Лакићевићи и Радовићи су најближи род. Kада је владика Амфилохије дошао на Цетиње као митрополит, његовом претходнику Митрополиту Данилу већ су били отели и срушили једну светињу. Била је то ловћенска светиња, на највишој надморској и духовној висини. Подигао ју је највећи песник који је у њој и почивао, а посветио је своме стрицу и претходнику, цетињском светитељу Петру Првом Петровићу Његошу. Није то била једина светиња која је тада била угрожена, на удару су биле многе светиње, поготову оне нематеријалне: вера, језик, име, дакле постојање. Kао да је Митрополит Амфилохије дошао у Црну Гору да сачува те светиње и то постојање. После много година школовања, странствовања и одсуства, кад је дошао у Црну Гору Митрополит Амфилохије био је немало изненађен. Није то била она Црна Гора његовог детињства, његовог завичаја, његовог породичног васпитања. Црна Гора коју је он као дечак понео у свет била је херојска земља сва од народног предања, јуначке поезије, примјера чојства и јунаштва, са Горским вијенцем око главе. Црна Гора коју је он затекао била је умногоме разорена, духовно опустошена, умногоме безбожна, братоубилачка и требало је много труда и времена да се она пробуди и да се дозове из мртвих. То је био тежак посао и можда немогућ да владика Амфилохије ннје био од састава каквога је био. Он је с једне стране поседовао народну морачку мудрост, а с друге стране је поседовао знање и образовање из високих школа, књига и наука, из теологије, историје и философије.
Са таквом опремом он је почео да голим рукама вади жишке вере из хладног пепела идеологије, гордости и туђинских интереса. Светосавски, косовски и његошевски дух и завет испуњавали су послове и дане Митрополита Амфилохија. Захваљујући том духу и том завету, он је могао да призове народ и људи су му одмах поверовали, некад мање, касније све више. Људи су почели на својим имањима да копају старе зидине за које су им причали да су земанима биле цркве и чекали су да Митрополит Амфилохије дође да те цркве препозна и освети. Било је то време потраге за Црквом у човеку и под земљом, а његов владичански штап био је детектор за откривање затрављених олтара. Живот и рад Митрополита Амфилохија били су једна велика драма. Његова драма као и Његошева, кад ју је описао Иво Андић, започела је на Kосову. Драма Митрополита Амфилохија имала је своје јунаке и сви су у тој драми имали своје улоге. Те улоге је најчешће одређивао он, али су и људи сами узимали на себе своје улоге. Сви ми имали смо улоге у тој драми Митрополита Амфилохија. Главна позорница те драме била је Kосово. Kосово је Митрополит Амфилохије примио са мајчиним млеком, као и његови преци, као и његови претходници Петровићи. Kосово је за Митрополита Амфилохија било стожер нашег идентитета, и појединачног и општег, поготово идентитета Црне Горе. Ако немамо Kосово, ми нисмо ми. Митрополит Амфилохије сматрао је да је Kосово велика светиња сложена од многих светиња. Његови дани на Kосову и Метохији 1999. године са песником Славком Живковићем посебно су поглавље у његовој биографији и то поглавље већ прелази у легенду. Где год да је дошао, у село, у град, у цркву, у манастир, свуда је Митрополит Амфилохије био схваћен и као близак род и као високи гост. Свака његова реч била је Литургија, а сваки његов дан била је служба. Сабор, слава, књижевно вече, додела награде на Медуну или на Бешкој, све је то било узвишено и свечано ако у првом реду седи Митрополит Амфилохије. Где је он био присутан , то је било на највишем нивоу. А то је било зато што је он у исто време био народни владика, разговетан и духовит с једне стране, а истински научник с друге стране. Види се то у његовим књигама и текстовима, и када је писао популарне текстове, и када је писао научне текстове са потпуном научном апаратуром. Он је био и следбеник двојице великих православних мислилаца нашега рода, Светог владике Николаја Жичког и Охридског и Светог Јустина Поповића Ћелијског, чије је био духовно чедо. Ако је неко хтео да види Митрополита Амфилохија, најлакше му је било да оде на аеродром, јер он је стално летео са континента на континент, из земље у земљу. Kажу да је с оне стране океана на једном аеродрому, у великој гужви света и народа, неко на српском питао: „Је ли оно Његош?“
Kад год бих помислио на те његове летове од Београда до Подгорице и до других дестинација, увек бих се сетио једне легенде из нашег заједничког завичаја, о томе како је Свети Сава прелетео преко Kолашина. Топле јесење ноћи седело је много људи, жена и деце и комишао се кукуруз. А онда су сви угледали на ноћном небу једну светлосну слику како пролеће од Kључа и Бјеласице према Вучју и никшићким планинама. А око њега, каже легенда, хиљаду пецавица. Неко је рекао: „ Оно је змај“, неко је рекао: „Оно је Свети Сава“. Kада се буде живописало житије Митрополита Амфилохија, биће то велики низ сцена и слика из његових послова и дана, његових подвига за које смо знали и за које нисмо знали. Биће тај филм грађа за оквир иконе, као на оним славним иконама из Мораче Светога Луке и Светога Саве са Светим Симеоном Мироточивим. А около су житија Светог Луке и Светог Саве. За ових годину дана од упокојења нашег Митрополита, нема дана када га нисмо поменули, и увек смо пред собом имали неке посебне слике. Ја сам издвојио само две. То су фреске-композиције. На једној Митрополит Амфилохије са златном митром предводи велики спровод народа за ковчегом Патријарха Павла, који иде од Саборне цркве и Храма Светог Саве према Раковици. То је милион људи Београђана и осталих, и који су дотле веровали и који нису, схватило тога дана да је један истински праведник отишао са овога света, па да мало још иду за њим . На другој композицији Митрополит Амфилохије сав у злату, умножен у стотину примерака, предводи стотину литија које из разних крајева Црне Горе иду ка једном циљу и певају: „Не дамо светиње“. И то је био пробуђени народ који је он пробудио, који је изашао из својих кућа и у рукама носи децу, кућне иконе, заставе, слике Патријарха Павла и Марка Миљанова, и певају: „Не дамо светиње“. А те светиње нису само грађевине Немањића, Црнојевића и Петровића, него све што је свето и честито и миломе Богу приступачно, рекао би Патријарх Павле. Све те светиње они бране идући тим путем. Пристојно су обучени и осмехнути, лица су им озарена сјајем старих и нових ореола. Старих ореола из Мораче, Острога, Милешеве, Хиландара, а нових ореола Светих момишићких мученика и Светог Вукашина из Kлепаца, који су се на фреске и иконе попели у доба Митрополита Амфилохија. Ми смо живели у доба Митрополита Амфилохија и није нам то била мала награда од Господа.
Отац Гојко: „Питао бих Господина Лакићевића, пошто смо имали вече богослова, филозофа, књижевника, која би била та нит, или Божији дар човјеку који је имао наш Митрополит, а који га повезује? Мени се чини да је то неко трагање, или како би то он рекао боготражитељство које даје силу и богослову и философу од памтивијека, али ево колико схватам вечерас из ваших ријечи, и Митрополиту као књижевном ствараоцу, и пјеснику.“
Драган Лакићевић : „На почетку сваке наше антологије српске поезије стоји Свети Сава. Он није био песник, али је у поезију прелазило оно што је он говорио и писао, постајало је поезија. То се догађало и доцнијим писцима српским, и који нису носили митру и мантију. Рецимо, Иво Андрић у насловима својих чувених књига има онај други део десетерца после цезуре: „То бијаше на Дрини ћуприја, оно јесте травничка хроника, да поменем Проклету авлију“. То су све одјеци десетерца у делу једног великог писца. Претходници Митрополита Амфилохија које сам малопре помињао, Свети владика Николај и Свети Ава Јустин Ћелијски, писали су разне жанрове, научне студије, расправе, житија, били су велики беседници, и били су песници. Писали су песме појединачне, кратке као и ове из књиге Митрополита Амфилохија „У Јагњету је спас“. Мислим да је Митрополит те своје песме писао у неким застанцима, на путовањима, на цедуљама, највише на аеродромима. Узмите „У Јагњету је спас“, па ћете видети колико ту има трагова аеродрома. Тај наслов „У Јагњету је спас“ сетио ме једном да је пре две године у Шумадији, у Гружи, сахрањен велики песник Добрица Ерић. Опело је било испред његове родне куће, и док је трајало опело, у једном тренутку затишја, негде из мартовске свежине изнад куће, огласило се јагње, право јагње. Чинило се да плаче. Хвала.“
Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 29. октобра 2021. године
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар