да помогну, нису ратовали против нас. Патријарх је поменуо и да се свети Мардарије новоопросијавши борио за јединство словенских народа. Благодарећи протођакону др Дамјану Божићу који се налази у пратњи Његове Светости у наставку можете чути  ОВДЕ  звучни запис проповеди Патријарха српског Иринеја.

   извор: РАДИО СЛОВО ЉУБВЕ

фото: www.spc.rs

Валаамский монастырь, Яко c нами Бог

извор: Валаамский монастырь

фото: Valaam Monastery