Translate

06. април 2014.

Посни пут, 6. НА ПУТУ У ВИТАНИЈУ И ЈЕРУСАЛИМ

Шеста, и последња недеља Великог поста зове се Врбица (недеља палми). Током шест дана који претходе Лазаревој суботи и Врбици, кроз Литургију Цркве, следимо за Христом од оног момента када је објавио смрт Свога пријатеља и затим кренуо на пут за Витанију и Јерусалим. У недељу увече, на вечерњи, дата је тема и тон за целу седмицу:

   "Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу Који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт".

                                         

   Центар пажње је Лазар - његова болест, његова смрт, туга рођака и Христово реаговање на све ово.

   Тако, у понедељак ми слушамо:

   "Данас је болест Лазарева саопштена Христу док је ходио с друге стране Јордана..."

   У уторак:

   "Јуче и данас је Лазар болестан".

   У среду:

   "Данас је мртви Лазар сахрањен и његови рођаци плачу..."

   У четвртак:

   "Лазар је мртав већ два дана..."

   Најзад, у петак:

   "Изјутра дође Христос..."

да васкрсне мртвог брата (Марте и Марије). Цела седмица је прошла у духовном размишљању о предстојећем сусрету Христа и смрти - најпре у лицу његовог пријатеља Лазара, а затим Христовој сопственој смрти. Она представља приближавање онога "Христовог часа" о коме је Он тако често говорио и према коме је било усредсређено целокупно Његово земаљско служење. Морамо да се запитамо: које место и значење има ово размишљање у посној Литургији? У каквом су они односу према нашем посном труду?
   Ова питања представљају још једно које треба да укратко расправимо. У прослављању догађаја из Христова живота, Црква веома често - ако не и увек - транспонује прошлост у садашњост. Тако на Божић певамо: "Данас Дјева натприродно рађа..." На Велики Петак: "данас стоји пред Пилатом..." На Врбицу: "Он данас долази у Јерусалим". Поставља се питање: Какво значење има ово преношење догађаја, какав је значај овог литургичког данас?
   Вероватно, већина посетилаца Цркве разуме то као реторичку метафору, као поетску "фигуру говора". Наш модерни приступ богослужењу је или рационалан или сентименталан.Рационални се прилаз састоји од свођења литургичке прославе на идеју. То има свој корен у "западњачкој" теологији, која се развијала на православном Истоку после патристичке ере, за коју је Литургија у најбољем случају сировина за лепе интелектуалне дефиниције и претпоставке. Оно што у богослужењу не може да буде сведено на интелектуалну истину, етикетирано је као "поезија" тј. нешто што не треба сувише озбиљно узимати у обзир. А пошто је очигледно да догађаји које прославља Црква припадају прошлости, литургичком данас, није давано никакво озбиљно значење. Што се тиче сентименталног прилаза, он се појавио као резултат индивидуалистичке и егоцентричне побожности, и у многим случајевима, представља супротност интелектуалној теорији. За ову врсту побожности, богослужење је, изнад свега, корисни оквир за личну молитву, надахњујућа позадина, која има за циљ да "подгреје" наше срце и да га управи према Богу. Овде је садржина и значење служби, литургичких текстова, обреда и радњи секундарне важности. Оне су корисне и од значаја само док сам на молитви. На тај начин литургичко данас, као и сви други литургички текстови, сведено је на некакву неодређену, предану и одушевљену "молитву.
   Због тога што је у црквеном менталитету у односу на ова два става дошло до оштре поларизације, веома је тешко доказати да Литургија не може да буде сведена ни на "идеју" ни на "молитву". Идеје се не светкују и свечано не служе. Што се тиче личне молитве, у Јеванђељу није речено да се ради молитве закључамо у своју собу и тамо успоставимо лични контакт са Богом !(Мт.6,6). Суштина неког славља је у томе да оно обухвата и догађај и социјалну или колективну реакцију на тај Догађај. Прослављање је могуће једино онда када људи скупивши се превазилазе природну одељеност и изолацију једног од другог, заједно реагују као "тело", као да су заиста једно у односу на неки догађај(нпр. свадба, погреб, победа, слава...). Природно чудо свих прослава се састоји баш у томе што превазилази, па нека то буде и за извесно време, ниво идеја и оног што се зове индивидуализам. Јединка се у прославама заиста губи и на јединствен начин проналази друге. Али какво је значење литургичког данас, којим Црква започиње свако своје славље? И какав смисао имају прошли догађаји прослављани данас?
   Може се без преувеличавања рећи да је целокупан живот Цркве непрекидно спомињање и сећање. На крају сваке службе обраћамо се Светима "чију успомену прослављамо", али изнад свих сећања, Црква је сећање на Христа. Са чисто природне тачке гледишта, сећање је компликована способност. Тако, сећати се некога кога волимо и кога смо изгубили, означава две ствари. С једне стране, сећање на прошлост је нешто више него просто знање о прошлости. Када се сећам свог покојног оца, ја га видим, он је присутан у мом сећању на као збир свега што ја о њему знам, већ је присутан у целокупној својој живој реалности. А с друге стране, та присутност чини да изразито осећам да он више није овде, да у овом свету и овом животу више никад нећу додирнути руку коју у сећању тако живо видим. На тај начин, сећање је: најчудеснија, а у исто време најтрагичнија људска способност, јер ништа боље не открива нарушену природу у нашем животу, човекову немогућност да било шта одржи и истинито поседује у овом свету. Сећање нам открива да "на земљи владају време и смрт". Али то је само због ове јединствене људске функције сећања на коју је и хришћанство усредсређено, јер се и оно састоји од сећања на једног Човека, на један Догађај, на једну Ноћ у чијој дубини и тами нам је речено: "...чините ово у Мој спомен". И, гле, десило се чудо! Ми Га се сећамо и Он је овде-не као носталгична слика прошлости, не као тужно "никада више", него са таквом интензивном садашњошћу да Црква може вечито да понавља оно што су Апостоли рекли после Емауса: "...Зар није у нама горело срце?" (Лк.24, 32)
   Природно сећање је, пре свега, "присуство одсутног", тако што је год више присутан онај кога се сећамо, бол због његовог одсуствовања је оштрији. Али у Христу, сећање је поново постало сила која испуњава време поремећено грехом и смрћу, мржњом и заборавношћу. Ово ново сећање, које превазилази време и његову поремећеност, представља срж литургичког прослављања, литургичког данас. Но, будимо сигурни, Дјева не рађа данас, нико "фактички" не стоји пред Пилатом, и ако чињенице, ови догађаји припадају прошлости. Али данас ми можемо да се сећамо ових чињеница. Прва је првенствено дар и сила тога сећања које преображава чињенице прошлости. Прва је првенствено дар и сила тога сећања које преображава чињенице прошлости у догађаје који вечито имају значај.

Mанастир Вазнесење, 21.4.2013.
    Литургичка прослава је поновни улазак Цркве у одређени догађај, а то не означава само њену "идеју" већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање. Треба знати једно: узвиком "Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио", разапети Христос је показао Свој "кеносис" и Своју понизност. Празнујући ово сваке године јединственог Петка, ми, без умовања о догађају, поуздано знамо да ће ове речи, једном изговорене, остати вечито реалне, да их никада не може избрисати никаква победа, никаква слава или "синтеза". Потребно је да се објасни једна ствар: Лазарево васкрсење је било потребно да би се "потврдило свеопште васкрсење" (тропар дана). Славље овог дана је уочи једне седмице која представља лагано приближавање сусрета живота и смрти, у коме ћемо и ми постати његов саставни део и властитим очима видети и целим бићем осетити оно што је Јован изразио речима: "Исус...узбуди се ваома у души, узруја се и-заплака"(Јн.11, 33-35). За нас се све ово дешава данас. Ми нисмо били са уплаканим сестрама код гроба у Витанији. Ми о томе знамо само из Јеванђеља. Али у црквеној прослави, данас та чињеница постаје и за нас догађај, а за мене сила мога живота, сећање и радост. Теологија не може бити изнад "идеја". И са становишта идеје, да ли нам је потребно ових пет дугих дана, када је једноставније исказати речима, потврдити свеопште Васкрсење? Али суштина је да реченица само по себи ништа не потврђује. Истинита потврда долази од славља, од ових пет дана у којима смо сведоци борбе између живота и смрти, када почињемо не толико да разумемо колико да сведочимо да ће Христос победити смрт смрћу.

                                           

    Лазарево васкрсење, дивна прослава те јединствене суботе, изнад је поста. У петак, који јој претходи, певамо: "...пошто се испунило назидавајућих четрдесет дана...", а изражено литургичким терминима Лазарева субота и Цветна недеља су "почетак Крста". Међутим, последња седмица Великог поста - непрестано предславље - ових дана је последње откривење значења Великог поста. Рекли смо на почетку овог поглавља да је Велики пост припрема за Васкрс. међутим, у стварности у општем доживљају који је постао традиционалан, ова припрема је апстрактна и номинална. Велики пост и Васкрс су стављени један поред другог, али без стварног разумевањ њихове узајамне везе и независности.
   Чак и онда када се о посту не мисли као о времену у коме се једном у години треба исповедити  причестити, он се обично схвата у теминима личног труда и напора и тако остаје егоцентричан. Другим речима, оно што стварно недостаје у духовном доживљају јесте онај физички и духовни напор усмерен на наше учествовање у данас Христовог Васкрсења, не на апстрактну моралност, не на морално побољшање, не на већу контролу над страстима, чак не ни на лично усавршавање, него на учествовање у крајњем и свеобухватном Христовом данас.
   Хришћанска духовност, која није на ово усмерена, у опасности је да постане лажно-хришћанска, јер је на крају крајева мотивисана са "его", а не са Христом. Опасност је овде и у томе да срце, очишћено и ослобођено од демона који су га насељавали, остаје пусто и празно и демон се у њега враћа, "узимајући са собом седам других духова, још горих од себе, па уђу и бораве онде, и последње стање тога човека бива горе од првога" (Лк. 11, 26). Све у овом свету, па и "духовно"-може да буде демонско: стога је важно да се поново открије значај и ритам Великог поста као исконске припреме за велико данас Васкрсења. До сада смо видели да Велики пост има два дела. Прве недеље Крста, Црква нас позива да се усредсредимо на себе, да се боримо против тела и страсти, али и свих осталих грехова. И док ово чинимо стално смо позвани да гледамо напред, да меримо и мотивишемо наше напоре "нечим бољим" што је за нас припремљено. Од недеље Крста центар посног богослужења постаје Тајна Христовог страдања, Његовог Крста и Смрти. Оно постаје "ход горе у Јерусалим".
   Најзад, за време ове последње седмице припрема, почиње радост Тајне. Напор поста нас је учинио способним да оставимо по страни што је упорно помрачивало централни предмет наше вере, наде и радости. Ма како било и само се време приближава своме крају. И оно се сада више не мери нашим преокупацијама и бригама, већ оним што се дешава на путу за Витанију, и даље, за Јерусалим. И још једном, све ово није теоретисање. За свакога који је окусио истинити литургички живот-макар једном па и непотпуно-готово да је очигледно да од овог момента ми чујемо "Радуј се, Витанијо, кућо Лазарева", па онда, "сутра долази Христос", спољашњи свет постаје помало нереалан и човек скоро доживљава бол када долази са њим у неопходни свакодневни контакт. То што се дешава у Цркви, у службама кроз које из дана у дан, схватамо шта значи очекивати и зашто је Хришћанство, изнад свега другог, очекивање и припрема, па када дође петак увече када певамо: "пошто се завршило четрдесет дана душевног усавршавања..."ми, не само да смо испунили годишњу хришћанску "обавезу" него смо спремни да узмемо као своје речи које ћемо певати следећег дана: "О, смрти, Христос те је већ у Лазару уништио! Аде, где је твоја победа...?"

о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош,  Врњци и Требиње, 2007.

Нема коментара:

Постави коментар