Translate

3. јануар 2014.

СТРАНАЦ БИЈАХ И НЕ ПРИМИСТЕ МЕ

"Православље", бр.1122, 15.12.2013.

мр Александар Ђаковац, Странац бејах и не примисте ме

Поводом драме азиланата у Србији
   Хоћемо ли и ми рећи: „Господе, када те видјесмо странца и не послужисмо ти?“
   Већ месецима траје агонија избеглих из Сирије и других ратом захваћених подручја. У избегличким центрима нема довољно места, па је стотине избеглих и прогнаних спавало на отвореном. Обезбеђен им је један оброк дневно. Када се температура спустила испод нуле и почео да пада први снег, државна власт је била принуђена да нешто учини како се људи не би посмрзавали. Стављени су у аутобусе – а онда је почела трагедија. Њихова телесна а наша духовна. Од места до места, од села до села није се могао наћи онај ко ће странца примити. Не у своју кућу и не о свом трошку. Нису дозволили ни да их други прими, јер сумњају, јер подозревају, јер се плаше. Но, „страх човјеку каља образ често“ – како је писао Његош. Ови странци и невољни путници, сатима су у аутобусима седели јер су путеви били блокирани. Када су напокон смештени у неке старе куће, мештани су блокирали прилазе да им се не може испоручити храна, не би ли их тако отерали. 
   Може ли наша хришћанска савест остати мирна, можемо ли преко свега прећи ћутке? Или нас Реч Господња нагони да упозоримо оне који греше и чине безакоње, када преко пророка говори: „Кад речем безбожнику: погинућеш, а ти га не опоменеш и не проговориш му да би одвратио безбожника од безбожнога пута његова, да би га сачувао у животу, онај ће безбожник погинути са својега безакоња; али ћу крв његову искати из твојих руку“ (Јез. 3, 18).
   Сетимо се да ће Христос Цар Славе доћи да суди живима и мртвима. Сам нам Господ сведочи: „Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте“ (Мт. 25, 41–45). Шта ћемо тада учинити? Хоћемо ли и ми рећи: „Господе, када те видјесмо странца и не послужисмо ти?“ Или још горе, не само да странцу нисмо послужили него смо то и другима бранили. O tempora, o mores!
   Није много времена прошло од када су се реке избеглих и прогнаних наших сународника сливале према Србији али и разливале по читавом свету. Како смо се тада усрдно молили да тамо где иду буду добро примљени, јер нису отишли из обести већ од невоље и муке. Тако и ови дошљаци који нама дођоше, нису дошли из обести већ од невоље и муке. Господ говори народу Израиљевом: „Дошљаке не жалости, јер ви знате кака је душа дошљаку, јер сте били дошљаци у земљи Мисирској“ (2 Мој. 23, 9). И ми знамо каква је душа дошљаку јер су многи наши сународници и сродници и данас дошљаци у многим земљама света. Или смо то заборавили? Боље би било да нисмо – или ако и јесмо да се подсетимо и поправимо и опоменемо речи Господа Који вели: „Проклет да је који би изврнуо правицу дошљаку, сироти или удовици. А сав народ нека рече: амин“ (5 Мој. 27, 19).
   Дух саможивости, дух себичности и ускогрудости завладао је нама. Погрешно би било кривицу свалити само на мештане који су ове дошљаке отерали, јер право је питање шта би било да су дошли у наш крај? Како бисмо се ми понели? Одговорност је на свима нама који се зовемо хришћанским именом. Како ћемо се Богу молити ако зло чинимо невољнима? Како ћемо крсну славу славити у топлом дому ако се људи који нама дођоше смрзавају и гладују? Као да се пророк Језекиљ нама обраћа када каже: „Народ земаљски вара и отима, и сиромаху и убогоме чини насиље, и дошљаку чини криво“ (Јез. 22, 29). Народ смо који је изнедрио мноштво светих који стоје пред Господом, будимо достојни тог позвања. Не тражи се од нас да будемо попут праведног Јова који сведочи: „Странац није ноћивао на пољу; врата своја отворао сам путнику“ (Јов 31, 32). Од нас се тражи само да ништа не чинимо – можда ћемо се и тиме оправдати. Таква су времена дошла, да не чинити ништа постаје добро, јер када се чини зло се чини.
   Ето како се од нас мало тражи, а како нам је и то мало недостижно. Не морамо да дошљацима отворимо врата свога дома као праведни Јов, али барем не бранимо да их други прими. Не морамо са странцима да поделимо кору хлеба, али макар не спречавајмо да их други нахрани. Не морамо попут Лота својим животом да бранимо дошљаке, али немојмо бити међу онима који их злостављају. Ако не можемо да будемо свети, барем не будимо злочинци.

Нема коментара:

Постави коментар