Translate

05. новембар 2016.

МИ, ПРЕД СОБОМ, НАКОН 800 ГОДИНА: ДАРКО ЂОГО ПОВОДОМ 800 ГОДИНА ОД ДОБИЈАЊА АУТОКЕФАЛИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У редовима који следе прочитајте ауторски текст протојереја-ставрофора др Дарка Ђога, декана Православно богословског факултета "Свети Василије Острошки":
   Можда донекле неуобичајено за наш менталитет, али већ су започете припреме за прославу 800 година од добијања аутокефалије наше Српске Православне Цркве или, како се тада називала, Цркве у српским и приморским земљама. Неуобичајено, јер смо се већ свикли да нас „транзициона“ реалност толико окупира да за историјско памћење, па још и неку конкретну акцију остаје мало свакодневне воље (а самим тим и снаге). У том смислу охрабрује сама жеља да се на вријеме припремимо за велики јубилеј – а сваки је јубилеј велики ако кућу градите на друму, како рече Цвијић, а она опстаје вјековима.  Па, ипак, јубилеји често сугеришу да је слава вјекова сама по себи, по инерцији постојања, довољна за будуће вијекове.
   Зато прослава 800 година аутокефалије Христове Цркве међу Србима треба да буде позив да размислимо ко смо, послије осам вијекова, и гдје идемо?
   Имамо народ који вјерује да јесте православни. Али да би човјек био православан, од њега се не тражи да вјерује у сопствену православност него да на православан, што значи, вјечит, истинит, начин вјерује у Христа. Небеска Србија се неће утврђивати на попису него у лицу Христовом. Можемо ли убједљиве проценте вјерујућих у сопствену вјеру преточити у проценте вјерујућих у Богочовјека?
   Ми смо спремни да за вјеру Отаца умиремо. Али и даље на крштењу кумовима свештеник даје да прочитају Никејско-цариградски сивмол вјере. Кумови – људи који чувају залог вјере будућих нараштаја – и даље муцају и застају на „јединородног, једносушног Оцу“. Можемо ли спремност да се за вјеру погине да преточимо у спремност да се вјера познаје. И још више: да се вјера живи?
   Ми градимо цркве. Да ли су цркве саградиле нас? Ми по новчаницима носимо иконе – зидови наших цркава су још неосликани, а многи од њих никада и нису били направљени да би се на њима описала Свелитургија космоса, јединство Бога и твари. Можемо ли амајлије из новчаника пренијети на зидове цркава, а стварност Присуства Божијег из сфере „помози свима, па и мени“ пренијети у стварност „буди уз нас“. Јер у „ми“ и због „ми“ јесам ја.
   Ми волимо Светосавље, тако називамо српско вјековно искуство живљења са Богочовјеком. У том појму сложила се самосвјест о томе да оно што су наши аскурђели, прађедови и оци живјели кроз историју, од Светога Саве наовамо, вриједи као основа за нас. Светосавље значи: рана у плећима мога ђеда и свјећа на гробу мога оца нису историјске случајности него знаци на путу Богопознања и себепознања. Па опет: нисмо ли прво комплетно Свето Писмо оба завјета на данашњем нашем језику добили 2006? Ко је још од наше дјеце данас читао Св. Саву? Знамо ли Данила Архиепископа? Читасмо ли Ареопагита у преводу Исаијином? Колико је наших очева и отаца, учитеља и браће остало неопојаног гроба и нама непознато – а потоње је теже и поразније од првог. Можемо ли свакој светосавској кућу учинити познатим Савино писмо Спиридону или Житије оца свога и оца нашега?
   Ми живимо ситно, у великим очекивањима од државе (тј држава), од друштва, од Цркве, од сваког саборишта и заједнице који сачињавамо ми. За себе тражимо више – од себе дајемо мало, правдајући се бесмислом и уситњеношћу наше стварности. Одумиремо, тражећи бољи живот, а живот пролази поред нас. Сањамо о повратку на Косово, притиска нас тежина ланаца, осјећамо се окруженим и опкољеним – ливаде нам стоје непокошене, а нашим планинама крстаре туђи бициклисти, нашем небу се диве туђи људи. Наше смеће треба да покупни Непознати Неко. Ако се не одупремо, неће нас убити атомска бомба него Непознати Неко-не-ја одређен да живи тешке тренутке нашега живота.
   Послије 800 година, ми смо на прекразници. Били смо ту и свих ових осамсто година. И знали да изаберемо Пут. На нама је да Га бирамо стално.

   Аутор: протојереј-ставрофор др Дарко Ђого
   извор: www.tvhram.rs

Нема коментара:

Постави коментар