Одломак из књиге „Беседе на Радију Слобода“, други том
Који је васкрсао у трећи дан
После крста, после силаска у смрт – васкрсење из мртвих. Ово је основна, главна, одлучујућа тврдња Симбола вере, тврдња у којој је изражена сама срж хришћанства. Уистину, „ако Христос није васкрсао узалуд је вера ваша“ (уп. 1Кор 15, 14). Ово су речи апостола Павла које за хришћанство остају темељне до дана данашњег. Хришћанство је надасве вера у то да Христос није остао у гробу, да је из смрти засијао живот и да је у Христовом васкрсењу из мртвих апсолутни, свеобухватни закон умирања и смрти, који не трпи изузетке, изнутра подривен и савладан.
Христово васкрсење је, понављам, сама срж хришћанске вере, хришћанске благовести. Па ипак, ма како то чудно звучало, у данашњем реалном животу хришћанства и хришћана та вера
заузима мало места, некако је замагљена, и савремен и хришћанин, ни сам то не знајући, не
да је не прихвата, него је некако заобилази, не живи њоме онако како су живели први хришћани.
Да, ако иде у цркву, он, наравно, слуша тријумфалне речи које одјекују у хришћанском богослужењу: „смрћу смрт уништи“, „победа прождре смрт“, „живот царује“, „ниједног мртвог у гробу“. Али упитајте га шта он заиста мисли о смрти, и често, авај, сувише често добићете нејасан одговор, какав је постојао и пре хришћанства – да је душа бесмртна и да она наставља
да живи у некаквом загробном свету. И то још у најбољем случају... У горем случају наићи ћете, напросто, на изгубљеност, незнање: „Право да вам кажем, ја о томе никад нисам озбиљно размишљао“. А „о томе“ је апсолутно неопходно размишљати јер – понављам – на вери или неверовању, не просто у „бесмртност душе“, него управо у васкрсење – у васкрсење Христо-
во и, на крају времена, наше „свеопште васкрсење“ – на тој вери се држи читаво хришћанство. Ако Христос није васкрсао, онда је Јеванђеље превара најстрашнија од свих превара. Ако је Христос васкрсао, онда се радикално мењају и, напросто, отпадају сва наша претхришћанска схватања и веровања у „бесмртност душе“, а питање смрти се у целини поставља у потпуно другачијем, радикално другачијем светлу. Јер васкрсење, пре свега, подразумева такав однос према смрти, такво разумевање смрти које се најтемељније разликује од уобичајених религијских схватања смрти, разумевање које је, у извесном смислу, управо супротно од њих.
 |
| Манастир Вазнесење |
Треба јасно рећи да класично веровање у бесмртност душе искључује веру у васкрсење, јер васкрсење се – и ту је корен свега – односи не само на душу, него и на тело. Најпростије читање Јеванђеља не оставља у том погледу места ни за какву сумњу. Када су угледали васкрслога Христа апостоли су, како каже Јеванђеље, мислили да виде приказу, привиђење. На првом месту, васкрсли Христос им показује и даје да осете реалност његовог тела. Он узима храну и једе пред њима.
Сумњичавом Томи заповеда да додирне његово тело, да се прстима увери у васкрсење. А када су апостоли поверовали, онда управо објава васкрсења, његове реалности, његове „телесности“, постаје главни садржај, сила и радост њихове проповеди. Главна света тајна
Цркве постаје причешће хлебом и вином као телом и крвљу васкрслога Господа – чин којим они, како вели апостол Павле, „смрт Господњу објављују, васкрсење његово исповедају“ (уп. 1Кор 11, 26).
Они који се обраћају у хришћанство не обраћају се некаквим идејама и принципима, него примају ту веру у васкрсење, то искуство, то познавање васкрслог Учитеља. Заједно са том вером они примају и веру у свеопште васкрсење, а то значи у превазилажење, разорење, уништење смрти као у коначни циљ света.
Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26) – кличе у духовном усхићењу апостол Павле. И сваке васкршње ноћи ми кличемо: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? (...) Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Васкрсе Христос, и живот царује!“ Тако прихватање или неприхватање Христа и хришћанства, у суштини, јесте прихватање или неприхватање вере у Христово васкрсење, а то значи, ако прибегнемо језику религијских појмова, у поновно сједињење његове душе и тела, чије раздвајање, чији распад и јесте смрт. Не морамо да говоримо о онима који Христово васкрсење одбацују из простог разлога што одбацују и само Божије постојање, тј. о људима који су (или који мисле да су) убеђени атеисти, безбожници. Када је реч о њима, расправа се – јасна је ствар – одвија у сасвим другој равни. Много је важнија та необична „замагљеност“ вере у васкрсење о којој сам управо говорио, њена замагљеност код самих верника, самих хришћана, који на неки чудан начин спајају радосно празновање Васкрса и фактичко, често подсвесно одбацивање васкрсења Христовог. У историјском хришћанству догодио се, да тако кажемо, повратак на претхришћанско разумевање смрти, које се састоји, на првом месту, у њеном прихватању као закона природе, тј. као феномена који је својствен самој природи, и с којим се, стога, ма како смрт била страшна, треба „помирити“, који треба прихватити. И заиста, све нехришћанске, све природне религије, све филозофије се, у суштини, једино тиме и баве што нас мире са смрћу, што се упињу да нам укажу на почетак бесмртног живота, бесмртне душе, у неком тамо другом, загробном свету. И, наравно, ако је смрт – како, на пример, учи Платон, а за њим безброј његових следбеника – жељено ослобођење душе од тела, онда вера у васкрсење тела не само што је непотребна и нејасна, него је, напросто, лажна и неистинита.
Према томе, да бисмо осетили смисао хришћанске вере у васкрсење, морамо поћи не од
самог васкрсења, него од тела и смрти, од њиховог хришћанског схватања. Управо ту је корен недоумице, која је присутна чак и унутар самог хришћанства.
Радост првих хришћана
У прошлој беседи сам говорио да је главна, централна тврдња симбола вере о Христу – „и који је васкрсао у трећи дан“ – у стварности замагљена и бледа чак и у религијској, хришћанској свести. Да појасним ово. Религијска свест доживљава Христово васкрсење пре свега као чудо, што оно, наравно,и јесте. Али то чудо, чудо над чудима, за нас, обрни-окрени, остаје нешто јединствено, нешто што се односи само на Христа. А будући да Христа посматрамо као Бога, онда то чудо у извесном смислу чак и престаје да буде чудо. Бог је свемоћан, Богу је све могуће, тако да, независно од значења Христове смрти, божанска сила и власт му, наравно, није дала да остане у гробу.
Међутим, у томе и јесте ствар што се све ово само донекле поклапа са првобитним хришћанским доживљајем васкрсења Христовог. Радост раног хришћанства, радост која и данас живи у Цркви, њеном богослужењу, њеним химнама и молитвама, а нарочито у јединственом празнику Васкрсења, не раздваја Христово васкрсење од свеопштег васкрсења,
тј. васкрсења свих људи које је Христовим васкрсењем започето. Када недељу дана уочи Васкрса празнује васкрсење Христовог пријатеља Лазара, Црква свечано изјављује да ово чудо представља потврду свеопштег васкрсења.
Али у свести верника ови нераздвојни елементи вере – вера у васкрсење Христово и вера у њиме започето свеопште васкрсење – као да су се раздвојили. Остала је нетакнута вера у Христово устајање из мртвих, у његово васкрсење у телу, након ког Христос позива неверног Тому да дотакне његово васкрсло тело: „Стави прсте твоје у ране моје, и не буди неверан него веран“ (уп. Јн 20, 27). Међутим, када је реч о човековој посмртној судбини у такозваном „загробном“ свету, она је постепено престала да се доживљава у светлу васкрсења Христовог и у вези са њиме. За Христа тврдимо да је васкрсао, али за себе кажемо да верујемо у бесмртност душе, у коју су давно пре Христа веровали и Грци, и Јевреји, у коју до дана данашњег верују
све религије без изузетка, и за коју васкрсење Христово није чак ни потребно.
У чему је узрок овог чудног раздвајања? На ово питање сам већ одговарао, али данас желим да детаљније образложим свој одговор. Узрок споменутог раздвајања је у нашем схватању смрти, боље рећи, у другачијем схватању смрти као раздвајања душе од тела. Целокупна претхришћанска и нехришћанска религиозност сматра да је то раздвајање не само, да тако кажемо, „природно“, него и пожељно, јер то је ослобођење душе од тела, а тело души смета да буде духовна, небеска, чиста и блажена. Будући да у људском искуству зло, болести, патње и страдања потичу од тела, онда је, по природи ствари, смисао и циљ религијског живота ослобођење душе од тела, од тамнице тела, ослобођење које постаје потпуно управо у смрти.
Треба, међутим, најодлучније могуће нагласити да овакво схватање смрти није хришћанско, штавише, да је овакво схватање са хришћанством неспојиво и њему директно противречно. Хришћанство тврди и учи да раздвајање душе и тела које зовемо смрт јесте зло. То је нешто што Бог није створио, то је нешто што је ушло у свет као последица ремећења његове замисли, његове воље о свету и човеку, то је управо оно што је Христос дошао да укине. Али да бисмо, не толико разумели, колико осетили хришћански однос према смрти, рецимо макар неколико речи о Божијој замисли која нам је откривена у Светом писму, а у пуноћи јављена у Христу,
у његовој смрти и васкрсењу.
Укратко и поједностављено, Божија замисао о свету и човеку може се описати на следећи начин: Бог је човека створио као биће које се састоји од душе и тела, тј. које је у исто време духовно и материјално. Човек, онакав каквим га је створио Бог, јесте тело са душом и дух у телу, и зато било које њихово раздвајање, не само коначно, у смрти, него и пре смрти, било које
нарушавање њиховог јединства јесте зло, духовна катастрофа. Отуд и наша вера у спасење света кроз Божије оваплоћење, тј. узимање тела, и то не привидног, него тела у пуном смислу речи – тела којем је потребна храна, које се умара, пати, итд. Раздвајањем, дакле, душе и тела у смрти завршава се оно што се у Светом писму назива „живот“, а што се састоји у одушевљености тела и оваплоћености духа. Не, не ишчезава човек у смрти занавек (јер смрти није дато да уништи нешто што је Бог позвао из небића у биће), већ одлази у таму беживотности, предаје се, како каже апостол Павле, распаду и трулежи (в. Гал 6, 8).
Овде желим још једном да нагласим: Бог није створио свет да буде раздвојен, да се преда распаду и трулежи. Зато Свето писмо објављује: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26).
Васкрсење је враћање света у његову првобитну лепоту и целовитост, потпуно одуховљење материје и потпуно оваплоћење духа у творевини Божијој.Свет је човеку дат као његов живот, и зато га, по хришћанском учењу, Бог неће уништити, него ће га преобразити у ново небо и нову земљу, у духовно тело, у храм Божијег присуства и Божије славе. То уништење, то истребљење смрти о којем говори апостол почело је када је Син Божији вољно, из бесмртне
љубави према нама, сишао у смрт, у њену таму, очај и ужас и испунио их својом светлошћу и љубављу.
Управо зато на Васкрс певамо не само: „Христос васкрсе из мртвих“, него и: „смрћу смрт уништи“. Из мртвих је васкрсао само он, али тиме је разрушио нашу смрт, њену власт, њену безнадежност и коначност. Не, не обећава нама Христос нирвану нити некакав магловити „загробни живот“, него васкрсење живота, ново небо и нову земљу, радост свеопштег васкрсења: „Васкрснуће мртви, и устаће они у гробовима, и сви рођени на земљи обрадоваће се“.„Васкрсе Христос, и живот живи!“.
Ето то је смисао, то је бескрајна радост ове уистину главне, уистину средишње тврдње Симбола вере – „и који је васкрсао у трећи дан по Писму“. „По писму“, тј. према оној замисли света и човека, душе и тела, духа и материје, живота и смрти, која нам је откривена у Светом писму. Ту је сва вера, сва љубав, сва нада хришћанства. И управо зато, „ако Христос
није васкрсао“, како каже апостол Павле, „узалуд је вера наша“ (уп. 1Кор 15, 17).
Који се вазнео на небеса
„И који се вазнео на небеса“ – наставља Симбол вере након исповедања Христовог васкрсења из мртвих – „и сео с десне стране Оца“. Наше следеће питање, према томе, гласи: шта у данашње време изражавају, на шта позивају ове речи, ова тврдња да се Христос вазнео на небо? У својим беседама више пута сам говорио о хришћанском схватању неба. Говорио сам зато што непријатељи религије злоупотребљавају ову реч када тврде да је хришћанство, наводно, задржало „примитивно“, „преднаучно“ схватање неба као некаквог физичког места у васељени на ком се налази Бог.
Отуд и стара добра опаска првог космонаута који је, ето, био на небу, а никаквог Бога тамо није видео. Ово древно веровање, међутим, нема ничег заједничког са хришћанским схватањем и виђењем неба. Да, наравно, хришћански израз „небо“ потиче из просторно-натуралистичке симболике својствене свим културама, и у том смислу га можемо посматрати слично као наше
изразе „висок – низак“, „широк – узак“, итд. Јер када кажемо да је један поступак „висок“ а други „низак“, свима је јасно да није реч о простору, него о духовно-моралном вредновању поступка, као што тврдња да је човек „широк“ или „узак“ нема никакве везе са његовом телесном грађом.
Исто тако, реч „небо“ на језицима скоро свих народа, поред натуралистичког, увек је имала и духовно-симболички смисао, и у том смислу означавала све оно чисто, узвишено, па и онострано. Да, сходно својим схватањима о свету и космосу, антички човек је ту симболику често доживљавао буквално. Првобитна космологија је делила васељену на три, да тако
кажемо, спрата – небо, земљу и подземље. Све што је добро и светло смештала је на небо, све зло и страшно у подземље. Али да хришћанство нема никакве везе са оваквом космологијом сведочи позив апостола Павла да размишљамо о небеском, а не о земаљском (в. Кол 3, 2), или радосни усклик светог Јована Златоустог: „Зашто би мене интересовало небо, кад ја и сâм постајем небо?“ Према томе, било какав покушај да се на основу израза „небо“ хришћани оптуже за ненаучност, примитивизам, глупост и сујеверје, не само што прибегава неодговарајућим средствима, него је, напросто, непоштен.
С друге стране, не може бити никакве сумње да је у хришћанској вери овај израз заиста од кључног значаја. Већ у библијској причи о стварању свет се описује као небо и земља: У почетку – овако почиње Библија – створи Бог небо и земљу (Пост 1, 1). Небо, дакле, није
нешто онострано, оно није „други свет“ – оно је духовна, вертикална димензија овог света, читаве творевине.
Небо – то је све оно у свету што је узвишено, чисто, духовно. Небо – то је оно у човеку што хришћанство назива „дух“, „душа“. Неверници материјалисти поричу и само постојање реалности духовног, узвишеног и светог. По њима се све на свету може објаснити одоздо, на основу материје, на основу њених чисто физичких закона. За хришћане се, пак, живот и смисао живота не мере земљом (материјом) него небом. Не спознаје се небо земљом него земља и земаљско небом.
А носилац неба у свету је човек. Човек је створен по слици и прилици Божијој. Човеку је дат ум и самим тим моћ спознаје, дата му је савест и самим тим способност да препознаје добро, дат му је дух и самим тим могућност да сагледа лепоту и савршенство. Али у својој слободи човек може да отпадне од оног небеског у себи, може да пожели живот само у оквирима
земаљског или, сликовито речено, спуштених очију (а то значи спуштеног духовног погледа, спуштеног срца). И управо је то оно што хришћанство назива грехом и падом, верујући и тврдећи да је Христос дошао да нас спаси управо од тог греха, од тог пада, од те раздвојености од неба.
Својим доласком у свет, својим очовечењем, Христос је поново показао небо на земљи, показао живот устремљен нагоре, ка Богу, ка узвишеном и истинитом, добром, чистом и лепом – ка свему ономе од чега се човек одвојио када је свој живот редуковао, свео на земљу и земаљско. Христос нам је открио, даровао небо, у себи самоме показао нам је смисао живота као устајања, усхођења, узношења, и не само земљу, него чак и смрт или, говорећи језиком
првобитних симбола, подземље испунио небеском силом и правдом, божанским савршенством неба. Јер Христос је сишао на земљу, сишао у смрт, а са Христом је и у живот и у смрт поново ушло небо, отворен је пут за победу над свим оним што је искључиво земља, искључиво земаљско, а чија је коначна судбина тама и смрт. Након што је све то учинио, Христос се вазнео на небо, што за хришћане значи да је у Христу човек узнет на небо, уведен у небеску правду, дакле враћен Богу, познању Бога и једином истинском, те стога вечном животу.
Сваки пут када исповедамо своју веру у онога „који се вазнео на небеса“, ми говоримо не само о Христу, него и о нама самима. Ако верујемо у Христа, ако га љубимо, онда смо и ми на небу или је, у сваком случају, ка небу, ка Богу устремљена наша вера, наш дух, наша љубав.
Ми небо препознајемо као наш истински живот, и у том препознавању радошћу и смислом испуњава се и наш овоземаљски живот, који у Христу постаје усхођење и узношење.
Са руског превели Иван С. Недић и Јелена Недић
Нема коментара:
Постави коментар