Св. великомуч. Георгије. Овога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија, великомученика Христова.
Георгије мучениче, Георгије победниче: О смилуј се сада нама, Заштити нас молитвама Пред престолом Христа Бога, Нашег Спаса свемоћнога: Да се муке не страшимо, Да трпљењем победимо!
РАСУЂИВАЊЕ
Између многобројних чудеса св. Георгија прича се једно
овако: на острву Митилени беше црква св. Георгија великомученика и
победоносца. Житељи целог тог острва стицаху се тој цркви о годишњем
празнику свечевоме. Сазнавши за ово Сарацени са Крита, ударе једне
године о празнику на то острво, те поплене и поробе, па се врате на
Крит. Том приликом би заробљен и један красан младић, кога пирати
дароваше кнезу своме на Криту. Кнез га прими и постави за свога
трпезара. Родитељи младићеви беху у превеликој тузи за сином својим.
Када прође година, и опет дође дан св. Георгија, тада тужни родитељи,
сходно обичају староме, постављаху трпезу и гошћаху многе госте. Сетивши
се сина свога мајка бедна оде пред икону свечеву, паде по земљи и поче
молити св. Георгија, да јој како зна избави сина из ропства. Па се врати
мајка гостима за трпезом. Тада домаћин диже чашу и напи у славу св.
Георгија. У том тренутку обрете се син њихов међу њима, држећи у руци
једно стакленце с вином. Када га сви питаху с изненађењем и страхом,
одкуда и како се обрете он ту, младић одговори, да баш кад је хтео
наслужити вино своме господару на Криту, појави се пред њим неки витез
на коњу, узе га к себи на коња, и пренесе га тренутно у дом родитеља
његових. Сви се удивише и Прославише Бога и дивнога светитеља Његова
Георгија војводу и победоносца.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно избављење Павла и Силе из тамнице (Дела Ап. 16), и то:
1. како ови апостоли свети беху бачени у најдоњу тамницу и ноге им метнуте у кладе;
2. како у поноћи они беху на молитви хвалећи Бога;
3. како се земља затресе, окови окованим спадоше, и тамничка се врата отворише.
БЕСЕДА
о Христу као глави свих светих Да се све овозглави у Христу што је на небесима и на земљи! (Еф. 1, 10)
Грех
обезумљује, грех обезглављује. Човек потонуо у грехе и пороке сличан је
кокоши, којој је глава одсечена, те се умирући грчевито копрца и скаче
тамо и амо. Цео незнабожни свет пре Христа Господа представља
обезглављену масу, која у грчевима умире. Христос је саставио одсечену
главу са тамном трупином, и оживео тело рода човечјег. Он је глава
небеског воинства, и Он то никад није престајао бити. А као Творачко
Слово Божје Он је био изнајпре глава и свега створеног видљивог света,
нарочито рода човечјег. Но грехом као мачем одвојио је грешни Адам
трупину од главе. Ваплотивши се на земљи Господ је измирио небо и земљу,
спустивши небо к земљи и уздигнувши земљу к небу, и све ставивши под
Свој ум, под Своју главу. Кроз Христа ми смо измирени са Светом
Тројицом, и са ангелима Божјим, и друг с другом, и са створеном природом
око себе. Нађена је изгубљена глава и све се хармонично устројило под
њом.Ми ум Христов имамо, вели апостол. Што је глава на телесном човеку,
то је ум на човеку духовном, унутарњем. Ако смо Христови, дакле, треба
Христом као главом да мислимо и судимо – о свему само Њиме и кроз Њега
да мислимо и судимо. А Њиме мислећи и судећи ми ћемо се осетити као
органи једнога тела са осталим људима и са ангелима, једнога тела, коме
је глава Христос. Отуда се разгорева љубав наша по Богу и усиљава вера
наша и осветљава нада наша. Само заспало тело не осећа везу са главом
својом. Пробудимо се, браћо моја, пробудимо се за времена.
Господе Исусе Христе, Главо наша Свеумна, сједини нас са Собом. Теби слава и хвала вавек.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркви, Шабац, 2013.
Нема коментара:
Постави коментар