Translate

23. октобар 2015.

Брига Цркве о болеснима

   Болестан бејах и обиђосте ме...( Мт 25, 36)

   У последњој деценији омогућен је улазак свештеника у српске болничке установе, мада још увек не потпуно и не свуда једнако. Парохијски свештеници су тако добили прилику да посете своје парохијане који леже у болничкој постељи, да их исповеде, прочитају молитву и, што је најважније, причесте Светим Тајнама Христовим. Ради се и на томе да што више болничких установа добије адекватне параклисе и да у њима буду постављени дежурни свештеници, како би болесници могли имати свакодневну духовну подршку.
   Значај повратка Цркве у болничке установе је огроман - о томе најбоље сведоче захвалне речи самих болесника, свагда жељних топле речи, духовног окрепљења и молитвене подршке. Не заборавимо, притом, да су вековима раније на овим просторима прве болнице настајале управо у окриљу Цркве: Хиландарска, Студеничка и Дечанска болница су само најпознатији примери.
   Потреба обиласка болесника није само везана за службу свештеника, већ је обавеза свих верујућих. О томе сведочи и упозорење Господње које се тиче дела која ће се испитати на Страшном суду - Судија Христос себе поистовећује са онима који су у потребама и посебно наглашава оне који су изгубили здравље (в. Мт 25, 36-40). Од нас се у том смислу недвосмислено тражи да будемо уз болеснике својим физичким присуством и са пуном пажњом.
   Болест је неприродно стање које се појавило после првородног греха. тада се цела природа људска разболела, не само тело, већ првенствено душа, ум и срце. Стога смо сви ми, у мањој или већој мери, болесни и потребно нам је "исцељење душе и тела", као што се каже у крштењској молитви. Исцељење, дакле, што ће рећи дар целовитог здравља. Наиме, када пожелимо некоме да буде жив и здрав, ми углавном помислимо само на телесно здравље (евентуално и на душевно, тј. ментално), а најмање на духовно здравље које тиче просвећености ума и чистоте срца. А управо је то најважније. Из тог разлога је присуство Цркве у болницама не само подршка лечењу телесних бољки (неизбројни су случајеви телесног оздрављења после молитве свештеника над болесником), већ је суштинска допуна у домену духовног лечења. Свештеник је, дакле, првенствено призван да молитвено излечи ране на души, а тек потом и на телу, по мери вере. Он, притом, не лечи својом силом, већ благодаћу Јединог Истинског Лекара.
   Човек је и тело и душа, и пожељно је да обоје буде здраво. Понекад, међутим, телесна бољка уме да буде на спасење. Сетимо се апостола Павла, који је сам трпељиво носио "жалац у телу" (2 Кор 12, 7) и из личног искуства написао да човек може телесно боловати, а духовно оздрвљати у исто време (уп. 2 Кор 4, 16). Са друге стране, болести душе - а то су страсти - никада не могу бити на спасење. Оне се морају лечити по сваку цену и то што је пре могуће. У том смислу, Црква не само да је присутна у болницама, већ је и сама по себи Болница без премца. Она је нова Бања Витезда у којој хришћани лече своје унутрашње биће од греховних рана и болести. Црква у том погледу лечи самом својом природом јер је Тело Христово.
   Било би од огромног значаја да макар у престоном граду постоји један храм чија се врата не би затварала 24 часа дневно, 7 дана недељно. То би био својеврсни духовни "ургентни центар". У њему би сваки свештеник епархије дежурао три-четири сата месечно према унапред одређеном реду (чреди), а сваки верник би могао у било које доба дана и ноћи да дође и извида ране своје душе, да затражи молитвену подршку, да поприча са свештеником о својим мукама и проблемима...Колико је само људи који су у вечерњим часовима духовно повређени и траже помоћ свештеника, а не могу да је пронађу? Колико би само самоубистава било спречено да постоји место где човека може сачекати свештеник у сваком тренутку? Много, заиста много. Нека би Господ дао да један такав храм убрзо буде подигнут у Београду, као додатни корак наше Цркве да изађе у сусрет болнима душом и телом у нашем друштву.

   С љубављу у Христу Господу
   презвитер Оливер Суботић

   ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 345, септембар/октобар, 2015.

Нема коментара:

Постави коментар