Translate

01. октобар 2013.

Преподобни Никодим Агиорит, ДУХОВНО ИСЦЕЉЕЊЕ ДОКОНОСТИ И ПРЕЗАПОСЛЕНОСТИ I


Манастир Вазнесење

 "Православље", бр.1108.

Први лек за исцељење доконости и претеране запослености јесте молитва Богу за просветљење. Треба, дакле, да молиш Бога да те просветли не би ли познао која је сврха твог доласка на свет. А сврха твог доласка на свет јесте трговина – да као робом тргујеш благодаћу коју ти је Бог дао: Тргујте док се не вратим (Лк. 19, 13).
До које мере је, међутим, твој ум помрачен да верујеш у то да си се родио са циљем да своје време проводиш у доколици и без икаквог труда? Или, сасвим супротно, да верујеш да си се родио зато да би свој иметак и породични дом увећао решавајући хиљаде компликација и живећи оптерећен бројним бригама? Заиста је неопходно да молиш Бога да ти помогне да Му се предаш како би учинио да познаш циљ за који си саздан: Обзнани ми, Господе, кончину моју (Пс. 38, 5). Ако Бог услиши твоју молбу, онда имаш среће, али тешко теби ако је не услиши! Јер једнога дана, а то може бити ускоро, пробудићеш се из варљивог сна своје доколице, пробудићеш се празних руку, као што каже Јов: Отвориће очи, а ничега неће бити (Јов. 27, 19).
   Ако се пак претерано замараш и трудиш око многобројних послова твојој души сасвим бескорисних, ускоро ћеш бити налик на човека који бесмислено и бескорисно тапка у месту. Јер ти, истина, целог живота трчиш, али ћеш се на крају наћи тамо где си био, јер се ни за корак ниси примакао своме спасењу: У круг безбожници ходе (Пс. 11, 9) и бићеш налик ономе ко јури за ветром, а Соломон вели: Ко затире кућу своју, наследиће ветар (ПрС. 11, 29).
   Други лек за твоје исцељење састоји се у томе да помно преиспиташ и добро размислиш о вредности времена које нам је дато у овом животу. Ко познаје и поштује време како доликује? – пита се философ Сенека, који је гледао само природу када је изрекао ове речи, а није уопште ни знао за благодат Јеванђеља, у коме је време толико драгоцено да, кад би се заједно сабрали сви беседници овога света да нам покажу колико је благо време и колика је његова вредност, не би могли ништа друго, до да тепају и гучу као новорођенчад.
   Али шта говорим? Чак и сви анђели кад би се у томе окушали, не би нам рекли све, јер време које нам Бог дарива да задобијемо рај вреди исто онолико колико и сам рај! Желиш ли већи доказ од тог? Када би блажени, који се наслађују свом пуноћом небеских добара, могли због неког добра да нам завиде, не би нам завидели ни због чега другог осим због времена! Да су демони од почетка могли добити макар само један тренутак времена да би имали могућност да се покају и да исцеле свој грех, сада у аду не било ни једног демона.
   Како, брате, можеш да верујеш да ће ти Бог свагда чинити тако велику услугу и увек ти давати од тог непроцењивог блага, а поготово након што си толико грешио? Још када си први пут одступио од Његовог божанског закона, заслужио си да те Бог ухвати и да те, као што је учинио са палим анђелима, док још држиш у рукама оно што си украо, одмах баци у вечни огањ! Али Бог ти је из свог превеликог милосрђа подарио време за покајање, као што Соломон каже Богу: „Судећи им полако, оставио си могућност покајања“ (Прем. 12, 10), али не само неколико тренутака, него године и године. Како је то безмерно велики дар! Али у коју сврху си тај дар добио? Ни због чега другог, него да имаш могућности да се покајеш за свој грех и да га сузама исцелиш и покријеш својим добрим делима, „оставио си могућност покајања“. Лекари кажу да онај ко испије неки отров не треба ничега толико да се чува колико спавања, па зашто онда ти, који си попио не једну кап отрова, него си испио целу чашу вавилонске блуднице, губиш време спавајући у доколици толико погубној за твоје спасење? А када једном повериш своме духовнику све оно мноштво својих грехова, више те уопште није брига за њих, већ си безбрижан као да их уопште ниси ни починио! Ах, тешко теби! То је у крајњој супротности са оним што каже Пророк Давид: Невин рукама и чист срцем, који није узео узалуд душу своју (Пс. 23, 4). Јер ти си узалуд добио живот и потпуно си бескористан на земљи, а Свети Дух ти каже да не само да си луд, него да си и сасвим безуман: Ко иде за беспослицама, безуман је (ПрС. 12, 11). А има ли веће безумности него улудо бацити тако непроцењиво благо? Па зар верујеш да ћеш увек имати то драгоцено време? Док мало проспаваш, док мало продремљеш, док мало склопиш руке да прилегнеш, у том ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја као оружан човек (ПрС. 6, 10–11), што ће рећи да један део свог живота проводиш у дубоком сну, односно живећи у злу, други део свог живота траћиш дремајући, то јест не чинећи добро и ето, изненада долази смрт, као човек до зуба наоружан непобедивим оружјем који те оголи од свег времена и доводи те до тако бедног стања да тражиш као милостињу макар часак времена, али га не можеш добити.
   Постоји прича о неком велможи који је много година био тајни саветник и секретар императоров. Кад му се примакло време смрти, он стаде неутешно плакати говорећи: „Тешко мени, тешко мени! Како ћу се ја, који сам за све те године истрошио толике товаре хартије пишући царева писма, оправдати што нисам нашао времена и један лист хартије да запишем све своје грехе, што нисам потом отишао своме духовнику и све му исповедио да себи обезбедим спасење? Ах, тешко мени, тешко мени!“
   Тако ћеш и ти, љубљени мој, а можда још и горе, једнога дана плакати, ако толике године проћердаш на испразности овога света, а не нађеш бар мало времена да своју душу доведеш у добро стање. Тргни се, пробуди се из тог сна и учини оно што чини путник пешак који је легне у сенку неког дрвета да мало одспава: чим се пробуди, он, наиме, двоструко убрза кораке журећи да стигне своје сапутнике који су, док је он спавао, већ далеко одмакли. Ти си изгубио толико времена! Треба да га надокнадиш, као што ти саветује Павле: Пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли (Еф. 5, 15–16). Неизвесно је, брате, колико ти је времена још преостало, и колико год да ти је остало, увек ће га бити премало. Ако си, међутим, разуман, преиспитај пажљиво да ли ти и поред тог толико големог подухвата (као што је твоје спасење) преостаје још мало времена, и ако га нађеш, немој га утрошити на уживање у некој испразној наслади, него направи, уз саветовање са својим духовником, план и поредак онога што ћеш радити, то јест одреди шта ћеш радити свакога дана, шта ћеш радити једном недељно, шта једном месечно, а шта једном годишње. Одреди, на пример, да свакога дана благочестиво вршиш своје духовно правило, да прочиташ свих 24 кондака и икоса Акатиста Пресветој Богородици (то јест херетизме), да читаш неку духовну књигу, да учиниш понеку милостињу, да често тражиш Богородичину заштиту, изговарајући архангелски поздрав (тј. Богородице Дјево) и друге молитве, да молиш и славословиш светитеље који су твоји заштитници, а особито оног светитеља по коме си добио име. Посебно моли и славослови свог анђела чувара да би ти притекао у помоћ у часу твоје смрти. А изнад свега, изговарај у срцу, ако икако можеш без престанка, ову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Одреди да сваке недеље, поред утврђених, још неким даном постиш, а средом и петком да додаш још неко веће уздржање или већи телесни напор. О празницима, осим оних уобичајених молитви, додај још неку и иди да слушаш поуке. Сваког месеца да се бар једном причестиш божанским тајнама. А ако, којим случајем и на своју велику несрећу, паднеш у неки грех, немој чекати оно време који си себи одредио за исповест, него сместа похитај своме духовнику да га исповедиш. Јер велико је безумље ако грешник верује у истинитост постојања ада и вечних мука а да ипак, макар само један тренутак, живи са великим грехом и непокајан, да се, макар и тај један тренутак, налази на самом рубу адског гротла. Добро би, уосталом, било да сваке године приступиш општој исповести свих оних грехова које си починио током тих годину дана, почев од последњег који си починио претходне године. Осим тога, треба све своје обавезе и световне и духовне да обавиш тако савршено да би био потпуно спреман ако те задеси напрасна смрт. Бићеш срећан ако будеш у стању да заједно са Јовом изговориш ове речи: Све дане времена које ми је одређено чекаћу... зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати (Јов. 14, 14–15).
   Све што смо до сада рекли са циљем да исцелимо доконе може исто тако да послужи и онима који су претрпани пословима. Јер између доконог и презапосленог разлика је само у следећем: први расипа благо које има, односно расипа време, а други га траћи на такве безначајности да су се оне, да се тако изразимо, око њега сплеле као паукова мрежа: „Оно чиме се баве деца назива се игром, а игре одраслих називају се пословима“, каже блажени Августин (Књига 1, погл. 9). Ти дечије послове називаш игром, а анђели игром називају твоје велике послове. Међутим, онај ко је потпуно обузет премногим пословима и обавезама, упоредо са исцељивањем, треба да размишља о три претеривања која ће свакако наћи у својим пословима, а којих треба да се реши. То су: претеривање у погледу количине, претеривање у погледу каквоће и претеривање у погледу циља.
   Као прво, ти, брате, можда имаш послова и обавеза, као што каже пророк, више но што је звезда на небу: „Умножио си трговачке послове преко [броја] звезда на небу“. Зато њихов број мораш смањити ако хоћеш да оставиш места благодати Божијој не би ли се њеном помоћу просветлио и почео да делаш за своје спасење, као што вели Сирах: „Ко је мало заузет својим занатом, може придобити мудрост“ (Сир. 38, 24). Свети Дух не каже да потпуно занемариш сваки вид посла да би придобио мудрост, то јест да би дошао у познање Бога и вечних добара, него да смањиш количину посла, то јест да њиме будеш мање заузет. У великој су, наравно, заблуди они који тврде да племићи и богаташи, с обзиром на свој положај нису дужни ништа да раде, јер огњено небо, које је изнад свих небеса, како кажу млађи богослови[1], утиче на све ниже небеске сфере, па тако и на све што је под месецом, па нема ни једног створења у универзуму које је потпуно доконо. Са друге стране, исто су тако у заблуди и они који се тако претоварују пословима да због тога не могу свој ум и срце да узведу на небо, као што, на пример, вода из студенца не може да шикља високо ако се расипа на много малих извора и не може да постане извор воде која тече (Јн. 4, 14), исто тако и онај ко расипа свој ум и срце на многе бриге неће моћи лако да сабере свој ум и узведе га ка Богу и Светима који га чекају.
ФУСНОТА:

[1] Зашто кажем млађи богослови? И онај древни богослов и светитељ, Блажени Августин, спомињао је то огњено небо говорећи: „То је небо Твоје, Господе, небо које крије ону надначалну, надумну, надразумну и надсуштаствену светлост која се назива ‘небо над небесима’ (небо небеско – Пс. 113, 24), у односу на које је на чудесан начин земља ово наше небо изнад земље, јер се оно простире изнад свецелог неба. У односу на небо над небесима и огњено небо је земља“ (Молитва 30. или 32.). И божанствени и свети Калист у својим необјављеним поглављима каже: „Хвали, душо моја, Господа, и нека твоје суштаство буде светлост из небеса над небесима“.

превод са руског: Ксенија Кончаревић

Нема коментара:

Постави коментар