Translate

01. децембар 2012.

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР ДРАГОМИР САНДО, ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ ДО СЕДМЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА


    
Манастир Вазнесење

   ПРЕДГОВОР
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

   Прилично поодавно гледао сам једну слику на којој су били насликани разни мудри и учени људи. Сваки од њих је, сагласно својој науци, тражио да види Бога и позна тајне свијета у коме живимо. Један је имао пред собом много отворених књига у којима је тражио Бога. Други је имао телескоп којим је проучавао звезде не би ли преко њих познао Божије тајне. Трећи је микроскопом посматрао најсићушније ћелије и састојке природе да преко њих открије оно што је скривено од људских телесних очију и позна Творца свијета. Сваки је успио да открије понеку тајну, али се никоме од њих није јавила Тајна над тајнама- Сам Господ Творац неба и земље.

   Но, на тој слици било је и једно брдашце иза којега је био насликан Господ наш Исус Христос са једним дјететом. Господ је био радостан, држао је прст на устима, грлећи дијете и шапућући му: "Немој ником од овијех мудраца казати гдје се налазимо!" И заиста тако и јесте- Господ је "из уста дјеце и одојчади створио себи хвалу" по ријечима дријевног боговидца. Зато није чудо што је Господ наш рекао својим првим ученицима: "Пустите дјецу да долазе к мени јер је таквих царство Небеско". Тако се Бог на најједноставнији и најдубљи начин јавља и пројављује кроз дјецу. Да је дијете тајна и за себе и за одраслог човјека показује ова књига која је у нашим рукама.
   "Православно васпитање деце до седме године живота" аутора проте Драгомира Санда је књига која прати живот дјетета од његовог зачећа, па и прије њега, до седме године живота, анализирајући га првенствено богословски, у свјетлости библијског старозавјетног и новозавјетног опита и у свјетлости антрополошко-богословског и литургијског искуства и Предања Цркве, а онда истовремено и на основама биолошких и развојно медицинских и педагошких  сазнања савременог човјека. Кроз своја студиозна размишљања он се одмах с почетка сусреће са проблемом Цркве и новорођенчета као и православних схватања васпитања деце у најранијем узрасту. Посебна новост у богословском размишљању која се до сада више есејистички истицала је питање претпорођајног периода и могућности васпитања деце у том периоду. Ништа мање значајно поље интересовања јесте однос савременог човека и његово морално и духовно схватање питања чедоморства, еутаназије и клонирања.
   Своје даље излагање аутор посвећује степенима развоја дјетета, почевши од његовог рођења и начину на који Црква прати и усмјерава тај развој, собом, својом богочовјечанском Тајном и Тајнама и својом исконском благодатно-образовном методиком.
   Тежиште и исцрпљивост јесу светотајински и еклисиолошки аспект црквеног васпитања дјетета. Ту се основни акценат ставља на три суштинске Тајне Цркве: Тајну Крштења, Миропомазања и Евхаристије. Анализа васпитног смисла Крштења детаљно се обрађује првенствено на основу самог чина Крштења и његових дјелова. Разноврсност литературе, како светоотачке тако и савремене богословске и педагошке, коју обилато користи, сведочи о озбиљности уложеног труда.
   И зашто не рећи још и ово?! Начин на који је обрађена ова тако значајна педагошка тема, еклисиолошки и светотајински контекст у који је стављена, обрада у том контексту савремених проблема пренаталне, наталне и постнаталне тематике, везане за етику и биоетику, детињег настанка и свеукупног развоја, представљају новину за црквену и уопште педагошку мисао код нас. Стога је обилато препоручујемо читаоцу.
Александрија, Београд, 2006.

Нема коментара:

Постави коментар