Translate

04. септембар 2014.

ПРАВОСЛАВНА ПЕДАГОГИЈА ИСТИНЕ I

  Ако се унутрашње потребе човека од детињства „спуштају на земљу“, ако наставници и родитељи деци преносе осећај животињске самодовољности, лишавајући их Хлеба небеског, образовање престаје и претвара се у процес социјализације и професионализације, што се пре може назвати оспособљавањем него образовањем.
   У православној традицији ради се углавном о духовном образовању, образовању Духом Светим. Бог човеку открива истинска знања, по мери његове припремљености за примање тих знања. Господ се открива чистом, смиреном срцу. Духовно образовање је пут стицања Духа Светога, пут покајања, смирења, моралног очишћења и процесу непрекидног дијалога живе душе са живим Богом. То је пут хришћанске мисли, која, ослањајући се на божанско откривење, на разум Цркве, по речима В. В. Зењковског, прихвата све што је настало изван хришћанства, а сагласно је са принципима хришћанства.
   Вештачка, еклектичка и зато неоправдана супротстављеност световног и духовног образовања води распаду духовно-моралног и историјско-културног јединства друштва. Образовање не може бити недуховно.
   Ако говоримо о научном образовању, његов циљ је овладавање системом знања о појавама и законима спољашњег света или духовне делатности човека, системом који се непрекидно развија. Наука, као и философија, већ неколико векова претендује на потпуну независност од Цркве, не тражећи темељ нити подршку у религијским веровањима.

                               

   Одређена достигнућа науке и технике, нарочито у 20. веку, проузроковала су заводљиво мишљење да је наш ум способан да проникне у све тајне света. Постоје два начина стицања научних сазнања: емпиријски, који се заснива на искуству и експерименту, и спекулативни (рационалистички), заснован на проницљивости ума. Сва главна достигнућа науке и технике више него свему осталом дугују искуству и експерименту, мада је значај искуства и експеримента у Европи схваћен тек крајем 16. века. В. Килпатрик тачније одређује тај тренутак. По његовом мишљењу, 1590. године започиње бурни процес који је човечанство довео до процвата савремене цивилизације. Те године Галилео Галилеј се са предметима различите масе попео на Торањ у Пизи и извршио свој експеримент, давши људском искуству појам „тестед тхоугхт“ – идеје доказане искуством, експерименталне мисли, експерименталног мишљења. Упркос свему што је до тада сматрано предношћу расуђивања и мисли над чулом и материјом, Галилеј је увео принцип: да би била прихваћена, идеја мора бити доказана путем експерименталног посматрања онога што из ње следи.
   Начин сазнања који се ослања на проницљивост ума историјски је настао раније. Спекулација, моћно средство познања, у исто време одбацује све што се не уклапа у границе нашег разума. Ум одбацује могућност чуда јер у сваком чуду постоји нешто за разум необјашњиво, и сумња да Бог може бити изнад природних закона и да може учинити нешто што је нама несхватљиво. Рационализам веру сматра последицом слабе развијености ума и објашњава је недостатком знања, чији напредак ће омогућити да се смањи обим несхватљивог. Емпиризам је слободан од ове врсте категоричности и допушта чак и чудо, упркос својој равнодушности према вери и Цркви.
   Конфликт науке и религије постаје проблем у 19. веку. У 18. веку још увек се говорило само о противречности између разума и вере.
   Ако бисмо се вратили православном схватању науке и религије, треба рећи да је „религија“, историјски гледано, назив новијег датума за исповедање вере, док смисао који данас носи реч „наука“ много тачније предаје старословенска реч „вједение“ – знање. Према томе, сходно православном схватању, однос између науке и религије је однос између знања и вероисповедања, чиме се укида супротстављеност дêла (науке – знања) целини (религији – вероисповедању). Очигледно је да не би имало смисла ни „сјединити“ веру и знање, нити давати религији „научно утемељење“. Религија – вероисповедање не заснива се на науци – знању, већ кроз вероисповедање стичемо истинито знање.
Манастир Вазнесење
   Питања односа између разума и вере, науке и религије разматрају се у богословским делима и нису предмет нашег посебног разматрања. Нас више интересује питање утицаја научног образовања на процес уцрковљења личности. Са ове тачке гледишта, научно познање света није богопознање, већ познање божанске творевине. Проучавање творевине неопходно је како бисмо разумели божанску замисао, лепоту и хармонију природе. Закони природе имају духовну основу, а научно знање суздржава човека од нарушавања божанског промисла садржаног у природи, тј. од својеврсне крађе и грехопада у овој сфери постојања, од понижења у природи и кроз природу. Али, у природи не треба тражити извор духовног узрастања. Знања о природи и наука уопште не могу бити извори духовног узрастања. Покушај тражења духовне радости и духовног узрастања ван Бога, у плодовима земље, и јесте суштина првородног греха, која води мистицизму, окултизму, паганском односу према свету. Човек се узвишава у свету, али не на рачун света. У извесном смислу и религија се може сматрати опитном науком, али познање истине Бога не пружа разумна вера и њени логички закључци (теоријско богословље), већ једино лично духовно искуство, засновано на Јеванђељу и светоотачким традицијама.

   ОБРАЗОВАЊЕ КАО ДОГАЂАЈ ПОКАЈАЊА

   Педагошка подршка урођеној човековој потреби за познањем Истине и богоопштењем представља суштину образовања. Ако се унутрашње потребе човека од детињства „спуштају на земљу“, ако наставници и родитељи деци преносе осећај животињске самодовољности, лишавајући их Хлеба небеског, образовање престаје и претвара се у процес социјализације и професионализације, што се пре може назвати оспособљавањем него образовањем. У процесу оспособљавања нема промена на пољу духовног искуства, које управо служи као показатељ тога да ли се процес образовања одвија или не. Православни смисао ове промене одређен је   речју „покајање“. Склони смо да школовање посматрамо као конкретан догађај покајања, у ком човек постаје свестан своје несавршености, свог незнања, и не само постаје свестан, него и тежи ка свом преображају. Са ове тачке гледишта, процес школовања се може посматрати као помоћ човеку који се каје, који тежи висинама светости.
   У основи православног приступа образовању стоји схватање да се знање стиче у процесу образовања, када је оно усмерено на човекову спремност да спозна, разуме и прихвати знања дата од Бога, када ерудицију допуњује интуиција, живо искуство богоопштења. Образовање се не своди на доказивање истине снагом разума – оно значи познање истине као откривења, сведочанства и тумачења.

Игуман Георгије Шестун  (са руског превела др Ксенија Кончаревић)
"Православље", бр. 1133, 1.6.2014.

Нема коментара:

Постави коментар