Дани кроз које пролазимо, дани претпразнични, дани су радости, припреме и ишчекивања великог и пуног топлине Празника Христовог Рођења. Још од детињства, овај Празник буди у нама и покреће нас на најтоплија и најискренија осећања. Будући да је најтоплији и наискренији осећај у нашим животима љубав, у овонедељној колумни говорићемо о њој да бисмо на тај начин и сами са љубављу кренули у сусрет Божићу.
О љубави се говори много и често, али, нажалост, најчешће потпуно површно. Са једне стране, схватамо је једино као оно што примамо и што нам по праву припада, чиме се наслађујемо и што за нас има своју употребну вредност, док са друге стране од тог и таквог схватања бранимо ставом: љубав је жртва и страдање. Изгубили смо осећај и отупели чула којим бисмо је појмили као радост, све је мање осећамо као дар и ослобађање. Подигли смо око себе зид саздан од разноразних страхова и више не умемо на прави начин примити љубав - зато је у нама има све мање и све нам је теже да је пружимо другима.
А ми смо вољена бића. неко нас је заволео пре но што смо и постојали, пре него што је рођена било какава наша љубав. Бог нас је из љубави створио и та љубав која је у нас заложена требало би да буде семе из кога ће нићи младице наше љубави. Отворимо ли себе за њу, примамо ли је и препознамо у себи, постаћемо свесни да су наша срца ризнице у којима почива велико богатство и у нама ће почети да се рађа љубав као одговор(ност) на љубав коју смо већ добили. Постаћемо свесни не само тога да смо богати, већ да тим богатством можемо богатити и друге.
Јер Бог нас воли кроз друге. Љубав ближњих према нама увек је Христова љубав. Зато она, када је права, у себи носи детињу наивност и чистоту, и онај ко воли кроз Христа увек воли без резерве, слободан од страха. Притом, Христова љубав није нимало логична. Она превазилази границе онога што сматрамо нормалним, ничим нас не условљава и што је више ниподаштавамо, бежећи од ње у свет "шарених лажа", то се она обилније излива у наше животе. Једноставно се даје, вођена бескрајном надом и поверењем. Волети овако, пре свега је храброст. Волети тако, свакако је жртва и страдање, али будући да је слободно - увек је и велика радост. То давање љубави без "предумишљаја", без очекивања било чега за узврат, потврда је једне истинске слободе и зато љубав не страхује од могућности да буде исмејана или злоупотребљена.
 |
| Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, РАДОСТ ЖИВОТА, Глас Српске, Бања Лука, 2010. |
Љубав је широк појам. Она је нешто велико, растегљиво. У исто време она је и нешто наше, блиско, познато, и нешто сасвим непознато. Али оно што је дубоко у нас усађено, и онда када смо тога свесни и онда када нисмо, јесте једна суштинска жеља и потреба да волимо и будемо вољени. И зато једино онда када се то макар делимично остварује у нашим животима, ми бивамо уистину срећни, уистину живи и радосни.
Ако је туга, као што кажу, сестра смрти, онда би се радост могла назвати сестром живота. То значи да је љубав која нам једина пружа радост која не стари, један изобилни извор живота који оживљује и нас, и нашу веру и наду. Али љубав није идеја, не можемо неком апстрактном, уопштеном љубављу волети космос, цвеће или човечанство, а да не волимо конкретног човека који пред нама стоји. Напротив, једино кроз конкретну љубав према конкретној Личност и личностима, ми се отварамо за љубав према свету и читавој творевини.
Од љубави смо направили причу, закомпликовали смо је и обременили свим и свачим, као уосталом и све друго у свом животу. А ништа у том животу није природније него - волети и бити вољен. Јер, љубав није нешто придодато већ начин на који постојимо, језик који разумемо, храна којом се хранимо. Она је темељ на коме градимо све што јесмо и што бисмо требали бити.
Велики подвижник наших дана, светогорски старац Силуан говорио је: "Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање душе. Уколико је потпунија љубав, утолико је пламенија молитва. Уколико је савршенија љубав, утолико је светији живот." Љубав, дакле, јесте страдање, јер је једно стално распињање себе и свога зарад другога. Међутим, другога не можемо истински познати осим кроз љубав која нас изводи из себе и води њему у сусрет. Љубав на крају, усавршава живот и онога који воли и онога који је вољен, јер она је у нашим животима увек присуство Духа Светога и Његове благодати.
Постоји, међутим, нешто што не смемо заборавити: за љубав се треба борити. Она не сме остати на речима, већ треба да буде оно што је делатно присутно у нашим животима, што нас мења, обнавља и препорађа. Не можемо волети и остајати исти, јер у самом бићу љубави увек је покрет, подвиг и дело. Зато је и Св. Јован Крститељ говорио да се "Царство небеско са напором стиче и само га подвижници задобијају".
Не допустимо да наша љубав постане навика. И када волимо и када смо вољени, то мора бити мотив за активност и делање, а не оправдање за пасивност и лењост. Ако у нама нема љубави, признајмо то смирено и почнимо ревновати да је задобијемо. Ако је имамо, знајмо да узрастању у њој нема краја.
На крају, треба рећи да љубав којом нас Христос љуби и која би требало да је образац оне љубави којом ми волимо, мора бити слободна од страха да ће престати. Она има корен у вечности, и зато је без смисла изводити је пред суд времена. Ако престане - то и није била она. Ако је она - никада не може престати, као што нас учи Апостол Павле у Химни љубави..."љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати".
Нема коментара:
Постави коментар