Икона Светог Луке

Детаљ житијске иконе Светог Луке из Манастира Морача коју је целивао и Свети Петар Цетињски
фото: ФБ страница филма Отац

Грузия православная, Хор монастыря Зарзма

ЗАХАР ПРИЛЕПИН: «МИ СМО ПОСЛЕДЊИ БЕДЕМ ПРАВОСЛАВЉА НА СВЕТУ»

   Захара Прилепина неки називају модерним писцем и то је врло необично, пошто се код нас «модернима» сматрају људи либералних схватања. А Прилепин је један од главних противника руских либерала, осим тога, он је патриота и – што је врло шокантно за напредну јавност – православац је. Како се писац односи према нападима на Руску Цркву, које место сматра да припада Православљу у савременој историји, зашто је за нашег човека добро да лети у бездан, и зашто му је било потребно да пише роман о Соловкима – о томе је Захар Прилепин нешто рекао за сајт «Православие.Ру».

Захар Прилепин

Збор зборила господа хришћанска – Мати Антонина: „Човек хришћанин у данашњем времену“

преузми везу:

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-mati-antonina-covek-hriscanin-u-danasnjem-vremenu

Мати Антонина, игуманија манастира Петковица на Фрушкој Гори, одржала је током часног поста надахнуто предавање на тему „Човек хришћанин у данашњем времену“. Мати је беседила у оквиру духовних вечери средом у Вазнесењској цркви у центру Београда, а пристуне је на почетку благословио и гошћу представио старешина храма, јереј Арсеније Арсенијевић.

  извор: Радио Слово љубве, 29.10.2015.

„Светигора“ – плод љубави према светињи имена Божијег

   Образник за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ обиљежио је 23 године постојања. На Лучиндан 2015. појављује се 250. јубиларни број. Поводом 250. броја митрополит Амфилохије изјавио је да је часопис „Светигора“ водио изузетну мисију у обнови вјере, морала и духовности, у обнови Цркве и црквеног живота, а Весна Тодоровић да се тада, прије 23 године, ни слутило није да ће бити постављени темељи велике издавачко-информативне установе. «Светигора» опстаје и шири своју дјелатност, и ево, ове године на чувеном сајму књига у Франкфурту она има свој штанд.

   «Од искони је све усмјерено праведним путем“, чуло се на међународном научном скупу «Религија, политика, право», који је одржан у манастиру Подмаине у Будви. Са тог скупа «Светигора» преноси закључке скупа, као и уводно слово Његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија «Правда је својство истине».
   Реагујући на актуелни нацрт закона о вјероисповијести, протојереј Слободан-Бобан Јокић осврнуо се на питање положаја вјеронауке у савременој Црној Гори. Темељи школства у Црној Гори, гдје је вјеронаука била главни предмет, постављени су у вријеме Петровића. Из књиге др Чедомира М. Лучића „Моћ ријечи Петра И, етичко-естетски аспекти“ читате одломке «Свети Петар Цетињски – богоугодни црногорски владар». Поводом празника, часопис је прошаран поукама Светога Петра. Оливера Балабан износи податке о цркви светог Петра Цетињског на Прчању. Искушеница Слађана Кадић објављује оглед «Тумачење Његошевог пјесничког дјела у свјетлости православног предања». Из «Боке», великог илустрованог часописа, «Светигора» је преузела текст «Пјесников гроб на Ловћену», из успомена протођакона Филипа Радичевића.
Др Милорад Вукановић пише о погибија краља Александра 1934. у Марсељу. Приликом обиљежавања 100-годишњице преласка српске војске и народа преко Албаније у Скадру је одржано предавање професора Предрага Вукића «Албанска голгота 1915-1916», које можете прочитати у новом броју.
   Навршиле су се двије године од освећења саборног Храма Христовог васкрсења у Подгорици. Како је било, сазнаћете из репортаже «Свједок Христовог васкрсења». У оквиру прославе отворена је изложба «Четири вијека царске породице Романових».
   Свештеник Стивен Цичлис, члан одбора у дјечијем дому Светог Инокентија у Мексику, кроз пастирско искуство говори о дјеци са посебним потребама и православној породици. «Дјеца са аутизмом су ту да бисмо ми били бољи», каже јереј Жељко Гардовић у разговарајући са Александром Вујовићем.
   У рубрици богословље Ендру Лаут ће вас упознати са Кападокијцима.
   У јубиларном броју читате стихове пјесника Зорана Костића и Милана Шебека. Дати су прикази књига «Богородица Пећка Красница» и романа о Светоме Сави «Гора Преображења» Љиљане Хабјановић-Ђуровић. Једно другачије виђење Сергеја Јесењина саопштава његов земљак, јесењинолог Игор Јевсин, поводом 120-годишњице рођења пјесника у есееју «Пјесник – ујединитељ».
   У рубрици помен «Светигора» се опростила од почившег проте Михаила Газиводе «Увијек је гледао к небесима гледајући ка Богу». Једна читатељка послала је писмо под називом «У рату нема побједника – сви су губитници!»
   Шта се значајно дешавало од Крстовдана до Лучиндана у свијету, у отачаственој Цркви помјесним црквама и Митрополији црногорско-приморској сазнаћете из хроника овог броја. Протојереј Слободан Мајкић послао је текст «Духовне радости у Јагодњаку», у Епархији осјечко-пољској и барањској, како се духовни живот обнавља захваљујући обнови храмова. Код нас у Црној Гори духовни живот увелико је обновљен и обнавља се захваљујући «Светигори» – храму сазданом од ријечи које двадесет три године свједоче Исуса Христа.

   Марија Живковић
   извор: www.mitropolija.com

ДУХОВНИЦИ: Епископ шумадијски Г. Јован

Манастир Светог Пајсија, Аризона

...Током осмогодишњег архипастирског деловања на трону западноамеричких Епископа, владика Јован је основао девет нових парохија и обновио и изградио цркве у Мораги, Лос Анђелесу, Џексону, Јуџину... О заслузи у заживљавању Православља у Америци сведочи и то да је Епископ Јован основао, односно под јурисдикцију Српске Цркве увео два врло угледна манастира, Светог Германа Аљаског у Платини и Светог Пајсија (Величковског) у Аризони и још три манастирска скита. Оставио је у Сједињеним Америчким Државама око шездесет монаха и монахиња, а да у њима нема ни капи европске, а камоли словенске крви и то је оно што је препородило Западноамеричку епархију. Многи свештеници и монаси из Америке и данас су духовно везани са својим бившим Владиком, кога често посећују у Шумадији. Ово монаштво данас даје активни допринос све израженијој улози Православља у духовном животу Америке. Нарочито је битна њихова издавачка делатност, јер се књиге објављене под окриљем ова два манастира сматрају врхунским делима православног богословља. На велики одјек међу верницима и у ширим богословским круговима Америке наишло је издање на енглеском језику Пролога владике Николаја (Велимировића), у преводу јеромонаха Тимотеја Тепшића, а које је штампао западноамерички Епископ Јован. У овај Епархији, Владика Јован се нарочито старао да модерна технолошка достигнућа, као што су електронски медији, карактеристична за развијена друштва, буду у функцији ширења Благе вести Господа нашега Исуса Христа. Тако је обезбедио да путем радио програма и интернет презентације пастирска православна реч буде лако доступна свим верницима на целој територији ове врло простране архидејецезе. Као Епископ западноамерички био је члан делагације Српске Цркве на освећењу обновљеног храма Христа Спаситеља у Москви...

  извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs

Старац Јефрем

У МАНАСТИРУ ТРЕБА БИТИ ЈАК У МОЛИТВИ И ИСПУЊАВАТИ ДАТЕ МОНАШКЕ ЗАВЕТЕ

извор; Arhimandrit Gavrilo

О. Сава Јањић, Будућност српских светиња на Косову и Метохији

извор: Иван Цветковић, 25.10.2015.

60. Међународни сајам књига, Београд, 2015.

Monks Of Simonopetra Monastery Chanting

извор: APOLLODEMOPOLOUS: Music

ФБ страница филма Отац

1. Douli Kyrion
2. Logon Agathon
3. Psalm 135
4. Polyelaion
5. From the Years of My Youth
6. God Save Your People
7. Canon of the Theotokos
8. The Lauds
9. Poiois Oi Euteleis
10. All Holy Despoin
11. Doxology
12. Bless the Lord Oh My Soul
13. Trisagion, Dynamis
14. Cherubic Hymn
15. Leitourgika
16. Aksion Estin
17. Panton Ton Agion
18. Tou Deipnou Sou Tou Mystikou
19. Plerotheto To Stoma Hmon
20. Through the Prayers
21. Prosdeksai Kyrie
22.50th psalm

БЕСКОНАЧНИ НАПРЕДАК: ВАПИЈУЋА ЛАЖ, НА КОЈУ СМО СЕ НАВИКЛИ

   «Индустријски раст је стао.» «Опадају се приходи предузећа.» Овим фразама неки плаше обичне грађане као децу баба-Рогом. Зато, без обзира да ли човек разуме или не разуме сву ову економску талмудистику с њеним «ликдвидностима» и «фјучерсима», саме речи «опада», «престаје да расте», «постоји опасност од стагнације» страшно делују на ум обичног човека. Слично као звоно које звони на узбуну. Ако се чује, то значи да се нешто десило. Не зна се шта је – да ли је непријатељ на вратима или гори амбар – али се сигурно десило.

УВЕК СЕ РАДУЈТЕ

   Постоји позната фраза „Увек се радујте!“ Али многе почетнике у вери смућује што се у цркви не могу често видети осмеси верних, њихова лица су најчешће строга и намрштена. Буквално као да су верници одлучили: пошто идем у цркву морам да будем веома озбиљан. Долази до чудне несагласности, која веома смућује неофите.

   Два човека ноћу гледају кроз прозор и виде на улици путника. Један каже: “Вероватно је ово страшан разбојник. Пљачкао је, убијао, пио, блудничио и сада једва вуче ноге”. Други одговара: “Ма не, шта ти је! То је диван човек. Он је вероватно цео дан тешко радио, и увече је отишао у цркву на службу. Потом је још неком помогао, и сада иде кући”. Хајде да најпре оправдавамо људе, а не да их осуђујемо.

   Мислим да је одговор на то шта је радост следећи: то је спољашња пројава љубави. Када у било којим ситуацијама, и са било којим људима можеш тако да разговараш, и тако да им погледаш у очи, да у њиховој души постане светлије, чистије. Увек је пријатно налазити се поред радосног човека.

Манастир Вазнесење

Међународни богословски конгрес „Однос између парохије и школе у животу и мисији Цркве у савременом контексту“

   У Букурешту је 19. октобра 2015. отпочео са радом Међународни богословски конгрес на тему „Однос између парохије и школе у животу и мисији Цркве у савременом контексту“. Конгрес је организовало Одељење Румунске Патријаршије за богословски и просветни рад у сарадњи са Богословским факултетом у Букурешту, а држан је у Националном центру за продужено образовање од 18. до 21. октобра.
   Патријарх Данило је одржао предавање на тему „Сарадња између парохије и школе у контексту црквене мисије и одговорности према будућим нараштајима“. Блажењејши је при том рекао да „у садашњем контексту постоји потреба да богословске школе развијају динамичну перспективу за живот Цркве употпуњавањем и сарадњом између сведочења и мисије, између научног истраживања и опита, између школе и парохије. Пошто је `богослов онај који се моли и онај који се моли јесте богослов` (Евагрије Понтијски), истинско богословље се не може одвојити од црквеног опита, а то је због тога што је сврха богословља истраживање, потврђивање и култивисање истинске заједнице човека са Богом како би се постигло спасење или вечни живот. У овом погледу, као наука богочовечанског заједничарења, истинско богословље тврди да право место овог заједничарења представља црквена заједница  окупљена у молитви и заједничком делању, у љубави Пресвете Тројице. Из овог развога јачање односа између парохија и школе у животу и мисији Цркве има посебан значај када је у питању верско образовање.“

Coffee with Sister Vassa Ep.7 (St. Paraskeva/Oct14)

извор: Coffee with Sr. Vassa

Капела Свете Петке, Калемегдан

АРХИЕПИСКОП МАРКО (АРНДТ): «ТРЕБА ДА СЕ ПЛАШИМО САМО ЈЕДНЕ СТВАРИ – ДА НЕ ИЗГУБИМО ВЕЗУ С БОГОМ»

Архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт) о томе зашто родитељи одбијају да воде децу на часове веронауке, а свештенослужитељи да јавно говоре против содомије, да ли ће Европа постати муслиманска и шта је слобода.

  

Света Петка

Капела Свете Петке, Калемегдан

Свети владика Николај, Песма Светој Петки

Капела Свете Петке, Калемегдан

ЛЕТОПИС, МОЛИТВЕНИК, ЦАРОСТАВНИК на Свету Петку

О књизи „Светилник“ Ивана Негришорца, Орфеус, Нови Сад 2010.

„Светлим, дакле, постојим“!
  Ава Јустин Ћелијски

   Овако у једној богонадахнутој цртици свети Јустин Ћелијски дефинише стање у коме постоје хришћани. На истом месту он каже: Хришћанин мисли светлошћу, тада и стога је проналазач, зна дубине човекове као и Дух Свети дубине Божје“. Да је то тежња и крајњи циљ књиге „Светилник“ Ивана Негришорца види се још у самом наслову и запису непознатог разносача светла који отвара књигу.

60. Међународни сајам књига, Београд, 2015.

Свету Петку славе Бијеле воде

Капела Свете Петке, Калемегдан

ОСТРОШКИ СВЕТИОНИК: о. Рафаило (Бољевић)

извор: Острог Тв Студио

ИСКРЕНОСТ

   Ако човек приказује себе другачијим но што јесте, он лаже својим животом и пред Богом и пред људима, при овоме искључујем светитеље Божије који су скривали своје врлине и стања духовна и дарове и подвиге. Мислим на нас обичне смртнике… Предуслов за истински духовни живот је искреност. И према Богу и према људима.

   Дух Свети је Дух Истине и само у сасуду истине може да обитава. Ако се бистра, чиста изворска вода улије у прљаву посуду, макар она од споља била и кристална, ми заиста нећемо моћи да пијемо ту воду и неће нам изгледати ни тако лепа нити као Божији дар, како би изгледала да је усута у чист сасуд.

Сајам књига, Београд, 2015.

БЛАГО РУСКЕ ПИСМЕНОСТИ

Из збирке Московског државног обједињеног музеја-парка „Коломенско-Измајлово-Лефортово-Љублино“

   Споменици писмености као део културног наслеђа сваког народа представљају непроцењиво благо које сведочи о животу и судбини претходних поколења. Корени руске писмености сежу вековима уназад, а њен развој је везан за окретање ка најбогатијем наслеђу хришћанске културе.
   У 2015. години се свечано прославља 1000 година од смрти Светог кнеза Владимира – крститеља Русије. Усвајање хришћанства 988. године у Древној Русији као државне религије заслугом кнеза Владимира најважнији је догађај за историју и културу руског народа. Осврћући се на тај велики догађај, председник Руске Федерације Владимир Путин је истакао да је примање хришћанства предодредило судбину и цивилизацијски избор Русије, и да представља одлучујући тренутак, тј. прекретницу у црквеној и у општој историји руске државе.

Сајам књига, Београд, 2015.

   Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил у својој Посланици поводом 1000-годишњице од упокојења Светог Великог кнеза Владимира назвао га је оснивачем Руске цркве која више од хиљаду година шири међу људима реч живота, љубави и мира. Прихвативши веру од Источног римског царства – Византије, Русија се у пуној мери присајединила највећој културној традицији оног времена и усвојивши је, са великом посвећеношћу наставља да је развија.
   Примање хришћанства је утицало на знатно ширење писмености и у прилог томе сведоче многи познати споменици – руски преводи византијске књижевности. Још у IX веку просветитељи словенских народа пореклом из грчког града Солуна Света браћа Ћирило и Методије доносе на територију Древне Русије азбуку која је по једном од својих твораца добила име ћирилица. Они су превели на словенски језик текст Јеванђеља и Светог писма. Тиме је народ Древне Русије добио могућност да врши богослужење на свом матерњем словенском језику. Појава и ширење писмености чине основу на којој се руска књижевност касније развија.
   Пре појаве штампарије књиге су умножаване ручно, а преписивачки центри у којима су настајале, где су чуване и одакле су се распрострањивале били су манастири. Преписивачке радионице су осниване и при кнежевским дворовима. У XIV веку се појављују први руски летописи, а најстарији центри у којима су они настајали били су Новгород, Псков, Кијев. У XVI веку рукописну књигу замењује штампана књига. Непревазиђено ремек-дело књижне уметности – прва штампана књига Апостол – издата је на Московском печатном двору (у првој руској штампарији) 1564. у време владавине цара Ивана Грозног – зналца и љубитеља „књижне премудрости“. Широм света постоји око 70 сачуваних примерака ове књиге.

   Јединствени споменик књижевности и књижне графике је рукописни „Буквар“ који је крајем XVII века у Москви објавио учени богослов Карион Истомин. По овом буквару су учила да читају и пишу деца цара Алексеја Михајловича, а међу њима и најмлађи син владара – царевић Петар, будући руски цар.
   Једна од најзначајнијих промена у области књижне делатности била је замена црквенословенског писма тзв. грађанском ћирилицом коју је 1708. године спровео велики реформатор Русије цар Петар I. Као резултат ове реформе руском читаоцу постају доступне књиге о астрономији, географији, историји, бродоградњи, војним наукама. Без обзира на увођење новог, грађанског писма, традиција употребе црквенословенског језика очувала се у иконографији, у богослужбеним издањима, али и код старовераца који уносе своје елементе у орнаментално украшавање књига.
   Руска писменост чији су почеци везани за период примања хришћанства чини основу велике руске књижевности XIX и XX века која је свету пружила врхунска дела писаца као што су Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Антон Чехов, Владимир Набоков, Александар Солжењицин.
   Експонати изложбе су фото-репродукције јединствених споменика XVI–XIX века из збирке Московског државног обједињеног музеја-парка „Коломенско-Измајлово-Лефортово-Љублино“.

Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, НЕДЕЉА 22. ПО ДУХОВДАНУ

   ПОНЕДЕЉАК

   Шта говори народ ко сам ја упитао је Господ. Одговарајући, апостоли су изнели мнења која су по народу кружила о Њему, и која су се сва изградила по тадашњем начину схватања: један је говорио да је Он Јован Крститељ, други - да је Илија, а трећи опет, да је неки од древних пророка који је васкрсао (Лк.9,18). Како, пак, данас говоре? Такође различито, сваки по свом обрасцу мишљења. Какав ће одговор дати материјалисти, безбожници и бездушници из рода мајмуна, кад код њих нема ни Бога ни душе? Спиритисти се, слично аријанцима, издвајају одговором који је анатемисан на Првом васељенском сабору. Деисти виде Бога сувише удаљеног од света и, будући у немогућности да у свој систем сместе тајне Оваплоћења, одговарају као евионити, и социнијани. Сличне одговоре наћи ћете и у руском друштву, будући да наведене три врсте људи постоје и множе се и код нас. Ипак, нека је слава Господу што код нас преовладава број оних који искрено верују и који се строго држе апостолског исповедања да је Господ Исус Христос оваплоћени јединородни Син Божији који је још у рају обећан прародитељима нашим као Спаситељ и Искупитељ рода људског. Која ће страна претегнути, једино Бог зна. Ми се молимо за очување светлости Христове код нас и за одгнање таме лажних учења. Ми смо склони злу. Због тога неће бити за чуђење ако лаж заузме прво место. Она већ и сада откривено иде по трговима града, док се раније опрезно чувала од погледа верујућих Хришћана.

Сајам књига, Београд, 2015.

РАДУЈ СЕ, СИМЕОНЕ СВЕТИ

Рад Олгице Стефановић

   ЦД Српског византијског хора, РАДУЈ СЕ, СИМЕОНЕ СВЕТИ

   Поводом јубилеја 900 година од рођења преп. Симеона Мироточивог, Свети манастир Хиландар и Српски византијски хор издају ЦД са службом Светитељу.
   На ЦД-у су осим пјесама из до сада употребљаване службе и пјесме из новонаписане службе, чини је автор Игор Зиројевић, која уједно представља и праву службу у историји Словенских народа која је написана по правилима православне химнографије.
   Поред класичног репертоара византијског појања, на диску се налазе и древни Причастан Петра Берекета, из старе нотације дешифровано српско ”Богородице Дјево”, древни светогорски, кољиварски и карловачки напјеви.
   Књижица која прати диск, осим ауторовог увода, садржи предговор, поздравно писмо и ријеч издавача тројице светогорских игумана (Симонопетре, Ватопеда и Хиландара), поетске текстове и коментаре појаних пјесама, као и мноштво илустрација.

      извор: Igor Zirojevic

ЖИЧА, СВЕТЛОСТ, ПРИЧЕШЋЕ

Поново је о светлу реч
Свањава октобар и дан краља
Кога брат подиже из смрти
А задужбина црвена
Опет у светлу само пребива
Поринута у потезу вечном
Са мноштвом бродовља око себе

У храму коме Спас је у имену
Деца једино власна су за игру
Првином од створених твари
Јер поново је о светлу
Све време реч и о њеном саздању
Која улази крунисана
Кроз јужне двери

Претачу младенци фотоне
Из шаке у шаку
Она се простире по поду
Обузима им косу, бежи у очи
Док непропадљива светлост
Која увек иза је вида
Пада на престо примајући дарове

На крају кушамо преточену
Светлост из путира
Давајући смисао свакој твари
Док мала деца трче
Кроз игру светла и сенке
И тама не обузима њихову сушт
Позвање наше у светлу запечаћено

На дан Светог Симона Монаха 2012.
Александар Марић
извор: Поетски летопис

јеромонах Хризостом Хиландарац, око 1970.

О ВИЗАНТИЈИ ИЛИ О СВЕТЛОСТИ

Ко заборави узрок, осуђен је да слави
Нејасне последице

Иван В. Лалић

   Овим стиховима завршава се четврто певање поетског низа Концерт византијске музике Ивана В. Лалића. Они су незабележени мото књиге о којој се вечерас говорило.И не само мото, они су и својеврстан кључ, којим сам се служио градећи рукопис Византијског вишебоја. Те нејасне последице постале су узрок настанка већине песама. Чак и сам покушај њиховог тумачења и дешифровања постаје један вишебој који се одвија на више фронтова. На првом месту ради се о фронту историјском, фронту који је само наизглед, завршен падом Цариграда, у чијој одбрани и у чијој опсади су учествовали и наши преци. Једни у улози вазала и потурица, а други у улози последњих ромејских пронијара и властеле која се увелико ородила са српском. (Мајка последњег ромејског цара била је Јелена Дејановић). Други фронт је онај културни, који је у овом случају неодвојив са православном вером и уметношћу коју је она изнедрила. Са уметношћу контра перспективе. Што ако у језик Светог писма преведемо осликава се у томе да ће први бити последњи, а последњи први.  Само илустрацијом ова два фронта, или две дисциплине вишебоја видимо колико су последице збуњујуће, ако се узроци заборављају.
   Поезијом покушавамо да читамо знакове. У Студеници, негдањем ловишту зеверова, око распећа су звезде, споља је све рекли би романичко унутра све ромејско, а крајње и на крају српско.Отвара се Жича, Спасова црква, као корабља спасења, уз мноштво мањих барки, арки, поринутих над пољем и друмом који води ка Краљеву, флота постављена и узнета брижљивим византијским везом. А на другој страни, усред сваког прогреса у воденици смрти, како нам сведочи Јустин Ћелијски, један намћорасти философ Берђајев Николај, пророкује Ново средњовековље, у коме каже сви ће морати да се определе, за или против Христа. Знамо нововизантијски одговор, јер исти је као и хиљадугодишњи сан Ромеја.  Па за њим Тарковски Андреј, путеводитеља успављује стиховима Откровења, а Солжењицин Александар, горећи на леду истока и у огњу запада, као и Руми, песник и учитељ народа Истока, говори о срцу и о човеку, и о слободи хоће ли то срце бити опредељено за добро или за зло. Да не говорим посебно о једном другом Николају од чије се речи још увек прстена вода на језеру охридском, а када већ помињемо Николаја онда и оног у крви овенчаног, последњег византијског цара. Намерно кажем Византијског, јер многи се данас прежу да докажу да таква држава никада није постојала и да се Источно римско царство никада није тако називало. И баш зато што то није име из права, него име духа који свепрожима наслеђе свих који бејаху оплемењени културом коју зрачила је негдашња ромејска империја, слободно можемо са њим у символику сваке врсте, у молитву , поготово у песму. Или у писма младом песнику Хамваша Беле, који у страдању на Источном фронту, поред Бога, и руског човека, открива, девесто година после званичног пада Цариграда, мале византијске црквице и душу којом она одишу.

   Многи су топоними још увек у слатком тињању византијском, многа манастирска правила, које држе од времена оних, многе вредности проживљене једним миленијом , којима се безрезервно враћамо увек када из пепела, који начини огањ духа времена, подижемо. Јер постоји нераскидива веза тих символа, са вишом силом, којом су нам и дати, а неки су дати и самим прстом ангела у камен, неки опоменом, изненадним смртима, које они упокојени надваладавају, по обећању Богочовека, и живе интезивније за пример добар и узор нама или пак на горку опомену. А поред топонима и зидине, које држе, и врата која се за краљевима зазиђују, као што и једне двери у Палестини стењу, двери кроз које је Бог на магарету ушао у Јерусалим. Зазидали је трговци храмом и светињом, да их поново не изненади Син Човечији и не растера их овог пута заувек.
   А поред вишебоја, на маргинама , честице. Труње за обнову царства и то не једног, већ царства прво унутар срца човековог које настаје када се срце наше раздели са злом и добру почне да ревнује, царства васкрса Византијског, оног што је у духу, молитви, песми, икони и напослетку, а то би било и прво, јер за њега каже Господ прво треба да тражимо, оног Небеског. А сва три имају једно заједничко име а то је Царство светлости. Нека буде светлост.

  Александар Марић
  извор: klubmladihpesnika.blogspot.rs

Професор др Владан Таталовић, Нови завет и мисија Цркве

преузми везу:

http://beseda.rs/profesor-dr-vladan-tatalovic-novi-zavet-i-misija-crkve/

У оквиру духовних свечаности поводом славе храма Покрова Пресвете Богородице, а поводом два века од завршетка изградње Светојовановског храма, у суботу 10. октобра 2015. године, у свечаној дворани музеја града у Бачкој Паланци, професор др Владан Таталовић  је одржао предавање на тему: Нови завет и мисија Цркве.

   извор: Радио Беседа

МОЈ ВЕРОУЧИТЕЉ: протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо

Радио "Слово љубве" у сарадњи са Одбором за верску наставу АЕМ започиње нову емисију посвећену верској настави у основним и средњим школама, која се емитује суботом у подне, репризно исте вечери од 20 часова. Наш први гост је протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, професор Православног богословског факултета у Београду, који се налази на челу Одбора за верску наставу. Чућете зашто је веронаука од суштинског значаја за човека, како ради, које све активности има и са ким сарађује овај Одбор, али и реч-две више о раду верочитеља и проблемима са којима се они сусрећу.

24.10.2015.

преузми везу:

http://www.slovoljubve.com/emisije/moj-veroucitelj-protojerej-stavrofor-dr-dragomir-sando

ПОУКЕ ОЦА ТАДЕЈА I

Манастир Витовница, 13. септембар 2015.

                                                                  2013.

ЖРТВОВАЊЕ БЕЗ ОСТАТКА

Пре 43 године умрла је најодликованија жена Првог светског рата, Милунка Савић

Наредник Милунка Савић припада оној плејади српских ратника о којима је фердмаршал Август фон Макензи писао у својим мемоарима: "Борили смо се са јунацима из бајке".

 

Археолози пронашли печат кнеза Лазара

   У рушевинама средњовековног града Рудника је пронађено непроцењиво благо - печат с угравираним владарским грбом и натписом: "Господин Лазар кнез све српске земље."
   Археолози Филозофског факултета у Београду и Музеја рудничко- таковског краја били су запењени када је из земље изронила метална плочица, матрица с минуциозно угравираним владарским грбом, карактеристичним шлемом, украшеним бивољим роговима и натписом: "Господин Лазар кнез све српске земље, пишу “Вечерње новости”.
   Печат је урезан у негативу као слика у огледалу да би се читао правилно после отискивања у воску или злату.

Свети владика Николај, МОЛИТВА ЗА МИР У СВЕТУ МЕЂУ ЉУДИМА И НАРОДИМА

   Господе Боже наш, Господару живота и смрти, Створитељу небеса и земље, прими благодарење наше за све благе дарове, које си нам даровао у овом времену. Даровао си нам и непрестано дарујеш оно што нам нико други не би могао дати: здравље, изобиље плодова земних и све остало што је нужно за одржање наше на земљи. Духом Твојим Светим пак удахњаваш и утврђујеш веру праву, осветљаваш наду, разгреваш љубав, милујеш милошћу, просвећујеш и освећујеш душе народа Твојега. Благодаримо Ти, што си богатством милости Твоје надмашио худо богатство греха људских, те још ниси због греха наших затворио небеса над нама, нити исушио облаке од дажда, нити забранио земљи да плодове прораста, нити заповедио сунцу да не обасјава више грешнике и безаконике.
   Али, о свеблаги Царе, и Господе, један неопходни дар Твој недостаје нам у наше време - мир, онај свети мир, који си Ти даровао својим великим апостолима говорећи им: Мир вам! Мир вам остављам, мир свој дајем вам. (Јов. 14, 27; 20, 19). За тај мир, за тај небески дар, који је у Твојој руци и који само од Тебе може доћи, ми Ти се коленопреклоно молимо. Знамо, Творче наш, знамо, да смо незаслужни и недостојни тога дара, али полажемо наду у милост Твоју неизмерну и покајнички молимо се Теби јединоме: даруј нам га, даруј мир свим верним Твојим по свему свету, да не пропаднемо до краја.
   Господе, узбуркало се море живота људског сада као никада. Завладао је немир са страховањем у срцима људи. Наоружао се брат на брата, сусед на суседа, народ на народ, царство на царство. И род људски, ево налази се на предвечерју новога рата, новога покоља, новога греха Каинова, новога издајства Јудина; рата, у коме ће се погазити све заповести Твоје, похулити име Твоје свето, исмејати жртва Твоја и презрети љубав Твоја према нама грешнима. О, свемоћни Сведржитељу, пружи десницу Твоју неодољиву и не допусти то, не дозволи то, спречи то силом и добротом Твојом. Као што си негда умирио море Галилејско и стукнуо ветрове Својом свесилном речју, те унео мир и радост у душе ученика Твојих, тако и сад умири буру у душама људи и народа Твојих, да место страха од рата засија радост од мира.
Гле, још се црвени овај нараштај од ужасног пламена скорашњег рата и од проливене братске крви; авај, још су црне мрље од непокајаних греха јучерашњега рата на савестима многих, премногих, а ево већ се довршава спремање за нов пожар и ново црнило. Спремно је све за нов рат у свету, ново крвопролиће, ново душегупство по целој земљи. Још су свежи милиони гробова цвета хришћанске омладине у Европи, а облак се диже да сагори и нову омладину, која је тек после рата уцветала. Још се чине помени над покланом децом и над угушеним старцима и старицама; још мајке нису скинуле црнину за синовима својим, ни сестре за браћом својом; још порушени храмови нису оправљени; још уништена села и градови нису дозидани; још гранатама преорана поља нису уравната за орање плугом; још се перо писаца није утупило ни језик инвалида заморио описујући адске ужасе Светскога рата - а људи острвљени братском крвљу и умрљани злочином, улажу и труд и имовину и хлеб и сузе сиротиње, да поново ову планету обуку у пламен ратни.
   Сачувај, Господе, избране Твоје од новога стида пред незнабошцима. Сачувај крштене људе Твоје и народе Твоје од новог подсмеха Сатане над створењима Твојим. Смилуј се бар на ангеле Твоје свете и не допусти, да опет ожалошћени гледају безбожна дела хришћанских народа.
   Смилуј се на свеце Твоје и праведнике и не дозволи, да пред престолом Твојим небеским опет обарају очи своје стидећи се својих сродника и потомака овде на црној земљи.
Ради ангела и светаца и праведника Твојих на небу, дакле, више него ради нас, помилуј нас, Многомилостиви.
   И ради љубави пресвете Матере Твоје, Богородице, према Теби, Господе Исусе Христе, и према Цркви Твојој на земљи, Винограду и Рукосаду Твоме, заустави руке наше од злочина и спаси нас од нас самих.
   Спаси савест нашу, спаси душе наше. Да би и ми, милошћу Твојом спасени, у своје време увеличали свети народ Твој у бесмртном царству мира, светлости и живота, где од вечности у вечност живиш и царујеш Ти, троједини Боже наш, коме нека је слава и хвала, благодарење и покољење, од свих светих сила на небу и од свих поколења на земљи на век века. Амин.

Брига Цркве о болеснима

   Болестан бејах и обиђосте ме...( Мт 25, 36)

   У последњој деценији омогућен је улазак свештеника у српске болничке установе, мада још увек не потпуно и не свуда једнако. Парохијски свештеници су тако добили прилику да посете своје парохијане који леже у болничкој постељи, да их исповеде, прочитају молитву и, што је најважније, причесте Светим Тајнама Христовим. Ради се и на томе да што више болничких установа добије адекватне параклисе и да у њима буду постављени дежурни свештеници, како би болесници могли имати свакодневну духовну подршку.
   Значај повратка Цркве у болничке установе је огроман - о томе најбоље сведоче захвалне речи самих болесника, свагда жељних топле речи, духовног окрепљења и молитвене подршке. Не заборавимо, притом, да су вековима раније на овим просторима прве болнице настајале управо у окриљу Цркве: Хиландарска, Студеничка и Дечанска болница су само најпознатији примери.

Етеријино ходочашће у Свету Земљу

У едицији Свети оци у преводу на српски језик објављен је путописни дневник Етеријино ходочашће у Свету Земљу.

   Ово је четврта књига у поменутој новоформираној едицији, а у припреми су Живот Константинов од Јевсевија Кесаријског, посланице Светог Игњатија Богоносца, црквене историје од Сократа Схоластика и Теодорита Кирског. Монаштво као организовани начин живота и подвига монаха развио се интензивно у 4. веку на Истоку. О томе, поред осталог, сведоче и многи хришћански писци са Запада који су посећивали хришћански Исток: Свету Земљу, Египат, Синај, и на лицу места се упознавали са монасима пустињацима и њихово духовно-монашко искуство преносили на хришћански Запад.

Свети апостол Јаков Алфејев

   Свети Јаков бејаше син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и еванђелиста Матеја. Сведок истинити живота, речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Еванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, потом и у Египту, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је свети Јаков спасоносну благовест о оваплоћеном Богу Речи, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Египту у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Богом - Царем славе.

   Свети апостол Јаков

Од Господа послан, Господу послушан,
Свехвални се Јаков апостол потруди
Јеванђелско семе да посеје свуда,
Да из њега никну христоверни људи.
И Сирију прође и Египат стари
Свуда мед небесни вредно разносећи
Мед лековит, чудан, са Христових уста,
Огладнеле људе тим медом хранећи.
Куда Јаков прође траг остави свуда:
Пуне чаше меда, препуне и целе,
Непресушне чаше животворног меда -
То су свете цркве богате и беле.
У њима се слави Творац бесконачни
И чудесна дела Божијега Сина,
Христос мед је онај, што се верним даје
Животворна мана од хлеба и вина.
Јаков пут заврши са црвеном тачком,
Крвљу мученичком, што се с крста проли,
И венац од Христа он на небу доби
Ко' и други редом Божји апостоли.

   Нови Завет о Јакову

   Јаков Алфејев се ретко спомиње у Новом Завету, и то на списковима Светих Апостола: (Мт 10,3; Мк 3,18; Лк 1,13; ДАп 1,13), као и у вези Марије, његове мајке: "А бијаху ту и жене гледајући издалека, међу којима бјеше и Марија Магдалина и Марија мати Јакова Малога и Јосије, и Саломија." (Мк 15,40), док (Мк 16,1) и (Мт 27,56) спомињу "Марију Јаковљеву", односно "Марију, мати Јаковљеву."

   Тропар Јакову, глас 3.

Апостоле Свети Јакове, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

   Кондак Јакову, глас 2.

Прославимо сви са похвалама Светог Јакова, као проповедника Божијег, који је у благочестивој души чврсто положио догмате мудрости, јер пред престолом славе Владике предстоји и са свима Анђелима се радује, и непрестано се моли за све нас.

   извор: www.spc.rs/sr

СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ПОЈЦИ, Суза Косова

извор: СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ПОЈЦИ

Хришћани говоре о Богу и животу: Отац Небојша Тополић

преузми везу Радија Светигора:

http://svetigora.com/node/17676

   Гост монаха Арсенија (Јовановића) сабрата Острошке Свете обитељи, у 82. по реду епизоди емисије "Хришћани говоре о Богу и животу био је протојереј Небојша Тополић парох храма Светог Марка у Београду.
   "Три су речи важне у животу сваког Хришћанина: МОЛИМ, ОПРОСТИ И ВОЛИМ. Ако користите ове три речи и у говору и на делу никад нећете погрешити" - каже отац Небојша Тополић.

   извор: Радио Светигора, април 2015.

Призренски поменик: Свети Јоаникије II, ПРВИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ

Родом од Призрена, и служио најпре као секретар при краљу Душану. Архиепископом постао 1339. год, а 1346. год. уздигнут у звање патријарха. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, законовъ цєрковныєхъ вєликоє утвєрждєнї. Упокојио се 3. септ. 1349. год. Мошти му у Пећи.

Призренски поменик: Епископ Павле(Стојчевић)

   У то време Павле је био у Светој земљи. Са групом поклоника отишао је да Васкрс прослави у Јерусалиму. Овом приликом десиће се и једно важно знамење, које ће, као су многи протумачили, најавити избор Светог архијерејског сабора у Београду: Чувајући успомену на догађај када је Господ Исус Христос прао ноге дванаесторици апостола, Јерусалимска патријаршија усталила је праксу да на Велики четвртак њен патријарх символично опере ноге дванаесторици свештеника и монаха; један од дванаесторице одабраних којима ће јерусалимски патријарх опрати ноге био је потоњи српски патријарх Павле.

ПРИЗРЕНСКИ ПОМЕНИК

   Призренски поменик је хрестоматија објављених биографија о знаменитим Призренцима рођеним у Призрену и околини у периоду од XIV века до краја Другог светског рата и оних који то нису рођењем али јесу животом и делом у Призрену. Током двогодишњег приређивачког рада на књизи, из документарне, биографске и историјске грађе изабрала сам 77 објављених биографија (биографије рођених после Другог светског рата изоставила сам због потребе постојања временске дистанце и суда времена приликом избора значајних Призренаца новијег доба). Већину биографија прате и фотографије поменутих. Грађа је преузета из библиотека Српске академије наука и уметности, Народне и библиотеке Патријаршије Српске Православне Цркве, из електронских архива, приватних архива, личне библиотеке приређивача, историчара, књижевника и књижевних критичара.

ПРИЗРЕНСКИ ПОМЕНИК (хрестоматија),Приређивач: Лела Марковић

Издање аутора, Штампа: СЗГР "Јован", Београд

Отац Сава: Шта ће бити са српским светињама

   21. октобар

   Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница...део бића српског народа. О њима се данас одлучује у Паризу.
   Ево шта о томе мисли човек који је свој живот посветио Цркви и Богу, али и борби за опстанак српских светиња на Косову.
   Игуман манастира Високи Дечани, отац Сава Јањић написао је ауторски текст за МОНДО пред одлуку Извршног савета УНЕСЦО-а, који одлучује данас у Паризу о предлогу препоруке за пријем Косова у чланство те организације.

Ој, Косово

извор: savkoni, 2014.

Мошо Одаловић, Зочиште

ГРАДОВИ

   Наш хришћански свет никад није био потпуно хришћански. Постоји само један, до краја, до дна, до сржи хришћански град. То је онај у чијем темељу су дванаесторица апостола, а капија је од драгоценог бисера. Његове зидове је измерио вољени ученик Васкрслог Господа. Сунца и Месеца у њему нема, а његов светилник је Јагње. У овај град неће ући ништа нечисто. Управо он је заједница спасених, град хришћанства без примеса.

Видео спот за књигу „Српски прота Милутин Тесла (1819-1879)“

    Видео спот за књигу „Српски прота Милутин Тесла (1819-1879), отац Николе Тесле“

Аутор књиге: Милован Матић
издавач: Манастир Студеница
2015.

Аутори спота: Јован Вукашиновић и Вукота Антуновић
Директор фотографије: Марко Миловановић
Монтажа: Ана Жугић
Дизајн звука: Млађан Матавуљ
Читао: Тихомир Станић

   извор: www.manastirstudenica.rs

Мисионарске белешке

   Излази из штампе нова књига протојереја Андреја Ткачова на српском језику „Мисионарске белешке“. Издање је посвећено једној од најактуелнијих тема из живота Цркве и сваког хришћанина. Главна тема књиге је проповед спасоносне Христове вере. Аутор на основу личног искуства говори о томе како савремени чвоек треба да проповеда Истину, како боље да пренесе јеванђељско учење свом ближњем.

   Књига ће бити корисна широком кругу читалаца, свима онима којима је стало до судбине Цркве и до њене јеванђељске благовести.
   Ово је већ друго штампано издање протојереја Андреја Ткачова на српском језику. „Мисионарске белешке“ су још један заједнички пројекат српске редакције портала „Православие.Ру“ и издавачке куће „Чувари“. Раније је објављен зборник чланака „Није на продају“, који се одмах свидео српским читаоцима и који је изазвао велико интересовање за овог аутора.
   Презентација књиге „Мисионарске белешке“ у којој учествује њен аутор, отац Андреј, биће одржана:

   26. октобра у 19.00 у парохијском дому при храму Светог Саве у Београду
   27. октобра у 14.00 на Међународном сајму књига - Руски штанд
   28. октобра у 19.00 у Вазнесењској цркви у Београду.

   извор: www.pravoslavie.ru