Translate

08. октобар 2012.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ Историја

   Манастир Вазнесење подигнут је на северним падинама Овчара, између две стрме планинске стране обрасле буковом и грабовом шумом које гледају према Западној Морави. Са места на коме је подигнут манастир пружа се поглед ка северу, према Каблару. Положај овог храма није доступан погледима путника који пролазе кроз клисуру и манастир је могуће видети само са супротне стране Мораве, са места где је подигнуто Успење.
   Али ни са овог места није могуће уочити манастирску цркву, која остаје скривена. У првом плану су конаци и многе помоћне зграде, а цео манастирски комплекс пружа слику једног великог градилишта.
   Вазнесење је у модерно доба било можда најзабаченији манастир, не толико због свог положаја, колико због лошег пута, који је у протеклој деценији поправљен, али је манастир од околине одвојен новом препреком, масивним и високим зидом, налик на утврђене средњевековне манастире.
   Манастир слави Вазнесење Господње, четрдесети дан по Васкрсу.


   ИСТОРИЈА

   Као ни за остале манастире у клисури, ни за Вазнесење није могуће тачно утврдити ко га је и када подигао. Први писани помен потиче из турског пописа из 1525. године. Тада се у атару села Међувршја, које су настањивали власи(сточари) са примићуром Бастићем, сином Милошевим, помиње и манастир Дробњак. Данас се претпоставља да су пописивачи мислили на манастир Вазнесење, мада је и оближње Ваведење веома близу Међувршја, тако да и овај манастир можемо препознати под именом Дробњак.
   То је једини и не нарочито поуздан податак о раној историји Вазнесења. Можемо само претпоставити да је манастир изграђен на старијим темељима, али немамо податке који би поткрепили такве тврдње. Захваљујући једном рукописном јеванђељу, у коме је остао запис да је настало у Вазнесењу 1570. године, сигурни смо да је манастир под овим именом живео у 16. веку. Према својим карактеристикама овај рукопис наставља преписивачку традицију српског средњег века, са извесним утицајем исламских елемената у декорацији. Ово вероватно није једина књига која је настала у Вазнесењу, али су векови разарања учинили своје.

   Манастир је највероватније страдао, као и већина других храмова у клисури, за време Велике сеобе 1690. године. Вазнесење је у наредна два века лежало у рушевинама. Међутим, забележено је да се међу учесницима устанака 1804-1815. налазио и игуман Видак, старешина манастира Вазнесење под Овчаром. Осим овог податка, засад нису пронађени други наводи који би нас упућивали на Вазнесење у овом периоду. Нису познате судбине манастирског братства и игумана Видака. Вазнесење сигурно није обнављано, али остаје нејасно да ли је поред рушевина цркве у неком периоду можда било монаха. За разлику од неких других манастира у клисури (Преображење, Сретење), у првој половини 19. века нису забележени покушаји да се Вазнесење обнови. Први такав подухват покренут је 1855. године, када су предузети замашни грађевински радови на рашчишћавању рушевина. Том прилоком је мајстор Јован Вељковић пронашао један печат. Ископани предмет Окружно начелство из Чачка послало је Министарству просвете у Београду. Даља судбина овог печата није позната.
   Започету обнову Вазнесења забранио је ужички епископ Јанићије, иако је монах Макарије из Сретења уложио много напора да поново сагради манастир и заврши започете радове. Обнављању Вазнесења испречила се и несагласност осталох манастира, који нису хтели да деле приходе са новим манастиром.
   Требало је сачекати осам деценија за нови покушај обнове. У склопу великог подухвата оживљавања манастира у клисури тридесетих година 20. века, епископ Николај Велимировић је 1937. године најпре кренуо у обнову Вазнесења. Био је то први манастир који је из темеља поново подигнут. Мајстори су доведени из Охридско-битољске епархије, одакле су у претходном веку традиционално долазили зидари у централну Србију. Подизање завршено је 1937. године, али она није тада освећена, већ је то тек 25. септембра 1960. године обавио патријарх Герман. Постојао је и план изградњу конака, али он није реализован. Новац за изградњу Вазнесења пред Други светски рат највећим делом је прикупљен од припадника богомољачког покрета.
   Одмах по изградњи Вазнесење је постало женски манастир. После смрти Параскеве, прве монахиње Вазнесења, из оближњег Јовања дошла је монахиња Сара са пет калуђерица. Сара је убрзо (1939) прешла у Босну. У Вазнесење 1940. године долази игуманија Илина са сестринством из манастира Цапаре у Македонији. Вазнесење је било женски манастир све до 1949. године, када сестринство одлази у манастир Драганац, у Браничевску епархију. У Вазнесењу остају, са прекидима, монаси и искушеници, а најдуже се задржао Аполоније Филиповић, који је 1956. године започео изградњу велике звонаре. Радови су завршени 1960. године, када је манастир свечано освештан. Постојао је и план да се црква ослика фрескама, али због недостатка новца то није урађено. После одласка искушеника Аполонија, манастир је закратко био под управом Јовања, 1 1968-1969. године у Вазнесењу је била монахиња Агнија са три сестре. До своје смрти, марта 2003. године, Вазнесењем је управљао јеромонах Сава Ћировић...После смрти јеромонаха Саве покренути су обимни грађевински радови на подизању конака и масивног зида, који је завршен 2006. године, чиме је манастир физички одвојен од околине.

Делфина Рајић и Милош Тимотијевић, МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ, Службени гласник, Београд и Народни музеј, Чачак, 2012.

Од јуна 2012. године Вазнесење је мушки манастир.

Нема коментара:

Постави коментар