Мио и благ Игуманов глас и дочек широко раширених руку. Зидине које окружују манастир образујући правилан круг у чијем је центру Студеница као у оку зјеница. Висока дрвена врата која строго чувају ризницу симеоновско-савинског коријена, дијелећи свјетове на онај пролазни, привремени и вјечни и непролазни.
Студенички крст дубоко уклесан у студенички бијели хладни камен на коме се поигравају топли тонови сиве и плавкасте нити.
Високу манастирску куполу која вири иза каманих зидина и својим крстоликим врхом цијепа прву јутарњу маглу и израња из ње. Kрст са куполе који хвата први јутарњи зрак и њежно га рефлектује на све стране да угрије хладно тло и пробуди успавану природу.
Густу високу и мирисну борову шуму на заравнима около бистре и хладне речице Студенице.
Звук манастирских клепала који позивају на молитву.
Тихи ход монаха, строги ред и распоред свију.
Три кандила која пружају тек толико свјетлости да прекривају ковчеге са моштима светих нам Немањића.
Покајничке метаније исред ћивота светих родитеља Немањићких који и оне најслабије окријепе и подигну на ноге.
Дубок а тих монашки једноглас који испуњава храм и акустично се поуграва са дна до у врх куполе храма тражећи од душа да се распукну и расцвјетају.
Мирис чистог воска од упаљених свијећа помијешан са миомирисним тамјаном.
Мирис покошене траве у порти. Kелију са погледом на куполу храма.
Буку ходочасничких група које се само смјењују а не ремете монашки ред, мир и тиховање.
Испосницу која је попут птичијег гнијезда прилијепљена за високу стрму стијену.
Завољех...
Мајку која је изњедрила Симеона и Саву који су уткани у наше биће као темељ.
Завољех Мајку свих цркава.
Завољех Студеницу!
Нема коментара:
Постави коментар