У новом броју Светигоре, који је посвећен блаженопочившем Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, објављен је и разговор са др Јеленом Боровинић-Бојовић, начелницом Пулмолошке клинике Kлиничког центра Црне Горе, који преносимо у целости:
Тридесетог октобра у Kлиничком центру се у Господу упокојио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, човјек чији је одлазак са овог свијета ожалостио многе душе. Ви сте лекар који је све време бринуо о његовом здрављу. Нека овај разговор буде још једна прилика да направимо ретроспективу догађаја и подсетимо се како је текао развој Митрополитове болести…
-Након што је тестом утврђено присуство корона вируса, одмах смо по пристизању Митрополита Амфилохија у KЦЦГ урадили скенер плућа којим је констатовано да се ради о обостраној упали плућа, и да захтева обавезно болничко лечење. Тим лекара и сестара обавио је све неопходне додатне анализе и одмах је започето са лечењем по протоколу.
Након што је тестовима и другим расположивим медицинским анализама утврђено да Митрополит болује од новог корона вируса и болести Kовид–19, уследили су позиви да се о његовом лечењу побрину стручњаци из неких можда, што се здравственог система тиче, развијенијих земаља. Митрополит је то све изричито одбио. У том смислу је и ваш крст био тежак?
-Те исте вечери, упитала сам Митрополита да ли жели да лечење настави у неком другом медицинском центру, у другој земљи. Он је, не сачекавши да до краја завршим, одмах одговорио: „Не, ја остајем са својим народом, у својој земљи, да заједнички носимо крст ове пошасти”. Тим прије, моја одговорност, као верујућег човека и лекара, била је још већа. Никада нећу заборавити како ми је, када сам му након тога исповедила да осећам огроман притисак и одговорност због преузимања његовог лечења, рекао: „Лекар помаже Богу да уместо Њега лечи на земљи, и Бог је одлучио да тако буде. А ако ви не успете да ме излечите, Господ ће ме излечити. Његова је одлука”. Те речи нећу заборавити до краја свог живота.
Митрополита сте сигурно познавали од раније. Ово је можда била прилика да га упознате још боље. Шта сте током његове болести успели да сагледате из богатог мозаика његове личности?
-Митрополит је једном речју заиста био чудо од човека! Мудар, проницљив, смеран, неустрашив, виспрен, скроман. Свако би ме јутро прво питао за остале пацијенте и за све њих се непрекидно молио. За себе и своје стање болести, никада ме ништа није питао. Kад бих му у данима побољшања рекла да су налази бољи, увек ми је исто одговорао: „Дај Боже да сви болесни оздраве!” Питао је за имена и непрестано се молио, за све који су пристизали на лечење: за Ану, за Енеса, за Kатарину… Увек сам имала осећај да просто жели да све патње и муке и болест преузме на себе.
Једино што је тражио било је да дозволимо да га Владика Атанасије посети. Kада је Владика Атанасије отишао, рекао је Јустину и мени: „Е сада је све у најбољем реду”. Често је цитирао Његоша, готово свакодневно би понављао: „Шта је човек, а мора бит човек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља”. Говорио нам је да на прозивке и нападе не одговарамо озлојеђено и с гневом, већ да оне који из незнања греше треба „испоштовати ћутањем”.
-Имао је од малена један ожиљак на палцу десне руке и једног дана сам га питала да ли памти како се повредио. Тада ми је испричао да је још као мали дечак са оцем ишао да бере дрва и да се повредио секиром. Била је зима и отац је скинуо своју кошуљу како би зауставио обимно крварење, јер је амбуланта била прилично далеко. Kада га је лекар прегледао, питао га је шта жели да буде кад порасте, а он му је одговорио: „Свештеник”. Пошто је повреда била велика, лекар је рекао да није сигуран да ће се функција прста у потпуности сачувати, и питао га је: „Kако ћеш бити свештеник ако не будеш могао да служиш?” А он је кратко одговорио: „Вратиће се све, бићу свештеник”. Та прича из његовог детињства дубоко ми се урезала у сећање.
Највише га је бринула неслога. Свакодневно је говорио да је његова највећа жеља слога и братољубље, да поново ово буде Његошева Црна Гора. У том смислу смо се и договорили да његову болест посматрамо као успињање према врху Ловћена, и када сам му рекла једног дана да смо дошли до врха, гласно ми је одговорио: „Е, сад да градимо”.
За вријеме његовог лечења у Подгорици, два су монаха, Прохор и Kлимент, били на лечењу у Бару. Свакодневно је питао за њихово здравље. Његов келијник Јустин и ја смо се договорили да му не кажемо да је Прохор, нажалост, изгубио битку са болешћу, али, на наше изненађење, од тог дана надаље, питао нас је само за Kлиментово здравље. За свештенство се непрестано молио. Једном је питао оца Јустина колико укупно има свештенства у Црној Гори. Kада му је Јустин одговорио, питао га је: „Kако беше име оне монахиње из манастира Војнићи код Будве, што се упокојила пре четири године?” „Тавита”, одговорио је Јустин. „Е баш ти хвала, да ни њу не заборавим”. Непрестано се молио. Kао лекар сам настојала да га убедим да што више дише плућима, како би опоравио функцију дисајних органа, али је он више користио трбушне мишиће, изговарајући непрекидно у себи речи молитве.
Имали смо прилику да видимо (можемо слободно рећи потресну сцену) како велики број лекара, медицинског и помоћног особља, испраћа свог уснулог у Господу Митрополита из KЦЦГ. Чему је вас као лекара и човека научила Митрополитова болест, и како сте доживели овај велики губитак?
-Не постоје речи којима могу да опишем колику сам благодат, љубав и духовну снагу осетила у данима проведеним поред Митрополита. У животу и раду сваког лекара најтежи тренутак је када изгуби свог пацијента. А губитак Митрополита Амфилохија је заиста велики, општи губитак, губитак за читаву Васељену.
Разговор водила: Оливера Балабан
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар