Translate

02. октобар 2015.

ДУХОВНОСТ СТАРЦА ТАДЕЈА

                                   
 Улога архимандрита Тадеја у животу и деловању наше Цркве и његов значај за укупни духовни живот, чини се да до сада нису на адекватан начин вредновани. Објављено је, додуше, неколико књига са очевим беседама и поукама, од којих издвајамо наслов Мир и радост у Духу Светом, најпотпунији и најрелевантнији приказ дугогодишњег очевог духовног рада и подучавања. По нашим сазнањима ова књига је у Русији доживела неколико издања, а отац Тадеј је постао духовно откровење не само у Русији него и у другим православним земљама. Ипак, код нас није било ни једног симпосиона или стручног теолошког скупа посвећеног његовом раду и учењу, није урађена ни једна монографија или релевантна збирка текстова посвећена његовом доприносу животу Цркве.
   Додуше, у последње време, пар година уназад, одржано је неколико предавања, углавном у Београду, у којима се евоцирала успомена на оца Тадеја. Чудесна мироточења његових портрета (да ли смемо да кажемо – иконâ са његовим ликом?), окупљање верника сваке године у великом броју на дан његовог упокојења (на дан Свете Марије Египћанке), те многа забележена и незабележена сведочанства његове духовне величине, говоре да је отац Тадеј био велики духовник дубоких прозрења и увида, учитељ светости живота у Цркви. Једном речју – свети човек.

   Пут оца Тадеја

   Како би се што боље разумела духовност Старца Тадеја, желимо да укажемо на неке значајне догађаје из његове биографије. Рођен је на Томиндан 19. октобра 1914. године, у Петровцу на Млави. По Св. Ап. Томи добија име Томислав (Штрбуловић). Он је заправо носио два апостолска имена: Тома у мирском и Тадеј у монашком животу. Дан његовог рођења као да је носио извесно знамење и скривено значење. Познате речи Апостола Томе: „Господ мој и Бог мој“ постају његов животни мото и циљ. Задивљеност божанском величином коју те речи изражавају пратила га је кроз цео живот.
   Отац Тадеј је на себи својствен, самокритичан и духовит начин коментарисао дан и место свог рођења (тог дана је био вашар у Петровцу на Млави): „Шта може да испадне од неког ко је рођен на вашару?!“ И заиста, када се сетимо колико је људи долазило код оца само у једном дану (суботом и недељом дешавало се да дођу по два или три аутобуса), чини се да дан и место његовог рођења имају извесну симболику.
   Рано је остао без мајке. Његов отац се други пут оженио тако да је одрастао у комплетној, вишечланој и хармоничној породици али, ипак, у њему је остала празнина и потиснута туга за изгубљеном мајком. Психолошки гледано вероватно је то утицало на каснију Тадејеву приврженост Мајци Божијој, његово често и усрдно молитвено обраћање Царици Небеској. Иначе, црква манастира Витовнице у којој је отац Тадеј најдуже служио посвећена је Успењу Мајке Божије.
   Мало је познато да је отац Тадеј од најранијег детињства био вегетеријанац, тачније није могао да једе месо. Једноставно, његов организам није подносио такву врсту хране. И у томе видимо извесно знамење и знак његове будуће суптилности и префињене емотивности, подвижништва и православне духовности.

   Обраћење

   Ипак, најзначајнији моменат у његовом личном и духовном развоју десио се онда када је још као врло млад, у узрасту између 15. и 16. године, сазнао од лекара да болује од неизлечиве болести плућа (вероватно тежи облик туберкулозе) и да му, по њиховим прогнозама, преостаје највише пет година живота. Можемо само замислити како је то болно сазнање деловало на младића тог узраста. Уместо туге, потиштености и депресије, најчешћих реакција у таквим ситуацијама, млади Томислав доноси храбру и узвишену одлуку да преостало кратко време свог живота посвети Богу. Одлучује да се замонаши. То је била свецела егзистенцијална предаја његовог бића Богу. Као да је на тај начин испунио оно што тражи литургијски стих: „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо“. Од тада он постаје, у правом смислу и у потпуности, чедо свог Небеског Родитеља (очев омиљени израз).
Миљков манастир
   Следи одлазак у Миљков манастир. Примају га руски монаси избегли из бољшевичке Русије. Међу њима је било и монаха из Оптине пустиње. Најдубљи утисак на оца Тадеја оставио је игуман Амвросије. Отац Амвросије је био пун љубави, смирен и благ човек. Од њега је отац Тадеј много научио. Непосредно се уверио у то шта значи показати личним примером хришћанске врлине, шта значи имати смирење (како изгледа када је домаћин куће смирен и кротак), шта значи када смирени човек осети Божији благослов. „На кога ћу погледати, само на смиреног и кротког“ – отац је често користио ову реченицу као парафразу на речи пророка Исаије: „Али на кога ћу погледати? На невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхће од моје речи“ (Ис 66, 2).
   Отац нам је, с тим у вези, причао да је једном приликом у свом искушеничком периоду, док је чувао манастирске овце, читајући Псалтир лагано утонуо у сан. Овце су „искористиле“ прилику, отишле су у туђе њиве и направиле штету сељацима. Они су одмах отишли да се жале игуману. Отац Тадеј је очекивао да ће бити строго кажњен или изгрђен. Међутим, игуман га је само топло погледао и благо рекао да се то више не понови. Његова љубав и смиреност за оца Тадеја биле су истовремено најснажнија опомена и највреднија по(р)ука.

   Посвећење

   Са каквом је послушношћу и смирењем отац Тадеј прихватао савете и упутства игумана и осталих монаха сведочи његово казивање о можда најдубљем духовном искуству које је имао у том периоду. Наиме, оци су му објаснили монашко молитвено правило, подучили су га како да се моли, дали су му бројанице у руке и рекли су му да полако, пажљиво и усрдно изговара речи молитве: „Господе Исусе Христе, Сине и Слове Божији, Богородице ради, помилуј ме грешног“. Са детињим поверењем он је то чинио и испуњавао оно што му је речено. Уследило је чудесно искуство. Исусова молитва је потекла у његовом уму и срцу сама од себе! Био је тада као на трећем небу. Ништа земаљско га није дотицало. Отац је то стање непрекидне и спонтане молитве називао „бесплатна благодат“, дар Духа Светог који се моли у нама („Сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим“ (Рим 8, 26)). Такво небеско и ангелско стање душе трајало је код оца све док у његову келију није дошао један од браће монаха са питањем шта мисли ко би могао да наследи управо упокојеног игумана Амвросија. Тада су земаљске „калкулације“ привремено истиснуле непрекидну Исусову молитву.
   Његов даљи духовни развој текао је уобичајеном током за већину монаха. Након примања монашког пострига 1935. године у манастиру Горњак, исте године добија чин јерођакона, да би 1938. године био рукоположен у чин јеромонаха у манастиру Раковица где је завршио иконописачку школу. До почетка Другог светског рата служио је у Пећкој патријаршији. Затим долази у Београд где га одмах хапси специјална немачка полиција. После тога прелази у манастир Витовницу где је други пут ухапшен од стране Немаца под наводним оптужбама да је комунистички односно руски шпијун. Мислио је да друго хапшење неће преживети. Требало је да буде стрељан. Тада, суочен са смрћу као Господ у Гетсиманском врту, доживљава још једно чудесно искуство када му се у затворској ћелији указује младић обасјан светлошћу, одевен у униформу, који је преко десно руке имао пресавијен свитак са картом источне Србије. Показујући на карту, обратио му се речима: „Не бој се за свој живот јер ћеш још многе утешити и охрабрити“. Тек много година касније постало му је јасно право значење тог виђења када је почео као духовник да прима људе и да их саветује и храбри.

   Духовни дарови

   По завршетку Другог светског рата враћа се са благословом Патријарха Гаврила у Пећку патријаршију. У периоду од 1949. до 1955. године добија игумански чин и постаје старешина манастира. После поново долази у Браничевску епархију, да би затим једно кратко време провео у Хиландару, крајем 1959. године. Отац нам је говорио да су га хиландарски монаси дуго времена после тога сматрали за свог манастирског сабрата.
   Од 1975. године отац Тадеј постаје духовник у правом смислу те речи, тачније духовни старац. Почиње да прима људе из свих крајева тадашње Југославије. Примао је људе и других вероисповести. Рукоположен је у чин архимандрита 1989. године у манастиру Горњак.
   Овим кратким биографским приказом желимо да осветлимо најзначајније догађаје из очевог живота и да на тај начин покушамо да у тим догађајима пронађемо објашњење његове духовне величине. Пре свега издвајамо његово искуство чисте, спонтане и непомућене молитве коју је имао у Миљковом манастиру, као и виђење анђела – светлосног младића и поруке коју је од њега примио. У времену у коме је све више сасушене рационалистичко-схоластичке духовности сведене на теолошку фразеологију, споменута искуства некима се могу учинити крајње сумњивим и произвољним тумачењима. Ми, с друге стране, не само да смо уверени у њихову истинитост (све то смо непосредно чули управо од оца Тадеја), већ у тим догађајима видимо основ за разумевање очеве духовне величине. Његова душа имала је небеску ширину, ангелску чистоту, прозорљивост, способност созерцања најдубљих истина, лакоћу молитвеног обраћања и успињања ка Богу. Све то је било могуће само као резултат духовних дарова које је примио од Бога у чудесним ситуацијама када је осетио предукус Неба и Царства Божијег. И ту небеску димензију преносио је свима нама, потврђујући речи Светог Апостола Павла: „Јер, ако смо ван себе, Богу смо; ако смо присебни, вама смо“ (2Кор 5, 13)...

    Виктор Вицановић
   ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, септембар/октобар 2014.
   извор: /www.pravoslavie.ru, 1.10.2014.

Нема коментара:

Постави коментар