Десанка Максимовић, ГЛАС МОНАХИЊЕ

 

Слатко је ћутати.
Чини ми се да сам њива што под снегом снива,
да сам у земљи скривено зрно жита.
Не тиче ме се шта се у свету збива,
ни ко за чим у животу хита.

Не знам пролазе ли векови или минути.
Нити ми се шта пита, нити саопштава.
Добро ми је као стени што у мраку ћути,
као коме ко под травом спава.

Сада ми сасвим друкчије изгледа
све што је међу људима било,
и нечије речи и нечија рука бледа,
и сто за којим се смејало и пило.

Самилосно сад гледам, као из раја,
кроз ћелијска мутна стакла,
људске жудње и грехе без краја
и све чега сам се некад срцем такла.

И ништа више немам да кажем коме,
и што бих чути могла, за мене није.
Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе,
да сам њива изнад које ветар вије.