31. децембар 2018.
НОВА ГОДИНА
Улазимо у Нову годину. Пожелећемо да свитањем нове године ваши домови постану истинске палате, сазидане на камену. И да сви ви „искупљујући време“ које нам Бог дарује, својим трудом, борбом коју у свом духовном животу водите, успете да постанете духовни људи. Да ваш пут и напредовање буду духовни пут и напредовање. Да животе истинским духовним животом.
Господ нас је удостојио да видимо излазак сунца нове године. Израчунато је да је у току протекле године преминуло отприлике четрдесет шест милиона људи. Ми смо се удостојили да живимо. То је поклон који нам је дао Бог. Једна прилика коју нам Бог дарује да бисмо стекли не нову годину, него живот вечни.
Преузето из књиге: Степени духовног живота
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: Маја Рашовић, број страна: 277
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2006.
извор: zica.org.rs
Господ нас је удостојио да видимо излазак сунца нове године. Израчунато је да је у току протекле године преминуло отприлике четрдесет шест милиона људи. Ми смо се удостојили да живимо. То је поклон који нам је дао Бог. Једна прилика коју нам Бог дарује да бисмо стекли не нову годину, него живот вечни.
Преузето из књиге: Степени духовног живота
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: Маја Рашовић, број страна: 277
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2006.
Нови број Православља - новина Српске Патријаршије
Првојануарски број Православља, новина Српске Патријаршије, почиње Божићном посланицом која је посвећена свој духовној деци Српске Православне Цркве и честитком, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
На странама Православља можете прочитати Божићни разговор - интервју са композитором Светиславом Божићем, дописним чланом САНУ, који каже: „Творац нас је саздао за господство у скромности и моћ у послушности.“
У рубрици Догађај, о недавно завршеном Међународном научном скупу „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019): историјско, богословско и културно наслеђе“, одржаном на Православном богословском факултету Универзитета у Београду пишу др Владислав Пузовић и др Владан Таталовић.
У рубрици Дела светитељска, о преводилачком подвигу - „Охридски пролог“ на словачком језику. Са главним преводиоцем величанственог дела Светог владике Николаја Велимировића, протојерејем Петром Сороком, разговарао је протођакон Радомир Ракић.
У рубрици Поводи, о великој Српкињи Савки Суботић – народној мајци и изложби поводом сто година од њене смрти постављеној у Музеју града Новог Сада пише мр Биљана Цинцар-Костић. У рубрици: Реч две са... можете прочитати разговор са професором Призренске богословије Дејаном Ристићем, који одговара на бројна питања проте Братислава Кршића.
У рубрици Божић мог детињства намесница манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку монахиња Теодора (Васић) кроз разговор са Јеленом Јеж доноси сећања на чари породичног окупљања за Бадњи дан и Божић у подавалском крају Београда.
извор: www.spc.rs
У рубрици Догађај, о недавно завршеном Међународном научном скупу „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019): историјско, богословско и културно наслеђе“, одржаном на Православном богословском факултету Универзитета у Београду пишу др Владислав Пузовић и др Владан Таталовић.
У рубрици Дела светитељска, о преводилачком подвигу - „Охридски пролог“ на словачком језику. Са главним преводиоцем величанственог дела Светог владике Николаја Велимировића, протојерејем Петром Сороком, разговарао је протођакон Радомир Ракић.
У рубрици Поводи, о великој Српкињи Савки Суботић – народној мајци и изложби поводом сто година од њене смрти постављеној у Музеју града Новог Сада пише мр Биљана Цинцар-Костић. У рубрици: Реч две са... можете прочитати разговор са професором Призренске богословије Дејаном Ристићем, који одговара на бројна питања проте Братислава Кршића.
У рубрици Божић мог детињства намесница манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку монахиња Теодора (Васић) кроз разговор са Јеленом Јеж доноси сећања на чари породичног окупљања за Бадњи дан и Божић у подавалском крају Београда.
извор: www.spc.rs
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Трнави код Чачка
Манастир Благовештење се налази у близини Чачка у селу Трнава, на врелу истоимене реке, на обронцима планине Јелице. Стари манастир су основали Немањићи највероватније у XIII веку. На темељима старог храма је изграђен нови храм који је обновљен 1554. године. У историјском погледу овај храм је веома значајан јер је у њему 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је такође обновљен 1837. године када су конзервацијом храма откривени само фрагменти живописа.
Данас наша Српска Православна Црква слави успомену на Свете преподобномученике игумана Пајсија и ђакона Авакума. Ови Божији угодници су се подвизавали у Манастиру Светих Благовести у Трнави, одакле су одведени на страдање после угушења Хаџи-Проданове буне. Свети игуман Пајсије је одмах погубљен, а Свети ђакон Авакум је остао чврст у Православној вери гледајући како се многи Срби одричу Христа и прихватају ислам да би сачували овоземаљски живот. По црквеном предању, док је Свети ђакон Авакум вођен на погубљење, носио је колац на коме треба да буде погубљен и све време је певао. У њиховом тропару је најбоље описана величина њиховог страдања: „Смрт ваша велегласно говори свима: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Када га је уплакана мајка молила да се потурчи да би сачувао свој живот, овај дивни Христов војник јој одговори:
„Мајко моја на мл’јеку ти хвала
Ал’ не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти.
Ко се боји Бога истинога,
Не боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује…“
На данашњи дан ови Божији угодници су најрадосније прослављени. Света обитељ Манастира Благовештења у Трнави, игуманија манастира Февронија са својим сестринством, протојереј Милан Тодорић који служи при Манастиру Трнави, заједно са верним народом и свим својим добротворима који заједно чине Христову заједницу, имају велику радост јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење Архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, старешине храма Свете великомученице Марине у Атеници јереја Владе Капларевића, пароха при Храму Свете великомученице Марине у Атеници јереја Радише Сеочанца, протођакона Александра Грујовића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића. Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање монахиња наших манастира, хора, свештенства и теолога чачанског краја.
Велики број православних хришћана из околних места је дошло да узме благослов од свог Епископа Јустина, наследника трона Светог Саве, и да заједно са Њим да своје учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. То такође сведочи да се велики број верника Божићним постом и молитвом спрема за дочек радосног празника Божића за који нас и припремају ови посни дани када између осталих славимо и породичне празнике: Детинце, данашњи празник Материце и Оце.
Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свом монаштву, свештенству и верном народу. Епископ је истакао да је ово радостан дан када смо се сабрали да би се сетили наших славних предака Светих мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума који су се у овој Светој обитељи подвизавали, задобили благодат и приближили Богу, о чему сведочи и то да су они прихватили Свету мученичку смрт пре него да се одрекну Христа.
Наш Архипастир је протумачио Свето Јеванђеље и нагласио да су старозаветни оци веровали у истиниту веру која их је припремила да сведоче истинитог Бога – Саваота Јахвеа и страдају за њега. Зато су они прибројани у ред светитеља Божијих иако је то било пре Рођења Исуса Христа. Сви они који су истинито веровали у оно што су пророци говорили су препознали Господа Бога. А сви они који су се покривали чувањем закона као фарисеји и лицемери нису препознали Христа, него су га разапели. И у данашње време истина је у онима који хоће да приме праву истину и да претрпе сва искушења која имамо у овом животу ради вечног живота у заједници са Богом. Господ нам кроз Свето Писмо то поручује: „Буди веран до краја и даћу ти венац живота“ (Отк 2, 10).
Још од Адамових потомака Каина и Авеља међу људима је велика мржња која је увек петходила великим ратовима. Због ње се увек ратује: „Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите јер треба све то да се збуде“ (Мт 24, 6). Следбеници Христови не треба тога да се боје већ да усмере свој ум ка истини и Богу који нас избавља од сваког зла које на овом свету постоји. Онај ко има Бога у себи ничега се не плаши осим греха и следује Исуса Христа који је једини истинити пут.
Свети старозаветни оци, Свети пророци, Претеча Христов Свети Јован Крститељ, Свети кнез Лазар, Свети игуман Пајсије и ђакон Авакум и остали светитељи и мученици треба да буду наши учитељи који ће да нас уче како да идемо Христовим путем и задобијемо Царство небеско.
Након заамвоне молитве Преосвештени Епископ је пререзао славски колач, а после Свете Литургије још једном је благословио све присутне, пожелео срећан празник и да Господ свима који су дошли у ову Свету обитељ суди по милости својој.
После Свете Евхаристије настављено је празнично славље на трпези љубави, на којој се присутнима обратио протојереј Милан Тодорић који служи при Манастиру Трнави. Он се захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу, монаштву и свештенству. Такође је нагласио да је духовни живот у Трнави процветао од када је у Манастир Трнаву дошла игуманија Февронија са сестринством.
Ђакон чачански Немања Тимотијевић
извор: eparhija-zicka.rs
„Мајко моја на мл’јеку ти хвала
Ал’ не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти.
Ко се боји Бога истинога,
Не боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује…“
На данашњи дан ови Божији угодници су најрадосније прослављени. Света обитељ Манастира Благовештења у Трнави, игуманија манастира Февронија са својим сестринством, протојереј Милан Тодорић који служи при Манастиру Трнави, заједно са верним народом и свим својим добротворима који заједно чине Христову заједницу, имају велику радост јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење Архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, старешине храма Свете великомученице Марине у Атеници јереја Владе Капларевића, пароха при Храму Свете великомученице Марине у Атеници јереја Радише Сеочанца, протођакона Александра Грујовића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића. Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање монахиња наших манастира, хора, свештенства и теолога чачанског краја.
Велики број православних хришћана из околних места је дошло да узме благослов од свог Епископа Јустина, наследника трона Светог Саве, и да заједно са Њим да своје учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. То такође сведочи да се велики број верника Божићним постом и молитвом спрема за дочек радосног празника Божића за који нас и припремају ови посни дани када између осталих славимо и породичне празнике: Детинце, данашњи празник Материце и Оце.
Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свом монаштву, свештенству и верном народу. Епископ је истакао да је ово радостан дан када смо се сабрали да би се сетили наших славних предака Светих мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума који су се у овој Светој обитељи подвизавали, задобили благодат и приближили Богу, о чему сведочи и то да су они прихватили Свету мученичку смрт пре него да се одрекну Христа.
Наш Архипастир је протумачио Свето Јеванђеље и нагласио да су старозаветни оци веровали у истиниту веру која их је припремила да сведоче истинитог Бога – Саваота Јахвеа и страдају за њега. Зато су они прибројани у ред светитеља Божијих иако је то било пре Рођења Исуса Христа. Сви они који су истинито веровали у оно што су пророци говорили су препознали Господа Бога. А сви они који су се покривали чувањем закона као фарисеји и лицемери нису препознали Христа, него су га разапели. И у данашње време истина је у онима који хоће да приме праву истину и да претрпе сва искушења која имамо у овом животу ради вечног живота у заједници са Богом. Господ нам кроз Свето Писмо то поручује: „Буди веран до краја и даћу ти венац живота“ (Отк 2, 10).
Још од Адамових потомака Каина и Авеља међу људима је велика мржња која је увек петходила великим ратовима. Због ње се увек ратује: „Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите јер треба све то да се збуде“ (Мт 24, 6). Следбеници Христови не треба тога да се боје већ да усмере свој ум ка истини и Богу који нас избавља од сваког зла које на овом свету постоји. Онај ко има Бога у себи ничега се не плаши осим греха и следује Исуса Христа који је једини истинити пут.
Свети старозаветни оци, Свети пророци, Претеча Христов Свети Јован Крститељ, Свети кнез Лазар, Свети игуман Пајсије и ђакон Авакум и остали светитељи и мученици треба да буду наши учитељи који ће да нас уче како да идемо Христовим путем и задобијемо Царство небеско.
Након заамвоне молитве Преосвештени Епископ је пререзао славски колач, а после Свете Литургије још једном је благословио све присутне, пожелео срећан празник и да Господ свима који су дошли у ову Свету обитељ суди по милости својој.
После Свете Евхаристије настављено је празнично славље на трпези љубави, на којој се присутнима обратио протојереј Милан Тодорић који служи при Манастиру Трнави. Он се захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу, монаштву и свештенству. Такође је нагласио да је духовни живот у Трнави процветао од када је у Манастир Трнаву дошла игуманија Февронија са сестринством.
Ђакон чачански Немања Тимотијевић
извор: eparhija-zicka.rs
30. децембар 2018.
Преподобни новомученици: Пајсије и Авакум / Манастир Стјеник
Пајсије беше игуман ман. Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на мл’јеку ти хвала Ал’ не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти…“
Мајко моја на мл’јеку ти хвала
Ал’ не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти.
Ко се боји Бога истинога,
Не боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује
Данил свети међу лавовима
Неповређен оста од зверова:
Три отрока у пећи огњеној
Живи бише, живи остануше,
Усред огња Бога прославише
Са ангелом, Божјим послаником.
Као Ноје у свету злобноме,
Ко Лот свети у Содому бесном,
И ко Јосиф у Мисиру гнилом,
Тако Данил посред Вавилона
Оста веран и оста праведан
Са три своја пријатеља млада:
Ананијем и са Азаријем
И са младим верним Мисаилом.
Муке бише, муке и минуше,
Мучени се славно прославише
У бесмртном Царству Христовоме.
Епископ Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.
Мајко моја на мл’јеку ти хвала
Ал’ не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти.
Ко се боји Бога истинога,
Не боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује
Данил свети међу лавовима
Неповређен оста од зверова:
Три отрока у пећи огњеној
Живи бише, живи остануше,
Усред огња Бога прославише
Са ангелом, Божјим послаником.
Као Ноје у свету злобноме,
Ко Лот свети у Содому бесном,
И ко Јосиф у Мисиру гнилом,
Тако Данил посред Вавилона
Оста веран и оста праведан
Са три своја пријатеља млада:
Ананијем и са Азаријем
И са младим верним Мисаилом.
Муке бише, муке и минуше,
Мучени се славно прославише
У бесмртном Царству Христовоме.
Епископ Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.
О ЈЕДНОЈ МАЈЦИ
На овој необичној и упечатљивој икони приказана је нама потпуно непозната светитељка – Света Тенева. Требало је да потрошим доста времена гуглајући како се енглеско, заправо келтско St. Thaney (што је само једна варијанта имена ове свете) транспонује на српски.
Шта заправо видимо на икони? Видимо младу трудну жену, која је обгрлила свој стомак, као да штити своје нерођено дете. Она стоји у бродићу – ораховој љусци, који плута на великој, узнемирујућој води, насликаној драматичним црвеним тоновима. У даљини се назиру литице какве често виђамо у филмовима са „острва“.
Наслућујемо и везу Свете Теневе и Пресвете Богородице. Да, обе су биле високог ранга, и обе су затруднеле као неудате, младе девојке, практично девојчице, и обе су својом трудноћом изазвале саблазан међу својима. С тим да је Света Тенева прошла много горе. Она је била силована. А онда је отац, бритски краљ, ставивши је у кочије, потерао коње ка литици... Она и њено нерођено дете били су срамота, шкарт, нешто што се мора одстранити из заједнице, да јој не би реметило здравље. Тенева је, међутим преживела пад, што није осујетило прогонитеље – нашавши је, и ставивши је у корабљицу у виду орахове љуске поринули су је низ естуаре пустивши да је плима повуче ка морским дубинама. И у том тренутку је затичемо, овде на икони. Осрамоћену, прогнану, напуштену од свих, на сред дебелог мора, са само једном мишљу, са само једном жељом – да заштити своје дете.
Корабљица Свете Теневе је неким чудом доспела до обале где је пронашао Свети Серван, још један келтски просветитељ, који је прихватио, подигао њеног сина, крстио га и прорекао му да ће бити британски апостол. Уз њега, уз то дете сачувано и одбрањено од стихија природе свих врста, и Тенева постаје хришћанка. Упознаје оно дете, дете једне друге мајке-девојчице, које надилази све законе природе, и трпећи све последице људског зла и злостављања, растапа их врелином своје љубави. И заиста, Света Тенева и Свети Кентигерн, Апостол и Чудотворац, оснивачи Глазгова, као и Свети Константин и Јелена у Византији, постали су Отац-Син и Мати шкотског и велшког народа. Свети Апостол Кентигерн (познат и под именом Мунго које му је наденуо Серван, а које значи „Онај који је свима драг“) који није ни требало да буде рођен, који је настао као плод насиља, и који је био предат сили природе, и његова мати, Тенева, која га је несаломивом мајчинском љубављу сачувала као још нерођеног, као онога који је њој, мајци, већ тада био познат и драг. Вољен. Син.
Мајке, срећан нам празник!
П.С. Икона је рад сестринства православног Манастира Мул, посвећеног Свим Келтским Светим.
Анастасија - Весна Илић
www.facebook.com
Шта заправо видимо на икони? Видимо младу трудну жену, која је обгрлила свој стомак, као да штити своје нерођено дете. Она стоји у бродићу – ораховој љусци, који плута на великој, узнемирујућој води, насликаној драматичним црвеним тоновима. У даљини се назиру литице какве често виђамо у филмовима са „острва“.
Наслућујемо и везу Свете Теневе и Пресвете Богородице. Да, обе су биле високог ранга, и обе су затруднеле као неудате, младе девојке, практично девојчице, и обе су својом трудноћом изазвале саблазан међу својима. С тим да је Света Тенева прошла много горе. Она је била силована. А онда је отац, бритски краљ, ставивши је у кочије, потерао коње ка литици... Она и њено нерођено дете били су срамота, шкарт, нешто што се мора одстранити из заједнице, да јој не би реметило здравље. Тенева је, међутим преживела пад, што није осујетило прогонитеље – нашавши је, и ставивши је у корабљицу у виду орахове љуске поринули су је низ естуаре пустивши да је плима повуче ка морским дубинама. И у том тренутку је затичемо, овде на икони. Осрамоћену, прогнану, напуштену од свих, на сред дебелог мора, са само једном мишљу, са само једном жељом – да заштити своје дете.
Корабљица Свете Теневе је неким чудом доспела до обале где је пронашао Свети Серван, још један келтски просветитељ, који је прихватио, подигао њеног сина, крстио га и прорекао му да ће бити британски апостол. Уз њега, уз то дете сачувано и одбрањено од стихија природе свих врста, и Тенева постаје хришћанка. Упознаје оно дете, дете једне друге мајке-девојчице, које надилази све законе природе, и трпећи све последице људског зла и злостављања, растапа их врелином своје љубави. И заиста, Света Тенева и Свети Кентигерн, Апостол и Чудотворац, оснивачи Глазгова, као и Свети Константин и Јелена у Византији, постали су Отац-Син и Мати шкотског и велшког народа. Свети Апостол Кентигерн (познат и под именом Мунго које му је наденуо Серван, а које значи „Онај који је свима драг“) који није ни требало да буде рођен, који је настао као плод насиља, и који је био предат сили природе, и његова мати, Тенева, која га је несаломивом мајчинском љубављу сачувала као још нерођеног, као онога који је њој, мајци, већ тада био познат и драг. Вољен. Син.
Мајке, срећан нам празник!
П.С. Икона је рад сестринства православног Манастира Мул, посвећеног Свим Келтским Светим.
Анастасија - Весна Илић
www.facebook.com
29. децембар 2018.
Литургијске беседе Владике шумадијског Јована
У среду, 26. децембра 2018. године, у пуној свечаној сали при Саборном храму у Крагујевцу, одржано је представљање књиге “Проповеди на недељним Литургијама (2008-2012) Епископа шумадијског Јована. У току вечери било је речи и о другим издањима Каленића, Издавачке установе Епархије шумадијске.
Говорили су: протојереји-ставрофори др Зоран Крстић и др Драгомир Сандо, протонамесник Драган Поповић, јереј Ђорђе Лазаревић, ђакон др Сава Милин и г. Негослав Јованчевић.
Заједнички утисак свих присутних, потврђен речима поменутих говорника, јесте да иза издања стоји много више од рада, а то је сами јеванђељски живот владике Јована. По речима др Драгомира Санда, проповеди су тематски јасно дефинисане, док је др Сава Милин истакао да оне одишу Светим Писмом и да излазе из чисте монашке душе која се од једанаесте године подвизавала, освећујући се три деценије у Студеници, и која, Богу хвала, две и по деценије поучава паству са архијерејског трона.
О књизи беседа Господина Јована, Епископа шумадијског
ХРИСТОЦЕНТРИЧНЕ КАТИХЕЗЕ ЗА ВЕЧНИ ЖИВОТ
Заједнички утисак свих присутних, потврђен речима поменутих говорника, јесте да иза издања стоји много више од рада, а то је сами јеванђељски живот владике Јована. По речима др Драгомира Санда, проповеди су тематски јасно дефинисане, док је др Сава Милин истакао да оне одишу Светим Писмом и да излазе из чисте монашке душе која се од једанаесте године подвизавала, освећујући се три деценије у Студеници, и која, Богу хвала, две и по деценије поучава паству са архијерејског трона.
О књизи беседа Господина Јована, Епископа шумадијског
ХРИСТОЦЕНТРИЧНЕ КАТИХЕЗЕ ЗА ВЕЧНИ ЖИВОТ
Христос раждајетсја славите, 1.ирмос Божићне катавасије - поје о.Максим Ватопедски
"Христос се рађа - славите! Христос с небеса - у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! - Јер Он се прослави."
Текст је написао Свети Козма Мелод епископ мајумски, композиција Матеја Ватопедског. Божићна служба има два канона на јутрењу, први господина Козме (Св. Козма Мајумски) а други Јована монаха (Св. Јован Дамаскин).
 |
| Манастир Вазнесење |
28. децембар 2018.
ОСМОГЛАСЈЕ
Богослужбени циклус заснива се на систему осам гласова. Гласови не представљају полифоне деонице (бас, баритон, тенор), већ подједнако музички и календарско - литургијски оквир Православне цркве. Унутар овог система богослужбене песме су сврстане према тематици и значају.
Постоји неколико циклуса осмогласја. Најшири је седмични циклус, у којем се сваке недеље у току године певају песме у следећем гласу. Песме овог циклуса налазе се у књизи која се зове Осмогласник или Октоих.
Осмогласје је у Цркву уведено у току светле седмице, када се служба пева сваки дан у другом гласу.
Тај принцип је касније проширен на читаву Педесетницу. Песме осмогласног циклуса Педесетнице садржане су у књизи која се зове Цветни Триод или Пентикостар.
Постоји још један циклус осмогласја, који обухвата велике црквене празнике, почевши од Божића па све до Крстовдана. У овом празничном циклусу, у једном гласу се не пева цела служба. Глас појединачне службе одређује се према гласу канона празника. Како се ирмос девете песме канона пева на Литургији уместо Достојно јест, у истом гласу поју се и Херувимска песма и канон Евхаристије. На основу тога, можемо дати општу оцену да се служба празника пева у дотичном гласу.
Ови велики хришћански празници обележавају се, са изузетком Вазнесења, у одређени дан године, те се њихове службе налазе у зборницима месечних служби — Минејима.
Годишњи циклус осмогласја био је конципиран на следећи начин:
Божић — 1. глас
Богојављање — 2. глас
Сретење — 3. глас
Благовести — 4. глас
Вазнесење — 5. глас
Преображење — 6. глас (током векова служба је промењена)
Успење — 7. глас (током векова служба је промењена)
Крстовдан — 8. глас
Занимљиво је поменути да се на вечерњој служби Успења поје стихира Богоначалним мановенијем, чија се мелодија креће кроз свих осам гласова.
Свети Василије Велики истицао је значење црквене музике сматрајући је средством очишћења и лечења човекове душе. Ова музика, коју је појао цар Давид, дарује смирење слушаоцу и уводи га у природно стање, које није ништа друго него општење с Богом.
Мишљење светог Василија о утицају музике на душевно руковођење, те њен терапеутски значај потврђен је давањем одређених карактеристика сваком гласу црквене музике уз описе њиховог утицаја на духовни живот слушалаца (етос гласа). Сваки глас ствара у особи другачије осећање. Једном је то радосно или победничко расположење, други пут је то туга и осећање страдалништва, а понекад опет, осећање достојанствене смирености. На тај начин, верницима се омогућује да на здрав начин опште са Богом, јер молитва није механичка мантра, већ израз нашег духовног настројења. Стога и можемо рећи да црквена музика покрива целокупни људски живот.
У томе је богатство црквене уметности чији циљ је припрема, лечење и обновљење личности. Ово наслеђе од Бога нам дато остаје јединствени музички израз цркве и не може се заменити неким другим, световним музичким изразом.
Никола Попмихајлов
pouke.org
мај, 2013.
Постоји неколико циклуса осмогласја. Најшири је седмични циклус, у којем се сваке недеље у току године певају песме у следећем гласу. Песме овог циклуса налазе се у књизи која се зове Осмогласник или Октоих.
Осмогласје је у Цркву уведено у току светле седмице, када се служба пева сваки дан у другом гласу.
Тај принцип је касније проширен на читаву Педесетницу. Песме осмогласног циклуса Педесетнице садржане су у књизи која се зове Цветни Триод или Пентикостар.
Постоји још један циклус осмогласја, који обухвата велике црквене празнике, почевши од Божића па све до Крстовдана. У овом празничном циклусу, у једном гласу се не пева цела служба. Глас појединачне службе одређује се према гласу канона празника. Како се ирмос девете песме канона пева на Литургији уместо Достојно јест, у истом гласу поју се и Херувимска песма и канон Евхаристије. На основу тога, можемо дати општу оцену да се служба празника пева у дотичном гласу.
Ови велики хришћански празници обележавају се, са изузетком Вазнесења, у одређени дан године, те се њихове службе налазе у зборницима месечних служби — Минејима.
 |
| Хоровођа Никола Попмихајлов и полазници школе византијског појања, Манастир Никоље, 17.11.2018. Звучни запис Српског византијског хора "Мојсије Петровић" преузми овде: soundcloud.com |
Божић — 1. глас
Богојављање — 2. глас
Сретење — 3. глас
Благовести — 4. глас
Вазнесење — 5. глас
Преображење — 6. глас (током векова служба је промењена)
Успење — 7. глас (током векова служба је промењена)
Крстовдан — 8. глас
Занимљиво је поменути да се на вечерњој служби Успења поје стихира Богоначалним мановенијем, чија се мелодија креће кроз свих осам гласова.
Свети Василије Велики истицао је значење црквене музике сматрајући је средством очишћења и лечења човекове душе. Ова музика, коју је појао цар Давид, дарује смирење слушаоцу и уводи га у природно стање, које није ништа друго него општење с Богом.
Мишљење светог Василија о утицају музике на душевно руковођење, те њен терапеутски значај потврђен је давањем одређених карактеристика сваком гласу црквене музике уз описе њиховог утицаја на духовни живот слушалаца (етос гласа). Сваки глас ствара у особи другачије осећање. Једном је то радосно или победничко расположење, други пут је то туга и осећање страдалништва, а понекад опет, осећање достојанствене смирености. На тај начин, верницима се омогућује да на здрав начин опште са Богом, јер молитва није механичка мантра, већ израз нашег духовног настројења. Стога и можемо рећи да црквена музика покрива целокупни људски живот.
У томе је богатство црквене уметности чији циљ је припрема, лечење и обновљење личности. Ово наслеђе од Бога нам дато остаје јединствени музички израз цркве и не може се заменити неким другим, световним музичким изразом.
Никола Попмихајлов
pouke.org
мај, 2013.
Хиландарски игуман на слави манастира Св. Саве Освештаног у Палестини
Лавра Св. Саве има посебну везу са Хиландаром, због чудотворних икона Млекопитатељнице и Тројеручице, као и због штапа (патерице) Св. Саве Освештаног, које су у овом манастиру даривани Св. Сави Српском а данас се чувају у Хиландару.
Предавање ,,Дигитални Изазов' свештеника др Оливера Суботића
У крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, у недељу, 23. децембра 2018. године, одржано је предавање под називом „Дигитални изазов“.
Предавање у пуној крипти Саборног храма одржао је презвитер Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Организатор предавања је братство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, а ово је било друго у низу предавања у склопу Циклуса предавања током Божићног поста.
Предавач - свештеник др Оливер Суботић, је на један сажет и пријемчив начин приближио изазове данашњице пресвучене кроз еру дигиталних, информационих технологија које су наша свакодневица, објашњавајући притом шта је то што нас изазива у „бинарној цивилизацији“, указујући какве се све промене дешавају око нас, међу нама и у нама самима под утицајем савремене технологије.
Како даље отац Оливер наводи, у свету бинарне цивилизације, много је изрекламираних мишљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског животног искуства.
У даљем излагању, отац Оливер се осврнуо и на сам појам онога како је он назива: бинарне цивилизације, те у својој анализи кроз предавање, отац Оливер наглашава да ово доба јесте наше доба које својим техничких достигнућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завлада нама, а да тога парадоксално нисмо ни свесни. Опасност тог света коју отац Оливер током предавања освешћује крије се у његовом позивању на „учествовање“ - али само номинално, не и суштинско-фактички.
Међутим, учествовање и присуствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота.
Он наводи да је тај свет само наводно - друштвени свет, док је у суштини асоцијалан, тобоже колективан, а у ствари, на концу свега - крајње индивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштвене мреже, видео игрице, постају како он скреће пажњу: ,,модус нашег постојања, попримајући притом онтолошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени.''
Он такође напомиње да бинарна цивилизација нипошто није безазлена будући да фалсификује и црквени начин постојања, што може да пољуља наше темеље изворне црквености :
''У ствари , бинарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Позива на заједницу, активност, етос, укида границе простора и времена, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхатологију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквености. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане.'' - подсећа свештеник Оливер Суботић.
Он је у последњем делу свог излагања/предавања говорио о позитивним аспектима савремене технологије, који олакшавају црквену мисију.Притом узимајући у обзир примере православних интернет портала, „сајбер“ духовника, као и више него успешних мисионара, као и о самим предностима електронске верзије Библије и молитвеника на таблетима, компјутерима и паметним талефонима.
Међутим, у једноме је отац Оливер током предавања искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер много пута позива на чувено библијско мјесто, које је уједно аутентично искуство Цркве, а оно јесте омо : „Дођи и види“ (Јн 1, 46). Како посебно наглашава отац Оливер, - то ,, Дођи и види'' је заправо позивање на сâм живот који је имун на савремену дигиталну copypaste логику.
Своје предавање је завршио позивом на подвижнички однос према технологији, који подразумева расудљиву и критичку примену.
Присутни аудиторијум је потом поставио и пар питања, те је показао велику заинтересованост за ову савремену тему.
текст и фото: Борис Мусић
www.hramvaskrsenja.me
 |
| Звучни запис преузми овде: svetigora.com |
Предавач - свештеник др Оливер Суботић, је на један сажет и пријемчив начин приближио изазове данашњице пресвучене кроз еру дигиталних, информационих технологија које су наша свакодневица, објашњавајући притом шта је то што нас изазива у „бинарној цивилизацији“, указујући какве се све промене дешавају око нас, међу нама и у нама самима под утицајем савремене технологије.
Како даље отац Оливер наводи, у свету бинарне цивилизације, много је изрекламираних мишљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског животног искуства.
У даљем излагању, отац Оливер се осврнуо и на сам појам онога како је он назива: бинарне цивилизације, те у својој анализи кроз предавање, отац Оливер наглашава да ово доба јесте наше доба које својим техничких достигнућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завлада нама, а да тога парадоксално нисмо ни свесни. Опасност тог света коју отац Оливер током предавања освешћује крије се у његовом позивању на „учествовање“ - али само номинално, не и суштинско-фактички.
Међутим, учествовање и присуствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота.
Он наводи да је тај свет само наводно - друштвени свет, док је у суштини асоцијалан, тобоже колективан, а у ствари, на концу свега - крајње индивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштвене мреже, видео игрице, постају како он скреће пажњу: ,,модус нашег постојања, попримајући притом онтолошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени.''
Он такође напомиње да бинарна цивилизација нипошто није безазлена будући да фалсификује и црквени начин постојања, што може да пољуља наше темеље изворне црквености :
''У ствари , бинарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Позива на заједницу, активност, етос, укида границе простора и времена, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхатологију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквености. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане.'' - подсећа свештеник Оливер Суботић.
Он је у последњем делу свог излагања/предавања говорио о позитивним аспектима савремене технологије, који олакшавају црквену мисију.Притом узимајући у обзир примере православних интернет портала, „сајбер“ духовника, као и више него успешних мисионара, као и о самим предностима електронске верзије Библије и молитвеника на таблетима, компјутерима и паметним талефонима.
Међутим, у једноме је отац Оливер током предавања искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер много пута позива на чувено библијско мјесто, које је уједно аутентично искуство Цркве, а оно јесте омо : „Дођи и види“ (Јн 1, 46). Како посебно наглашава отац Оливер, - то ,, Дођи и види'' је заправо позивање на сâм живот који је имун на савремену дигиталну copypaste логику.
Своје предавање је завршио позивом на подвижнички однос према технологији, који подразумева расудљиву и критичку примену.
Присутни аудиторијум је потом поставио и пар питања, те је показао велику заинтересованост за ову савремену тему.
текст и фото: Борис Мусић
www.hramvaskrsenja.me
27. децембар 2018.
Епископ Фотије: И планине нас могу поделити
Првенствена мисија Цркве је да један народ учини народом Божјим, тј. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз свете тајне Цркве и кроз служење свете Литургије.
Неко од Светих отаца је рекао да је онај човек који није недељом у цркви, још увек далеко од Бога. Ко је далеко од Бога, он је истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То је просто духовни закон. Ми Срби требало би да поново постанемо литургијски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили и вратили и унутрашње и национално јединство. Другачије, у искушењу смо да се потпуно удаљимо једни од других до те мере да нас чак и заједничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, Црногорцима, итд.
Без богослужења, комшије у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагични пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију.
www.eparhijazt.com
Без богослужења, комшије у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагични пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију.
www.eparhijazt.com
Огањ свештенослужења
Постоје два највећа дара која је Бог по Својој љубави даровао свише човеку: свештенство и царско достојанство.
Цар Јустинијан, VI новела
Света Тајна Свештенства је неизмено велики дар Божији. То је служба већа и од царске јер, како примети мудр цар Јустинијан, свештенство служи божанском, док царска служба усмерава и управља људска дела. У устројству Цркве су, од самог почетка, установљена три чина свештенства, сваки са својим особеностима и односом са остале две службе и са верним народом. То су служба ђакона, презвитера (свештеника) и епископа. Почевши од јединственог скупа Апостола, посвећених у службу директно од Господа, читава два миленијума траје непрекинути низ полагања руку на оне који се посвећују у неки од три чина свештенства да би служили светињи Олтара.
Како је страшно ово место! Овде је доиста кућа Божија, и ово су врата небеска, рече праотац Јаков у трепету, пошто је на путу ка харану, на једном месту, уснио лествице небеске и чуо глас Божијег обећања (в. 1 Мој 28, 11-17). Суштински идентичан осећај има сваки свештенослужитељ који са страхом Божијим стоји испред Часне Трпезе док служи најсветију службу: Свету Литургију. Због таквог трепетног осећаја, светитељ нашег времена који је носио име поменутог праоца, Старац Јаков Цаликис, је током служења Свете Литургије највећим делом службе стајао на пола метра од Свете Трпезе. Но премда нико није достојан да приђе, или да се приближи или да служи литургију Цару славе, благодаћу Божијом смо удостојени да се управо кроз људе, посвећене у свештени чин, савршава претварање дарова (хлеба и вина) у Тело и Крв Господњу. Има ли веће тајне од ове? Има ли већег чуда? А тим даром смо, благодаћу Божијом, даровани путем Свете тајне Свештенства.
Службе епископа и свештеника директно су повезане и са пастирским делом исцељивања духовних рана верног народа. Одатле произлази огромна одговорност коју оне носе са собом. Због тога се чак и Свети Јован Златоусти нерадо прихватио позива да постане свештенослужитељ, будући да је бреме одговорности лечења људских душа огромно и да се за њега даје одговор на Страшном суду. Нажалост, у наше време је приметно да је овај исцељитељски аспект свештенослужитељске службе запостављен. У пракси црквеног живота данас су пренаглашени спољашњи квалитети пастира, попут учености, елоквентности, гласовних могућности, организационо-грађевинских способности...Несумњиво је да су и то дарови Божији, веома корисни за изграђивање Тела Христовог, и да их је потребно развијати и умножавати ( ср. Мт 25, 15-29). Но примарни квалитети свештенослужитеља, на којима се надограђују сви остали, јесу дубока и исправна вера, умна молитвеност и љубав према богослужењу, чистота живота и ревност за проповед Јеванђеља. Ти квалитети су унутрашњег карактера и доступни су свима који их искрено траже. Ако њих нема или се, пак, од Бога не траже (ср. Мт 7, 7; Лк 11, 1; 17, 5), онда сви спољашњи квалитети пастира пре или касније постају сено и слама (уп. 1 Кор 3, 12-13) у духовном смислу.
Важно је истаћи и то да сваки свештенослужитељ није истовремено и духовник (због тога у Грчкој Цркви, примера ради, епископ одређује који свештеник може да исповеда). Са друге стране, сваки свештенослужитељ има благодат да савршава богослужбена чинодејства, у складу са својим чином. Вековно искуство Цркве говори да Бог дејтвује чак и кроз недостојне свештенослужитеље, савршавајући тајинство - у том смислу, разлика између достојног и недостојног свештенослужитеља је у томе што достојан својим свештенослужењем освећује не само народ, него и себе. Слично је и у погледу примања свештеног чина. Тако Свети Јован Златоусти напомиње да Бог не рукополаже сваког свештеника, али кроз сваког делује.
У наше време је све више критика упућених свештенству. Но то је истовремено и критика упућена верном народу из ког они потичу. Због тога је чувени румунски Старац Арсеније Бока, на приговоре верног народа упућене свештентву, одговорио питањем: Да ли сте затражили од Господа макар једно дете да га посветите служби Господу? Отац Арсеније је подсетио незадовољне људе да су свештеници њихова деца, да су их такве родили и васпитали. И на крају поручио: Требају вам бољи свештеници? Родите их!
Свештенослужитељи огњене ревности су нам свагда потребни. Само свештенослужење је огањ који гори, а не сагорева (уп. 2 Мој 3,2) и сваки свештенослужитељ је дужан да у себи разгорева благодатни дар који је добио на рукоположењу (ср. 2 Тим 1, 6). Такав труд Господ не оставља празним јер Он и јесте дошао да баци огањ и да га разгори у нама (ср. Лк 12, 49). Шта се догађа када свештенослужитељ препусти благодати Божијој да га потпуно преузме, говори пример Светог Јована Кронштатског. Тај наш савременик беше се поптуно предао свештеној служби, претходно учинивши све што до њега стоји да се за њу припреми. Пошто се на тај начин отворио за усавршавајуће дејство благодати Божије и пошто је био одлучан да до краја испуњава вољу Божију, од огња нестворене благодати који је примио и сам је постао огањ. Појава само једног таквог огњеног слуге светиње Олтара је довољна да покрене комплетан црквени живот када се он уљуљка у спољашње активности, бирократизоване односе и протоколарне форме. Стога се свагда треба молити Господару жетве да пошаље ревносне посленике 8ср. Мт 9, 37-38), који ће огњем своје ревности загрејати све нас који смо духовно охладнели и троми.
С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 364, новембар/децембар, 2018.
misionar.spc.rs
Цар Јустинијан, VI новела
Како је страшно ово место! Овде је доиста кућа Божија, и ово су врата небеска, рече праотац Јаков у трепету, пошто је на путу ка харану, на једном месту, уснио лествице небеске и чуо глас Божијег обећања (в. 1 Мој 28, 11-17). Суштински идентичан осећај има сваки свештенослужитељ који са страхом Божијим стоји испред Часне Трпезе док служи најсветију службу: Свету Литургију. Због таквог трепетног осећаја, светитељ нашег времена који је носио име поменутог праоца, Старац Јаков Цаликис, је током служења Свете Литургије највећим делом службе стајао на пола метра од Свете Трпезе. Но премда нико није достојан да приђе, или да се приближи или да служи литургију Цару славе, благодаћу Божијом смо удостојени да се управо кроз људе, посвећене у свештени чин, савршава претварање дарова (хлеба и вина) у Тело и Крв Господњу. Има ли веће тајне од ове? Има ли већег чуда? А тим даром смо, благодаћу Божијом, даровани путем Свете тајне Свештенства.
Службе епископа и свештеника директно су повезане и са пастирским делом исцељивања духовних рана верног народа. Одатле произлази огромна одговорност коју оне носе са собом. Због тога се чак и Свети Јован Златоусти нерадо прихватио позива да постане свештенослужитељ, будући да је бреме одговорности лечења људских душа огромно и да се за њега даје одговор на Страшном суду. Нажалост, у наше време је приметно да је овај исцељитељски аспект свештенослужитељске службе запостављен. У пракси црквеног живота данас су пренаглашени спољашњи квалитети пастира, попут учености, елоквентности, гласовних могућности, организационо-грађевинских способности...Несумњиво је да су и то дарови Божији, веома корисни за изграђивање Тела Христовог, и да их је потребно развијати и умножавати ( ср. Мт 25, 15-29). Но примарни квалитети свештенослужитеља, на којима се надограђују сви остали, јесу дубока и исправна вера, умна молитвеност и љубав према богослужењу, чистота живота и ревност за проповед Јеванђеља. Ти квалитети су унутрашњег карактера и доступни су свима који их искрено траже. Ако њих нема или се, пак, од Бога не траже (ср. Мт 7, 7; Лк 11, 1; 17, 5), онда сви спољашњи квалитети пастира пре или касније постају сено и слама (уп. 1 Кор 3, 12-13) у духовном смислу.
Важно је истаћи и то да сваки свештенослужитељ није истовремено и духовник (због тога у Грчкој Цркви, примера ради, епископ одређује који свештеник може да исповеда). Са друге стране, сваки свештенослужитељ има благодат да савршава богослужбена чинодејства, у складу са својим чином. Вековно искуство Цркве говори да Бог дејтвује чак и кроз недостојне свештенослужитеље, савршавајући тајинство - у том смислу, разлика између достојног и недостојног свештенослужитеља је у томе што достојан својим свештенослужењем освећује не само народ, него и себе. Слично је и у погледу примања свештеног чина. Тако Свети Јован Златоусти напомиње да Бог не рукополаже сваког свештеника, али кроз сваког делује.
У наше време је све више критика упућених свештенству. Но то је истовремено и критика упућена верном народу из ког они потичу. Због тога је чувени румунски Старац Арсеније Бока, на приговоре верног народа упућене свештентву, одговорио питањем: Да ли сте затражили од Господа макар једно дете да га посветите служби Господу? Отац Арсеније је подсетио незадовољне људе да су свештеници њихова деца, да су их такве родили и васпитали. И на крају поручио: Требају вам бољи свештеници? Родите их!
Свештенослужитељи огњене ревности су нам свагда потребни. Само свештенослужење је огањ који гори, а не сагорева (уп. 2 Мој 3,2) и сваки свештенослужитељ је дужан да у себи разгорева благодатни дар који је добио на рукоположењу (ср. 2 Тим 1, 6). Такав труд Господ не оставља празним јер Он и јесте дошао да баци огањ и да га разгори у нама (ср. Лк 12, 49). Шта се догађа када свештенослужитељ препусти благодати Божијој да га потпуно преузме, говори пример Светог Јована Кронштатског. Тај наш савременик беше се поптуно предао свештеној служби, претходно учинивши све што до њега стоји да се за њу припреми. Пошто се на тај начин отворио за усавршавајуће дејство благодати Божије и пошто је био одлучан да до краја испуњава вољу Божију, од огња нестворене благодати који је примио и сам је постао огањ. Појава само једног таквог огњеног слуге светиње Олтара је довољна да покрене комплетан црквени живот када се он уљуљка у спољашње активности, бирократизоване односе и протоколарне форме. Стога се свагда треба молити Господару жетве да пошаље ревносне посленике 8ср. Мт 9, 37-38), који ће огњем своје ревности загрејати све нас који смо духовно охладнели и троми.
С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 364, новембар/децембар, 2018.
misionar.spc.rs
M-o trimis mama la capre! - Grupul psaltic TRONOS al Catedralei Patriarhale
Grupul psaltic Tronos dirijor Arhidiacon Mihail Bucă
Solist: Diacon Daniel Cuconasu
Biserica Sfantul Gheorghe Vechi București, 16 decembrie 2018
Imagine & montaj: Gabriel Buzea - www.gabrielfilm.ro
Second shooter: Alecsandru Tutunaru
Asistent imagine: Cornel Popa
ЕВХАРИСТИЈА ЈЕ ГЛАВНО БЛАГОДАРЕЊЕ БОГУ
Данас смо у Јеванђељу чули причу о исцељењу десеторице губаваца. Губа је страшна болест. Губа, и телесна и духовна, је један од најтежих крстова за човека. Христу је пришло десет губаваца који су громким гласом говорили: „Исусе, Наставниче! Помилуј нас!“ И Господ их је послао код свештеника. Једна од обавеза свештеника била је да сведочи о исцељењу губавца; кад би се исцелио он би ишао код свештеника и свештеник би то потврдио. И док су ишли, исцелили су се. И само се један од десеторице људи, и то припадник другог народа и друге вере, вратио да узнесе славу Богу, да се захвали Христу за избављење од болести.
И Христос пита: „Зар се нису десеторица очистила? Где су деветорица?“ Па рече овом Самарићанину: „Иди, вера твоја спасила те је“ (в.: Лк. 17, 11-19).
Ова јеванђељска прича нам говори о томе колико је спасоносно наше благодарење Богу. Нажалост, људи су незахвални и зли, и што дуже траје историја човечанства, постају све незахвалнији. И не само незахвални према Богу, већ и према ближњем: чак и на елементарном нивоу видимо како се људи којима је било учињено неко добро или пружена помоћ, не сећају тога.
Како издајемо једни друге и плаћамо једни другима незахвалношћу и злом. Ученици заборављају своје учитеље, људи који су дошли на неки положај на власти заборављају људе који су их тамо довели, који су им дали знања, који су им чинили добро, и то се свуда дешава.
Најстрашније је што тако не показујемо само незахвалност према ближњем, већ и према Богу. Не можемо да презремо ближњег, да га заборавимо, а да притом мислимо да смо испољили захвалност према Богу. Не, те две ствари су неодвојиве. Људи који мисле да живе о трошку других или да ће стећи славу користећи туђи труд, не само да греше, они греше и против Бога. О томе данас треба да размислимо и да погледамо сопствени живот.
Како можемо показати своју захвалност Богу? Пре свега тако што ћемо учествовати у Евхаристији. „Евхаристија“ се преводи као „благодарење“ и за време литургије ми се, слушајући речи молитава, и сами молимо: „Тебе појем, Тебе благословим, Тебе благодарим.“ Дошли смо да благодаримо Богу. С једне стране се сједињујемо с Њим, добијамо велика добра, дарове, и у томе се састоји наша права захвалност. Господ нас и исцељује, и учи да Му се захваљујемо и да будемо с Њим у љубави и јединству.
Сад је повољно, благодатно време за то, Божићни пост. Истовремено, сад видимо и мноштво јаких искушења. Ближе се безумне предновогодишње светковине које су повезане с великим количинама пића, преједањем и бујицама апсолутно тупих забавних информација, које се деценијама обрушавају на свест наших суграђана: иста лица, исте идиотске шале, вулгарне песме – бесмислени покушај стварања некакве извештачене радости. Људи су већ исцрпљени од тога, уморни су, не могу више све то да примају, али то траје и траје. Често је то права мука за хришћане.
Удруживање у извештаченој радости представља својеврсну псеудолитургију (литургија је заједничко дело). Сав овај свеопшти и фантастични шоу, ова ђавоиманост и привидна радост такође представљају покушај служења, али многима није јасно чему.
Наравно, у свему овоме има много искрених људи који једноставно желе ближњима добро, мир и срећу у наступајућој новој календарској години. Не треба да стављамо маску неке злобне ревности, већ треба да им одговарамо с љубављу, али истовремено овој бујици безумља можемо да супротставимо своју љубав и благодарење Богу. Нека се неко радује телесно, нека пије, једе и игра, а ми ћемо у то време благодарити Богу за Његова добра дела и удруживати се у молитви, у причешћу, у Евхаристији.
Данас је апостол рекао изванредне речи: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме... као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3, 12-13).
Ове изванредне речи за нас ових дана треба да постану просто животно правило: мир, доброта и милосрђе су управо оно што Господ жели од нас, и то ће бити право благодарење које за нас представља спасоносну звезду-водиљу на путу ка Царству Небеском.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
25. 12. 2018.
извор: www.pravoslavie.ru
И Христос пита: „Зар се нису десеторица очистила? Где су деветорица?“ Па рече овом Самарићанину: „Иди, вера твоја спасила те је“ (в.: Лк. 17, 11-19).
Ова јеванђељска прича нам говори о томе колико је спасоносно наше благодарење Богу. Нажалост, људи су незахвални и зли, и што дуже траје историја човечанства, постају све незахвалнији. И не само незахвални према Богу, већ и према ближњем: чак и на елементарном нивоу видимо како се људи којима је било учињено неко добро или пружена помоћ, не сећају тога.
Како издајемо једни друге и плаћамо једни другима незахвалношћу и злом. Ученици заборављају своје учитеље, људи који су дошли на неки положај на власти заборављају људе који су их тамо довели, који су им дали знања, који су им чинили добро, и то се свуда дешава.
Најстрашније је што тако не показујемо само незахвалност према ближњем, већ и према Богу. Не можемо да презремо ближњег, да га заборавимо, а да притом мислимо да смо испољили захвалност према Богу. Не, те две ствари су неодвојиве. Људи који мисле да живе о трошку других или да ће стећи славу користећи туђи труд, не само да греше, они греше и против Бога. О томе данас треба да размислимо и да погледамо сопствени живот.
 |
| фото: Манастир Вазнесење |
Сад је повољно, благодатно време за то, Божићни пост. Истовремено, сад видимо и мноштво јаких искушења. Ближе се безумне предновогодишње светковине које су повезане с великим количинама пића, преједањем и бујицама апсолутно тупих забавних информација, које се деценијама обрушавају на свест наших суграђана: иста лица, исте идиотске шале, вулгарне песме – бесмислени покушај стварања некакве извештачене радости. Људи су већ исцрпљени од тога, уморни су, не могу више све то да примају, али то траје и траје. Често је то права мука за хришћане.
Удруживање у извештаченој радости представља својеврсну псеудолитургију (литургија је заједничко дело). Сав овај свеопшти и фантастични шоу, ова ђавоиманост и привидна радост такође представљају покушај служења, али многима није јасно чему.
Наравно, у свему овоме има много искрених људи који једноставно желе ближњима добро, мир и срећу у наступајућој новој календарској години. Не треба да стављамо маску неке злобне ревности, већ треба да им одговарамо с љубављу, али истовремено овој бујици безумља можемо да супротставимо своју љубав и благодарење Богу. Нека се неко радује телесно, нека пије, једе и игра, а ми ћемо у то време благодарити Богу за Његова добра дела и удруживати се у молитви, у причешћу, у Евхаристији.
Данас је апостол рекао изванредне речи: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме... као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3, 12-13).
Ове изванредне речи за нас ових дана треба да постану просто животно правило: мир, доброта и милосрђе су управо оно што Господ жели од нас, и то ће бити право благодарење које за нас представља спасоносну звезду-водиљу на путу ка Царству Небеском.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
25. 12. 2018.
извор: www.pravoslavie.ru
26. децембар 2018.
У гостима код Јована Кронштатског
У децембру ове године навршава се 110 година од блажене кончине праведног Јована Кронштатског – једног од најпознатијих руских светитеља. У Кронштату постоји чудесно место – кућа у Посадској улици, у којој је на другом спрату, у једном од станова дуго година живео отац Јован. Овде му је долазило много поштовалаца. Овде му се у молитвама јављала Богородица. И овде се 1910.г. преставио Господу.
Током совјетског периода, спомен на светог подвижника био је у потпуности сатрт. Али, 1999.г. залагањем протојереја Генадија Беловолова и његових истомишљеника овде је откривена меморијални Дом - музеј Јована Кронштатског. Отац Генадије који је директор и чувар овог необичног музеја, испричао нам је како је успео да рехабилитује део спомена.
Први пут сам се задесио у Кронштату, новембра 1989.г. У то време, био је још увек затворени град (овде се налазила војно-поморска база), и било је потребно, као што је случај са путовањима у иностранство, позив из Кронштата, а такође и дозвола војног команданта. Једна локална житељка пристала је да ми направи позив, као даљем рођаку. У то време још увек нисам имао чин, и радио сам у, тада још, Ленинграду.
Мој главни циљ био је да пронађем стан Јована Кронштатског. Природно, никакви путокази ми нису могли помоћи: називи улица су били промењени. Није било лако пронаћи тај дом. Отежавајућа околност је била та што је у совјетско време зграда била дозидана (од двоспратнице је претворена у четвороспратницу), што ја нисам знао. Надао сам се да ће ми становници помоћи.
Упитао сам првог на кога сам наишао: ”Где је дом Јована Кронштатског?” – ”А ко је он?” – ”Ви вероватно, нисте одавде?” – ”Не, рођен сам овде.” – ”И не знате ко је Јован Кронштатски!” – ”Први пут чујем”.
Као да ми је позлило. Касније сам сазнао да се у совјетско време, у Кронштату много променила структура становништва. После побуне 1921.г. град је био кажњен: велики део становништва су преселили у удаљене крајеве Русије. До тада су већ затворили све цркве у граду. Место ходочашћа и свакодневне литургије, какво је било у време оца Јована, претворило се у музеј атеизма.
Током своје прве посете, приметио сам неколико домова, али нисам био сигуран, у којем од њих је живео отац Јован.
Други пут сам дошао у Кронштат 1995.г. већ као свештеник. Тада ми је поморски официр Сергеј Кошелов помогао да пронађем стан. То је био срећан дан у мом животу, када сам дошао до спомен-стана у Посадској улици. Упознао сам се са газдарицом стана у углу зграде. Стан је имао мали балкон. Газдарица ми је дозволила да уђем и да се помолим.
Отац Јован је живео у шестособном стану, на другом спрату. После револуције овај простор је подељен на пет двособних станова. Станарка једног од стана је била девојка Светлана. Она је живела у бившој дневној соби са познатим балконом са ког је Јован Кронштатски благосиљао народ који му је долазио. Света ме је пустила. Тада сам одслужио први молебан на овом светом месту. Света је испричала да је за светитеља сазнала одмах по доласку у град, јер су често долазили људи, молили се, целивали зидове.
Тада сам је упитао: како живи овде, вероватно, као под Христовим окриљем? Она је неочекивано одговорила: ”Годину дана сам овде, али немам осећај да је то мој стан. Ноћу се неко шета.” Изненадио сам се. Ваљда би баћушка требало некако посебно да благосиља ову девојку. Зашто је тако? Испоставило се да она није крштена. Рекао сам јој: ”Имате само један начин – да се крстите.” Крстио сам Светлану и њеног брата у свом храму на удаљеној парохији. Након тога се све средило.
Нисам ни сањао да ћу се бавити музејем. Мислио сам да само треба да сазнам шта се догађа са станом, и да све информације пренесем у Јовановски манастир или у епархију, која ће преузети обнову. Али, нисам наишао ни на какво интересовање за дом оца Јована, нико није веровао да се у тим, насељеним, становима може направити музеј.
Ни ја нисам желео да се прихватим тог посла, али испоставило се да је Светлана подигла у банци велику суму за свој бизнис, и као залог ставила стан. Бизнис је пропао, а она није имала новца да врати дуговања. У трајању од једног месеца, стан је могао да постане власништво банке. Није било времена за губљење.
Окупио сам истомишљенике. Исплатили смо стан, и пронашли другу варијанту за Светино становање. Узео сам у своје руке прављење музеја, добивши благослов Патријарха Алексија II. Испрва сам био збуњен: шта да изложим? Стан је после револуције био у потпуности промењен. Оригиналних ствари није било, нити их је било могуће пронаћи.
Али, постепено смо почели да проналазимо меморијалне ствари и портрете оца Јована у најнеочекиванијим и најудаљенијим местима – Рјазан, Алтај, Поволжје. А у Кронштату, у кабинету начелника Адмиралтејства смо пронашли писаћи сто из баћушкиног кабинета. Истина, већ је био отписан због свог оронулог стања. Рестаурисали смо га и вратили назад у кабинет оца Јована.
Упознали смо се са потомцима светитеља – Тамаром Ивановном Орнатском, Галином Николајевном Шпјакином и Светланом Игорјевном Шемјакином, које су сачувале меморијални намештај: диван, столице, параван.
У новембру 1999.г. отворили смо музеј. Почео је да долази народ, и то је олакшало преговоре са становницима те зграде о њиховом пресељењу. Схватили су у каквом стану живе. 2008.г. смо ослободили још два стана, и добили изложбену салу на првом спрату, и кабинет на другом. А у дворишту зграде смо подигли споменик Јовану Кронштатском.
То је била година у којој се обележавала стогодишњица спомена на оца Јована. У Кронштат је дошао Патријарх Алексије II. Патријарх је освештао темеље Тихвинске капеле, отворио музеј и споменик. Патријарх Кирил је два пута посетио наш музеј. Наредне године, када се буде обележавало сто деведесет година од баћушкиног рођења, желимо да отворимо и трпезарију и собу Јелисавете Константиновне, супруге оца Јована.
Понекад ме питају: какав је концепт музеја? Све је просто: Идеја је да се проведе неко време у гостима код баћушке и осети његово присуство. Све посетиоце сматрамо гостима оца Јована, које је он позвао. А наш задатак је да примимо драге госте светог пастира.
Јелена Алексејева
Са руског Ива Бендеља
"Крестовский Мост"
извор: www.pravoslavie.ru
Током совјетског периода, спомен на светог подвижника био је у потпуности сатрт. Али, 1999.г. залагањем протојереја Генадија Беловолова и његових истомишљеника овде је откривена меморијални Дом - музеј Јована Кронштатског. Отац Генадије који је директор и чувар овог необичног музеја, испричао нам је како је успео да рехабилитује део спомена.
Први пут сам се задесио у Кронштату, новембра 1989.г. У то време, био је још увек затворени град (овде се налазила војно-поморска база), и било је потребно, као што је случај са путовањима у иностранство, позив из Кронштата, а такође и дозвола војног команданта. Једна локална житељка пристала је да ми направи позив, као даљем рођаку. У то време још увек нисам имао чин, и радио сам у, тада још, Ленинграду.
Мој главни циљ био је да пронађем стан Јована Кронштатског. Природно, никакви путокази ми нису могли помоћи: називи улица су били промењени. Није било лако пронаћи тај дом. Отежавајућа околност је била та што је у совјетско време зграда била дозидана (од двоспратнице је претворена у четвороспратницу), што ја нисам знао. Надао сам се да ће ми становници помоћи.
Упитао сам првог на кога сам наишао: ”Где је дом Јована Кронштатског?” – ”А ко је он?” – ”Ви вероватно, нисте одавде?” – ”Не, рођен сам овде.” – ”И не знате ко је Јован Кронштатски!” – ”Први пут чујем”.
Током своје прве посете, приметио сам неколико домова, али нисам био сигуран, у којем од њих је живео отац Јован.
Други пут сам дошао у Кронштат 1995.г. већ као свештеник. Тада ми је поморски официр Сергеј Кошелов помогао да пронађем стан. То је био срећан дан у мом животу, када сам дошао до спомен-стана у Посадској улици. Упознао сам се са газдарицом стана у углу зграде. Стан је имао мали балкон. Газдарица ми је дозволила да уђем и да се помолим.
Отац Јован је живео у шестособном стану, на другом спрату. После револуције овај простор је подељен на пет двособних станова. Станарка једног од стана је била девојка Светлана. Она је живела у бившој дневној соби са познатим балконом са ког је Јован Кронштатски благосиљао народ који му је долазио. Света ме је пустила. Тада сам одслужио први молебан на овом светом месту. Света је испричала да је за светитеља сазнала одмах по доласку у град, јер су често долазили људи, молили се, целивали зидове.
Тада сам је упитао: како живи овде, вероватно, као под Христовим окриљем? Она је неочекивано одговорила: ”Годину дана сам овде, али немам осећај да је то мој стан. Ноћу се неко шета.” Изненадио сам се. Ваљда би баћушка требало некако посебно да благосиља ову девојку. Зашто је тако? Испоставило се да она није крштена. Рекао сам јој: ”Имате само један начин – да се крстите.” Крстио сам Светлану и њеног брата у свом храму на удаљеној парохији. Након тога се све средило.
Нисам ни сањао да ћу се бавити музејем. Мислио сам да само треба да сазнам шта се догађа са станом, и да све информације пренесем у Јовановски манастир или у епархију, која ће преузети обнову. Али, нисам наишао ни на какво интересовање за дом оца Јована, нико није веровао да се у тим, насељеним, становима може направити музеј.
Ни ја нисам желео да се прихватим тог посла, али испоставило се да је Светлана подигла у банци велику суму за свој бизнис, и као залог ставила стан. Бизнис је пропао, а она није имала новца да врати дуговања. У трајању од једног месеца, стан је могао да постане власништво банке. Није било времена за губљење.
Окупио сам истомишљенике. Исплатили смо стан, и пронашли другу варијанту за Светино становање. Узео сам у своје руке прављење музеја, добивши благослов Патријарха Алексија II. Испрва сам био збуњен: шта да изложим? Стан је после револуције био у потпуности промењен. Оригиналних ствари није било, нити их је било могуће пронаћи.
Али, постепено смо почели да проналазимо меморијалне ствари и портрете оца Јована у најнеочекиванијим и најудаљенијим местима – Рјазан, Алтај, Поволжје. А у Кронштату, у кабинету начелника Адмиралтејства смо пронашли писаћи сто из баћушкиног кабинета. Истина, већ је био отписан због свог оронулог стања. Рестаурисали смо га и вратили назад у кабинет оца Јована.
Упознали смо се са потомцима светитеља – Тамаром Ивановном Орнатском, Галином Николајевном Шпјакином и Светланом Игорјевном Шемјакином, које су сачувале меморијални намештај: диван, столице, параван.
У новембру 1999.г. отворили смо музеј. Почео је да долази народ, и то је олакшало преговоре са становницима те зграде о њиховом пресељењу. Схватили су у каквом стану живе. 2008.г. смо ослободили још два стана, и добили изложбену салу на првом спрату, и кабинет на другом. А у дворишту зграде смо подигли споменик Јовану Кронштатском.
То је била година у којој се обележавала стогодишњица спомена на оца Јована. У Кронштат је дошао Патријарх Алексије II. Патријарх је освештао темеље Тихвинске капеле, отворио музеј и споменик. Патријарх Кирил је два пута посетио наш музеј. Наредне године, када се буде обележавало сто деведесет година од баћушкиног рођења, желимо да отворимо и трпезарију и собу Јелисавете Константиновне, супруге оца Јована.
Понекад ме питају: какав је концепт музеја? Све је просто: Идеја је да се проведе неко време у гостима код баћушке и осети његово присуство. Све посетиоце сматрамо гостима оца Јована, које је он позвао. А наш задатак је да примимо драге госте светог пастира.
Јелена Алексејева
Са руског Ива Бендеља
"Крестовский Мост"
извор: www.pravoslavie.ru
25. децембар 2018.
Христос се роди!
Свима који данас Божић славе по календару Милутина Миланковића (Грци, Бугари, Румуни, православни Арапи, Африканци), као и онима који користе Грегоријански календар (римокатолици, старокатолици и протестанти) срећан празник Рођења Христовог!
Свети Спиридон Чудотворац
Данас молитвено прослављамо Светог Спиридона Чудотворца, епископа тримифунтског
Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд. Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.
Тропар (глас 1):
Показао си се као заштитник и чудотворац Првог Васељенског Сабора, богоносни оче наш Спиридоне, јер си мртву из гроба огласио и змију си у злато претворио. И када те прослављамо у светим молитвама, Анђели ти саслужују, свети. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је овенчао славом, којом се тобом сви исцељујемо.
Тропар други (глас 4):
Песмама те славимо као заштитника Православних и борца против свих неверних, свеблажени Спиридоне, и молимо те, сачувај град твој од свих напада непријатељских.
извор: Пријатељи манастира Хиландара
Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд. Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.
Тропар (глас 1):
Показао си се као заштитник и чудотворац Првог Васељенског Сабора, богоносни оче наш Спиридоне, јер си мртву из гроба огласио и змију си у злато претворио. И када те прослављамо у светим молитвама, Анђели ти саслужују, свети. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је овенчао славом, којом се тобом сви исцељујемо.
Тропар други (глас 4):
Песмама те славимо као заштитника Православних и борца против свих неверних, свеблажени Спиридоне, и молимо те, сачувај град твој од свих напада непријатељских.
Пупинова мајка Олимпијада
„Дете моје, ако желиш да пођеш у свет о којем си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију – очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш.
Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.“
Да ли ико може после ових речи неписмене жене, сељанке из Идвора, упућених сину посумњати у велику моћ народне мудрости. Само једну жељу је имала Олимпијада Пупин, да мали Михајло крене у свет, у потрагу за знањем, да види и разуме писменошћу. Шта је друго могло водити упорност мајке и шта је друго могло водити очи које не умеју да читају и које никада нису напустиле границе Идвора, да виде тамо где само просветитељски дух може да
досегне? Отуда и не чуди што је Михајло пред крај живота, ученим и богатим Американцима, истицао како ништа не би у животу постигао без своје мајке и како је она заслужна за сва његова дела.
Откривати историју науке јесте откривати личну историју изузетних људи, њихових немирних судбина, одрастања, страхова и љубави. О томе какви су их заноси водили ка њиховим научним спознајама и шта им је писало на души, понекада је било подједнако
важно као и то шта су носили у уму.
Нарасла је у срцу свог сина Олимпијада Пупин, рођена Алексић, до чудесног примера врлине, части и мудрости. О поштовању које је осећао према својој мајци сведочи још једним примером. Чувени, славни професор Колумбија универзитета је, на свом имању у Норфолку, говорећи о својој мајци Олимпијади пред познатим научницима и индустријалцима увек устајао, јер како је истицао: „о мајци седећи не може да се говори“.
Пупинов животни пут може изгледати као бајка. Скромни почеци и досегнути сами врхови науке и друштва прве половине ХХ века и много више од тога - додирнута бесмртност. Међутим, као и у правим бајкама, пред њим су се низале муке и изазови, које чак и познаваоци
његовог дела често занемаре. И није случајно да је као одговор на тешкоће Пупин увек истицао своју мајку, љубав, веру и честитост коју му је усадила. Да није било те чврсте везе, о којој је сам сведочио, ми данас не бисмо знали да је корен из којег је никло огромно знање којем се данас диви читав свет, засађено у маленом Идвору још у раном детињству.
Пупин је сам говорио: „Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти“.
Овај почетак приче, о жени чије име данас не памтимо, не може постојати без Пупинових речи о сусрету мајке и сина, после више од деценије раздвојености: „Када смо ушли у мали Идвор, све ми је изгледало као некад, пре једанаест година. Није било нових кућа, а старе су изгледале старе као и пре. Људи су се бавили истим пословима као и некада у ово доба
године. Прилаз кући водио је преко зелене пољане где су нас дочекала широм отворена врата, знак да се очекује драги гост. Моја мајка је седела сама испред куће на клупи, испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима, а моја сестра рече: Мајка плаче! Скочио сам из кола и потрчао јој у загрљај. Како је дивна снага суза и како јасне постају наше визије када поток суза разбистри наша осећања! Материнска љубав и љубав према мајци су најлепше поруке божанства
људима на земљи. У Идвору ми је све изгледало непромењено, осим моје мајке. Изгледала је много старија, али и много лепша. Очи су јој сјале неким светитељским сјајем који ми је откривао ведри небески свод света у коме је живела. Ни Рафаел, ни Тицијан, помислио сам у себи, никад се нису насликали тако лепог светитеља. Гледао сам у њу, дивио сам јој се и никад се нисам осећао тако малим и беспомоћним.“
Од десеторо деце Олимпијаде и Косте Пупина, рано детињство преживели су само Михајло и његове три сестре. Мајка је веровала да ће њен једини син успети, да ће преживети све муке и да ће га на путу чувати Свети Сава. Бригу је заменила својом вером, чврстом и снажном.
Једна слика о томе говори више него све друге. Млади Михајло прелази бурни Атлантик, у најјефтинијој класи прекоокеанског брода. Без пријатеља је и новца, не зна чак ни језик земље у коју је кренуо. Док дувају хладни ветрови, он у лаком летњем оделу проналази бродски димњак, држи га чврсто и зна да се у том тренутку његова мајка моли драгом Богу, а да ће он њене молитве сигурно услишити и да ће он преживети пут.
ПУПИН ПРЕДВИЂА СЛАВНО РАЗДОБЉЕ ЕЛЕКТРИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ
Очекује да све веће знање у науци може коначно да донесе ‘олимпско бивствовање’
АЛИ ВИДИ ДА ДУХ ЗАОСТАЈЕ
Мржња и незнање проузрокују смрт и обесхрабреност, каже Удружењу жена
Др Михајло Пупин, који је пре неколико дана примио Џон Фрицову златну медаљу, највећу почаст коју додељује инжењерска професија у Сједињеним Америчким Државама, предвидео је јуче да потпуна трансформација цивилизације долази као резултат нашег све већег знања о снази електрицитета. Говорећи на свечаном ручку Америчког удружења жена, у клубу те организације, у Западној педесет седмој улици 353, рекао је да је наше „веома ограничено”
и да је управљање електрицитетом већ „извршило револуцију у свету.”
Како ово оскудно знање расте, наука може достићи снагу „да уздигне човеков живот до олимпских висина”, истиче др Пупин. Он је рекао да не види разлог зашто наука не би марширала постојано и сигурно ка бољем овладавању знањем о електрицитету, који је он дефинисао као „једну од две фундаменталне физичке снаге у универзуму.”
Покретачка снага топлоте „безброј удружених молекула” и покретачка снага електрицитета „комбинације милијарде милијарди електрона” су две фундаменталне силе и њихово откриће представља једно од највећих постигнућа цивилизације, наставио је др Пупин.
„Ове две силе топлоте и електрицитета отвориле су врата, стотину година уназад, раздобљу енергије, родитељском добу нашег данашњег раздобља машина”, изјавио је др Пупин.
„Оне су погонске снаге људске цивилизације и обећавају несањани напредак како наше знање о њима буде расло. Покретачка снага електрицитета прожима све и свуда, од предмета надомак руке до удаљених пулсирајућих спиралних галаксија, удаљених неколико милиона светлосних година. Ми данас знамо за само неколико ефеката покретачке снаге електрицитета. Постоји вероватно много других које још увек нисмо упознали. Постоји обећање да ово знање неће заувек бити скривено од нас.
Електрицитет је небески поклон човеку. Он има моћ да уздигне човеков живот више него што се било ко од нас до сада усудио да сања. Када човек постигне контролу над том снагом, при поређењу, чуда данашњег раздобља ће се чинити безначајним и човек ће коначно моћи да досегне постојање налик оном богова са Олимпа.”
Др Пупин је истакао да док наука напредује брзим корацима у освајању материјалног света, човеков духовни напредак заостаје. Са жаљењем је говорио о „трагичном недостатку развоја љубави према човеку”.
„Мржње, незнање, ситне љубоморе и предрасуде одговорне су за ратове, пропадање послова и друге патње света“, рекао је др Пупин, додајући да „докле год човеково духовно биће заостаје у свом развоју нећемо бити у могућности да у потпуности уживамо
у плодовима материјалног напретка.”
New York Times 1932.
извор: Благодарје
Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.“
досегне? Отуда и не чуди што је Михајло пред крај живота, ученим и богатим Американцима, истицао како ништа не би у животу постигао без своје мајке и како је она заслужна за сва његова дела.
Откривати историју науке јесте откривати личну историју изузетних људи, њихових немирних судбина, одрастања, страхова и љубави. О томе какви су их заноси водили ка њиховим научним спознајама и шта им је писало на души, понекада је било подједнако
важно као и то шта су носили у уму.
Нарасла је у срцу свог сина Олимпијада Пупин, рођена Алексић, до чудесног примера врлине, части и мудрости. О поштовању које је осећао према својој мајци сведочи још једним примером. Чувени, славни професор Колумбија универзитета је, на свом имању у Норфолку, говорећи о својој мајци Олимпијади пред познатим научницима и индустријалцима увек устајао, јер како је истицао: „о мајци седећи не може да се говори“.
Пупинов животни пут може изгледати као бајка. Скромни почеци и досегнути сами врхови науке и друштва прве половине ХХ века и много више од тога - додирнута бесмртност. Међутим, као и у правим бајкама, пред њим су се низале муке и изазови, које чак и познаваоци
његовог дела често занемаре. И није случајно да је као одговор на тешкоће Пупин увек истицао своју мајку, љубав, веру и честитост коју му је усадила. Да није било те чврсте везе, о којој је сам сведочио, ми данас не бисмо знали да је корен из којег је никло огромно знање којем се данас диви читав свет, засађено у маленом Идвору још у раном детињству.
Пупин је сам говорио: „Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти“.
Овај почетак приче, о жени чије име данас не памтимо, не може постојати без Пупинових речи о сусрету мајке и сина, после више од деценије раздвојености: „Када смо ушли у мали Идвор, све ми је изгледало као некад, пре једанаест година. Није било нових кућа, а старе су изгледале старе као и пре. Људи су се бавили истим пословима као и некада у ово доба
године. Прилаз кући водио је преко зелене пољане где су нас дочекала широм отворена врата, знак да се очекује драги гост. Моја мајка је седела сама испред куће на клупи, испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима, а моја сестра рече: Мајка плаче! Скочио сам из кола и потрчао јој у загрљај. Како је дивна снага суза и како јасне постају наше визије када поток суза разбистри наша осећања! Материнска љубав и љубав према мајци су најлепше поруке божанства
људима на земљи. У Идвору ми је све изгледало непромењено, осим моје мајке. Изгледала је много старија, али и много лепша. Очи су јој сјале неким светитељским сјајем који ми је откривао ведри небески свод света у коме је живела. Ни Рафаел, ни Тицијан, помислио сам у себи, никад се нису насликали тако лепог светитеља. Гледао сам у њу, дивио сам јој се и никад се нисам осећао тако малим и беспомоћним.“
Од десеторо деце Олимпијаде и Косте Пупина, рано детињство преживели су само Михајло и његове три сестре. Мајка је веровала да ће њен једини син успети, да ће преживети све муке и да ће га на путу чувати Свети Сава. Бригу је заменила својом вером, чврстом и снажном.
Једна слика о томе говори више него све друге. Млади Михајло прелази бурни Атлантик, у најјефтинијој класи прекоокеанског брода. Без пријатеља је и новца, не зна чак ни језик земље у коју је кренуо. Док дувају хладни ветрови, он у лаком летњем оделу проналази бродски димњак, држи га чврсто и зна да се у том тренутку његова мајка моли драгом Богу, а да ће он њене молитве сигурно услишити и да ће он преживети пут.
Очекује да све веће знање у науци може коначно да донесе ‘олимпско бивствовање’
АЛИ ВИДИ ДА ДУХ ЗАОСТАЈЕ
Мржња и незнање проузрокују смрт и обесхрабреност, каже Удружењу жена
Др Михајло Пупин, који је пре неколико дана примио Џон Фрицову златну медаљу, највећу почаст коју додељује инжењерска професија у Сједињеним Америчким Државама, предвидео је јуче да потпуна трансформација цивилизације долази као резултат нашег све већег знања о снази електрицитета. Говорећи на свечаном ручку Америчког удружења жена, у клубу те организације, у Западној педесет седмој улици 353, рекао је да је наше „веома ограничено”
и да је управљање електрицитетом већ „извршило револуцију у свету.”
Како ово оскудно знање расте, наука може достићи снагу „да уздигне човеков живот до олимпских висина”, истиче др Пупин. Он је рекао да не види разлог зашто наука не би марширала постојано и сигурно ка бољем овладавању знањем о електрицитету, који је он дефинисао као „једну од две фундаменталне физичке снаге у универзуму.”
Покретачка снага топлоте „безброј удружених молекула” и покретачка снага електрицитета „комбинације милијарде милијарди електрона” су две фундаменталне силе и њихово откриће представља једно од највећих постигнућа цивилизације, наставио је др Пупин.
„Ове две силе топлоте и електрицитета отвориле су врата, стотину година уназад, раздобљу енергије, родитељском добу нашег данашњег раздобља машина”, изјавио је др Пупин.
„Оне су погонске снаге људске цивилизације и обећавају несањани напредак како наше знање о њима буде расло. Покретачка снага електрицитета прожима све и свуда, од предмета надомак руке до удаљених пулсирајућих спиралних галаксија, удаљених неколико милиона светлосних година. Ми данас знамо за само неколико ефеката покретачке снаге електрицитета. Постоји вероватно много других које још увек нисмо упознали. Постоји обећање да ово знање неће заувек бити скривено од нас.
Електрицитет је небески поклон човеку. Он има моћ да уздигне човеков живот више него што се било ко од нас до сада усудио да сања. Када човек постигне контролу над том снагом, при поређењу, чуда данашњег раздобља ће се чинити безначајним и човек ће коначно моћи да досегне постојање налик оном богова са Олимпа.”
Др Пупин је истакао да док наука напредује брзим корацима у освајању материјалног света, човеков духовни напредак заостаје. Са жаљењем је говорио о „трагичном недостатку развоја љубави према човеку”.
„Мржње, незнање, ситне љубоморе и предрасуде одговорне су за ратове, пропадање послова и друге патње света“, рекао је др Пупин, додајући да „докле год човеково духовно биће заостаје у свом развоју нећемо бити у могућности да у потпуности уживамо
у плодовима материјалног напретка.”
New York Times 1932.
извор: Благодарје
Природан у улози васпитача: У почетку беше...
Шта човечанство може да открије о себи или научи од инсеката?
др Терзин: Мада еволуционизам учи како имамо заједничко порекло са животињама, Библија открива да заправо имамо заједничког Творца. Пошто је Бог један, исти Творац је унео многе поуке у живи свет, тако да много тога можемо научити од инсеката. При томе је медоносна пчела највеће благо у тој ризници божанске мудрости. Позивам читаоце Благодарја да покушају да пронађу књигу “Медоносна пчела јеванђеље природе” где сам на преко четири стотине страница описао то благо. Библија нас такође упућује на мрава и каже следеће: “Иди к мраву, лењивче, гледај путове његове, и омудрај. Нема вођа ни управитеља ни господара, и опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју” (Приче Соломонове 6,6-8.).
Шта сва бића на земљи имају заједничко?
др Терзин: Бог је осим видљивог света створио и невидљиви свет духовних бића или анђела. Они су такође на земљи али их не видимо и наука о њима не зна ништа нити сматра да они постоје. Сва материјална бића на земљи, која су доступна научном истраживању, имају
следеће заједничке особине: 1.Сва су сачињена од живих ћелија; 2.Сва жива бића имају ДНК молекул којим преносе наследне информације из генерације у генерацију; 3. Сва жива бића имају метаболизам, тј. способност да размењују материју и енергију са својом околином.
По чему се човек разликује од свих осталих живих бића а које биће му је најсличније?
др Терзин: Упркос томе што атеистичко материјалистичка наука покушава да прикаже човека као мало развијенију животињу, човек има многе јединствене особине по којима се разликује од свих других врста. Када упоређујемо човека са животињама, неопходно је да то чинимо на бази претпоставки које нам сугерише теорија еволуције јер је она прихваћена у научним круговима као истина. Пошто дарвинизам претпоставља да су нам мајмуни еволутивно
најсличнији и најсроднији, најпре треба да упоредимо човека са мајмунима. Није потребно много да се уоче непремостиве разлике, тј. да претпоставка дарвинизма о заједничком пореклу мајмуна и човека није истина. На пример, човек живи у урбаним срединама у којима гради
комплексне куће. Човек сахрањује своје мртве на посебно одређеним местима која називамо гробља. Човек може да говори и да се користи невероватно сложеним вокалним језиком, што ни један мајмун не може. Човек, чак и у најтоплијим пределима, носи одећу. Ни један мајмун то не чини. Човек користи превозна средства. Човек врши операције. Човек живи у друштвима организованим у државе где свака јединка има идентификациона документа. Човек се бави спортовима итд. Листу бисмо могли да наставимо у недоглед. При томе, постоје животиње које су нам по неким особинама много сличније од мајмуна, али еволутивна логика не дозвољава да су нам то сродници па такве примере еволуционисти избегавају да помену. Мрави су нам по многим особинама најсличнији. Они живе у високо организованим урбаним срединама које сами граде (мравињаци). Неки мрави гаје домаће животиње (биљне ваши и гусенице лептира
плаваца које музу као што ми муземо краве). Неки мрави гаје печурке. Многе врсте мрава воде организоване ратове у којима учествују милиони јединки. Многе врсте мрава су робовласници који заробе друге мраве у ратовима и користе их као робове за разне послове итд. Али човека
не треба само да упоређујемо са животињским светом. Библија на самом почетку открива да је Бог створио човека по свом обличју. Дакле наш осећај за лепоту, за правду, за љубав, за пожртвовање, за морал, наше велико знање и способност размишљања као и многе друге особине, ми делимо са нашим Творцем. При свему томе, човек је јединствено биће, које има потенцијал да се подигне до божанских висина ако се препусти своме Творцу, а такође има способност да се понизи до стања горег од животиња и да постане највећа звер, ако одбаци божанско вођство у животу.
У чему су пчеле боље од људи?
др Терзин: У свему. Пчеле говоре а не могу да лажу. Пчеле имају демократску монархију много боље уређену од било које људске демократије. Пчеле праве хлеб по неупоредиво комплекснијем и здравијем рецепту него људи. Пчеле имају много ефикаснији школски и комунални систем него човек итд. О свему томе, погледајте поменуту књигу.
Људско младунче је најнесамосталније сторење у природи када се роди. Човек нема ни канџе ни велике зубе, подложан је разним инфекцијама, бактеријама, вирусима, не може брзо да трчи, слабо и плива, лоше подноси хладноћу, велику врућину, а опет је успео да завлада планетом. Како је то успео ако на почетку свог развоја није био много паметнији од других животиња?
др Терзин: Питање већ крије одговор у себи. Човек није могао настати еволуцијом, него је створен интелигентан да буде господар земље, како пише у Библији. Сваки еволутивни механизам би елиминисао човека у настајању од животиње.
Ако је тачно да се човеку смањује величина лобање и да су људи у далекој прошлости били много крупнији и имали веће мозгове, да ли можда човек назадује кроз време?
др Терзин: Генерална путања човечанства током 6000 година историје од постања до данас је назадовање. У последњих двеста година је ипак локално дошло до напретка, захваљујући интелектуалном пробуђењу у хришћанском свету, али свет поново одбацује хришћанске принципе и срља у велику пропаст тоталитаризма која прати генералну линију назадовања. Само Христос својом интервенцијом другог доласка описаног у Откривењу Светог Јована Богослова, може и хоће, спасити за вечност преостало здраво ткиво човечанства. На нама је да се вратимо принципима Библијског хришћанства да бисмо били убројани у групу коју ће Христос спасти.
За данашњу науку и даље постоје многа чуда и непознанице. Које су највеће непознанице савремене науке?
др Терзин: Највећа непознаница савремене науке је знање о томе да је материјални свет секундаран а да је информација тј. дух, примарна и да је интелигентни Бог створио све видљиво и невидљиво, а не природни процеси некакве еволуције базирани на случајности.
С обзиром да сте поред тога што сте научник и професор који се дуго година бави педагошким
радом, какав је ваш утисак, да ли вам из године у годину долазе све бољи студенти, лошији или
имате утисак да све зависи од генерације до
генерације?
др Терзин: У свакој генерацији има брилијантних изузетака, али генерално, тамо где ја живим и радим, сваке године долазе студенти који све мање знају, а све су убеђенији у високи квалитет свог знања.
Које научнике, према вашем мишљењу, можемо узети као путовође и светионике човечанства?
др Терзин: Данашња наука, огрезла у атеистички материјализам представља свету лажну слику о томе да су наука и вера неспојиви. Највећи научни умови, који су практично ударили темеље модерне науке и дали јој највећи допринос су били верујући људи. Набројаћу само неколико имена Исак Њутн, Блејз Паскал, Карл фон Лине, Антон ван Левенхук, Дмитриј Мендељејев,
Луј Пастер, Грегор Мендел, Алберт Ајнштајн, Михајло Пупин, Никола Тесла...
***
Проф. др Томислав Терзин рођен је у Сомбору, 1971. године. Дипломирао је молекуларну биологију и физиологију на Београдском универзитету 1996. год. Од те године до 2001. год. радио је на Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду. Од 2001.
год. са својом породицом борави у Канади. Магистрирао је зоологију 2003.год. на униерзитету Вестерн Онтарио, Лондон, Канада. Докторирао је на истом универзитету 2007. год. Од 2009. год добија позицију асистента професора биологије развића и генетике на престижном универзитету Алберта у Канади и тако почиње његов педагошки рад. Аутор је многих научних радова објављених у водећим светским научним часописима.Добитник је многих награда и признања.
Драгана Кузмановић
извор: Благодарје, бр. 2
24. децембар 2018.
Ковиљски монаси, ПСАЛАМ 117.
1. ИСПОВЕДАЈТЕ се Господу, јер је добар,
јер је до века милост Његова.
2. Да рече дом Израиљев, јер је добар,
јер је до века милост Његова.
3. Да рече дом Аронов, јер је добар,
јер је до века милост Његова.
4. Да реку сви који се боје Господа, јер је добар,
јер је до века милост Његова.
5. Из невоље призвах Господа,
и услиша ме нашироко.
6. Господ је мени помоћник,
и нећу се бојати, шта ће ми учинити човек.
7. Господ је мени помоћник,
и ја ћу погледати смело непријатеље моје.
8. Добро је (већма) уздати се у Господа,
него ли уздати се у човека;
9. Добро је надати се у Господа,
него ли надати се у кнезове.
10. Сви народи окружише ме,
и Именом Господњим брањах се од њих.
11. Опколивши опколише ме,
и Именом Господњим брањах се од њих.
12. Опколише ме као пчеле саће,
и плануше као огањ у трњу,
и Именом Господњим брањах се од њих.
13. Гурнут посрнух да паднем,
и Господ ме прихвати.
14. Снага је моја и песма моја Господ,
и би мени за спасење.
15. Глас је радости и спасења у насељима праведних:
Десница Господња учини силу,
16. Десница Господња подиже ме,
десница Господња учини силу.
17. Нећу умрети, него ћу жив бити,
и казиваћу дела Господња.
18. Карајући покара ме Господ,
али ме смрти не предаде.
19. Отворите ми врата правде,
ушавши кроз њих исповедаћу се Господу.
20. Ово су врата Господња,
праведници ће ући кроз њих.
21. Исповедаћу се Теби, јер си ме услишио,
и био си ми на спасење.
22. Камен који одбацише зидари,
овај поста глава од угла;
23. Од Господа би то,
и дивно је у очима нашим.
24. Ово је дан који створи Господ,
обрадујмо се узвеселимо се у њему.
25. О Господе спаси!
О Господе, поведи добро!
26. Благословен Који долази у Име Господње;
благословисмо вас из дома Господњег.
27. Бог је Господ и јави се нама;
саставите празник с гранчицама (врбице)
до рогова жртвеника.
28. Бог мој јеси Ти, и исповедаћу и хвалити Те;
Бог мој јеси Ти, и узвисићу Те.
Исповедаћу се Теби, јер си ме услишио,
и био си ми на спасење.
29. Исповедајте се Господу, јер је добар,
јер је до века милост Његова.
извор: svetosavlje.org
ЧОВЕК КОЈИ НЕМА НЕВОЉЕ ПОСТАЈЕ СЕБИЧАН, НЕСПОСОБАН ДА ЗАВОЛИ БОГА
"Из невоље призвах Господа и услиша ме нашироко". (Псалам 117,5 стих)
Шта значи "невоља"? То је пре свега брига, муке које је трпео народ Израиљски и свака душа. Постоји ли човек који нема невоља? Страшна ствар! Невоља је свакодневна тајна сваке душе. Свака душа која је поред тебе сваки дан подноси неко страдање.
Невоља је пак и најпозитивнији елеменат у животу. Немогуће је наћи неку душу која нема невоље. У чему је разлика? У томе што ја имам своју невољу, своју тајну, а ти своју. Ја не знам шта ти трпиш. Ти не знаш шта ја трпим. Свако мисли да се само он мучи, или да само он има муке, а да су сви остали добро. Због тога толико људски говоримо: Зашто је Бог мене заборавио? Али, то је необогословљени покрет људске душе, која не жели да икада заволи и упозна Бога.
Шта је истина? Да је невоља оно што заквашује сваку душу и припрема је за тајни брак. Она нас отима од људске историје, од личног живота и чини нас саборним људима. Тајни узвик сваке душе почиње невољом. Човек који нема невоље постаје себичан, неспособан да заволи Бога.
"Из невоље призвах Господа и услиша ме нашироко": у невољи својој сетих се Господа и призвах га и он сужење, стешњење мога срца учини "ширином". Није ме само избавио из невоље, него ми је раширио срце. Уместо да каже "узео ми је невољу", Псалмопојац каже "услиша ме нашироко". Зашто? Зар ми није узео невољу? Наравно, будући да ми је дао широко срце, да прихватим невољу, да ме не боли. Научио ме је да се у невољи осећам лагодно, и да се у болу радујем. Научио ме је тајни среће. Научио ме је да најбоље стање да вапим (вичем) богу јесте прихватање невоља мојих.
Преузето из књиге: Радујмо се Господу – тумачење псалама
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: Маја Рашовић, број страна: 375
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2006.
извор: zica.org.rs/izdavastvo
Шта значи "невоља"? То је пре свега брига, муке које је трпео народ Израиљски и свака душа. Постоји ли човек који нема невоља? Страшна ствар! Невоља је свакодневна тајна сваке душе. Свака душа која је поред тебе сваки дан подноси неко страдање.
Невоља је пак и најпозитивнији елеменат у животу. Немогуће је наћи неку душу која нема невоље. У чему је разлика? У томе што ја имам своју невољу, своју тајну, а ти своју. Ја не знам шта ти трпиш. Ти не знаш шта ја трпим. Свако мисли да се само он мучи, или да само он има муке, а да су сви остали добро. Због тога толико људски говоримо: Зашто је Бог мене заборавио? Али, то је необогословљени покрет људске душе, која не жели да икада заволи и упозна Бога.
Шта је истина? Да је невоља оно што заквашује сваку душу и припрема је за тајни брак. Она нас отима од људске историје, од личног живота и чини нас саборним људима. Тајни узвик сваке душе почиње невољом. Човек који нема невоље постаје себичан, неспособан да заволи Бога.
"Из невоље призвах Господа и услиша ме нашироко": у невољи својој сетих се Господа и призвах га и он сужење, стешњење мога срца учини "ширином". Није ме само избавио из невоље, него ми је раширио срце. Уместо да каже "узео ми је невољу", Псалмопојац каже "услиша ме нашироко". Зашто? Зар ми није узео невољу? Наравно, будући да ми је дао широко срце, да прихватим невољу, да ме не боли. Научио ме је да се у невољи осећам лагодно, и да се у болу радујем. Научио ме је тајни среће. Научио ме је да најбоље стање да вапим (вичем) богу јесте прихватање невоља мојих.
Преузето из књиге: Радујмо се Господу – тумачење псалама
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: Маја Рашовић, број страна: 375
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2006.
извор: zica.org.rs/izdavastvo
Мемоари архимандрита Јована Радосављевића
У препуној сали Црквене општине Врање 21. децембра 2018. године одржана је промоција књиге Мемоари, моја сећања и доживљаји као монаха у овоме свету туге и Божје радости архимандрита Јована (Радосављевића).
Књига је објављена ове године у издању манастира Раче и издавача игумана Германа, са благословом Епископа жичког г. Јустина. О архимандриту Јовану Радосављевићу говорили су Епископ врањски г. Пахомије, проф. др Сунчица Денић са Педагошког факултета у Врању, проф. Бобан Стојковић из Призренске богословије са привременим седиштем у Нишу и јеромонах Јеротеј из манастира Ковиља.
Обимно дело оца Јована, које садржи његова сећања о догађајима из бурне историје српског народа и Цркве, привукло је велику пажњу врањске јавности. У књизи је описано преко осамдесет година подвижничког и молитвеног живота архимандрита Јована. Књига има неколико целина. Она садржи путописе и дневнике оца Јована, као и поглавља о искушеничком животу и духовном уздизању поред Светог владике Николаја, Преподобног Јустина Ћелијског, патријарха Павла и многих других значајних духовника и монахе са којима је неговао реч Божју.
На промоцији је указан свеукупни значај рада архимандрита Јована, неуморног и данас, који је оставио значајан траг за историју Српске Цркве и њеног монаштва.
Архимандрит Јован (Радосављевић) све чешће и све дуже борави у манастиру Светог Стефана у Епархији врањској, где под великом бригом и негом сестара и владике Пахомија обавља многе послове као духовник и писац - хроничар Српке Цркве.
извор: www.spc.rs
Проф. др Сунчица Денић
НЕПОСРЕДНОСТ И ЉУБАВ У КЊИЗИ МЕМОАРИ, МОЈА СЕЋАЊА И ДОЖИВЉАЈИ КАО МОНАХ У ОВОМЕ СВЕТУ ТУГЕ И БОЖЈЕ РАДОСТИ АРХИМАНДРИТА ЈОВАНА РАДОСАВЉЕВИЋА
Отац Јустин Поповић, свети Јустин Ћелијски и Врањски, говорио је да „Бог зове све, а ти како ћеш се одазвати, то зависи од тебе (...) Одазовеш ли се, гле, ти постајеш изабраник Божји.“ (Беседе, стр.17).
Обимно дело оца Јована, које садржи његова сећања о догађајима из бурне историје српског народа и Цркве, привукло је велику пажњу врањске јавности. У књизи је описано преко осамдесет година подвижничког и молитвеног живота архимандрита Јована. Књига има неколико целина. Она садржи путописе и дневнике оца Јована, као и поглавља о искушеничком животу и духовном уздизању поред Светог владике Николаја, Преподобног Јустина Ћелијског, патријарха Павла и многих других значајних духовника и монахе са којима је неговао реч Божју.
На промоцији је указан свеукупни значај рада архимандрита Јована, неуморног и данас, који је оставио значајан траг за историју Српске Цркве и њеног монаштва.
Архимандрит Јован (Радосављевић) све чешће и све дуже борави у манастиру Светог Стефана у Епархији врањској, где под великом бригом и негом сестара и владике Пахомија обавља многе послове као духовник и писац - хроничар Српке Цркве.
извор: www.spc.rs
Проф. др Сунчица Денић
НЕПОСРЕДНОСТ И ЉУБАВ У КЊИЗИ МЕМОАРИ, МОЈА СЕЋАЊА И ДОЖИВЉАЈИ КАО МОНАХ У ОВОМЕ СВЕТУ ТУГЕ И БОЖЈЕ РАДОСТИ АРХИМАНДРИТА ЈОВАНА РАДОСАВЉЕВИЋА
Отац Јустин Поповић, свети Јустин Ћелијски и Врањски, говорио је да „Бог зове све, а ти како ћеш се одазвати, то зависи од тебе (...) Одазовеш ли се, гле, ти постајеш изабраник Божји.“ (Беседе, стр.17).
Пријавите се на:
Постови (Atom)