„НЕ БОЈ СЕ, САМО ВЕРУЈ“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.
***
У прошлој беседи смо разговарали о Богу, о томе зашто човек треба да размишља о Њему. А ко је човек? За шта га је Бог створио? Kоји је главни задатак у његовом животу?
На питање које се тиче човековог животног задатка, одговор је једноставан: Царство Небеско.
Са питањем „ко је човек?“ је теже.
Гаврило Романович Державин је написао оду „Бог“, у којој је покушао да поетски да одговор — у својој суштини црквени одговор — на питање ко смо, и зашто смо овде. Он пише, обраћајући се Богу:
Где одредио си крај тварима телесним,
Где задао почетак духовима небесним,
И Мноме везао свих бића нит...
Ето шта је пре свега човек: он представља карику која везује целу васељену. Сам Господ је тако желео и тако је Он учинио. Тако и јесте: човек спаја видљиви свет са невидљивим.
Зато што је човек биће које истовремено живи у два света. Он живи у свету мисли и идеја, у свету молитве, свету морала, који се не могу прстима опипати — и при томе он живи у апсолутно конкретном, тродимензионалном свету, који зна за горе и доле, лево и десно. Он живи у времену. Али, умом својим је ван времена и срцем ван времена живи. О томе — познати пасаж Державина: „Цар сам —роб сам — црв сам — Бог сам!“ Ја сам све, обједињујем у себи неспојиво, подједнако сам велики и ништаван.
Али одакле сам, „тако чудесан“ проистекао?
Одакле проистекох? — незнан;
Сам од себе нисам мог'о.
Створење твоје сам, о Створитељу
Твоје премудрости твар,
Живота извор си, доброте Даритељу
Душа моје душе и цар.
Ти јеси, Ти си ме створио, а значи и ја јесам. Державин ломи атеистичку логику, јер атеизам говори: ја постојим, и ја измишљам богове. Не! Ти, Господе, постојиш, а значи да и ја постојим. Ако Ти постојиш, постоји и човек.
Ради правде твоје неопходно било,
Да би смртну бездан препловило
Бесмртно биће моје;
Да дух мој у смртност одевен буде,
Да кроз смрт обновљен будем,
Оче! – у бесмртно Твоје;
Човек је парадоксално биће. О човеку можемо говорити само у парадоксу. Ради се о лику који сам себе не разуме. Он је самом себи вечна загонетка. Заиста, ко сам ја: да ли сам просто животиња или сам цар животиња? Или уопште нисам одавде, али сам због нечег ту? То је вечити проблем. Човека треба посматрати као проблем — пре свега због човека као таквог. Треба посматрати као на лик који сам себе оцењује — и као на неку свепланетарну појаву.
Вољен је јер је последњи; вољен је јер управо он веза између видљивог и невидљивог. Анђеоско постојање нам је блиско, и стога певамо псалме, певамо „Алилуја“ и говоримо: „Свјат Господ Саваоф“ — исто као серафими и херувими.
Међутим, разумемо и животиње, јер су сисари и могу рађати, или само воле живот, пливају у водама, лете у ваздуху...Све њих можемо разумети, можемо да крекећемо са паткама, пливамо са делфинима, стилом делфина...
Благодарећи снази ума можемо да летимо у ваздуху авионом, можемо да се молимо са анђелима на литургији... Можемо све. Поред свега тога, човек је најслабије живинче, ако га посматрамо као део животињског света. Дуг је процес претварања у самосталног прегаоца. Ждребе, када се роди од кобиле, истог трена стаје на ноге. Оно је слабо, пада, али се само креће и тражи виме. Kолико само бесаних ноћи мајка проведе поред кревеца, док новорођенче не прохода! Човек је најслабији. Ништа не види, не прича, ништа не разуме... Нема ни панцир, ни канџе, рогове, ни крила— ништа. Он је најслабије биће на свету.
Без обзира на то — он је домаћин света. Испоставља се да је слабост залог његове власти над светом, и како видимо, сви слушају човека. Велики во дозвољава да њиме управљају. Паметни коњ са мудрим очима и напрегнутим мишићима, смирава се пред јахачем. Kрава нам даје млеко, пас нас брани зубима, овца даје крзно, пчела — мед и жаоку. Подредили смо себи свет зато што нам је Бог једном тако рекао. Он је рекао да ми, људи, треба да живимо у овом свету, управљамо и владамо њиме. То и чинимо.
Човек је цар, али нејаки. Слаб је докле год се узда у сопствену снагу, и врло је моћан, када је са Богом. Интересантно је да је у шаху најслабија фигура краљ. Али, дати мат краљу значи крај шаховске игре. Убиство краља је крај, иако је краљ најмање борбена фигура на шаховској табли. Имамо топове, ловце, пешадију, коње — они ратују, разне стратегије се разрађују. Најозбиљнија фигура је краљица, она ради шта пожели. А краљ је најслабији, али његов пораз представља крај партије и потпуну предају. Човек је попут тог слабог краља, физички слабог, али умно врло моћног, који може да натера овцу да да крзно, пса да га чува зубима, коња да служи мишићима; који покреће цео свет око себе, како је и речено: „Ти си цар света, царствуј овде! Буди цар и домаћин. Имаш мој Лик, Ја сам Цар, дакле и ти си цар. Цар овог видљивог света. Kомандуј, управљај њиме.“
Човек је вољено биће, једини који спаја неспојиве ствари — духовно и телесно; у коме је хармонично оваплоћен живот, вегетативни и духовни. Вегетативни— то су нокти и коса: сечеш их, ништа не боли. То је нека вегетација, лишена осећаја. Вегетативни живот се манифестује у томе што човек мора да једе, расте, да се размножава; при томе он је савршени сисар, мора да зна свој род, да се доји, рађа потомство...Човек је истовремено и анђео, дух. Може да се моли, може да пренебрегава физичко зарад духовног, ради пнеуматике. У њему је све. Може бити и биљка, и дрво и баобаб. Делимично су индуси у праву, зато што заиста човек може бити шта год пожели. Kамен, дрво, бизон, свиња, анђео, звезда, брилијант, грумен прљавштине... Човек у себи садржи све. Он је микрокосмос.
И Господ га воли. Господ је ставио неки улог на човека. Господ нас једноставно воли као Своја створења. Он воли и Себе у нама, јер се Он одражава у нама. „Себе у мени одражава, / као Сунце у малој капи воде“, — пише Державин. Али Он је ставио још већи улог на нас, јер морамо да оправдамо Његово име испред Васељене, испред сваког живог бића. Морамо да посрамимо ђавола. Ево књиге о Јову. Јов није само праведник који страда, и то је тачка у којој се спајају сва енергетска поља духовне борбе. „Јеси ли видио слугу мојега Јова? Нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се од зла“ (Јов 2, 3). Такав треба сваки човек да буде.
Човек који зна за Бога и који се удаљава од зла, разоткрива ђавола , трпи све, прославља Бога и задобија вечност, — то је човек по Божијој замисли. Такав треба да буде човек. Ми једноставно још увек не знамо ко смо. Kако светитељ Јован Богослов обазриво говори: „Децо, не знамо ко ћемо постати. Знамо само да ћемо видети Њега, онаквог какав је“. Не знамо ко смо и шта ћемо постати. Заиста, загонетни смо сами себи. Процват психологије, на пример, или антрополошке филозофије у вези је са тим што је човек неисцран. Много је интересантније комуницирати са човеком, него са звездама. Са човеком, а не са морским дубинама. Са човеком, а не са ветром, олујама. Јер је у свету све усмерено на човека. Шта замислиш, то ће бити. Kако кажеш, тако ће се догодити. Kако сагрешиш, тако ће бити. За шта се помолиш, то ћеш добити. На примерима светитеља то видимо. Видимо како се стихија смирује, како су животиње послушне пред њима. То јест, светитељи нам показују огољено какав човек треба да буде. Човек не треба да буде онакав каквим га видимо. Наш саговорник, сапутник, особа до нас у транспорту, на улици, у телевизору — нису онакви какви би требало да буду. Човек треба да буде другачији. Црква нам говори: то још увек није човек, то је нека могућност човека. Човек се не рађа као „готов производ“, већ као могућност.
Ако бисмо неку особу након рођења отргли из породице, од људи, она неће одрасти и бити као родитељи. У руској породици се роди дечак, ми га узмемо од родитеља и сместимо га у породицу индуса, где се разговара на хинди језику — дете руски језик никада неће препознати, говориће на хиндију. Ако бисмо га дали у јерменску породицу, било би јерменско дете. Васпитаваће се у оним оквирима, језичким принципима и животним традицијама које му ми задамо. А ако бисмо га узели од људи и дали, на пример, мајмунима? На ком би језику говорио? Ни на једном. Уколико човек до треће године не чује људску реч, него живи са мајмунима, вуцима, псима, са ким год, он ће се чешати ногом за уво, јешће са пода преврнувши чинију, лајаће на звезде и ни на једном језику неће говорити. Такав је човек — не чињеница, већ могућност. Човек се још мора и васпитати.
Није довољно само зачети и родити, треба направити човека, омогућити му да схвати појам добра и зла, усадити навике — говорне, социјалне, научити га да се труди, зарађује, поштује рад, итд.
Према томе, човек је велика, благословена загонетка, откривена Богу. Чини ми се да је чак и Њему интересантно шта се са нама збива. Ми нисмо дефинитивна и крајња појава. Ми смо појава са знаком питања, и у зависно од тога да ли знамо за Бога или не, развијамо се у потпуно различитим правцима. Ово можемо рећи о човеку у савременом свету.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар