Aрхимандрит Јован Радосављевић, БЕСЕДА У ПРВУ НЕДЕЉУ ПО КРСТОВДАНУ

   У име Оца и Сина и Светога Духа.
   Пре неколико дана, драга браћо и сестре, празновали смо Крстовдан, или како се то у богослужбеним књигама каже "Воздвижење часног и животворног Крста Христовог". То је празник успомене на проналазак Часног Крста за време царице Јелене, празник успомене на његово ослобођење од Персијанаца у време византијског цара Ираклија и његов повратак у Јерусалим, када је тај догађај веома свечано прослављен у Јерусалиму, и када је патријарх јерусалимски пред огромном масом побожног народа подизао и спуштао Часни Крст, уз молитве и песме и најсвечаније прослављање.
   Ово је реч о Крсту Христовоме. Но, како је Он, Господ и Спаситељ наш, имао Свој Крст који је у Свом светом и примерном трпљењу и смирењу изнео на своју Голготу да буде на њему распет и да њиме победи наш грех, смрт и ђавола, тако и сви ми људи имамо свој крст, и сваки народ има свој крст, сваки град и село - цело човечанство је под крстом под којим се сагиба и носи га на своју Голготу.
   Идеја о крсту као симболу страдања и подвига, као символу наших животних тешкоћа изражена је у (данашњем јеванђељу у речима Христовим: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој и за мном иде" (Мар. 8,34). Изражена је и у апостолу, у прочитаном одељку из посланице Галатима (Гал.2.19-20).
   Дакле, никада човек и човечанство нису били без свога крста. Сваки човек од Адама до Давида, и од Давида до Христа, имао је свој крст који је носио и под његовим се теретом сагибао, падао и устајао. Но, човечанство од Христа до данас има свој крст под којим, такође, сваки појединац носећи га пада и устаје. Разлика је само та што ношење крста пре Христа није било осмишљено и освештано Часним Крстом Христовим изузев изабраног народа Божјег израиљског који је тим часним, светим знамењем чуван и потпомаган од преласка преко Црвеног Мора, кроз сву своју историју и нараштаје до доласка обећаног Месије, Христа.
   Појавом Господа Исуса Христа, на земљи отпочиње ново раздобље, нова ера, кад човечанство сазнаје за Христа, и када Његовом божанском, јеванђелском науком отпочиње Нови Завет, нова светлост свету, и када је Његовим Часним и Животворним Крстом и Његовом божанском Крвљу, проливеном и запечаћеном на том часном и Животворном Дрвету, искупљен читав род људски, и осмишљен вечном и спасоносном вредношћу распетог Господа сваки крст сваког човека који верује у њега.

Манастир Вазнесење

   Ако су све невоље и страдања у нашем животу животни крст, то је онда Господ Исус Христос од самог рођења у Витлејему носио тај животни крст и пре оног момента када га је понео на Голготу да Га на њему разапну. Тако је оне исте тихе звездане ноћи, када је засјала необична звезда над Витлејемом и Син Божји сишао на земљу, и поред радосне, анђелске и пастирске песме почело прогонство и злостављање божанског Младенца; почело је ношење Његовог животног крста.

   Но, као што је Спаситељ носио Свој Крст на Голготу посрћући под Његовим теретом, тако и ми, браћо и сестре, као православни хришћани, имамо сваки свој крст, било да је у облику гоњења и других невоља које подносимо од других непријатељски расположених људи, било да је од нас самих или од сатанске зависти. Погледајте само људе око себе и видећете да ретко који без крста корача по земљи. Само код некога се он види, а код некога не. неко га носи на рамену, а неко у души. једни под њим посрћу, а други га усправно носе. Тек, ретко се виђа човек без крста. Но, благо ономе који га изнесе на врх своје Голготе - тај ће бити достојан Спаситеља.

   Срећан је онај човек који, носећи свој крст по узору на Њега, дуготрпељивог Господа, не ропће него га љуби и знојем натапа. Благо онима који у борби са злом не поклекну, него висока чела ходе по трновитој стази овде на земљи; они ће добити венац живота.

   Прожети светом вером православном, ми сазнајемо да је живот и Христов и наш запечаћен Часним Крстом. И тај крст који је некада сматран за срамни знак, он је у Цркви светој знак силе, светлости и победе. Он је анђелима и људима слава, а демонима страховита и непреболна рана. На њему је Христос наше грехе распео, очистио нас од њих и оправдао; на њему је измирио човека са Богом. Да није било крста и страдања, не би било ни васкрсења. Крст је знак победе, а Васкрс залога општег васкрсења.

   Свети апостол Павле нас поучава и вели, да "сви који смо се крстили у Исусу Христу у смрт његову смо се крстили. А ако смо умрли с Христом, верујемо да ћемо и живети с Њим". Наше распињање са Христом, значи, по апостоловим речима да страдамо с Христом и ради Христа. Да распнемо тело своје са сластима и жељама, да носимо на телу свом ране Господа Исуса, као што их је Он носио за нас (Гал.6,17). Сва оваква страдања ради Христа и "сараспињање са Христом" изазвала су радост у апостолу, изазивају и у сваком правом хришћанину, јер се Христос уселио у њега.

   Стога нама православним хришћанима лако пада растанак са животом овде на земљи, јер чекамо живот иза гроба. И када нам истрошено тело положе у земљу, под окриље пријатне сенке надгробног крста, ми онда умирени почивамо вечни санак јер нас штити Часни Крст и улива нам наду да ћемо се у његовом хладу и под његовим заштитним знаком пробудити једнога дана на глас трубе и позив Господњи на срећнији и вечни живот у заједници са Богом, анђелима и праведницима у Царству небеском. Амин.

Архимандрит Јован Радосављевић, ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања, 2002.