Translate

03. април 2014.

ВЕЛИКИ ПОСТ У НАШЕМ ЖИВОТУ, 3. Посни "стил живота"


   Не исцрпљује се подвиг поста ни посећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било делотворно и осмишљено мора бити подржано целокупним животом. Нужан је "стил живота", који неће противречити појединим подвизима поста и водити "раздвојености" људске природе. У прошлости, у православним земљама само друштво, са комплексом обичаја, спољашњим утицајима, законодавством, јавном и приватном праксом...подстицало је и давало потпору таквом стилу живота.


   За време Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсећала поједине чланове друштва да је време поста. На пример, у Русији се није могло заборавити да је пост, ако не по ничем другом, а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју делатност. Све ове спољашности нису могле да човека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извесну атмосферу-неку врсту посне климе-у којој је човеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разуме се, увек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и уместо да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста. Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумеју, онда ови обичаји сачињавају ону "везу" која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.


   Ми не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна "клима" на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свет који нас окружава и чији смо ми саставни део, остаје неизмењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби религијске везе између "спољашњег" и "унутрашњег". Духовна трагедија секуларизма води нас у стварну религијску "схизофренију"-расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено схематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.


   По православном схватању, кућа и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то кућа, стил и дух породичног живота,-кућа, стил и дух породичног живота,-кућа, а не школа, чак не ни Црква-која формира наш основни поглед на свет, која у нама ствара ону основну опредељеност, које, можда, нисмо ни свесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У делу Достојевског старац Зосима у Карамазовима каже: "Човек који може да се сети свих добрих ствари из детињства, спасао се за цео живот". Карактеристично је да он прави ову примедбу пошто се сетио како га је мајка водила на Литургију Пређеосвећених Дарова, лепоту од службе и сетио се јединствене мелодије поста: "Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју". Дивни напор који се данас чини у религијском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио корен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за време Великог поста? Пошто је немогуће да овде обрадимо све стране породичног живота, концентрисаћемо се само на неке од њих.


   Без сумње ће се свако сложити да су радио и телевизија радикално изменили целокупан стил породичног живота. Средства "масовног информисања" данас прожимају цео наш живот. Није потребно да се "оде" па да би човек "негде био". Цео свет је непрестано овде, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је исчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег света, у дивоти "унутрашње усредсређености". Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала "звучна илустрација" за разговор, за читање, за писање итд. У ствари ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мери живели у свету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеше са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за време поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између "радосне туге" Великог поста и "последњег шоа" на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но ипак је веома вероватно, да ће "последњи шоу" имати већу шансу него "радосна туга" уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе "обичај" драстичног смањења радија и телевизије за време Великог поста. Не усуђујемо се овде да се понадамо на "потпуни" пост већ само на "аскетски" који, као што знамо, значи пре свега промену исхране и њено смањење. Није погрешно ако се, на пример, и даље прате вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћен, програм. За време поста треба престати са "оданошћу" телевизији која човека претвара у предмет у столици, који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за време прве, четврте и седме недеље Великог поста. Овога се сећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за време Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати утицаја на дечију душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају или правилу, него о доживљају Великог поста као специфичног времена, вечито присутног, што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.


   Тишина створена одсуством светске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугеришемо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакуум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост. Претпоставимо унапред да састављамо листу књига које треба да прочитамо за време поста. Није неопходно да све оне буду религиозне; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак, толико много "теологије" је укључено у извесна литерарна дела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен доноси духовне вредности. У претходној глави сам напоменуо да су четврта и пета недеља Великог поста посвећене успомени на двојицу великих учитеља хришћанске духовности: Св.Јовану Лествичнику и Св.Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за време поста обогаћујемо свој духовни интелектуални унутрашњи свет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свет и његову радост. За ту радост, за истинско призвање човека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумевања великог поста као путовања у дубину наше човечности, пост губи свој утицај.


  Друга је ствар, какав може бити значај поста за време дугих часова које проводимо ван куће-путујући на посао, седећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан "рецепт" ни овде као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом месту, Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке "нема проблема" и "лако ћемо" су заиста велике "заповести" којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи "слобода", "одговорност", "брига" итд., a de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек он што једе! Велики пост је време тражења смисла: смисла властитог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; смисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде "транформисан", али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности. Овде је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свет. Ако наша вера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промене неопходно долазе само споља, од револуција и промене спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра-из вере и из живота сагласног са вером. Када се Црква укључила у грчко-римски свет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вера, њена нова визија човека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од Светих-а овде се под светим подразумева човек који своју веру увек озбиљно узима-учиниће више за промену света него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свету је-човек светог живота.



   И на крају још једна, последња примедба: Велики пост је време за контролу нашег говора. Наш свет је невероватно речит и ми смо непрестано преплављени речима које су изгубиле свој смисао, а са тим и своју силу. Хришћанство открива светост речи-истинити божански дар човеку. Из овог разлога је наш говор обдарен страшном силом, позитивном или негативном. Стога ћемо бити суђени према нашим речима: "А ја вам кажем да ће за сваку некорисну реч коју изговоре људи, одговарати на дан суда. Јер ћеш по својим речима бити оправдан, и по својим речима бити суђен"(Мт.12, 36-37). Контролисати говор значи откривати његову озбиљност и светост, разумети да понекад и наивна "шала", коју испричамо чак и не мислећи о њој, може да има ужасне последице-може да буде она последња "сламка" која гурне човека у крајње очајање и пропаст. Али реч такође може да буде-сведочење. Случајан разговор преко стола са колегом може више да учини за саопштење визије и живота, става према другим људима или према раду, него формална проповед. Она може да посеје семе питања, могућности различитог приступа животу, жељи за већим сазнањем Ми немамо појма како, у ствари, својим речима стално утичемо један на другога-својим речима, самим тоналитетом своје личности. И најзад, људи бивају обраћени Богу не зато што им је неко могао да да бриљантна објашњења о Богу, већ стога што су они у Њему видели ону светлост, радост, дубину, озбиљност и љубав, које једино откривају присутност и силу Божију у свету.

Манастир Вазнесење, Цвети, 2013.
   И тако, ако је Велики пост, као што смо на самом почетку рекли, човеково поновно проналажење властите вере, он је такође његово откривање живота и његовог божанског смисла, његове свете дубине. Уздржавањем од хране поново откривамо њену сласт и поново се учимо како да је примимо од Бога са радошћу и захвалношћу. Скраћујући музику, забаву, разговор и површну "друштвеност" поново проналазимо крајњу вредност људских односа, људског рада, људске уметности. И све ово поново откривамо једноставно стога што проналазимо Самога Бога-што Му се враћамо, а кроз Њега враћамо се свему оном што нам је Он дао у Својој љубави и милости. И тако, на Васкрс увече певамо:

"Све је данас испуњено светлошћу,
Небо и земља и подземље.
Зато цела творевина нека светкује
Христово васкрсење;
У њему се утврђујемо.
Не лиши нас овог очекивања, Човекољупче!"


о.Александар Шмеман, Велики пост, Св.Симеон Мироточиви и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Нема коментара:

Постави коментар