 |
| Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ, Београд Заједница Свети Никола, Париз, 2000. |
Живимо у времену, епохи и цивилизацији драматичне кризе људског идентитета. Свесно или несвесно, учествујемо, с једне стране, у процесу рашчовечења и дехуманизације човека и, с друге, у процесу расцрковљења Цркве и разоваплоћења Бога. Овај век, као ретко који у историји, борио се за човека, за успостављање што бољих услова за живот, и постигао је у томе невероватне успехе, какве ни највећи оптимисти нису очекивали. Ипак, неком иронијом судбине, тај грандиозни напредак се окреће против човека. До неслућених размера се разарају и растачу људска личност и људско достојанство. Стил живота, принципи и начела који одређују токове савременог света, иако на први поглед човечни, стварају посебан тип човека, какав у прошлости не срећемо. То је тип "човека-машине". Ствара се човек чудовиште и монструм, нека самозатворена, хладна и безосећајна монада, сурови такмичар и груби професионалац. Обликује се "тржишни карактер" (Фром) и тип човека који се у животу руководи претежно саможивим интересом. Сломљене су, или превредноване, све вредности. Љубав је сведена на страст, пријатељство на користољубље. Истина је постала лаж, а лаж истина (Орвел). Љубав према власти, моћи и материјалним добрима све више паралише у нама сваку љубав и тежњу према истини, добру, правди, лепоти и љубави. На овај или онај начин, у име ових или оних циљева, атакује се на националне културе и на слободне људске заједнице које хоће да имају свој идентитет. Народи се претварају, неком чудесном алхемијом, у руљу, гомилу, безличну масу и "послушно стадо" којим се манипулише. Ствара се принудна светска заједница самаца, људи и народа без својстава и идентитета. Целој планети прети опасност од уништења. Уколико се не предузме нешто радикално у заштити земље, ускоро би могло да се догоди да живот на њој не буде могућ.
Ово је најсекуларнији век, али истовремено и најрелигиознији. Настаје нека нова религија. Ствара се хришћанство без Христа и православље без Цркве. Имајући све ово у виду, питање православља и Цркве није, за мене, историјско, национално, културолошко, традиционалистичко, фолклорно, ритуално, политичко, страначко, институционално, клерикално, академско или религиозно питање. То је животно, егзистенцијално питање-питање живота и смрти и опстанка света. Само нова онтологија, нов начин постојања и мишљења, нов човек могу да преобразе постојеће форме света и културе, и замене овај, по много чему противприродни, стил радоснијом, човечнијом, животнијом визијом и перспективом живота. Открити наново човека, рехабилитовати личност, демистификовати све постојеће полуистине и неистине, васпоставити и открити оне божанске и вечне тежње и димензије у нама, показати истински смисао људског постојања јесу наша животна питања и наш животни задатак. Тек ако се у томе успе, можемо се надати да ћемо пронаћи изгубљени пут и наново повратити смисао и достојанство породице, школе, универзитета, академије, предузећа, фабрике, привреде, економије и државе. Како успоставити правилан однос према Богу, према другом човеку и свету који нас окружује? Како афирмисати личност и заједницу и између њих успоставити симфонију и хармонију? То су питања и проблеми којима се Црква бави и на која одговара. Она није ништа друго до живот и целовит људски идентитет.
Сви ми, као људска бића, доносимо на овај свет нека божанска семена и постулате у себи. Рађамо се са неугасивом тежњом за вечним и бесмртним. Све што чинимо-чинимо да бисмо били бесмртни и непролазни, апсолутни и непоновљиви. Истовремено, у себи носимо и наше друго, скривено ја. У нашој природи постоји "тамни стуб", и у њему неки импулси који нашу природу терају на саможивост, егоизам, агресију, насиље, мржњу и смрт. Готово чим прогледамо-почиње у нама рат, права драма, сукоб божанског и демонског, Истине и лажи, добра и зла, мрака и светлости, љубави и мржње. Све се то, као у циклусима, смењује у нама и људској историји. На сву срећу, зло не тријумфује, али ствара пустош и чини живот неподношљивим.
Бог нам је дао слободу, могућност да живот проживимо са Богом, али и без Бога или против Бога. Позвани смо да овде живимо онако како Света Тројица живи на небу, тј. у љубави и хармонији и између себе и са живим Богом. Позвани смо да се усавршавамо у добру, у светости и светлости, у правди, лепом и узвишеном, да свет чувамо као дар Божији који нам је дат на употребу, да делимо своје срце, и све, једни са другима. На нама је да ли ћемо се одазвати овом позиву и призиву. Разлике међу људима и народима су наша природна датост. Међутим, наш је задатак да искоренимо зло у себи и да не допустимо да се разлике претворе у ратове, сукобе, раздоре и расколе. Уз Божију помоћ и стваралачким подвигом дужни смо да, иако различити, сарађујемо, да се волимо и поштујемо, да сваког човека гледамо као икону Божију, као Бога, и да га ни за шта на овом свету не жртвујемо или употребимо.
Сви људи теже да буду срећни, сви, без разлике. Питање је да ли срећу зидају на себи или на свом односу са Богом. Несрећа је за човека да своје самопоуздање и будућност гради искључиво на себи, свом знању, својим врлинама, богатству, изгледу. Ако у себи нема љубави и Духа Божијег, све је то узалуд. Све се окреће против човека, па и он сам против себе. Љубав Божија у нама шири нас до неслућених размера. Зато се за Цркву, као живу богочовечанску заједницу, и каже да је шира од небеса. Та љубав чини чудо да све људе и сву творевину Божију сместимо у своје срце. Њоме прошлост постаје садашњост. Она оживљава све минуле културе и поколења у нама, и изазива радосно осећање живота. Кроз њу постајемо вечни и бесмртни, питоми и кротки, свети и светли. Љубављу Божијом можемо оно што иначе не можемо. Љубав Божија у нама ослобађа нас окова и стега природног начина постојања, крутих друштвених и државних институција, расне, националне, језзичке, територијалне и културне ускогрудости. Њоме излазимо из себе и саживљавамо се са не-ја, са другим. Љубављу, и само љубављу, откривамо и познајемо Бога, и не само Бога већ и другог човека. Кроз њу се откривају многобројне тајне које се скривају иза завеса овог света, љубављу задржавамо небо у свом оку. Личност, како Личност Бога, тако и личност човека, не може се упознати личног односа и комуникације. Љубав укида све границе. Љубављу се небо спушта на земљу, а земља уздиже на небо. Она оплемењује и припитомљава наше грубе нарави и карактере, из темеља мења цело наше биће.
Православна Црква јесте целосни, целовити и потпуни људски идентитет. Она је "ново друштво", богочовечанска заједница слободних личности чији се међусобни односи регулишу законом љубави, а то је најузвишенији и најприроднији начин људског постојања који, истина, није лак. Напротив, за овај тип егзистенције потребни су подвиг, аскеза, покајање, праштање, самоограничење, даноноћно самопреиспитивање и благодат Божија. Од православних хришћана се тражи да се одрекну било каквог насиља као метода деловања и остваривања циљева. Дужни смо да волимо и служимо не само своје пријатеље већ и непријатеље, а то претпоставља да претходно искоренимо зло у себи.
Православна вера није теорија или неко уверење и убеђење, већ поверење у Христа. Зато је Црква окренута есхатону (будућности), а не прошлости. Црква, тј. заједница хришћана, јесте икона Свете Тројице овде на земљи. Зато од нас очекује да својим ликом и начином живота показујемо Бога свету и времену. Кроз нас треба да се пројављују љубав Божија и чудесне божанске енергије свету и људима око нас. Данас смо сви помало фанатици, заточеници својих уверења и убеђења, програма и доктрина. Тај фанатизам проузрокује мржњу и међусобне ратове, расколе и сукобе. Тог фанатизма се не можемо ослободити, ма колико се трудили, без Божије помоћи и љубави.
Све нас данас потреса опако искушење. Оно се манифестује у тежњи да Цркву сведемо на религиозну и клерикалну институцију, на "религиозни сервис" који служи задовољењу верских потреба, на верски управни орган, на музејску и археолошку вредност. Све се више уочавају тежње да се православље редукује на конфесију и вероисповест, једну међу многим, затим на традиционализам и фолклор, на део националне идеологије, на обичаје и окамењене ритуале. Често Христа прилагођавамо својим националним страстима, својатамо православље и адаптирамо га потребама друштвеног и политичког тренутка.
Православље које разоткрива истински људски идентитет има универзално значење и важење. Оно је битно и спасоносно за све. Требало би да свуда и на сваком месту посведочимо његову свеобухватну и католичанску димензију. Кроз Цркву треба да реинтегришемо себе, да пронађемо свој идентитет, али, исто тако, и да чинимо све да то ураде и други. Промена менталитета, начина мишљења и живота неопходна је свима. Христос је нада и спасење за цео свет и космос. Православље не укида разлике међу појединцима и народима, али их опет уједињује. Уједињује образоване и необразоване, богате и сиромашне, монархисте и републиканце, левичаре и десничаре, лепе и ружне, слободне и неслободне, беле и црне.
Да би нам православље постало реалан и конкретан живот, а не религиозна теорија, неопходно је да се загњуримо у себе, сагледамо свој положај, целим бићем окренемо према Богу и сваком другом човеку и почнемо да живимо по вољи Божијој, да волимо, поштујемо и чинимо добра дела једни другима. У томе се састоји идентитет православља. Просудимо сами колико је то наш идентитет данас.
Нема коментара:
Постави коментар