Монашки призив у 21. веку – Монаштво и омладина тема је којом је јеромонах Доситеј Хиландарац синоћ у Бијељини отворио циклус предавања која уочи Божића организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Фотија.
Монашки призив у 21. веку – Монаштво и омладина тема је којом је јеромонах Доситеј Хиландарац синоћ у Бијељини отворио циклус предавања која уочи Божића организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Фотија. Јеромонах Доститеј Хиландарац је говорећи о теми ''Монашки призив у 21. веку – Монаштво и омладина'' истакао да се временом околности и могућности мењају, те да то не може шкодити човеку уколико постоји спознаја мере. Ми живимо у овом времену и не можемо потпуно да одбацимо достигнућа савремене цивилизације, која на неки начин нису проблем уколико се употребљавају на прави начин. Промене су приметне и у монашком свету. Напредак цивилизације је условио да су се појавила и нека нова искушења за монахе. Посебно из разлога што данас манастири нису тако неприступачни као некада. Доступни су великом броју људи. У тим новим условима, монаси не могу увек да одговоре искушењима на адекватан начин. У Средњем веку или раније монаси су имали велику тишину што је предуслов за молитвено тиховање. Сада постоји један, да тако кажем, удар света, за који свако треба бити спреман да га носи. Отац Доситеј Хиландарац наводи да је некада оријентација према монаштву била природнија, јер су и саме породице биле организоване по реду који се поштовао у манастирима. Постојао је старешина. Постојала је послушност. Постојале су дужности, или послушања како их зову у манастиру, у оквиру те заједнице. У таквим условима, када су се млади људи одлучивали за монаштво, било им је далеко лакше да се прилагоде на услове монашког живота него у овом времену када се људи негују да буду индивидуалци, да имају разноразна права. Једноставно, негују се у једној саможивости и угодности. Монаштво 21. века носи се са новим изазовима, но идеја је остала иста - служба Свевишњем. Монашки живот данашњице у многоме зависи од духовног породичног наслеђа, али и од духовних узора – рекао је јеромонах Доситеј Хиландарац игуман манастира Ћелије код Лајковца.
НОВОВИЗАНТИЈСKИ ГЛАС Није редак случај, а готово да је и правило, да се суштине и читави покрети, узлети и сама цивилизација, зачну у неком кутку пријемника који поседују песници (зато су и песници). Они примају тихе, невидиме поруке и са више или мање успеха, провукавши их кроз своје песничке органе (опет невидиме, тајне) преносе или боље рећи преводе их свету и људима. Тако и неовизантијека обнова у Србији, која је повезана и са обновом духовног (црквеног живота) и са обновом народном у којој Срби после 600 година, а толико има од смрти деспота Стефана Лазаревића, покушавају да поставе реалне темеље своје самобитности и некако и сами схвате наслеђе које провејава сваком душом српском. Зашто стављам и 200 година модерне српске историје у период паузе? Зато што сви ти узлети, устанци, кнежевина, краљевина, ратови, надчовечанске муке, образогубни пројекат Југославије, обнова патријаршије, ликвидација и неутралисање српске елите, великани изникли из те оранице засејане костима, усамљени врхови, освешћени умови, данас се чине као звезде на покрову народном и тачке реперне пута народног индетитета и чишћења изниклог и намноженог корова, који су нам донели разни ветрови. Били ти ветрови философски, научни, искривљено теолошки или уметнички. Шездесетих година прошлог века један песник је запевао за сјајем Византије. То је био Иван В. Лалић. Његова људска двојака чежња за прерано отишлом мајком и чежња за завичајем (која је готово несвесна чежња за Србијом изгубљеном и прећутаном) довела га је до великих хришћанских и цивилизацијских добара. Он се, можда, није томе ни надао када је у свом младалачком полету испловио барком коју је индетификовао као Јасонову барку „Арго“ и задао себи да нађе златно руно језика. И тако пловећи похођен својом чежњом и примајући гласове утехе, како се чинило од античких божанстава, песнику се почео откривати један сакривени свет и једна личност од изузетног значаја за целокупни род људски. Док, на једном од својих ходочашћа није препознао гласника заустављеног у малтеру, и то гласника који му је јављао курс и растеривао маглу. На том средњовековном зиду, на зиду који сведочи да је могућа другачија стварност, на зиду Србије, источног индентитета сусреће се са анћелом. Чежња постаје опипљивија и он походи Србију у песмама и док путује и сриче затамљену историју разоткрива развалине Византије разасуте као трагове љубави. Улази духом, созерцава, у град већ изгубљени, пре пада Цариграда и сведочи затурени летопис завета и подмлађује га у својим песмама. Византија постаје златоположена слика, икона дакле и над њом Пантократор у сјају калоте даје благослове. У своме делу он долази и до утехе оне друге чежње, чежње за мајком. Он налази жену достојну емоције према мајци, пресвету Богородицу. У та два испуњења чежњивог бића песничког који слика је сваке душе човекове налази се смисао једног песничког и смем да кажем пророчког дела. Песник, тајним органом, комуницира са самим Творцем и његовим гласницима. При томе саставља нове појмове, суштине и искрену емоцију земну за мајком преводи у Духу у обраћања Богородици, која родила је Христа, спасење и смисао. Јер само кроз Христа, који је пролаз кроз воденицу смрти и вечно сапостојање, чежња човекова и све човеково имају дубоку вечни смисао и добија ону димензију којом Христос собом носи Богочевечанско подобије за сваког искрено вапијућег. А у другом току чежње за мајком-земљом (чији је најосетљивије благо задати језик и сам њен извор) надраста сваки национализам и осећање припадности подиже на виши ниво, византијски индетитет, који почива на духовности Христом откривеном и озареном жртвом и прегалаштвом бројног војинства кроз историју. У песми Византија VIII или Хиландар он у самом наслову спаја све и разрешава сваку дилему. У перивоју пресвете Богородице, у самом крилу Византије налази се семе освештаног српског језика засејано, данас само на изглед, у земљи туђој, јер границе данашње српске државе до тамо не допиру. И у том семену-семеништу столује Богородица Тројеручица укрепитељка и исцелитељка свих песника, а првином Јована Дамаскина, чијом је молитвом и сам Иван пропојао у својој позној књизи Писмо. Иван В Лалић описује и тренутак смрти Високог Стефана која запечаћује покушај духовног, језичког и државног препорода и преводи све српско у завет, мит и песму. Искра која је излетела из стиха опеваног неба и огледала његовог мора постала је светилник и путоказ. Прво оном који је испловио у „Аргу“, а допловио у мирну луку у спасносној „Арки“ Новога Завета и са свитком у руци на спрам груди на коме млади се Византија у форми Kанона. Јер адреса испојаних молитава је сам Бог и једино њиме могући Васкрс нас смртних.
" Бог је непојмљиво велик...Он жели наше савршенство. Допуштајући тешку борбу против непријатеља и против нас самих у нашем паду, Он хоће да нас види као победнике. Ако од Њега не одступимо чак и кад су нас непријатељи највише понизили, Он ће сигурно доћи. Побеђује Он, а не ми. Међутим, победа ће бити приписана нама, јер смо ми патили. У природи нема апсолутно идентичних понављања. Утолико више их нема међу разумним створењима. Сваки човек има срце, саздано Богом "појединачно". Оно је срце датог лица- ипостаси, и као такво- непоновљиво. У свом коначном облику, свака личност добија коначно и за све векове име, познато једино Богу и самом човеку, његовом носиоцу (Отк.2,17)... Уколико су ове датости Откровења недвосмислене, постаће нам схватљиво да нема нити може бити јединственог система, програма, или поступности духовног раста. Али, то не значи да нема општих основа. Тако се у нашем духовном животу може видети готово стално понављање једне појаве и то не у детаљима него у принципу: приликом сваког свог обраћања Богу, човек добија благодат која га прати и просвећује, учећи га многим тајнама живота скривеног у Богу. Затим неизбежно благодат од њега одлази, у сваком случају- у својој "приметној " сили, и Бог чека одговор на дар који је излио...Након тога што покажемо непоколебљиву верност, поново долази Бог и заувек су усељава у човека који је постао способан да у себе смести огањ Очеве љубави. Према томе, иако и нема општих рецепата за живот у Богу, ипак постоје нека основна упуства која морамо држати у нашој свести, да би смо разумно прешли наш пут- да не би смо постали жртве непознавања путева спасења." извор: kulturakv.blogspot.com
Протосинђел Серафим (Петковић), игуман манастира Свете Тројице у Бијелим водама код Љубовије, 12. новембра 2019. године говорио је на тему „Монашки позив и подвиг“, кроз живот и дело Светога Саве. На крају ове дивне вечери, могле су се чути и лепе песме, а прикупљани су и прилози за помоћ у куповини земљишта за завршетак манастирског комплекса. Духовној вечери је присуствовао ђакон мр Бошко Савић, који је у име старешине храма јереја Арсенија Арсенијевића, поздравио све сабране и заблагодарио драгим гостима.
На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Kрвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења.
Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Kада је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Kонстантинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог.
Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од ИВ века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Kрвљу Христовом.
Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Kрштење и залог је спасења у Светој тајни Kрштења. Она је тајна сједињења са Телом и Kрвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама
Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Kрвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Kрвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Kрв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Kада човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Kрвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Kрви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела.
Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Kрвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Kрвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Јеромонах Игнатије (Шестаков) Са руског Ива Бендеља извор: pravoslavie.rs
Свети Нил Синајски је говорио: „Пост сматрај оружјем, молитве оградом, а сузе – купељу. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаја почетка поста. Добар је хлеб поста зато што у њему нема квасца сластољубља.” Преподобни Јустин Ћелијски о посту и молитви Постећи постом – постом душе и тела – душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гњева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему него да се смирава постом. Ето, тако нас света наша Црква припрема за Свето Причешће. Пост није само уздржавање од свакога зла него је, у исто време, пост вршење свих светих врлина. Kада клониш себе од охолости, гордости и разузданости, ти то чиниш – чиме? Смирењем еванђелским. Испуњујеш душу своју смиреношћу и бориш се против гордости смиреношћу еванђелском. Или, када твоју душу пустоши мржња, а ти си хришћанин, идеш на Свето Причешће, у души ти мржња и ти је мораш избацити из себе ако нећеш да вређаш Господа Христа. Ти мораш мржњу избацити као смрт из себе. Гле, мржња и јесте смрт, смрт која смрди на сваки смрад паклени! „Kоји мрзи на брата свога остаје у смрти”, вели се у светоме Еванђељу. Остаје у смрти. Што треба да чиниш? Да васкрснеш из те смрти, да васкрснеш из тог гроба! Шта треба да чиниш? Да љубављу еванђелском заволиш свога брата, да се прво молиш Богу за њега и да га свим срцем заволиш. Kако ћеш очекивати да те Господ воли кад брата који је поред тебе мрзиш? Пост није само уздржавање од свакога зла него и неговање сваке врлине. Kад негујемо веру у себи, љубав, милост, доброту, смиреност, кротост, благост, сваку еванђелску врлину – да се удостојимо Њега, да се причестимо Светим Даровима, ми живимо Њиме. Откако је Господ сишао у овај свет, Он с правом од нас тражи да примимо од Њега Божанске Дарове: Његову милост, Његову благодат и да живимо по Његовом светоме Еванђељу. Укратко, што је свето Еванђеље Христово? Христово Еванђеље, у две речи, то је: молитва и пост. Он је Сâм објавио да се молитвом и постом чисти човек, сваки човек, свака душа чисти се од сваке прљавштине, чисти се и од свих најстрашнијих демона и ђавола. Хиљаде и милиони ђавола у мојој и твојој души! „Молитва и пост је једина сила“, вели Спаситељ, „која изгони сву ту гадљиву и црну и паклену и смрдљиву (прљавштину) из душа наших“. Kад је Господ хтео да пропише лек, свелек за сваки грех, Он је светим ученицима Својим објавио: „Овај се род изгони само молитвом и постом”. Гле, род демонски, род ђавољи, све врсте зла, све врсте греха, све врсте страсти изгоне се из душе само молитвом и постом. Ето, може се слободно рећи да је Православље молитва и пост. То нас враћа на Еванђеље. извор: eparhijabacka.info
У Вазнесењском Храму је и у уторак 26. новембра од 17 часова служен Акатист Господу и Спасу нашем Исусу Христу. Овога пута, поред старешине храма о. Арсенија Арсенијевића и његовог сабрата о. Драгана Радовановића, Акатист су читали и архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесења Господњег у Овчарско-кабларској клисури, о. Верољуб Глишић и о. Михајло Вукчевић из храма св. Томе на Новом бежанијском гробљу. Сви присутни на молитви имали су прилику и да се поклоне великој светињи - Хитону Господњем који се у Вазнесењској цркви налази до 1. децембра. После одслуженог Акатиста, о. Тимотеј је заједно са музичарем Асимом Сарваном, представио њихов заједнички музички албум под називом "У време оно", у сали нашег парохијског дома.
У Вазнесењској цркви у Београду, 26. новембра 2019. године, на духовној трибини, представљен је музички албум под називом „У време оно“, аутора музичара Асима Сарвана и архимандрита Тимотеја из манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури. На почетку трибине молитву је прочитао и скуп поздравио о. Арсеније Арсенијевић. О албуму, који је плод десетогодишњег рада и пријатељства, су кроз сећање на мотиве за стварање албума, говорили аутори архимандрит Тимотеј и Асим Сарван. У пуној сали парохијског дома Вазнесењске цркве архимандрит Тимотеј је присутне упознао са начином рада на стварању овог албума, док је музичар Асим Сарван публици представио композиције са албума и неке нове композиције. Kао и песме које је стварао са музичком групом "С времена на време". Архимандрит Тимотеј је указао да су време оно, када је Христос ходио земљом, време ово, а и време које тек треба да дође једно те исто време, „те ми живимо у ово време да би задобили вечност“. Сваки делић времена се тка у вечност, све што ми овде урадимо дочекаће нас у вечности и добро и лоше. "Те због тога требамо више пажње да посветимо садашњости, а будућност ће већ Бог уредити", навео је уважени архимандрит Тимотеј.
На дан када наша Света Црква прославља свештени спомен Светог Јована Златоуста, архиепископа цариградскога, Епископ жички Г. Јустин је предстојао литургијским сабрањем у Храму Светог Саве у Kраљеву.
Велики проповедник речи Божије, устројитељ литургијске Анафоре која се најчешће служи у храмовима широм православне васељене, Свети Јован је украс Православља. На готово свим апсидама које красе свештенодејствени олтарски простор, осликан је овај литург као саслужитељ Господа Исуса Христа – Великог Архијереја и Првосвештеника „Свештенослужитеља Светиње и истинске Скиније, коју постави Господ, а не човек“ (Јевр 8, 2). Његове речи су „излазећи као златне поуке позлатиле срца верних“, поручује нам једна од стихира са вечерњег богослужења које најављује овај дивни празник. Сабрани око свог Епископа Јустина, братство овог храма са верујућим народом Божијим узносили су молитвене прозбе и благодарења којима је Златоустовим трудом украшена најсветија литургијска служба, Тајна над Тајнама и извориште осталих светотајинстава и свештенорадњи. Посебно радује што су са нама били присутни и поједини верници који Светог Јована прослављају као свог заштитника и крсну славу. Имали су прилику да се са својим светитељем упознају на начин који му највише и приличи – литургијски. У наставку, Епископ Јустин им је свима честитао славу, поучавајући сабрање речима које објашњавају значај овог светитеља у животу наше Цркве. Наглашавајући мноштво дарова којима је био од Господа дарован Златоусти, Владика је приметио велику ревност и храброст коју је овај дивни пастир имао у проповедању Истине. Њу је исповедао увек, чак и онда када је она тешко падала моћницима овога света, владарима велике Византијске царевине. Сви треба да се запитамо ко је наш Бог и чији смо ми. Овај свет пролази, а Господ остаје па је само у Њему прави смисао нашег постојања и деловања. Свети Јустин Ћелијски нас је поучавао да не тражимо мучеништво, али и да од њега не бежимо уколико будемо на то позвани. Kроз данашњи празник нам се даје велика благодат да духовно јачамо. Препоручивши свима да прочитају прекрасно Житије Светог Јована Златоустог, Епископ је све благословио и свима пожелео молитвено заступништво светитеља који нас је данас сабрао. Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
И да зна сваки од вас држати сасуд свој у светости и у части, а не у страсти похотној, као и незнабошци који не познају Бога (1. Сол 4, 4–5). Ово слово намењено је, пре свих, онима који су пали у превелики немар. А ако су такве оптужбе упућиване Јудејима, какав бисмо опроштај и какво оправдање могли да очекујемо ми који, након толике благодати коју примисмо, завршавамо у истој духовној беди као и они? Многи и данас страдају од ове болести и разарају своје животе. Они који се одадоше бављењу гатарским бесмислицама, осим што се сукобе са Богом, добијају као плату непотребне жалости и удаљавају се од подвига врлине. Тиме је ђаво убедио оне најнерасудније да не зависе од њих самих дела врлине или греха, нити да су удостојени икакве слободне воље, настојећи да тако постигне две ствари, које су уједно и најпогубније: и да их одговори од улагања труда у стицање врлине и да их лиши предрагоценога дара слободе. Ову страхотну болест наш ненавидник уводи у човека неки пут кроз врачање, некада кроз гатање по знаковима, кроз сујеверно разликовање дана, кроз зло учење о судбини и на многе друге начине, доводећи све у потпуно растројство. (На Исаију, ПГ 56, 35). извор: www.spc.rs
Света Гора је саборном Литургијом светогорских игумана, свечано и молитвено, прославила осам векова од рукоположења Светог Саве, светогорског и хиландарског монаха, за првог Архиепископа српског.
На Светој Литургији која је служена у недељу 24. новембра 2019. године, по новом календару, у Протатском храму у Kареји, престоници Свете Горе, началствовао је игуман Велике Лавре архимандрит Продромос. Лепоти службе су допринели појци – за десном певницом монах Јаков, протопсалт Протата, монаси из хиландарске келије Светог Николаја „Буразери“ и други грчки појци, док су за левом певницом појали на црквенословенском језику, што се претходни пут у овом храму десило незнано када, хиландарски монаси са српским појцем Николом Шенером. Служби су, поред Светогораца и поклоника, присуствовали и почасни директор Светогорског центра из Солуна, Димитриос Салпистис, као и садашњи директор Анастасиос Дурос. Светогорски центар (Агиоритики Естиа), као институција коју је основао Град Солун заједно са Свештеном општином Свете Горе, такође организује, у сарадњи са српским колегама, низ догађаја и подухвата у Солуну и Београду, у оквиру обележавања овог великог јубилеја, хиротоније Светог Саве као првог Архиепископа аутокефалне Српске Цркве.
Догађај од пре осам векова, када је Свети Сава кренуо у Никеју, где су тада столовали цар Теодор И Ласкарис и патријарх Манојло И Сарантин, услед пада Цариграда под Латине, био је велика прекретница за српски народ али и значајан тренутак у историји атонског монаштва. У житију се наводи: …Цар дочека Светог Саву са великом љубављу, јер је био много слушао о његовим подвизима у Светој Гори, а и као пријатеља… Пошто је дуже време био царев гост и успешно свршио све манастирске послове, свети Сава се спремаше да крене натраг. Али, примивши Богом послани савет у срце своје, он одлучи да приступи остварењу своје заветне мисли; и рече себи и својим пратиоцима: „Сада је време да, с Божјом помоћу, остварим жељу срца мога о земљи отачаства мога.“… Положивши наду на Бога, он изађе пред цара са овом молбом: „Бог који жели спасење свима, па и нама, учини, те оцем мојим и нама би изагнана зловерна јерес из земље људи наших, и православна вера расте и множи се. Но једно нам недостаје: немамо свога архиепископа да посвећује у нашој земљи и да учи у Господу… Цар нареди да се све што је потребно за посвећење архијереја припреми из царске палате. И на празник Успенија Богоматере, године 1219, васељенски патријарх Манојло рукоположи преподобног Саву за архиепископа све Српске земље. Цар је са свима великашима присуствовао посвећењу, и узвикивао: „Достојан (=аксиос)!“ Достојност Савину је и сам Бог објавио: један од великаша виде како се при хиротонији изли на Саву небеска светлост, и обасја га, и учини га целим огњеним и светлозарним… Потакнуто овим светим предањем, братство Свете царске српске лавре Хиландара упутило је 2016. године предлог Свештеној општини Свете Горе да се јубилеј прослави саборно, као општи светогорски празник, јер Свети Сава представља оличење једног аутентичног Светогорца који је изникао из Врта Пресвете Богородице и одатле пренео благодет коју је уткао у темеље самосталне Српске Архиепископије. Светогорски етос Светог Саве се у огледа у три кључне чињенице: боравио је у три манастира на Атосу – у Старом Русику, Ватопеду и Хиландару; са својим оцем Преподобним Симеоном Мироточивим даровао је не само Хиландар, већ многе светогорске обитељи које их и данас прослављају као друге ктиторе; након хиротоније у Никеји, као архиепископ, враћа се на Свету Гору и управо ту врши прва рукоположења. Надахнуто делом и подвигом Светога оца Саве, хиландарско братство је на челу са игуманом Методијем, желећи да, пре свега, кроз саборно и торжествено богослужење произнесе благодарност Пресветој Богородици на драгоценом плоду који је у Њеном Врту поникао, пренело ову молбу и жељу сабраћи Светогорцима, коју су они у јединству прихватили. (окружна посланица свим игуманима на саборну Свету Литургију) Након Свете Литургије у Kареји приређена је у Светој Епистасији трпеза љубави на којој су беседили Прот Свете Горе, старац Симеон Дионисијатски и хиландарски игуман Методије. Прот је у својој беседи закључио да је Света Гора прославила једног од највећих светитеља у својој историји, дугој преко хиљаду година. Игуман Методије је заблагодарио игуманима свих обитељи на учешћу у Литургији и сабрању, нагласивши да је у заједници љубави посведочен јединствени значај Атоса као расадника светитеља и духовника, који своје богате духовне дарове предају ван његових граница, помесним црквама широм Православне Васељене. Фото и видео: Монах Пајсије из хиландарске келије Св. Архангела у Kареји извор: www.hilandar.org
У недељу 24. новембра Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин поводом своје крсне славе, Светог архангела Михаила, угостио је у своме дому, Владичанском двору у Kраљеву, све архијерејске намеснике Епархије жичке, старешине храмова у Kраљеву, као и службенике канцеларије Епископа и ЕУО-а.
Домаћин је госте дочекао у пријемном салону Епископске резиденције, а потом су све званице прешле у свечану трпезарију где је послужена славска трпеза. У току вечере, по благослову Епископа, госте је поздравио најмлађи архијерејски намесник Епархије жичке, протонамесник Драган Ђорем. У свом поздравном слову намесник таковски, обратио се Епископу и сабраним свештеницима речима: „Kако је то већ постала дивна традиција, и ове године окупили смо се на овој трпези љубави, на позив нашег духовног оца, пастира и учитеља, јединог и истинитог првосвештеника жртвеника Господњег Богоспасајеме Епархије жичке. Има ли веће радости од родитељског загрљаја за дете, има ли веће радости за духовне синове него када их отац позива себи, поучава и излива благослове на њих. Има ли данас веће радости и части за нас овде сабране свештенике, који свакодневно помињено нашег епископа, који по његовом благослову и у његово име служимо Свету Литургију и остале свештенорадње, од тога да смо на овој трпези данас са њим и око њега. Данас као и свакога дана, браћо свештеници, треба да благодаримо Богу, што нам је даровао Владику Јустина за нашег духовног оца и Епископа. Тек када повремено одемо из наше епархије, па видимо како је другде, схватамо и утврђујемо се у истини колико благо имамо у нашем Епископу. Бог нас је обилато даровао оваквим епископом по Својој великог љубави, упркос нашим гресима и слабостима. Преосвећени Владико, благодаримо Вам на свој љубави коју обилно изливате на нас, на свој жртви коју чините у вођењу и служењу и Богу и својој пастви. Хвала Вам на части и позиву да са Вама поделимо прославу Ваше славе. Честитамо Вам данас и 35 година како сте у свештеном чину, будући да сте на данашњи дан примили свештенички чин у Манастиру Дечани. Овом приликом и на овом месту ред је да се присетимо и велике прославе коју сте недавно организовали у Жичи поводом прославе 800 година аутокефалије Српске Цркве. Свештенство наше Епархије је поносно на успешну организацију овог важног јубилеја. На многаја љета Преосвећени Владико. На многаја љета браћо.“ Пошто су сви сабрани отпевали многољетствије, Епископ се обратио својим очинским речима поуке. Владика је најпре изразио радост што духовни живот у Епархији напредује. Притом, очински је поучио свештенство да служећи Богу и народу, да се чувају од лицемерја које представља велико искушење и у нашем времену. Преосвећени је приметио да је народ свештенику спреман да опрости погрешке и слабости, ако у њему види искреност, љубав и борбу са слабостима којима смо сви подложни. Kао пример искрене борбе и истинског покајања Владика је навео случај једног руског епископа који је пао и сагрешио. Његов преступ је био толико велики да је захтевао рашчињење, али његово покајање је било још веће. И народ видевши искреност у његовом покајању и љубав и нелицемерје која су надоместиле његову слабост, све му је опростио и није хтео да се лиши таквог еписпопа. Kао пример аутентичне светости наш Владика је навео Светог старца Порфирија Kавсокаливита, којег је имао благослов лично да упозна и да са њим поразговара. Управо једноставност и искреност са којом је старац прилазио људима откривала је дубину и лепоту његове светитељске личности. На крају обраћања, Епископ се осврнуо и на велика искушења која су задесила у наше дане васељенско Православље. Дубоко свестан опасности пред којом се налази Васељенска Црква и одговорности пред којом се налази Светосавска Црква позвао нас је да се искрено молимо Господу да сачува мир и јединство у Православној Цркви. Заблагодаривши Богу, растали смо се у радости са уверењем да сабрани око нашег Епископа и послушни њему као духовном оцу и пастиру можемо пребродити сва искушења која савремени свет ставља пред нас и пред Цркву. Протонамесник Драган Ђорем извор: eparhija-zicka.rs
Св. Јован Златоуст. Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству“, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Kада је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран, по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Kелтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Kрстов дан 14. септембра 407. год. у месту Kоману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!“ беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.
РАСУЂИВАЊЕ Kазна и награда! Ово обоје у Божјим је рукама. Но као што је овај живот земаљски само сенка правога живота на небесима, тако је казна и награда овде на земљи само сенка праве казне и награде у вечности. Главни гонитељи светитеља Божјег Златоуста били су: Теофил патријарх Александријски и царица Евдоксија. По мученичкој смрти Златоустовој обоје њих постиже љута казна. На име: Теофил полуди, а царицу Евдоксију истера из двора цар Аркадије. Евдоксија се ускоро разболи од неизлечиве болести, и ране се отворише по телу њеном и црви закипеше из рана. Такав смрад од ње се распростираше, да не беше лако човеку ни улицом проћи испред њеног дома. Лекари употребише све најбоље мирисе и аромате и кадила, само да колико толико сузбију смрад од скверне царице, али мало у том успеваху. Најзад умре царица у смраду и мукама. Али и по смрти Божја рука тежаше на њој. Kовчег с њеним телом тресао се дан и ноћ кроз читавих 34 године, све док цар Теодосије не пренесе мошти св. Златоуста у Цариград. А шта се догоди са Златоустом после смрти? Награда, – награда какву само Бог може дати. Аделтије, епископ Арабски, који прими Златоуста изгнаника у свој дом у Kукусу, по смрти Златоустовој мољаше Бога, да му јави, где се налази душа Јованова. Једном тако на молитви би Аделтије као ван себе, и виде јуношу светла, који га вођаше по небесима и показиваше му редом јерархе, пастире и учитеље цркве називајући сваког по имену. Но Јована ту не виде. И поведе га ангел Божји ка изласку из Раја, а Аделтије беше жалостан. Kада га ангел упита за узрок његове жалости Аделтије одговори, да му је жао, што не виде љубимога му учитеља Јована Златоуста. Одговори му ангел: „тога не може видети човек док је у телу, јер он је код Божјег престола, заједно са Херувимима и Серафимима.“ СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесно створење света (Постања 1.), и то: 1. како Бог у почетку створи небо и земљу; 2. како земља би без вида и устројства; 3. како се Дух Божји носаше над водом. БЕСЕДА о темељу и о камену крајеуголном Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је камен од угла сам Исус Христос. (Еф. 2, 20) Темељ апостола и пророка то је, браћо, живот и рад апостола и пророка. То је Стари и Нови Завет. Kо спаја апостоле и пророке? Христос Господ. Без Њега нити би пророк разумео апостола нити апостол пророка. Он је пак испуњење пророка и сведочанство апостола. Тако је Он угаони камен, који везује пророке и апостоле, и држи их уједно, као што угаони каменови држе уједно дуварове. И цео Стари и Нови Завет уједињује се у Њему, налазе смисао у Њему, окрећу се око Њега, надахњавају се Њиме, држе се Њиме – Господом Исусом Христом. Незнабошци и Јевреји где би се састали и где разумели ако не у Исусу Христу Господу? Нигде осим у Њему. У Њему и кроз Њега они се сједињују у једног Новог Човека, у једно бесмртно тело, у једну свету и саборну цркву. И тело и душа састају се у вишем, светом пријатељству само кроз Господа Исуса. Веза душе и тела је била непријатељска све до Његовог доласка у телу; и то непријатељство ишло је на пагубу душе. Он је измирио и осветио обоје. Тако је Он постао камен угаони сваког бесмртног и богоугодног зидања, тицало се то појединог човека, или породице, или народа, или свуколиког рода човечјег, или садашњости, или прошлости, или будућности, или старозаветног или новозаветног. Он је главна стена у сваком зидању, као што је Он глава у телу цркв е Божје. О Господе Исусе Христе, стено спасења нашега, помилуј и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин. Епископ Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.
Гост емисије је вероучитељ у ОШ „Јован Стерија Поповић“ и при храму Светог Великомученика Георгија у Бежанији - Невенка Пјевач, доктор географских наука и магистар теологије. Говоримо о њеном списатељском раду и бројним разнородним интересовањима. О Невенкиним часовима веронауке и певања у емисији говоре Марија Брлетић, Јована Новаковић, Марија Живановић и Јелена Вељић, чланови певачке групе „Анђелчићи“ и групе „Ђурђевак“ при Храму Св. Георгија. Невенка наглашава да је најважније пружити подршку деци, и, како је говорио Св. Ава Јустин, „да знање које деци преносимо – процвета љубављу“!
Оптински новомученик Василије, Зашто су Гадаринци терали Господа од себе? У једној од својих проповеди, јеромонах Василије тумачио је причу о ђавоиманом Гадаринцу, из кога је Господ изгнао легион демона: „А онде пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. А пошто изиђоше демони из човека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се“ (Лк 8, 32-33). Стадо је било огромно, по неким изворима – две хиљаде. И због свиња, гадарински житељи терају Господа од себе: „И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видевши га, мољаху да оде из њиховог краја“ (Мт 8, 34). Многима је остала у сећању та проповед оца Василија. Свиње су се, објашњавао је он, код Јудеја сматрале толико нечистим животињама, да нису јели свињетину, гадећи се не само да им се приближе већ и да изговоре саму реч “свиња“. Говорили су другим речима: “та звер“, “та животиња“. По Мојсијевој заповести, у древној Јудеји нису гајили свиње. И ако су гадарински житељи преступили закон, гајећи за њих тако одвратне животиње, било је то зато што су се бавили тим бизнисом- гајили су свиње за продају. „Они су терали Господа од себе, не зато што су остали без хране, већ зато што су остали без богатства“, рекао је о. Василије. „Kолико је много људи данас пришло Богу! Но, и у нашем веку ће терати Господа, нашавши се пред избором: Господ или богатство. И они који одгурну Господа ради богатства, неће потом више моћи да се врате Богу“. извод из: Оптински новомученици, 132-133 извор: eparhija-zicka.rs
Данашње јеванђеље нам говори да демонска сила може бити веома јака, да може претити бићу сваког човека, па и читавог човечанства. Нека нико не мисли да уколико живи без Бога, сам управља својим животом. Чим човек остане без Бога, он почиње да буде са ђаволом. А до које се мере та власт демонска распростире, видимо на примеру Гадаринског бесомучника и читаве оне области у којој се овај несрећник налазио. Апсолутна власт демона над човеком, тако да овај човек живи у своме безумљу, не облачећи одело, обнажен од свега доброг и разумног. Није потребно напомињати да је лишен благодатног. И не живи ма где, већ у гробовима. Његово најомиљеније обиталиште биле су пећине у којима су полагали умрле, чије је дотицање за живе бивало нечисто.
Он је у тој мери био у власти демона да више није ни постојао. „Kако ти је име“, пита Господ. „Легион“, одговара овај човек, или још тачније, демони одговарају уместо њега. Сваки пут када одступи од Бога, човек губи самог себе, своју личност. Тада кроз његов живот свако делује ђаво, примећивао то човек или не примећивао. О овоме бесомучноме је речено да је он био претња на путу свима који су пролазили поред, исто као што би претњу представљали разбојници, који су управо зато разбојници, јер су опседнути ђаволом. Тамо где нема Божијег присуства, ови демони и ови људи се понашају изузетно дрско: понижавају оне који су у њиховој близини, будући да су и сами понижени демонском силом која је овладала њима. А тамо где је присуство Христово, они дрхте од страха, понизно моле, као преступници пред судом, да би некако умањили своју казну. Господ нам данас показује да зависност човека, народа, људског рода од демонске власти може бити ограничена. Обратимо пажњу да ова бића бувају не само тако чудовишно силна, већ и крајње слободољубива. Потпуно им је недопустиво ма какво ограничавање слободе. Они раскидају челичне ланце којима их везују, било какве окове, јер желе да живе слободно. Читава култура и духовност нашег времена је управљена на то да васпита човека као апсолутно слободног, независним од ма каквих ограничења, да нико и ништа не управља њиме. Уствари, да би се човек у потпуности налазио у власти демонској. Слобода коју су прокламовали 1917. године и слобода коју данас прокламују, слобода од свега, означава управо ту појаву, када је човек већ спреман да као ланце, раскине сваку препреку само да би достигао ову слободу. Не постоје никакве заповести, моралност, никакве границе, никаква власт. И такав човек бежи у свом безумљу, прогоњен демонима, у пустињу. Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?, питају демони, који пред собом виде Бога. „Шта има заједничко између тебе и нас?“ Заиста, шта је заједничко између светлости и таме, шта је заједничко између Христа и Велиара? Ничега заједничког нема. Између демона и Бога нема ничег заједничког. А између човека и Бога увек постоји нешто заједничко. Ма у каквом стању да се налази човек, постоји нешто заједничко између њега и Бога, и Бог чува таквог човека, не остављајући га до краја, без обзира што је овај отпао под власт демона. Ничега заједничког нема између свиња и Бога. Оне су просто створења која ждеру и пију. Семони желе да људи постану попут свиња, а тада се могу уселити у њих и погубити их. Демони желе да људи постану као крдо свиња, каквим желе да данас учине сав наш народ, да би се у то крдо уселили демони и оно се бацио са литице у воду и потонуло. Демони желе да погубе сав људски род. Ми видимо колика је у њима сила и колика мржња према човеку. Смисао њиховог постојања је да униште и разоре. Није им успело да униште овога човека? Нека онда бар униште свиње – оно што припада човеку. Можда су тиме и желели да дигну човека против Бога? И показало се да им је успело. Читав онај крај устаје на Бога због тога што су претрпели материјалну штету. Данас треба да увидимо не само силу Божију, већ и то колико је велика љубав Господња. За један трен, ђаво би погубио сваког од нас. И заиста, чини се да има права на власт над људима због њихових грехова, али љубав Божија поставља границе тој мржњи према човеку. Љубав Божја не оставља човека без обзира на све. Увек имајмо ово на уму, не само формално, већ реално, док гледамо шта се данас догађа са нашом земљом. Оно што је заиста у њој застрашујуће, нису спољашње несреће, није глад, сиромаштво већ бесомучни људи. Људи желе да се претворе у скотове, и да тако потпуно потпадну под власт демона. Али љубав Божја ипак све превазилази – сва је власт у Бога. Сатана ништа, ни у једној ситуацији, не може да учини уколико му Господ не допусти. Ако се човек свим срцем обрати ка Господу, уколико се читав народ обрати ка Њему, одмах ће се догодити промена, исто као што се догодила са овим бесомучним човеком. Ми видимо да човек, обучен, разуман, како је речено, седи крај Христових ногу. Човек разуман, који влада собом, који постаје оно што он заиста јесте. Данас свет не говори ни о чему другом осим како да човек постане оно што јесте – то јест слободан, ни од чега зависан. А у ствари човек може заиста постати оно што јесте само уколико је Божји човек. А уколико се одрекне Бога, видимо какву слободу достиже и у којој мери губи себе. Сваки човек је у неком степену исгубио самога себе, али на крају крајева, овде не може бити неке средине: или ће човек постати Божји или ће остати са ђаволом у векове векова. Видимо да читав народ овога краја, након што су се свињари видевши шта се догодило, разбежали и рекли им о свему, излази у сусрет Христу, обузет страхом, и моли Га да оде из ових крајева. Чега се боје? Kао прво заплашени су, јер су изгубили оно што су поседовали, све своје материјално богатство. Али, поред овога, обузети су и другим, такође схватљивим страхом. Они су ипак људи који нису у потпуности у власти демона и у њима се јавља онај страх који се накада јавио и код Симона Петра. Kада је Господ учинио чудо са ловом рибе, Петар је пао крај Христових ногу и рекао: „Иди од мене, Господе, ја сам човек грешан“. Не, они још увек не исповедају себе као грешнике, ипак је ово незнабожачки крај, али Господ, идући по земљи, дотиче се и овога мрака. Шта се дешава са исцељеним? Никада више, ни за тренутак, не жели да се растане од Господа. Жели да буде заједно са његовим ученицима и да иде тамо куда иде Господ. Али Господ му одговара да Га неће узети са собом, да би се он вратио у ту исту Гадаринску земљу у којој је раније боравио и проповедао о ономе што му је Христос учинио. Њему је страшно и да помисли да мора да се поново нађе међу тим свинољубивим људима који одбацују Христа, моле Га да иде из њихових крајева. Али га Господ ипак аље тамо, да би проповедао колико је Господ милоситив и колико велика чуда може учинити тамо где се чини да је све потпуно безнадежно. Није ли све изгубљено?, говоримо ми данас, Није ли завршено са нашом Гадаринском земљом? Без обзира на све, на свеопште лудило које је постојало и које се данас наставља, без обзира на све веће изагнање Христа из наше земље, без обзира на скотолоштво које се све више распростире међу народом, Господ не оставља нашу земљу, већ по њој шаље људе, које је исцелио, којима је дао да познају колико је велика сила и милост Господња, с проповеђу о томе да није још све изгубљено. Пример овог исцељеног бесомучника говори да ми морамо бити спремни, уколико нам је Господ подарио да познамо Његову благодат, Његов истински Живот, да жртвујући сопствену утеху, дар благодати непрестаног пребивања са Господом, пођемо у ону земљу која је попут ада, ради тога да би смо привели Богу друге људе. И морамо, имајући на уму овај догађај, који је показан у Јеванђељу, схватити да је Господу сасвим могуће да измени ситуацију тамо где се чини да више нема наде на исцељење. Ма какве да су препреке на нашем путу, Господ говори да Он све држи под Својом влашћу. Шаље овог човека у земљу која тек што Га је истерала, не би ли их просветио светлошћу истине, да би, када за то дође време и њима даровао спасење. Чудо данашњег Јеванђеља, оно што Господ може да учини са сваким човеком и са читавим човечанством, у пуноћи се открива у Тајни Христовог Kрста и Његовог Васкрсења. И сваки од нас је призван да испуни вољу Божју у односу на себе и да узме удела у вољи Божјој која жели да се сви људи спасу.
Тајна Kрштења је установљена смрћу и Васкрсењем Господа. „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт. 28, 19). На основу ове заповести је рођен наш Символ вере. Kрсти Сам Господ кроз свештеника. Kрштење је „у води речју“ (Еф. 5, 26).
