Translate

08. октобар 2013.

МИЛАНСКИ ЕДИКТ: СЕДАМНАЕСТ ВЕКОВА КАСНИЈЕ


   Реч уредника

   Један од преломних тренутака у историји хришћанства догодио се 313. године по рођењу Господњем. Те године је римски император Константин Велики донео указ познат под називом Милански едикт. Тај акт је, између осталог, гарантовао слободу исповедања вере за све грађане Римског царства, а посебно наглашено хришћанима. Будући претходно призван од Христа на посве чудесан начин, Константин је доношењем Едикта имао у виду и нову улогу хришћанства у Царству: давање слободе вероисповедања је било сасвим довољно да се паганизам уруши као кула од карата пред еванђелском поруком. Очајнички покушај његове ревитализације и враћања хришчанства у гето се десио неколико деценија касније(за време владавине Јулијана Одступника), но све је то (по речима једног великог црквеног оца) био само "поветарац" који је брзо прохујао. Већ крајем четвртог века цар Теодосије Велики озваничава да је оно фактички тријумфовало над паганизмом у свим сферама живота.
   Тако је од Римског настало ново, Ромејско царство, које је, према одличном сагледавању Георгија Острогорског, било установљено на три основна стуба: хришћанској вери, хеленском културном наслеђу и римском правном систему. Ромејско царство је имало најдужи век трајања од свих светских империја, а његов глобални утицај на религијском, културном и, уопште, цивилизацијском плану је огроман и до данас недовољно истражен. Било је и у његовим оквирима великих изазова за хришћане: ромејски цареви су у неким случајевима тежили да утичу на унутрашњи живот Цркве, долазило је до прогона са патријаршијских катедри, а повремено су избијали чак и озбиљни друштвени сукоби када би нека јерес нашла присталице међу члановима царске породице. Ипак, у целости гледано, Ромејско царство је извршило веома благотворан мисионарски утицај на христијанизацију околних народа - православни Срби, Бугари...су очит пример.

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ
ТЕМА БРОЈА: ЗНАЧАЈ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА: НЕКАДА И САДА
СЕПТЕМБАР/ОКТОБАР, 2013.

   Хришћански Запад је, са своје стране, имао другачија искушења.Православни Исток му је у Средњем веку био браник од Турака, али се зато десило ропство друге врсте: инквизиција, рационализам, радикални секуларизам, а данас потрошачко друштво су учинили да некадашње западне хришћанске земље до данас готово у потпуности изгубе свој хришчански дух. На западу данас нико неће бити кажњен зато што отворено исповеда хришћанство, али мора бити спреман на исповедништво ако не жели да се поклони идолу профита - пример је недавно давање отказа радници британске авио-компаније која није пристала да скине крст око врата на радном месту. Јавно истицање хришћанских симбола и, уопште, свега што има везе са хришћанством се на Западу све више сматра готово непристојним, а некада чек и увредом за нехришћане, због чега су, рецимо, све чешћи захтеви да се из западних школа уклони Распеће из учионица. Да ли је можда следећи корак уклањање крстова са застава западних држава? При том се заборавља на конститутивну улогу хришћанства у земљама западне демократије, у којима толико наглашени концепт толеранције суштински произилази управо из Миланског едикта.
    Не заборавимо и то да су седамнаест векова после Миланског едикта хришћани крајње брутално прогоњени у неким деловима света(пре свега на Блиском и Далеком Истоку). Да ли ће и тамо осванути неки нови Милански едикт, то не можемо знати, али једно је сигурно: са или без правних аката сила Крста Христовог остаће непобедива до краја историје. Оно што је на владарима овог света је или да попут Светог Константина то препознају и одају поштовање светињи или да се узалуд опиру (ср. Дап. 9,5) и остану синови противљења (ср. Еф.2,2; Кол.3,6), до Дана када ће сва племена видети Знак Сина Човечијег (в. Мт.24,30)...

С љубављу у Христу Господу, презвитер Оливер Суботић

Нема коментара:

Постави коментар