 |
| Часопис Епархије жичке,октобар/децембар, 2011. |
Манастир Жича, септембар, 2011.
Пре свега би хтео да Вам захвалим за позив да учествујем на овом симпозију. Осећам да главни допринос ових сусрета, када на њима приде имамо и представнике из целе васељене, није у ономе што ће говорници наложити-што такође има своју вредност-него у заједници у Духу Светоме која се јавља кроз разговоре, познанства, осведочења заједничке вере, осећај братства. Због тога ћете ми дозволити да изразим своју дубоку захвалност за ову прилику међусобног заједничарења у Христу.
Монашки живот
Монашки живот назива се и отшелничким. И то због тога што монах одлази из света, напушта овосветско. Покрет одсецања његовог од света и онога што је од овога света у монашкој терминологији назива се одрицањем. И саме ове речи довољне су да укажу на то да циљ монаштва ни на који начин није усмерен ка пастирствовању.
Свети Варснуфије живео је у таквој осами да га, као што Свети Никодим Светогорац каже пишући његово житије, ниједан човек није видео педесет година. Али, и преподобни Серафим Саровски је до своје 67. године живео у потпуној осамљености и систематски је избегавао сусрете са људима. Ава Арсеније, како се наводи у Старечнику, следио је пут потпуног ћутања и тиховања, Ава Исак Сирин није могао да издржи епископски живот и дао је оставку тек шест месеци након свог избора. Упоредо са њима имамо столпнике, као што су то преподобни Симеон, Алимпије и Данило, или преподобне затворнике као што је то Теофан Рус, који су дуге временске периоде живели у потпуности одвојени "по горама и пештерама и јамама земаљским", систематски избегавајући сваки вид општења са светом.
Начин живљења свих ових светитеља веома тешко би могао да се помири са идејом о пастирском мисионарству и служењу, онако како се оно уобичајено схвата, а не изгледа пак да њима самима страна су браћа њихова или да незаинтересовани су за у свету војујућу цркву. Из неког разлога подвижници, док избегавају свет, бивају попут магнета. Преподобни су "продали градове и населили пустиње", као што се карактеристично наводи у служби Антонију Великом. Другим речима, одрекли су се света, продали га, али су свет, људе довели у пустиње, "населили их", учинили их градовима.
Монах је, по Лествици, "освећено тело и очишћена уста и просветљен ум: насиље над природом непрестано и чување чула непрекидно, монах је онај што болан је у души која стално обитава у сећању на смрт, и када бди, и када усни". Истовремено пак "монах је онај што од свега се одвоји и свему је припојен". Као што пише Преподобни Макарије Египатски: "Не можемо се другачије спасти, до само кроз ближњега", а Ава Исак: "Кључ за срце божанских дарова кроз љубав према ближњему нам се даје". Ови светитељи крајњег мистичког подвига и тиховања на изузетно упечатљив начин говоре о значају ближњега и брата у питању спасења. Значење ближњега у животу монашког избора задобија једну мистичку димензију, коју логиком није лако појмити.
Истина је да је Цркву увек заокупљало питање равнотеже између љубави према ближњем ка којој је усмерена мисија у свету војујуће Цркве и пута тиховатељног очишћења, којем последује монашки начин живота. Карактеристична је преписка између Аве Исака и Преподобног Симеона Чудотворца.
Карактеристична је такође и чињеница да је савремени Светогорац и тиховатељ, Старац Јосиф Спилеот, из свог крајњег и бескомпромисног тиховања, путем писама могао да укрепљује мноштво верних у вери и призиву њиховом.
Одлике женског монаштва
Све су ово, наравно, примери који углавном изражавају мушко монаштво. Истина је да се у женском монаштву не јављају, осим у облику изузетака, крајности такве врсте подвижничког и отшелничког живота. Главни предањски облик женског монаштва јесте општежиће. Постоје и изузеци, као што су то преподобна Марија Египћанка или преподобна Сара и преподобна Фотина Пустињакиња, и друге такве жене хероји, које пак не укидају правило.
Женска природа поседује конкретне одлике које наравно да одређују карактер женског монаштва. Мајчинство, као основна одлика жене, осим анатомских и физичких карактеристика женског тела, одређује и женски психолошки склоп. Тако бременитост и дојење са собом носе трајан душевно-телесни однос са личношћу ембриона и детета и самим тим претпостављају изразе заједничарења и особитог односа према времену, којим мушка природа по природи ствари не располаже.
Женска природа усмерена је ка примању и прихватању-дакле ка томе да прими и угошћава свога супружника-ка заједничарењу у кенози-дакле ка томе да живи за некога другога, за своје дете-и ка помиреношћу са временом-дакле ка томе да све што ради буде трајно. Последица свега овога јесте то да душевни живот жене одликује се осетљивошћу на заједницу, интересовањем за другога, и потпомаже развој врлина као што су несебичност, племенитост, тананост у опхођењу, нежност, трпљење, смерност, издржљивост, дуготрпељивост. Женска природа је у заостатку у односу на мушку природу по снази и стабилности, али је у предности у погледу издржљивости и посвећености. Тешко се можеш ослонити на њу, али је услужна, трага за примаоцем њеног интересовања. То и јесте разлог што пустињачки, отшелнички и подвижнички начин живота није толико уобичајен у женском монаштву, него преовладава општежитељни пут послушања.
Ови елементи, чак и ако не налазе свој израз у оквирима монашког живота и начина живљења, као особине постоје у души оних које живе монашким животом и веома је природно да траже свој израз у оквирима монашких избора.
Без сумње, заједно са врлинама које смо претходно навели, постоје и мане женског пола, извесна негативна стања којима су жене склоне више него мушкарци. У овој пак студији ми истражујемо оне врлине које могле би да оправдају суштински допринос пастирском деловању Цркве, а који допринос је у потпуности компатибилан са претпоставкама монашког начина живљења.
Пастирске потребе Цркве
Под појмом пастирска мисија Цркве подразумевамо старање сваке врсте за словесно њено стадо, верне. То пастирско старање у себи садржи утврђивање у вери, неговање душевних рана, подршку у друштвеним проблемима, укрепљивање саблажњених, активно учешће Цркве у животу верних.
Црква то дело савршава путем проповеди, хуманитарних активности и углавном кроз духовне оце. Као што Апостол Павле на карактеристичан начин пише Коринћанима, "Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а да ја не горим?. Тај начин размишљања, онако како је штавише изражен и у речи упућеној Ефеским хришћанима: "Зато пазите и опмињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас", представља ослонац пастирског служења, онаквог како га наша Црква живи, дакле непрестано старање, заједница у потребама и искушењима и неуморно поучавање.
На први поглед, патирски рад представља искључиву одговорност пастирствујуће Цркве, а да се при том не виде јасни оквири укључивања монаха у исто. Разумљива је посебна улога духовних отаца којима верни можда прибегавају зарад поуке, подршке, руковођења, трагања за њиховим благословом и молитвама, што представља древно предање и пракса у животу Цркве. Како би пак могло да се оправда евентуално укључивање женског монаштва у пастирски рад Цркве?
Монаштво и пастирски живот Цркве
(а) У мудрој књизи Лествице Јованове читамо: "Светлост су монасима анђели, а светлост је мирјанима јединствен начин живљења", другим речима, монашки начин живљења представља прототип живота за чланове Цркве која се у свету бори. Тај начин живљења одликује се систематским неговањем врлина, као што су пост, бдење, молитва, нестицање, послушање, девственост, одсецање сопствене воље. Сигурно је да тај образац живота у његовом специфичном облику не можемо да опонашамо у свету јер нам прилике у томе не помажу. Можемо међутим, да се надахњујемо њиме. Ако не стигнемо до висине и величине или до апсолутног облика, можемо да надахнути будемо начином размишљања. Врлине као што су уздржање, пажња, молитва, једноставност, скромност, слобода од острашћене воље, представљају врлине које позван је да гаји сваки верник.
Монашки живот, дакле, представља тежиште за целу Цркву, а крајност његовог облика јесте јединствено мерило живота свакога хришћанина. То указује на први значајан допринос монаштва пастирском делу Цркве. Монашким начином размишљања се у суштини пастирски руководи Црквом. Не заборавимо да се пост и литургијски живот цркве скоро у целости заснивају на чврстом темељу монашког предања. Њиме је црква била надахнута, њега је заволела, њега и усвојила, њиме се и кроз историју хранила и храни. Сходно томе, и само постојање манастира представља суштински пастирски састојак у животу Цркве наше.
(б) Укрепљивање живота верних молитвама монаха приметно је и кроз само њихово прибегавање њима. Као што су Израиљци побеђивали Амалићане када би Мојсеј подигао руке своје, тако и ми верни, који боримо се у пустињи овога света, када монаси дижу руке своје ка Богу побеђујемо умнога Амалика. Тамо где упуте духовника, савети, људски труд не пружају решење, молитва Цркве, молитва монаштва које непрекидно пред Богом стоји и у молитви се уз нас бори, на ефикасан начин може да обгрли живот целе Цркве и сваког верника понаособ. Црква више пастирствује молитвом него речју и проповеђу, више душе одмара молитвом монаха него речју надарених учитеља.
(в) Трећи елемент монашког начина живота који суштински може да допринесе борби верних јесте тиховање и мирноћа манастира. У времену и свету којим владају велике брзине, снажна бука, конкуренција, многобрижни труд, неконтролисани стрес и несигурност, различитост, другојачијост атмосфере једног манастира, где се све одвија у своје време и по испробаном редоследу, где благост тиховања и језик ћутања представљају природан и матерњи дијалекат (говор) живота, где безбрижан, наг од непотребних информација и бесмислених тежњи представља највећу константу, где су конкуренција, стрес и несигурност непознате речи у речнику свакодневног живота, где је оно што влада закон апсолутно неопходнога од материјалних и пропадљивих добара, где циљ је светост у духовноме и истини присуства Божијег, где је очекивање Царства Божијег преовладавајуће опредељење, у једном оваквом времену и оваквом свету, само једна посета манастиру изазива прерасподелу на хоризонту живота и спољашњу мирноћу преноси и у срце најпотресенијег човека.
(г) По предању се манастири одликују вољним сиромаштвом, скромношћу и једноставношћу живота. Истина је да је то предање мало изокренуто у нашем времену. Тамо пак где постоји, оно даје најбољи одговор на заблуду хиперпотрошње и безизлаз хедонистичког материјализма. То представља богатство непроцењиве вредности у монашком животу које ни у ком случају не треба да нестане. Уска и ниска врата, пригушено светло, недостатак овосветског комфора, јака веза са природом и природним начинима, недостатак овосветске разноврсности у одевању, бојама и предметима, ограничен број речи, осмеха, излива осећања или других изражавања, скромност у украсу, постављању и трајању у исхрани монаха, једноставан и увек исти редослед радњи сачињавају оквире веома тананога живота са изузетно скромном употребом чула што је засигурно ретко и што особито одмара. Све ово недостаје у савременом начину живота, али по правилу пак постоји у манастирима, због тога свака посета манастиру осим благослова поклоњења и тиховања пружа и редак предах у душевној подлози човековој. "Тиховање чула спољашње умртвљује и покрете унутрашње покреће, а општење са светом супротно томе изазива, то јесте покрете унутарње умртвљује и чула спољашња покреће"(Ава Исак). Атмосфера живота у једном манастиру разбуђује унутрашњи свет и одмара природног човека.
(д) Чињеница да се монашки живот заснива на одрицању од света, да представља "одрицање природе зарад постизања онога што изнад природе је" (Свети Јован Синаит, Лествица), другим
речима у себи садржи дубоке елементе крајности и херојства, монаштву даје елемент аутентичног живота. Истински монах не показује, не приказује, не изражава нешто што је прочитао или нешто о чему га је неко други обавестио, него нешто за шта је сам положио цену личнога живота као искуства. Само овај елемент сам по себи монашком путу даје богатство аутентичне речи и истинског живота. Монашком изразу није потребна аргументација. Духовни живот и истина се овде изражавају као матерњи језик. У манастиру живот не представља поучавање речју, него испробаном праксом, животом и искуством.
То има за последицу да је доследан монах заокружен, уравнотежен, слободан, сам одморан и одмарајући за друге, да познаје тајне људске душе, начин на који функционишу страсти и механизми благодати Божије, тајне и тешкоће духовне борбе-он је онај што "страдао је и научио", најбољи психолог, разуме слабога, острашћенога, скрханога, онога што се труди и натоварен је, гладнога и жеднога, прогнанога и онеоправданога.
То видимо у једноставним монашким текстовима као што су Старечник, Добротољубље, Богољубива историја египатских монаха, Лавсаик и др. Такође то видимо и у текстовима о умној молитви који тиховатељног су усмерења, као што су књига Аве Варсануфија, Добротољубље, Подвижничка слова Аве Доротеја и Исака, Лествица Јованова, који док упућени су напредним у подвигу и описују њихов начин живота, са толиком жеђу и резултатима духовне користи бивају читани и од стране мирјана.
У том смислу, свака реч, сваки покрет, сваки додир са монашким животом делује много уверљивије и много укрепљујуће у животу вернога народа.
Допринос женског монаштва.
У оквирима онога што смо навише навели, у данашње време допринос женског монаштва могао би да буде јединствен и по квалитету и по облику. Женски манастири могу да пруже пастирске дарове такве какве не могу да приложе ни парохије, ни митрополије, ни намесници, ни црквено-парохијске структуре.
Да би пак до тога дошло, манастири јасно треба да одбаце све елементе посветовњачених схватања и праксе. Као што монашки начин одевања задржава своју посебност све до данас, тако би и слеђење византијског времена и типика, начин исхране, израза, естетике, обичаја, могло да очувасвој свевремени духовни карактер, који ће манастире по правилу разликвати од савремених организација које крећу се од неуспеха до неуспеха. Класично црквено пастирствовање обично се заснива на познавању навика савременог света и времена и сходно томе на обилној упознатости и обавештености о њему. Насупрот томе, монашко пастирствовање могло би да црпе своју снагу и продорност не из свакодневице, него из опробане свевремености и своје квалитативне различитости. Другим речима, што више је неко стран ономе што од овога је света, тим више може да помогне свету.
Истина је да су женски манастири, уместо да допринесу у правцу духовније естетике, на пример у везу, црквеним одеждама, итд. унеколико промашили мету на том пољу. Уз изговор да доприносе овоземаљском изображавању небесне славе Божије, увели су провокативни луксуз и недопустиву женственост на уштрб мужевности и подвижничке естетике.
Међутим, женски манастири кроз неговање лепих уметности на најбољи начин Цркви могу да подаре естетику са етосом и настројењем које говори само од себе, естетику која повезује строго са отменим и подвижничко са небесним. Могли би да допринесу подучавању девојака византијској или црквеној музици како би оне могле помоћи у вршењу служби, будући да се по предању женска природа показује као вернија и доследнија посвећености Цркви и вери.
Исто важи и за савладавање различитих вештина ручног рада, као што су вез, иконопис, мозаик итд. Осим ручног рада самог по себи, кроз процес учења и целокупну атмосферу и живот манастира може да дође и до преношења етоса и примене мистичког руковођења, које и веру укрепљује, и живот преображава и изградњу тела Христовог савршава.
Такође, приликом гостопримства, могућност дискретног учешћа поклоника у животу манастирског сестринства, разговор са монахињама, начин на који се врше службе, сугестивна тишина, другачији распоред у току дана, сами по себи представљају елементе пастирског одмарања и руковођења. Упоредо са овим, живот на фармама, углавном здраве хране, и служење посетиоцима тих фарми засигурно може да се покаже веома корисним.
Поред свега овога, могли бисмо навести и укрепљење попадија и свештеничких породица, које могу да повере терет свој сигурном загрљају једнога манастира и да се накратко повуку у тиховање, молитву и сабирање у себе.
На крају, у предање наше Цркве убраја се и допринос женских манастира у подршци хуманитарним установама, као што су то сиротишта, старачки домови, где, без да се нарушава монашки поредак, неке посвећене сестре преузимају на себе организационе и управне одговорности за старање за нашу браћу и сестре којима потребна је наша љубав и брига. Значајан може да буде и допринос женских манастира у организовању рада са омладином у Митрополијама, организација летњих кампова (нпр. Манастир Часнога Крста у Мампсу Коринтском), подршци у управљачким делатностима, издаваштву (Манастир св. Јована Претече-Кареја, Хрисопиги из Ханиа, итд.) где учене монахиње на себе преузимају ту захтевну, али изузетно важну делатност.
Нашем времену потребна је аутентичност, тиховање, скромност, молитва, узори живота како прихватило би истину. Свет неће угасити жеђ своју кроз посветовњачену реч, не трпи стереотипе који нису осведочени живот, не могу га заварати религиозни идоли који су усмерени на психолошке и друштвене потребе, неће поверити однос свој са Богом религиозним организацијама које немају храбрости, животом осведочене одлуке и мистичку снагу. Све то му не треба. Потребна му је гола истина да би унутар њега била уверљива. Због тога ће се свет силом прилика окренути манастирима. Том последњем уточишту.
Све указује на то да ће пастирско дело, како историја напредује ка потоњем дану, све више и више овабљати монаси и монахиње, који у свом монашком призиву треба да се суоче са вапајем света за мало утехе и усмерења. Већ је та појава јасна на западу кроз изненђујуће чудесне манастире Старца Јефреме у Америци, оца Софронија у Есексу у Енглеској, оца Плакиде Десила у Француској, итд. Можда ће они који су одрекли се света тада бити позвани да учине још јeдно веће одрицање: да на свој монашки призив накалеме пастирско службовање.
Монашки живот назива се и отшелничким. И то због тога што монах одлази из света, напушта овосветско. Покрет одсецања његовог од света и онога што је од овога света у монашкој терминологији назива се одрицањем. И саме ове речи довољне су да укажу на то да циљ монаштва ни на који начин није усмерен ка пастирствовању.
Свети Варснуфије живео је у таквој осами да га, као што Свети Никодим Светогорац каже пишући његово житије, ниједан човек није видео педесет година. Али, и преподобни Серафим Саровски је до своје 67. године живео у потпуној осамљености и систематски је избегавао сусрете са људима. Ава Арсеније, како се наводи у Старечнику, следио је пут потпуног ћутања и тиховања, Ава Исак Сирин није могао да издржи епископски живот и дао је оставку тек шест месеци након свог избора. Упоредо са њима имамо столпнике, као што су то преподобни Симеон, Алимпије и Данило, или преподобне затворнике као што је то Теофан Рус, који су дуге временске периоде живели у потпуности одвојени "по горама и пештерама и јамама земаљским", систематски избегавајући сваки вид општења са светом.
Начин живљења свих ових светитеља веома тешко би могао да се помири са идејом о пастирском мисионарству и служењу, онако како се оно уобичајено схвата, а не изгледа пак да њима самима страна су браћа њихова или да незаинтересовани су за у свету војујућу цркву. Из неког разлога подвижници, док избегавају свет, бивају попут магнета. Преподобни су "продали градове и населили пустиње", као што се карактеристично наводи у служби Антонију Великом. Другим речима, одрекли су се света, продали га, али су свет, људе довели у пустиње, "населили их", учинили их градовима.
Монах је, по Лествици, "освећено тело и очишћена уста и просветљен ум: насиље над природом непрестано и чување чула непрекидно, монах је онај што болан је у души која стално обитава у сећању на смрт, и када бди, и када усни". Истовремено пак "монах је онај што од свега се одвоји и свему је припојен". Као што пише Преподобни Макарије Египатски: "Не можемо се другачије спасти, до само кроз ближњега", а Ава Исак: "Кључ за срце божанских дарова кроз љубав према ближњему нам се даје". Ови светитељи крајњег мистичког подвига и тиховања на изузетно упечатљив начин говоре о значају ближњега и брата у питању спасења. Значење ближњега у животу монашког избора задобија једну мистичку димензију, коју логиком није лако појмити.
Истина је да је Цркву увек заокупљало питање равнотеже између љубави према ближњем ка којој је усмерена мисија у свету војујуће Цркве и пута тиховатељног очишћења, којем последује монашки начин живота. Карактеристична је преписка између Аве Исака и Преподобног Симеона Чудотворца.
Карактеристична је такође и чињеница да је савремени Светогорац и тиховатељ, Старац Јосиф Спилеот, из свог крајњег и бескомпромисног тиховања, путем писама могао да укрепљује мноштво верних у вери и призиву њиховом.
Одлике женског монаштва
Све су ово, наравно, примери који углавном изражавају мушко монаштво. Истина је да се у женском монаштву не јављају, осим у облику изузетака, крајности такве врсте подвижничког и отшелничког живота. Главни предањски облик женског монаштва јесте општежиће. Постоје и изузеци, као што су то преподобна Марија Египћанка или преподобна Сара и преподобна Фотина Пустињакиња, и друге такве жене хероји, које пак не укидају правило.
Женска природа поседује конкретне одлике које наравно да одређују карактер женског монаштва. Мајчинство, као основна одлика жене, осим анатомских и физичких карактеристика женског тела, одређује и женски психолошки склоп. Тако бременитост и дојење са собом носе трајан душевно-телесни однос са личношћу ембриона и детета и самим тим претпостављају изразе заједничарења и особитог односа према времену, којим мушка природа по природи ствари не располаже.
Женска природа усмерена је ка примању и прихватању-дакле ка томе да прими и угошћава свога супружника-ка заједничарењу у кенози-дакле ка томе да живи за некога другога, за своје дете-и ка помиреношћу са временом-дакле ка томе да све што ради буде трајно. Последица свега овога јесте то да душевни живот жене одликује се осетљивошћу на заједницу, интересовањем за другога, и потпомаже развој врлина као што су несебичност, племенитост, тананост у опхођењу, нежност, трпљење, смерност, издржљивост, дуготрпељивост. Женска природа је у заостатку у односу на мушку природу по снази и стабилности, али је у предности у погледу издржљивости и посвећености. Тешко се можеш ослонити на њу, али је услужна, трага за примаоцем њеног интересовања. То и јесте разлог што пустињачки, отшелнички и подвижнички начин живота није толико уобичајен у женском монаштву, него преовладава општежитељни пут послушања.
Ови елементи, чак и ако не налазе свој израз у оквирима монашког живота и начина живљења, као особине постоје у души оних које живе монашким животом и веома је природно да траже свој израз у оквирима монашких избора.
Без сумње, заједно са врлинама које смо претходно навели, постоје и мане женског пола, извесна негативна стања којима су жене склоне више него мушкарци. У овој пак студији ми истражујемо оне врлине које могле би да оправдају суштински допринос пастирском деловању Цркве, а који допринос је у потпуности компатибилан са претпоставкама монашког начина живљења.
Пастирске потребе Цркве
Под појмом пастирска мисија Цркве подразумевамо старање сваке врсте за словесно њено стадо, верне. То пастирско старање у себи садржи утврђивање у вери, неговање душевних рана, подршку у друштвеним проблемима, укрепљивање саблажњених, активно учешће Цркве у животу верних.
Црква то дело савршава путем проповеди, хуманитарних активности и углавном кроз духовне оце. Као што Апостол Павле на карактеристичан начин пише Коринћанима, "Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а да ја не горим?. Тај начин размишљања, онако како је штавише изражен и у речи упућеној Ефеским хришћанима: "Зато пазите и опмињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас", представља ослонац пастирског служења, онаквог како га наша Црква живи, дакле непрестано старање, заједница у потребама и искушењима и неуморно поучавање.
На први поглед, патирски рад представља искључиву одговорност пастирствујуће Цркве, а да се при том не виде јасни оквири укључивања монаха у исто. Разумљива је посебна улога духовних отаца којима верни можда прибегавају зарад поуке, подршке, руковођења, трагања за њиховим благословом и молитвама, што представља древно предање и пракса у животу Цркве. Како би пак могло да се оправда евентуално укључивање женског монаштва у пастирски рад Цркве?
Монаштво и пастирски живот Цркве
(а) У мудрој књизи Лествице Јованове читамо: "Светлост су монасима анђели, а светлост је мирјанима јединствен начин живљења", другим речима, монашки начин живљења представља прототип живота за чланове Цркве која се у свету бори. Тај начин живљења одликује се систематским неговањем врлина, као што су пост, бдење, молитва, нестицање, послушање, девственост, одсецање сопствене воље. Сигурно је да тај образац живота у његовом специфичном облику не можемо да опонашамо у свету јер нам прилике у томе не помажу. Можемо међутим, да се надахњујемо њиме. Ако не стигнемо до висине и величине или до апсолутног облика, можемо да надахнути будемо начином размишљања. Врлине као што су уздржање, пажња, молитва, једноставност, скромност, слобода од острашћене воље, представљају врлине које позван је да гаји сваки верник.
Монашки живот, дакле, представља тежиште за целу Цркву, а крајност његовог облика јесте јединствено мерило живота свакога хришћанина. То указује на први значајан допринос монаштва пастирском делу Цркве. Монашким начином размишљања се у суштини пастирски руководи Црквом. Не заборавимо да се пост и литургијски живот цркве скоро у целости заснивају на чврстом темељу монашког предања. Њиме је црква била надахнута, њега је заволела, њега и усвојила, њиме се и кроз историју хранила и храни. Сходно томе, и само постојање манастира представља суштински пастирски састојак у животу Цркве наше.
(б) Укрепљивање живота верних молитвама монаха приметно је и кроз само њихово прибегавање њима. Као што су Израиљци побеђивали Амалићане када би Мојсеј подигао руке своје, тако и ми верни, који боримо се у пустињи овога света, када монаси дижу руке своје ка Богу побеђујемо умнога Амалика. Тамо где упуте духовника, савети, људски труд не пружају решење, молитва Цркве, молитва монаштва које непрекидно пред Богом стоји и у молитви се уз нас бори, на ефикасан начин може да обгрли живот целе Цркве и сваког верника понаособ. Црква више пастирствује молитвом него речју и проповеђу, више душе одмара молитвом монаха него речју надарених учитеља.
(в) Трећи елемент монашког начина живота који суштински може да допринесе борби верних јесте тиховање и мирноћа манастира. У времену и свету којим владају велике брзине, снажна бука, конкуренција, многобрижни труд, неконтролисани стрес и несигурност, различитост, другојачијост атмосфере једног манастира, где се све одвија у своје време и по испробаном редоследу, где благост тиховања и језик ћутања представљају природан и матерњи дијалекат (говор) живота, где безбрижан, наг од непотребних информација и бесмислених тежњи представља највећу константу, где су конкуренција, стрес и несигурност непознате речи у речнику свакодневног живота, где је оно што влада закон апсолутно неопходнога од материјалних и пропадљивих добара, где циљ је светост у духовноме и истини присуства Божијег, где је очекивање Царства Божијег преовладавајуће опредељење, у једном оваквом времену и оваквом свету, само једна посета манастиру изазива прерасподелу на хоризонту живота и спољашњу мирноћу преноси и у срце најпотресенијег човека.
(г) По предању се манастири одликују вољним сиромаштвом, скромношћу и једноставношћу живота. Истина је да је то предање мало изокренуто у нашем времену. Тамо пак где постоји, оно даје најбољи одговор на заблуду хиперпотрошње и безизлаз хедонистичког материјализма. То представља богатство непроцењиве вредности у монашком животу које ни у ком случају не треба да нестане. Уска и ниска врата, пригушено светло, недостатак овосветског комфора, јака веза са природом и природним начинима, недостатак овосветске разноврсности у одевању, бојама и предметима, ограничен број речи, осмеха, излива осећања или других изражавања, скромност у украсу, постављању и трајању у исхрани монаха, једноставан и увек исти редослед радњи сачињавају оквире веома тананога живота са изузетно скромном употребом чула што је засигурно ретко и што особито одмара. Све ово недостаје у савременом начину живота, али по правилу пак постоји у манастирима, због тога свака посета манастиру осим благослова поклоњења и тиховања пружа и редак предах у душевној подлози човековој. "Тиховање чула спољашње умртвљује и покрете унутрашње покреће, а општење са светом супротно томе изазива, то јесте покрете унутарње умртвљује и чула спољашња покреће"(Ава Исак). Атмосфера живота у једном манастиру разбуђује унутрашњи свет и одмара природног човека.
(д) Чињеница да се монашки живот заснива на одрицању од света, да представља "одрицање природе зарад постизања онога што изнад природе је" (Свети Јован Синаит, Лествица), другим
речима у себи садржи дубоке елементе крајности и херојства, монаштву даје елемент аутентичног живота. Истински монах не показује, не приказује, не изражава нешто што је прочитао или нешто о чему га је неко други обавестио, него нешто за шта је сам положио цену личнога живота као искуства. Само овај елемент сам по себи монашком путу даје богатство аутентичне речи и истинског живота. Монашком изразу није потребна аргументација. Духовни живот и истина се овде изражавају као матерњи језик. У манастиру живот не представља поучавање речју, него испробаном праксом, животом и искуством.
То има за последицу да је доследан монах заокружен, уравнотежен, слободан, сам одморан и одмарајући за друге, да познаје тајне људске душе, начин на који функционишу страсти и механизми благодати Божије, тајне и тешкоће духовне борбе-он је онај што "страдао је и научио", најбољи психолог, разуме слабога, острашћенога, скрханога, онога што се труди и натоварен је, гладнога и жеднога, прогнанога и онеоправданога.
То видимо у једноставним монашким текстовима као што су Старечник, Добротољубље, Богољубива историја египатских монаха, Лавсаик и др. Такође то видимо и у текстовима о умној молитви који тиховатељног су усмерења, као што су књига Аве Варсануфија, Добротољубље, Подвижничка слова Аве Доротеја и Исака, Лествица Јованова, који док упућени су напредним у подвигу и описују њихов начин живота, са толиком жеђу и резултатима духовне користи бивају читани и од стране мирјана.
У том смислу, свака реч, сваки покрет, сваки додир са монашким животом делује много уверљивије и много укрепљујуће у животу вернога народа.
Допринос женског монаштва.
У оквирима онога што смо навише навели, у данашње време допринос женског монаштва могао би да буде јединствен и по квалитету и по облику. Женски манастири могу да пруже пастирске дарове такве какве не могу да приложе ни парохије, ни митрополије, ни намесници, ни црквено-парохијске структуре.
Да би пак до тога дошло, манастири јасно треба да одбаце све елементе посветовњачених схватања и праксе. Као што монашки начин одевања задржава своју посебност све до данас, тако би и слеђење византијског времена и типика, начин исхране, израза, естетике, обичаја, могло да очувасвој свевремени духовни карактер, који ће манастире по правилу разликвати од савремених организација које крећу се од неуспеха до неуспеха. Класично црквено пастирствовање обично се заснива на познавању навика савременог света и времена и сходно томе на обилној упознатости и обавештености о њему. Насупрот томе, монашко пастирствовање могло би да црпе своју снагу и продорност не из свакодневице, него из опробане свевремености и своје квалитативне различитости. Другим речима, што више је неко стран ономе што од овога је света, тим више може да помогне свету.
Истина је да су женски манастири, уместо да допринесу у правцу духовније естетике, на пример у везу, црквеним одеждама, итд. унеколико промашили мету на том пољу. Уз изговор да доприносе овоземаљском изображавању небесне славе Божије, увели су провокативни луксуз и недопустиву женственост на уштрб мужевности и подвижничке естетике.
Међутим, женски манастири кроз неговање лепих уметности на најбољи начин Цркви могу да подаре естетику са етосом и настројењем које говори само од себе, естетику која повезује строго са отменим и подвижничко са небесним. Могли би да допринесу подучавању девојака византијској или црквеној музици како би оне могле помоћи у вршењу служби, будући да се по предању женска природа показује као вернија и доследнија посвећености Цркви и вери.
Исто важи и за савладавање различитих вештина ручног рада, као што су вез, иконопис, мозаик итд. Осим ручног рада самог по себи, кроз процес учења и целокупну атмосферу и живот манастира може да дође и до преношења етоса и примене мистичког руковођења, које и веру укрепљује, и живот преображава и изградњу тела Христовог савршава.
Такође, приликом гостопримства, могућност дискретног учешћа поклоника у животу манастирског сестринства, разговор са монахињама, начин на који се врше службе, сугестивна тишина, другачији распоред у току дана, сами по себи представљају елементе пастирског одмарања и руковођења. Упоредо са овим, живот на фармама, углавном здраве хране, и служење посетиоцима тих фарми засигурно може да се покаже веома корисним.
Поред свега овога, могли бисмо навести и укрепљење попадија и свештеничких породица, које могу да повере терет свој сигурном загрљају једнога манастира и да се накратко повуку у тиховање, молитву и сабирање у себе.
На крају, у предање наше Цркве убраја се и допринос женских манастира у подршци хуманитарним установама, као што су то сиротишта, старачки домови, где, без да се нарушава монашки поредак, неке посвећене сестре преузимају на себе организационе и управне одговорности за старање за нашу браћу и сестре којима потребна је наша љубав и брига. Значајан може да буде и допринос женских манастира у организовању рада са омладином у Митрополијама, организација летњих кампова (нпр. Манастир Часнога Крста у Мампсу Коринтском), подршци у управљачким делатностима, издаваштву (Манастир св. Јована Претече-Кареја, Хрисопиги из Ханиа, итд.) где учене монахиње на себе преузимају ту захтевну, али изузетно важну делатност.
Нашем времену потребна је аутентичност, тиховање, скромност, молитва, узори живота како прихватило би истину. Свет неће угасити жеђ своју кроз посветовњачену реч, не трпи стереотипе који нису осведочени живот, не могу га заварати религиозни идоли који су усмерени на психолошке и друштвене потребе, неће поверити однос свој са Богом религиозним организацијама које немају храбрости, животом осведочене одлуке и мистичку снагу. Све то му не треба. Потребна му је гола истина да би унутар њега била уверљива. Због тога ће се свет силом прилика окренути манастирима. Том последњем уточишту.
Све указује на то да ће пастирско дело, како историја напредује ка потоњем дану, све више и више овабљати монаси и монахиње, који у свом монашком призиву треба да се суоче са вапајем света за мало утехе и усмерења. Већ је та појава јасна на западу кроз изненђујуће чудесне манастире Старца Јефреме у Америци, оца Софронија у Есексу у Енглеској, оца Плакиде Десила у Француској, итд. Можда ће они који су одрекли се света тада бити позвани да учине још јeдно веће одрицање: да на свој монашки призив накалеме пастирско службовање.
 |
| http://www.spc.rs/sr/simposion_o_zhenskom_monashtvu_u_manastiru_zhicha_0 http://rtrs.tv/av/player.php?id=14654&x=1 |
 |
| Манастир Жича "...Ноћ је за молитву. Тиха, тамна, сва од простора, она везује земљу за небо." Куда ћете, ноћите још једну ноћ у манастиру, ноћу треба бити у манастиру" -рече нам Владика Николај. Тргне нас из сна клепање, па једно звоно, па сва звона. Има у тој постепености али неумитности зова на молитву, нечег симболичног. Клепање само ломи сан и носи се с њим. Звона га разбијају и односе, разведравају потпуно свест разбуђенога. Дакле, од тешке дужности и подвига до свечаности и радости. Између тога двога прекаљује се, савлађује се, ломи се монах. Сваке ноћи. Није лако бити монах, ни рђав монах..." Исидора Секулић, Кратак боравак у Жичи, 1939. |
Нема коментара:
Постави коментар