ЧАДА ДАМАСКИНА

   Данас су славила Владина чада - чада Дамаскина.
   Кад је деведесетих година прошлог века, у оквиру црквено-националне обнове – о којој, авај, сада говоримо као о чињеници везаној за прошлост – у једном маленом делу градске омладине са уметничким бекграундом , заживео дух византизма, као надахнућа и жеље да се на нашим ископнелим просторима што пресади, што оживи дух уметности која оваплоћује Царство божје – нико вероватно није могао да слути да ће тридесет година касније та клица израсти у дрво разгранато на свим меридијанима. Тај покрет рођен је и растао под заставом и заступништвом једног од најобразованијих Византинаца, догматичара и химнографа, заштитника светих икона, страдалника за веру и исповедника, Светог Јована Дамаскина. Основни део корпуса црквених химни – Осмогласник, али и многи канони и стихире највећих празника његово су дело. Богословље Седмог васељенског сабора, одржаног 787. године, на коме је после дуге и жестоке, а често и крваве, иконобарачке кризе (у погромима је страдао највећи део икона из тог времена), поново установљено поштовање светих икона као неодвојиви део хришћанског живота, у свом темељу има учење Светог Јована Дамаскина. Позната икона Тројеручица, највеће знамење Хиландара, везана је за његово чудесно исцелење.

   Братство Свети Јован Дамаскин имало је два огранка – његов фрескописачки део заслужан је за обнову аутентичне фреско технике сликања на свежем малтеру, тако да ћете се данас у многим српским црквама и манастирима (Сисојевац, Тумане, Острог, Заграђе...), али и шире, сусрести са фрескама које су рађене као некада у немањићкој Србији, и које ће трајати – скоро па вечно. Можда оне не досежу увек квалитет уметности коју су стварали најбољи сликари византијског царства, али њихово трајање остаје као сведочанство подвига и буђења у једном народу у коме је црква била готово искорењена.
   Појачки део братства у коме сам и сама имала част и задовољство да учествујем, једно време и као вођа прве женске византијске певнице у Београду – у Цркви Светог Николе на Новом гробљу, која је нажалост била кратког века – водио је и својим трудом и непоколебљивом посвећеношћу обележио композитор и појац Владимир Јовановић. Ретко ко да је у то време у Србији чуо за византијско појање, а оно је појање светосавско, звук дубок и небески миран, обухваћен златном струном исона, који изображава нестворену светлост будућег царства. Златна боја на икони – исон у појању. Влада је учио од светогорских појаца, а потом је тим нестварним звуком испуњавао литургијске песме на црквенословенском, а потом и многе друге химне. Често нас је нервирао својим сталним изменама, потребом да се на најбољи могући начин укроје слогови и акценти, да се у потпуности оживи свака фраза. Разне верзије литургије крију се по нашим фасциклама, а оне су само израз горуће жеље да се тај звук којим се пред престолом божјим оглашавају херувими веродостојно пренесе у живот чија је главна одлика несавршеност.
   Као и многе приче о ентузијазму и љубави, и прича о византијском појању у Београдској цркви била је обојена најпре одушевљењем, а потом неразумевањем и одбацивањем. Али Дамаскин је донео добар плод - из београдке певнице потекле су певнице бројих манастира – између осталог и Ковиљска, као и градске певнице у другим епархијама, у српским земљама али и у дијаспори. У међувремену су стигли и други појци са својим школама. Византијско појање је данас чињеница богослужбеног живота Српске Цркве.
   Ето и моја маленкост ношена ветровима живота, или хировитошћу, дуго одвојена од тела Дамаскина, однедавно се зарђалим гласом, али са великом радошћу поново напаја са неумског извора.
   Данас је Свети Јован Дамаскин, наша слава. Свети Јован није „црвено слово“, али литургија се данас служила у Топчидерској цркви, у којој је база певнице. По завршетку литургије у групу на вајберу стигле су нам фотографије из Беча, где је синоћ попадија Јелена Смиљанић, чадо Дамаскина, са својим византиским хором сачињеним од петнаестак девојака (!), одржала концерт посвећен Светом Јовану, а потом и са Тенерифа (!) где се на црквеној мисији труде дамаскиновци отац Марко Дабић и његова супруга Јелена. И ко зна где све још Дамаскиновци данас поју. Ваистину Дамаскин на свим меридијанима!

Дамаскин на Тенерифима

   У Топчидеру чета мала али одбрана. Влада се упокојио, али данас је био са нама. Преко своје Јелене (све се зову Јелена!), која је сада вођа певнице. И преко нас који смо његова чада. А било је и оних који су данас видели његове чупаве веђе које се тамо негде изнад пандантифа мрште на сваки фалш, и расплићу у блаженству кад их обузме хармонија у којој су тајно изображени херувими.

    

   Анастасија-Весна Илић

   извор: www.facebook.com