Валериј Лепахин, ИКОНА И ЛИК (ОБРАЗ)

иди на везу:

ИКОНА

Одломак из књиге Икона и иконичност, која је у припреми за штампу у оквиру издавачке делатности Епархије шумадијске

   У грчком језику реч „икона“ (εἰκών) има неколико значења, међу којима су главна следећа: „изображење“, „лик“, „идеја“, „слика“, „виђење“, „уподобљење“. Оваква многозначност речи „икона“ морала је утицати на разраду богословља иконе, на неке суштинске стране схватања саме иконе и иконостаса као посебног вида уметности, на карактер иконофилства и иконоборачког мишљења. За носиоца језика, Византинца, реч „икона“ подразумевала је смисао који није адекватан савременом. Она је у себе укључивала читаву скалу нијанси (семантичких, емоционалних, асоцијативних). Пошто реч „икона“ у другим језицима представља позајмљеницу, остајући чак и данас у извесној мери варваризам, ове нијансе постају неприметне, прикривају се или сасвим нестају. Томе доприноси и савремени начин мишљења, менталитет који је поникао и био васпитаван на другим погледима на свет и естетским начелима, често супротним ранохришћанским.
   У руском језику, реч „икона“ везана је за свето изображење као предмет црквеног,богослужбеног и свакодневног поштовања. Одјек речи „лик“ („образ“) у појму „икона“ готово се и не препознаје. И поред тога што се (у руском језику) употребљава у својству синонима за „икону“, „лик“ („образ“) ипак чешће служи за означавање апстрактне, замишљене представе о предмету или појави и има шире поље фразеолошке примене. Оваква подела на „лик“ („образ“) и „икону“ није постојала у грчком језику и о томе убедљиво сведочи како читава епоха иконоборачких спорова, тако и доцнији развој богословља иконе. Из већ наведених значења речи „икона“ лако је издвојити два: „изображење“ и „идеја“ (остала се, у својству семантичких синонима, могу повезати било с првим, било с другим значењем). Ова једноставна операција помаже нам да схватимо да у грчком језику реч „икона“ означава и материјално (изображење) и духовно (идеја) у њиховој органској нераскидивој повезаности.
    Иконопис је настао на византијском тлу, а тамо је искристалисано и богословско образложење поштовања икона, те су зато схватање и интерпретација иконе немогући без обраћања грчком тексту Библије у преводу Седамдесеторице тумача (1). Реч „икона“ сусрећемо већ у првој глави Светог Писма: Потом рече Бог: да начинимо човека по лику нашему (κατ΄ εἰκόνα ἡμετέραν, 1 Мојс 1, 26) и даље у следећем стиху: И створи Бог човека по лику (образу) Својему, по лику Божијем створи га (κατ΄ εἰκόνα Θεοῦ, 1 Мојс 1, 27). У нешто другачијем облику ова идеја изражена је у деветој глави Књиге Постања: јер је Бог по лику (образу) Својему створио човека (ἐν εἰκόνιΘεοῦ, 1 Мојс 9, 6). Веза између „лика“ („образа“) и „иконе“, па чак и њихово јединство, постаће уочљивији и у нашем језику, уколико у наведеним стиховима Светог Писма једну реч заменимо другом: И створи Бог човека по икони Својој. Адам је био створен по лику Божијем и представљао је Његову икону, Адам је иконолик Божији.
   Прародитељски грех је помутио, па чак и сакрио бого-лик-ост, иконичност првог човека, учинио да лик Божији у њему постане нејасан, готово неприметан. Идеја овакве емпиријске „нечистоће“ Адамове иконоликости након што је истеран из раја исказује се постојањем члана испред речи „икона“ у следећем стиху: И роди (Адам) сина по подобију (обличју) својему, по лику својему (κατὰ τὴν εἰκόνα, 1 Мојс. 5, 3). Ако је први човек створен по Лику Божијем, онда је сам Адам изродио потомство по свом лику и подобију, изобличеним грехом. Милосрђем Божијим, грех није повукао за собом губитак лика, већ само његово „потамњивање“, јер Бог створи човека за нетрулежност и сазда га као обличје (εἰκόνα, лик, икону) Своје сопствене вечности (Прем 2, 23).

                     

                          

    У Новом Завету, реч „икона“ се у више махова употребљава примењено на оваплоћеног Логоса. Сагласно апостолу Павлу, Господ Исус Христос је икона Бога невидљивога (ὅς ἐστιν εἰκών τοῦ Θεοῦ τοῦ ἀοράτου – Кол 1, 15, упор. 1 Кор 11, 7; 2 Кор 4, 4). Мора се обратити пажња на особености „богословља лика“ код светог Апостола. Ако је Адам створен само „по“ (κατὰ) лику Бога Оца, онда је Сам Христос Лик Бога невидљивог. У Посланици Римљанима Павле пише да (их) Бог унапред позна, унапред и одреди да буду саобразни лику Сина Његова (συμμόρφους τῆς εἰκόνος τοῦ υἰοῦ αὐτοῦ – Рм 8, 29). Први човек је створен по лику Божијем, а тај Лик јесте Христос Логос. Адам је, дакле, створен по превечном Прволику, Сину Божијем Исусу Христу.
   С овим у вези требало би поменути да се у богословској литератури Бог Отац понекад назива Прволиком. У својој књизи „Икона и иконопоштовање“ отац Сергије Булгаков пише следеће: „Односи између Оца и Сина дефинишу се као односи између Прволика и Лика“ (Булгаков 1931: 77). Он се при том позива на апостола Павла (Кол. 1, 15) и преп. Јована Дамаскина. Ми, међутим, не налазимо потврду ове мисли ни у наведеном цитату из посланица апостола Павла, ни у цитатима светих Отаца (3).
  За преподобног Јована, лик је увек лик оригинала: лица, предмета, појаве. Лик (образ) је позван да на-слика (из-образи) оригинал, да га прикаже и покаже, и зато се Филипу који Га пита Господ Исус Христос обраћа следећим речима: Толико сам времена с вама и ниси Ме познао, Филипе? Ко је видео Мене, видео је Оца; па како ти говориш: Покажи нам Оца? (Јн 14, 9).
   Појмове „Лик“ (εἰκών) и „Прволик“ (ἀρχέτυπον) Свети Оци су, по правилу, користили у својству синонима и везивали их за друго Лице Пресвете Тројице, за Сина. Понекад се код Светих Отаца може опазити следећа нијанса у разликовању ових појмова: Прволик је друго Лице Пресвете Тројице пре Богооваплоћења, то је невидљиви Лик Бога невидљивог; Лик је, пак, оваплоћени, очовечени Син Божији, који је постао видљив. Термин „Прволик“ продубљује, прецизира и открива смисао речи „Лик“, јер ова последња реч, написана малим
словом, означава лик Божији у човеку и било који лик уопште (4).

                               
    Именовање Оца Прволиком изазива питања и недоумице који су, макар на први поглед деловали и наивно, ипак неизбежни: а) ако Отац јесте Прволик, не утврђујемо ли онда самим тим Очеву подложност опису; б) колико се и чиме Прволик разликује од Лика; в) ако је Син Лик Прволика, не крије ли се у томе најобичнија таутологија; г) ако је Син Лик Прволика, онда је он другостепени Лик, па можемо ли онда у том случају, како би то требало да чинимо у складу с православном догматиком, да говоримо о рођењу од Оца, о једнакости и равном чествовању Лица Пресвете Тројице; д) и, коначно, чији Прволик представља Отац, ко Њему служи као оригинал? Одговори на ова питања нису једноставно тешки или немогући; они би нас одвели у област потпуно вештачких система у духу средњовековне схоластике, система који су туђи православном мишљењу и који немају чврст ослонац у светоотачком богословљу. Зато би се ваљало придржавати терминологије апостола Павла и већине светих Отаца. Син је Рођени, икона Бога невидљивога (Кол 1, 15), и Он није Лик Прволика, него Прволик или Лик Очеве Ипостаси (в. Јев 1, 3).
   Истинско стање лика Божијег у човеку апостол Павле повезује са грешним животом. Живећи у греху, људи заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека (ἐν ὁμοιώματι εἰκόνος φθαρτοῦ ἀνθρώπου – Рм 1, 23). Грехопад и човеков грешни живот који је затим уследио означавају промену лика Божијег на плану дихотомије „пропадљивост – непропадљивост“, док повратак првобитног непропадљивог иконолика свети Апостол повезује са човековим преображењем: Сви ми пак који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа (τὴν αὐτὴν είκὀνα μεταμορφοὐμεθα, 2 Кор 3, 18). Ово преображење допушта човеку да врати, тачније да у себи с некадашњом снагом, у првобитној пуноћи, у сјају славе и лепоте испољи лик Божији, да се реиконизује, уикони: И као што носисмо слику (лик) земљанога, тако ћемо носити и слику (лик) небескога, 1 Кор 15, 49).
   Запитајмо се сада шта заправо свети Оци схватају под ликом Божијим у човеку? „Поводом овога“, пише преподобни Анастасије Синаит (VII в.), „егзегете износе многа различита мишљења. Једни кажу да се под речима по лику и подобију Божијем подразумева владајуће и самовласно начело у човеку (5)други даје у питању разумно и невидљиво начело душе (6)
 трећи сматрају да је то непропадљиво и негреховно начело кад је Адам дошао на свет (7)
 и, коначно, четврти тврде да се овде износи пророчанство о крштењу“
(Анастасије 1990: 304).(9)

                                                          

 

    Преподобни Анастасије не наводи ова мишљења светих Отаца као међусобно противречна, него као мишљења која се међусобно допуњавају. Сам преподобни говори пре свега о боголикости човекове душе: „Бог је тебе“, каже он читаоцу, „створио по лику и подобију
Свог Тројичног бића, као неку одражену једносуштну тројицу, спознатљиву као јединица“.„Само се по себи“, напомиње он, подразумева да је „душа створена по одраженом подобију, а не по природној једнакости са Тројицом“. Ова човекова тројична боголикост изузетно је важна за богопознање: „Познај скривенога Бога не изван, него унутар себе; сазнај кроз реално постојеће ствари и полази од тројице у себи“ (Анастасије 1990: 311, 312,313)(9).
Преподобни Анастасије Синаит повезује постојање лика Божијег у човеку са Богооваплоћењем. Ако лик Божији у себи носе и душа и тело, у питању су, очигледно, два различита смисла, те преподобни отац претпоставља: „Биће да је сама душа (створена) према подобију самог Божанства, а да је спој душе и тела у нама (створен) према подобију Оваплоћења Логоса“ и зато човек „јасно предизображава и Очовечење Бога Логоса, Једнога од Свете Тројице“ (Анастасије 1990: 304). Људска душа створена је према невидљивом Лику Христовом у Његовом превечном бивствовању. Човек у целини, као духовно-телесно биће, представља лик оваплоћеног Господа, он је праслика и „предизображење“ Богооваплоћења
(историјат Спаситељевог искупљења човека преподобни Анастасије као да излаже у обрнутој перспективи).
   У делима преподобног Симеона Новог Богослова отвара се још један аспект схватања лика Божијег. Следећи многе друге свете Оце, преподобни Симеон полази од тога да је човек тројичан: ум, реч (слово) и душа (10) дају пуноћу људске природе и боголикости. „Према лику Речи (Слова, Логоса) дата нам је реч (слово), јер смо словесни (логосни), од Слова (Речи,Логоса)... Уистину, према Његовом лику душа сваког човека је словесно подобије Слова... Поседујући ум и реч (слово), она (душа) их суштински поседује нераздељиве и несливене и исто тако једносуштне (према подобију Тројице; В. Л.)... Ако уклониш једно
од троје, уједно ћеш, наравно, уклонити и све... Без душе не могу постојати ни ум, ни реч (слово). Дакле, према лику исто тако помишљај и о Прволику“ (Симеон 1993: 146-147). За преподобног Симеона, Син-Логос је Лик Оца, али услед нераздељивости Ипостаси Пресвете Тројице Он је уједно и Лик Тројице; човек је позван да постане свестан себе не само као лика
Божијег, него и као лика Тројице. Осим тога, према преподобном Симеону свест о сопственој тројичности помаже човеку да усходи ка Прволику. Раније су ову мисао развијали преподобни Анастасије Синаит и други Оци (Анастасије 1990: 304, 305, 310-314), а доцније преподобни Григорије Синаит: „Као што у човеку постоје ум, реч (слово) и дух, нема ни ума без речи, ни речи без духа, него су увек и једно у другом, и сами по себи. Ум говори посредством речи и реч се испољава посредством духа. Према овом обрасцу човек носи слабашну слику неизрециве и првообразне Тројице, показујући и у овоме своју створеност према лику Божијем“(Добротољубље 1993: 5, 134).

                                           

                                                    

   Свети Василије Велики говори о два схватања, „разумевања“ лика Божијег у човеку. Прво је „богоподобно“: Лик Божији састоји се у поседовању божанских својстава (Василије 1846: 1, 173). Свети Григорије из Нисе суштину лика Божијег исто тако види у свеукупности врлина (према контексту: својстава). Творац је њима, као бојама, „украсио“ Свој лик у човеку (Григорије 1995: 16, 26). Позитивно (катафатичко) богословље даје нам детаљан опис својстава или имена Божијих. Свети Дионисије Ареопагит (11) у књизи „О Божанским Именима“ детаљно говори о именима као што су Сушти, Живот, Ум, Премудрост, Истина, Реч (Слово, Логос), Љубав, Добро, Светлост, Лепота, Воља, Слобода и др. Сва ова имена-својства се у подједнакој мери могу применити и на Оца, и на Сина, и на Духа, то су имена Пресвете Тројице. У човеку су, међутим, ова божанска својства само „отисци“ (ἐκτύπωμα), одрази, обличја небеских, божанских својстава. Она се од божанских (својстава) разликују и својом ограниченошћу и могућношћу њиховог неправилног развоја и употребе. На пример, једно од имена Божијих јесте и Живот: то је Живот који је „наджив и животоначалан“ (свети Дионисије Ареопагит), Живот вечни, неподложан смрти, Живот који свој извор има у себи самом, Живот који ствара сваки други живот. У људском лику ово божанско својство ограничено је својом зависношћу од Бога, извора живота. Осим тога, човек овај дар Божији, ово боголико својство може и да не искористи за проналажење Живота вечног и за потпуно уподобљавање овог својства његовом божанском Прволику него, напротив, за порицање Живота, за неопозиво помрачење лика Божијег у себи, за то да „на широка врата“ уђе у вечну пропаст. Овакву могућност човек има и у односу на сва друга боголика својства која су му дарована од Бога, тј. на Слободу, Вољу, Љубав.

                                                

   Сагласно светом Василију Великом, упоредо с „богоподобним“, постоји и друго схватање лика, које не негира прво: лик Божији садржан је у „телесном обличју“ (Василије 1846: 1, 173). Син Божији, Нетварни Лик, оваплоћује се ради човековог спасења и прима на Себе телесни лик „од праха земаљског“ како би га обновио, изнова створио и пре-образио, како би му вратио првобитну чистоту. Дакле, а) човек је створен према Лику Божијем и носи у себи пре свега Лик Друге Ипостаси, Лик Сина Божијег; б) услед недељивости трију Лица Пресвете Тројице, човек се одређује и тројичношћу свог унутрашњег духовног устројства; в) лик Божији у човеку носи у себи божанска својства која му је даровао Господ; г) најзад, човек представља лик Божији и по свом „телесном обличју“, предизображавајући Богооваплоћење.
   До сада је било речи само о лику Божијем; Бог је, међутим, човека створио „и по подобију“ (καθ’ ὁμοίωσιν, 1 Мојс 1, 26) и управо појам „подобије“ уноси динамику у схватање лика. Лик Божији је немогуће изгубити, он припада самој човековој суштини; он му је дат као залог његовог заједничарења у Богу, у вечном животу; овај залог човек може да оскрнави, да га одбаци свим својим животом, али он га не може изгубити у потпуности, нити му га Бог може отети. Ма колико „иконолик“ поцрнео, човеку увек остаје могућност да га очисти на путу покајања и повратка Богу. У првородном греху било је изгубљено подобије Божије, које
је даровано Адаму. Очистити лик Божији у себи значи вратити му изгубљено подобије Прволику. Зато свете људе, који су у себи васпоставили лик небески, Црква назива „пре-подобнима“.
   У динамици „развоја“ лика може се пратити постојање одређених ступњева:

а) Адам пре грехопада: лик Божији сија у њему у свој чистоти, лепоти и делотворности, подобије поседује првобитну чистоту;

б) човек који „лежи“ у греху (Адам после грехопада): лик Божији је на различите начине и у различитој мери затамњен, па чак и сакривен грехом, док је подобије изгубљено;

в) свети човек: унутрашњи неуништиви иконолик очишћен је подвигом, постом, молитвом, животом испуњеним врлинама, и откривен свету, усмерен ка Прволику; у светоме (преподобном) обновљено је, васпостављено је подобије;

г) Христос Логос и Лик Божији: рођени Прволик, нетварна Првоикона, небески Архетип;

д) Бог невидљиви, чији иконолик представља човек кроз Прволик, кроз Христа.

   Као што видимо, богословље иконе повезано је с најважнијим догађајима Свештене Историје: са стварањем човека; са првородним грехом и претварањем лика из непропадљивог у пропадљив, из небеског у земљани; са васпостављањем лика Божијег у човеку кроз Христа, захваљујући Богооваплоћењу. Богословље иконе постало је једна од најважнијих катихетских особености, које су током бројних векова формирале својеврсност православне свести и погледа на свет; оно је, исто тако, послужило и као теоријска база, као богословско утемељење црквене, храмовне, литургијске уметности, а пре свега иконописа. Реч „εἰκών“ (иконолик) по-
казала се по свом семантичком богатству способном да изрази најважнију богословску идеју: икона није обично изображење, јер је у том случају немогуће њено поштовање. Другим речима, поштовање се у том случају ни по чему не би разликовало од идолопоклонства, већ је икона и изображење, и његова идеја, лик и Прволик, чије се јединство у богословљу иконе схвата као невидљиво, али реално благодатно „присуство“ божанске енергије оригинала у изображењу: у икони светога – самога светога, у изображењу Богородице – Саме Пресвете Деве, у икони Христа – Самог Господа.
   У наставку ћемо, упоредо с речима „икона“ и „лик“ употребљавати и термин иконолик, да бисмо, с једне стране, подвукли унутрашње јединство и узајамну повезаност двају појмова, а са друге да бисмо нашу употребу речи приближили грчкојезичкој терминологији из епохе иконоборачких расправа .(12).У првој приближности иконолик је откривено двојединство Прволика и лика, божанског и људског, невидљивог и видљивог.(13). У следећим главама постепено ћемо откривати и прецизирати смисао обухваћен овим појмом.

Превела са руског Антонина Пантелић

напомене:

 (1) Овде се не обраћамо старојеврејском оригиналу Старог Завета, пошто би у том случају било потребно да се осврнемо на неколико важних питања која нису у директној вези с темом
књиге. Византијско и уопште ранохришћанско грчко-паганско богословље је приликом тумачења библијског текста често придавало значај неким нијансама мисли, које се могу уочити само у грчком преводу и, пошто управо он чини темељ богословља иконе, питање подударности цитираних стихова са старојеврејским текстом остављамо по страни.

 (2)Ако предлог κατά означава „по“, онда се предлог „ἐν“, који налазимо у овом стиху, може превести предлогом „у“ с локативом (у руском и с акузативом), а такође и „унутар“, „унутра“.
Дакле, сагласно овом стиху Светог Писма, човек је створен „у лику“ Божијем.

 (3)У темељним и прецизним коментарима датим уз своје нове преводе преподобног Максима Исповедника А. И. Сидоров примећује: „Што се тиче 'Прволика', овај појам треба да буде у
корелацији с Богом Оцем“ (Максим 1933: 1, 304). Он такође наводи цитате из светих Отаца, који, по нама, не потврђују ову мисао (у сваком случају, не дају њену убедљиву потврду).

 (4)Спој „Лик Прволика“ употребљава неколико пута свети Григорије Богослов. Упутно је обратити пажњу на то да у сва три случаја иза ових речи долазе следеће: „Природа, једнака
Родитељу“, „Природа, једнака Очевој“ (Григорије 1994: 2, 20, 51,66), тј. свети Григорије хоће да истакне једнакост, једнородност Сина Оцу, предвечно рођење Сина као Светлости од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог. Он, међутим, Сина уједно назива и „Ликом бесмртног Оца“ (Григорије 1994: 2, 97), док у оним случајевима кад говори о пореклу лика од Прволика, под Прволиком подразумева Христа (Григорије 1994: 1, 402).

(5) Климент Александријски, свети Јован Златоусти, свети Кирил Александријски, свети Иринеј Лионски, свети Григорије из Нисе, преподобни Максим Исповедник, преподобни Јован Дамаскин и др. (Анастасије 1990: 315).

(6) Свети Атанасије Велики, свети Григорије Богослов, свети Методије Олимпијски, свети Епифаније Кипарски, преподобни Максим Исповедник, преподобни Јован Дамаскин и др.
(Анастасије 1990: 315).

 (7)Свети Јустин Мученик, свети Иринеј Лионски, свети Атанасије Велики, свети Григорије из Нисе, преподобни Јован Дамаскин и др. (Анастасије 1990: 315).

(8) Свети Епифаније Кипарски, свети Иринеј Лионски, Климент Александријски, блажени Диадох Фотички (Анастасије 1990:315).

 (9)Господ те је створио тако, каже преподобни Атанасије даље,„да ти, (будући створен) по лику и подобију Божијем, имаш у себи лик и подобије, изображења и примере Свете једносуштне Тројице, и да гледајући на свој лик,одражен у устројству (твоје) душе, не осећаш колебања у односу на тајну Тројице... У својој ћеш души пронаћи оне неописиве одразе, слике и обрисе свега онога што се благочастиво изриче поводом Божанства“(Анастасије 1990: 311, 312).

(10) Други свети Оци, на пример преподобни Јован Дамаскин,именују ум, реч (слово) и дух (Јован 1893: 102).

(11) Не упуштајући се у научне дискусије о ауторској припадности „корпуса ареопагитика“, ми у складу са црквеним предањем и сагласно таквом ауторитету какав је преподобни Максим Исповедник, аутора цитираних дела називамо светим Дионисијем Ареопагитом.

(12 ) Не желећи да компликујемо и оптерећујемо текст новим термином „иконолик“, најчешће употребљавамо сва три појма (лик,икона, иконолик) као синониме.

(13 )Речи „невидљиви“ и „видљиви“ употребљавамо у светоотачком схватању: невидљиво јесте област чистог бића Божијег у Његовом Тројичном јединству, то је такође и Царство Небеско (у стварању – небо), област обитавања бестелесних анђелских сила и светих; видљиво је, пак, тварни свет који окружује човека, Васељена.

"Каленић",Часопис Епархије шумадијске, бр. 4, 2014.