Владика Григорије, КАМЕНА СУЗА

 Проти Стевану Правици (1854–1925)
 и требињским Србима страдалим  августа 1914. г.


   Бијелач је типично село Требињске шуме, невелико, са свега десетак једноставних приземних кућа. Куће су камене, са широким терасама и одрином која у спарним љетним данима пружа пријатан хлад. Као и остала села тога краја, и Бијелач је подигнут на пространој чистини, пажљиво бираној, гдје је земља издашна и плодна, на домаку Требишњице. Домаћинства повезују кривудави путељци, ограђени каменом или самониклом драчом, гдјекуде калдрмисани. Куће су окружене баштама и вртовима.
   Становници овог поднебља бистри су и отресити, довитљиви и радни, али и урођено неповјерљиви. Тешким трудом стицали су оно од чега су живјели – сир, мед, дуван и вино. Оно што би узгојили и произвели – било је готово беспријекорног окуса и мириса, справљано по рецептурама и вјештином које су се предавале с кољена на кољено. И тако вијековима.
   Главни трговачки центар ове области био је Дубровник, па су се житељи Бијелача, као и готово цијело дубровачко залеђе, временом извјештили у трговини. Вино карактеристичног и богатог окуса и чист дуван откривали су њихову посвећеност послу којим су се цијелог живота бавили. Васпитани су патријархално, у хришћанском духу, надомак три древна манастира – Тврдош, Завала и Дужи.

Тврдош

                        
   У таквој хришћанској трговачкој породици родио се Стеван Правица, по свему син ове кршевите земље и њеног специфичног менталитета. Од самог рођења пратила га је судбина народа којем је припадао – буне, устанци, прогонство и сиромаштво. Рођен је у вријеме када је војвода Лука Вукаловић у Херцеговини подигао устанак против Турака. Родитељи га још у колијевици склонише код рођака и пријатеља у Дубровник док не прође устанак који је Вукаловић започео 1857. године.
   Стеван тако одрасте у Дубовнику, окружен велелепним каменим зградама, необично лијепим црквама, стаменим и неосвојивим зидинама древне Рагузе. Ипак, на оштроумног дјечака највећи утисак остављали су људи, госпари и госпође, а међу њима и његови стричеви трговци, те свештеник Георгије Никојалевић који је свакодневно долазио у њихов дом. Био је занесен појавом и добротом тада најугледнијег Дубровчанина Меда Пуцића, који је био отац и заштитник херцеговачке сиротиње, нарочито дјеце. Искричавог погледа посматрао је како Влахо Буковац слика даме из најугледнијих трговачких породица; гутао је стихове свог вршњака Иве Војиновића, ишао у казалиште. Необичном бистрином и љубављу ка књизи и свештеничком позиву брзо се издвојио међу својим вршњацима.

   Чувши за њега, позва га у Београд на школовање у Богословију утицајни Нићифор Дучић. Стеван је стигао у Београд у оне дане када је овај свијетлобијели град најљепши. У априлу. Сунце је сијало кроз тек олистале крошње које су бацале дуге сјене по београдској калдрми. По разноврсно обученим пролазницима и архитектури могло се закључити да је град био дијелом турски, а дијелом европски. Најупечатљивији за Стевана били су шумовити брежуљци и двије велике ријеке које су тихо грлиле Београд. Град на Сави и Дунаву није био складан као Дубровник, нити топао као малено Требиње, али је био отворен и присан. У њему је дисао пуним плућима и све му је мирисало на слободу. Нестрпљиво је чекао да настави са науком јер је вјеровао да тако највише може помоћи роду који се бори за живот у слободи.
   Било је очигледно да Турци полако пакују кофере и одлазе, а примјећивало се и све веће присуство неке европске господе. Стеван је осјећао да Београд постаје уистину права српска престоница. Иако га је у овом граду много тога привлачило и ширило му срце, он је стално подсјећао себе да је ту да што више научи, како би се вратио на југ да пренесе другима своје знање. У том периоду га је обузимао истински просвјетитељски занос.

                       
   Премда је провео дјетињство у Дубровнику који је одисао господством, тадашњи Београд оставио је на њега неизбрисив траг. У најтежим тренуцима живота са умиленијем се сјећао својих шетњи од Калемегдана до Теразија са отменим Нићифором Дучићем. Остало му је трајно урезано у памћење са каквим је ентузијазмом тај знаменити Херцеговац говорио о оснивању и значају Српске краљевске академије, о важности служења Српској православној цркви, и уопште о будућности народа о коме су у Европи већ мислили да неће преживјети турско ропство. Стеван тада није био свјестан колико се Дучићев ентузијазам усељавао и у његову душу и шта ће значити за његов будући живот.
   Нићифор је био његов узор и учитељ, достојан сваког дивљења. Прав као стријела, оштрог погледа и широких рамена, личио је истовремено на неког спартанског јунака и јелинског мудраца. Млади ђак није се често усуђивао да говори, само би понекад нешто упитао.
   – Опростите, оче архимандрите, зашто сте одбили епископство, па још су вас бирали за жичког владику?
    Додирнувши га руком из које је избијала затомљена снага, простријелио га је оштрим погледом. Већ у сљедећем тренутку младић је чуо благи глас испуњен сјетом:
   – Синко, ова је рука сабљу носила и сјекла људске вратове.
   Одговор је био јасан. А онда је опет почињала прича о будућности и увијек, на крају, иста порука:
 – Твоја је служба, млади човјече, да се вратиш учен у наше Требиње и тамо школу оснујеш.
   Младић је то примао са одушевљењем и не сањајући какве ће га муке и препреке чекати на том путу. Једном се усудио да упита Нићифора да ли је истинита прича како је понизио кнежеве перјанике на Цетињу, тако што је зарио сабљу у неки пањ, рекавши да је онај ко је извади већи јунак од њега. Тада је једини пут видио благи смијешак на лицу овог необичног Херцеговца.

– Мало се то преувеличава, али истина је да је нешто слично било. Но сам се ја брзо повукао, да се не пролије братска крв ради дјетињарије. Упамти, синко, ми смо Херцеговци исти по свему као и наша браћа Црногорци, само су они плаховитији. У нама иста крвца врије и са њима нам је увијек важно братску љубав дијелити, а не се надгорњавати јер они никад попустити неће – рече архимандрит загледавши се негдје у даљину.
   И кад је школу са најбољим оцјенама завршио, Стеван је дошао код свог заштитника Нићифора Дучића да му јави да је спреман за мисију просвјећења својих земљака, коју му је овај одавно намијенио. Снажне руке још једном су се спустиле на Стеванова крупна херцеговачка рамена. Гледали су се у очи без ријечи. Услиједио је посљедњи савјет:

– Учи младиће и дјевојке, поштуј старе и љуби Цркву и Србију!

Дужи

       По повратку у Требиње, Стевана Правицу је аустроугарска власт, као човјека за то вријеме ријетко учена, поставила у царинску службу на међи између Требиња и Дубровника. То потраја свега годину дана, јер се испоставило да је Стеван просрпски настројен, што Аустроугарима никако није ишло на руку. У изнимно тешким околностима, он крену у оснивање прве основне школе у Требињу. Тек нешто прије тога отпочела је са радом једноразредна школа у манастиру Дужи у којој је учитељевао Митар Пантић.
   Баш у то доба, готово надљудским напорима тадашњих свештеника, угледних грађана и вјерног народа, градила се у Требињу и велика Саборна црква, а поред ње и црквеношколска зграда. Црква и дан-данас изгледа велелепно, а са којом је љубављу и подвигом грађена најбоље свједочи предање по којем су зидари стављали камене плоче испод појаса, јер су били толико гладни да им је стомак био уз кичму приљубљен. Ипак, нису одустајали од посла, а зарађене дневнице су биле њихови прилози за изградњу цркве.

                       

   Гледајући њихову вољу, и Стеван  се одважи да почне са школом. Невоља бијаше већа тиме што га је моћна Аустроугарска игнорисала, па је самим тим изостала и финансијска подршка Царевине. Школске 1880/1881. године, без обзира на потешкоће, осмјели се Стеван те прими у српскоправославну основну школу укупно четрдесет и четири ђака, тридесет дјечака и четрнаест дјевојчица. Међу ђацима првацима био је и Јово покојног Андрије Дучића из Рупјела, уписан под редним бројем 19. Млади учитељ Стеван није могао ни да претпостави да у његовом разреду сједе будући љекари, професори, пјесници, задужбинари и научници. Ђаци су у њега гледали широм отворених бистрих очију, врелог срца и са жељом да успију у животу.
   Како је споро и с муком, али и с надом и вјером напредовала градња цркве и школе, тако је напредовало знање и радост међу ђацима и њиховим учитељем. Међутим, животне прилике биле су немилосрдне. Кад би долазио кући, учитељ би затицао тужну супругу, која све трпи, подноси и нада се, али не може поднијети немаштину, да нема у чему у град поћи, а супруга је господина учитеља. Често су сједјели загрљени, вјерујући да ће тако глад минути. Све је долазило у обзир само он никада није помишљао да од учитељског посла дигне руке. Многи су га убјеђивали да ће тако стати украј својим мукама јер, између осталог, и због школе којој се посветио у државним службама за њега није било мјеста.
   За учитељеву жртву сазнао је митрополит Серафим Перовић у Мостару, који није био у лошим односима са Аустријом – њега Турска замало није била докрајичила. Године 1890. Серафим постави Стевана за свог тајника у Мостару, а брзо потом и за ђакона. Мостар је за њега био нови свијет, истовремено лијеп и примамљив, загонетан и неухватљив. У њему је упознао неку необичну господу Србе који су имали куће и трговине у Трсту; говорили су италијански и њемачки, облачили се европски. Имали су позоришта и удружења, били су то људи окренути култури и њеном афирмисању. Сретао је Муслимане отмене и дружељубиве, који су вољели хришћане као најрођеније. И Хрвате, који су били у знатној мањини, али који су на свој начин ипак пристајали уз цијели покрет. Све му се чинило невјероватним – непрестано га је прожимала стрепња која је полако али сигурно прерастала у страх и неповјерење. Стекао је утисак да се Аустрији нимало не свиђа слога и пријатељство међу разноликим народима и вјерама у Мостару. Било је то чудно, мислио је, нису ваљда и они као Турци. Док је обављао секретарске послове, понекад би замишљеног погледа спуштао оловку, обузет неспокојством и страхом због невоље и јада који могу букнути међу браћом, уколико то непријатељ пожели. Осмјелио се да своју забринутост подијели са митрополитом који му је умирујућим ријечима одговарао да то није могуће. Митрополит ипак никада није успио да свог помоћника и сатрудника до краја увјери у ове ријечи.

                        

   Потом је услиједио Стеванов повратак у Требиње и свештенослужење тридесет и три године. Бити свештеник у Требињу био је прави изазов због специфичног менталитета и урођене подозривости тамошњих људи. Од свештеника се очекивало да буде и ратник и вођа, и духовник и учитељ; да свикне да буде вољен и ружен, поштован и куђен, али и да сноси одговорност и бригу не само за духовне потребе народа већ и за све друго што се чини на земљи и у животу. Свештеник је и тада, као и данас, био племић који ничим не смије бити ни бољи ни гори од осталих – паметан и образован, али не и надмен; отворен и пријатан, а истовремено храбар и одлучан. Требало је да живи са народом, а да остане умјерен у сваком дјелу и ријечи. То није било једноставно, али онај ко би издржао – у свему је био поштован и цијењен и никада препуштен самом себи нити остављен на цједилу. Временом, он би постајао њихов, народни, а они – народ којем је припадао – његови. Бранили су га пред другима, а међу собом га увијек помало оговарали, корили, анализирали и посматрали. Свештеник је за њих био ауторитет и слуга; знали су да он вјерује и да слуша Бога и служи Богу. Стога није необично што су свештенослужитељи у овом крају били устаници, учитељи, просвјетитељи, и у добру и у злу са својом паством, од које чак ни одијелом нису одударали. Будући да су имали мантију само за најсвечаније догађаје, у осталим приликама носили су обично одијело. Све у свему, били су сиромашни и богати колико и народ са којим су живјели.
   Народна борба за опстанак и брига за голи живот, прожета снажном вољом за очување и изградњу хришћанског и српског идентитета, у свему је имала једну једину потку – Цркву и православље. Ту и тамо је било зловољника, оговарача, клеветника, мизантропа и других слабости у народу разочараном због неуспјелих устанака и њихових погубних посљедица. Свештеник Стеван је корио малодушне, охрабривао уплашене, изобличавао лажљиве. Али његова највећа утјеха бијаше у Богу и оним чудесним људима витешког духа, високим, смиреним, скромним и паметним, домаћинима, каквих је у овом крају било у сваком мјесту, макар два или три. Њихови разговори били су испуњени тихом господственошћу, одмјерени, пријатељски, културни, хришћански, орошени љубављу и неким паметним оптимизмом, вјером и надом у бољу будућност. Ријетко изговарана мисао да су испратили Турке, те да ће и нове окупаторе, измамила би осмијехе на њиховим лицима благородног изгледа.

Завала

                               
   А онда је дошла кобна 1914. година и атентат у Сарајеву. Престолонасљедника аустријског убио је Гаврило Принцип, припадник Младе Босне. Човјек млад, храбар и плаховит. Ко је њега и његове другове подстакао на овај чин, загонетка је до дана данашњег. Као што је познато, након овог атентата настао је незапамћен погром над Србима у цијелој Босни и Херцеговини, па и у Требињу. Отимање, паљење, понижавање и, на крају, пријеко суђење и убијање људи. Иако се све чинило као спонтани револт неких Хрвата и Муслимана, те аустријских власти по градовима, убрзо се показало да ништа није било спонтано. Прота Стеван је, чувши за њихове намјере да пале и руше требињске куће и пљачкају дућане, са пастирским штапом у руци пошао код намјесника грађанског, Аустријанца Брауна, и оштро му запријетио да спријечи насиље или ништа неће ваљати. Иако га речени намјесник није нимало волио ни поштовао, чак му је непрестано смицалице правио и о глави радио, ова протина интервенција бјеше успјешна. У Требињу се није збило оно што у Сарајеву и другим градовима јесте.
    На овоме се несрећа не заустави. Десило се нешто много горе – уведени су пријеки судови. Седамдесет и деветоро најбољих људи и домаћина требињског краја, међу њима и четири жене – изведено је пред суд. Били су то управо они људи који бјеху протина подршка, ослонац и утјеха. Сви су осуђени на смрт вјешањем. А требињски намјесник, Аустријанац, нареди проти да их исповједи, као да је тиме хтио да нахрани своју озлобљеност.
   Стеван је осјетио да се приближавају одсудни часи, али се није надао погрому. Слушао је и гледао своје пријатеље како се мирно испрекиданим гласом исповиједају. Сва њихова исповијест је стајала у неколико ријечи:
    – Гријешио сам, оче, Бог да прости.
    Никакве злобе ни страха, само брига за оне који остају надохват ненавидницима. Прота је држао крст у рукама, а срце му је крварило. Лице му се стегло у грчевиту гримасу од бола и туге за пријатељима који га никад нису издали. Гледао је нетремице у горостасе који кротко иду на вјешала.
   Свештеника Видака Парежанина исповједио је посљедњег, а онда га је замолио да он исповједи њега. Осјећао је кривицу што није осуђен, чинило му се у том часу срамотним да остане жив. Стајао је и непомично гладао како његов сабрат прилази вјешалима, мирно се крсти, а онда као гром узвикује:
   -Нека је слава Богу! Живјела Србија!
   Научени од њега, сви су редом чинили исто. Одједном настаде велика пометња међу злочинцима. Увукао се страх, невјерица и збуњеност. Само је стари учитељ и прота као чемпрес стајао право. У углу ока му је заблистала суза, бијела и свијетла. Суза која се скаменила. Кад се све свршило, народ је кренуо у цркву која се налазила педесет корака од нове херцеговачке Голготе. Жене и дјеца су цвиљели од бола. Тражећи утјеху, народ је полако пристизао у цркву. Прота је стајао на амвону, са скамењеном сузом у оку. Бијел, са сребрном брадом, висок и повијен, ничије лице није разазнавао. Пред њим је био његов народ осиротео на најстрашнији начин.
   – Браћо и сестре, учите дјецу добру, зло је увијек на крају губитник. Зло ће погубити само себе, а нама ће бити потребно сто година да се опоравимо од несреће које нам се догодила, а и то само ако будемо опредијељени за добро. Запамтите, зло је пролазно. Проћи ће и тих сто година, а ми ћемо дочекати слободу и обрадоваће се душе данашњих мученика – заврши прота дрхтавим гласом своју кратку бесједу.
    Али, суза није могла да потече, маглила му је вид и пекла око. Мислио је да ће му срце пући, али није смио бити слаб због народа који је стајао пред њим. Од тога дана прота Стеван је говорио мало. Нико га није видио да се смије.
   Стигла је слобода. Кад су се враћали солунски добровољци, направљено је велико славље. Позвали су и старог проту Стевана, али он је био схрван болом, толико да га нису могли препознати. И сам добровољац из балканских ратова, остарио и сијед, није се одушевљавао миром. Као да је наслућивао шта доноси двадесети вијек – колико још ратова, крви и неправде. Општа радост након првог рата до њега није допирала. Напротив, утврдила га је у мисли да ратови убијају и оснажују у исти мах, јер и ми, по мјери своје жалости и бола, умиремо заједно са онима чији су животи насилно угашени, али истовремено и даље живимо са њима, по мјери своје вјере у живот вјечни, по мјери сјећања и надања. Прота Стеван је тако живио са смрћу и животом својих седамдесет и девет парохијана.
   Био је благолик и сасвим повијен. Најчешће је гледао у земљу, ријетко подижући поглед. Чинило му се да ће свако видјети његову скамењену сузу у оку. И да свако у тој каменој сузи може видјети седамдесет и деветоро људи које је исповједио под вјешалима. Та суза је била његов крст и његова бол; његов камен који чека да буде подигнут са гроба, како би засјала свјетлост Васкрсења. Некако се сродио с том каменом сузом носећи је и чувајући као залог, као добровољни терет; као неуништиво сјећање, стрпљиво и смирено вјерујући да треба издржати до краја, до оног часа када више неће бити потребно да је скрива од туђих погледа.
   Кад би чуо некога познатог како се радује побједи и говори да је све готово, присјећајући се својих убијених пријатеља, прошапутао би:
   – Биће нам потребно сто година – а онда би опет утонуо у неки савршени мир, пун бола и наде. Тако је живио све до посљедњег издаха.[1]

***

Дванаестог августа 2014. навршава се један вијек од страшног дана када су у Требињу у знак одмазде убијени најугледнији људи. Испред требињске Саборне цркве у камену су уклесане ријечи које свједоче да је ово мјесто одувијек рађало пјеснике, јунаке и мученике.

Да ли је и данас тако?

Ходају ли поред нас још увијек људи слични погубљенима 1914?

Има ли их бар седамдесет и деветоро?

Вјерујемо да би толико било довољно да из протиног ока потече суза скамењена сто година.

Епископ ЗХиП Григорије
у Требињу, августа 2014.г.


[1] Сахрањен је уз јужну страну олтара велелепне Саборне цркве у Требињу која је подигнута највише протином заслугом. На надгробној плочи пише: „Овдје почива протојереј-ставрфор Стеван Правица, рођен 1854. Умро 1925. г. Служио је вјерно Богу и народу четрдесет и четири г. и то једанаест као српски учитељ, а као свештеник тридесет и три г. Из захвалности овај споменик подиже му српски народ требињске општине.“ На дан његове сахране у Требињу и околини све радње су биле затворене, а скоро сав народ је дошао на опијело.


извор: ПОЛИТИКА, Културни додатак, 30.8.2014.

Свети владика Николај, Беседа о бремену греха и ослобођењу

  

Благо онима којима се опростише безакоња и којима се грес покрише(Пс. 31,1)

  

   Од греха се рађа страх, и збуњеност, и немоћ, и раслабљеност и помраченост ума. Грехом човек изазива против себе људе, узбуњује своју сопствену савест, сабира око себе демоне и даје им оружје против себе. Грехом се човек одваја од Бога, удаљује од свог ангела хранитеља, ограђује од извора свакога добра. Учињен грех означава објаву рата Богу и свим добрим силама. То је смешније него да увео лист јесењи објави рат ветру. Но и то најсмешније догађа се, наиме: човек објављује рат Богу! Сама та објава значи унапред пораз и пропаст ако човек брзо не дође к себи, не покаје се и не прибегне Богу за помиловање.

   Ужасан положај једнога грешника добро је осетио и на самом себи испитао велики цар Давид. Осетио је неисказан страх, и смутњу, и раслабљеност, и осамљеност, осетио је стреле људске и стреле демонске. Но увидевши свој страховити положај, Давид је признао свој грех, пао у пепео пред Богом, сузама покајања затопио земљу, речима бола, који као огањ пече, умолио Бога милостивога, да му опрости. И кад му је све опроштено, он је онда осетио блаженство неисказано. То блаженство опроштене душе он не може речима да искаже; само јавља и тврди и уверава на основу својих доживљаја оба стања, тј. и стања грешничког и стања опроштености од Бога: благо онима којима се опростише безакоња и којима се греси покрише! Какво им је благо? Слобода, и храброст, и радост неизречена, и сила, и снага, и јасност мисли, и мир савести, и надање у Бога, и песма Богу, и љубав к ближњима, и смисао живота! Једном речју: светлост, радост, снага - то су та блага. То су блага, која опроштени од греха осећа овде на земљи; а каква су блага која га чекају на небу, то људско око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође ( I Кор. 2, 9).

   О Господе Боже наш, по милости Твојој бескрајној опрости нам безакоња и покри нам грехе! Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, књига VII , Глас цркве, Шабац, 2013.

 ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА 

Свети владика Николај, Молитве на језеру
говори: Небојша Дугалић
Снимано у капели Св. владике Николаја Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жича 2009/2010. године

Чудотворна икона Пресвете Богородице УМНОЖИТЕЉКА ЖИТА

Света Православна Црква празнује икону Мајке Божије Умножитељка жита 28/15. октобра

  О, Пресвета Дјево Богородице, Премилостива владичице, Царице неба и земље, сваког дома и породице хришћанске Благоустројитељко, благослове невољних, потребитима неисрцпно богатство, сиротих и удовица и свих људи Хранитељко! Хранитељко наша, која си родила Хранитеља васељене и Умножитељко жита нашег, Ти, Владичице, ниспошљи свој Мајчински благослов градовима, насељима и њивама нашим и свакоме ко се у Тебе нада. Стога Ти се молимо, побожно дрхтећи и скрушеног срца: буди и нама, грешним и недостојним слугама Твојим, мудра Домостројитељка, која животе наше добро управља. Сваку заједницу, сваки дом и породицу у побожности и Православљу, у једномислију, послушању и изобиљу сачувај. Сироте и оскудне прехрани, старост подржи, младенце однегуј и свакога уразуми да призива Господа: "Хлеб наш насушни дај нам данас." Сачувај, Пречиста Мати, људе Твоје од сваке недаће, болести, глади, пропасти, града, огња, од сваке зле прилике и сваке неслоге. Обитељи нашој (селу, граду...), домовима и породицама и свакој души хришћанској и читавој нашој земљи измоли мир и велику милост. Да славимо Тебе, Премилостиву Хранитељку нашу, сада и увек и у векове векова. Амин.

АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ, Образ светачки, Београд, 2011.

Преподобна матер Параскева(Света Петка)

   Тропар, глас 4. Пустиноје и безмолвноје житије возљубивши, и во сљед Христа Жениха Твојего усердно потекши, и Того благоје иго во јуности твојеј вземши, крестним знаменијем к мисленим врагом мужески вооружившисја, постническими подвиги постом и молитвами, и слезними капљами, угљије страстеј угасила јеси, достославнаја Параскево, и ниње в Небесњем
чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу, моли о нас почитајушчих честнују памјат твоју.

Манастир Вазнесење

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си угљевље страсти. Параскево, достојна похвале, која си и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу, моли за нас који поштуемо Твоју часну успомену(спомен).

Софија Колумзин, НАША ЦРКВА И НАША ДЕЦА Радован Биговић, Реч уз ову књигу

   Пред читаоцима српског говорног подручја појављује се књига Наша црква и наша деца, аутора Софије Коломзине, једног од најбољих православних педагога и психолога данас. Под богословским и духовним надзором угледних православних теолога Александра Шмемана, Јована Мајендорфа и Томаса Хопка, Софија Коломзина се већ више деценија бави, теоријски и практично, православном литургијском педагогијом, методологијом и психологијом. Уз то користи и проучава најбоља и најновија научна достигнућа из свих научних области које се односе на проблем образовања и васпитања деце и омладине, укључујући и религијску педагогију коју треба битно разликовати од православне педагогије. Један од плодова тог вишедеценијског теоријско-практичног рада јесте и ова књига, која представља више него успелу синтезу теоријског знања и практичног искуства, које је она годинама стицала у раду са децом и омладином.
   Софија Коломзина као изразити поборник литургијске педагогије, која се може сматрати једином аутентичном православном педагогијом, у својој књизи Наша Црква и наша деца разоткрива методе православног васпитања и образовања и то како у породици, тако и у школи и у Цркви.

                                       
   Православно, литургијско искуство и образовање се битно разликује од досадашње тзв. класичне веронауке, која, под утицајем класичне педагошке школе и римокатоличко-протестантских образовних система, егзистира већ скоро два века и код Православних. Та се разлика огледа како у погледу метода тако и у погледу васпитно-образовних циљева. Према свим досадашњим искуствима, класична веронаука (катихеза) показује се неуспешном, а можда чак и штетном. Она је у најбољем случају давала неке интелектуалне "информације" о Богу, Цркви, вери, хришћанском моралу и животу, али није доприносила расту Тела Христовога, тј. Цркве. Она, мање више, цео образовни процес своди на "бубање" апстрактних појмова и дефиниција које немају много везе са реалним црквеним животом и искуством. Зато је она могла да створи само "теоријски убеђене" хришћане, али не и конкретне чланове Цркве. Уз то, класична веронаука има и конфесионални карактер, иако је конфесионализам стран Православној Цркви.
   За разлику од школске и академске веронауке и њеног метода једносмерне комуникације, литургијско васпитање има за циљ да човека уведе у литургијску заједницу и, да га храни божанском храном и да га вежба у богочовечанским врлинама. Ту није циљ знање о Христу већ познање Христа, сусрет и сједињење са Њим. Окусити, видети и примити, бити и знати. Оно има за циљ да човеку (без обзира на узраст) открије и покаже правилан пут и однос према Богу, другом човеку и свету који га окружују; затим, да му покаже како да превазиђе смрт и успостави радосну визију и перспективу живота. Литургијска катихеза има првенствено егзистенцијални а не само имтелектуални карактер. Она не даје "информације" о Христу већ Самога Христа. Не износи теорије о посту и молитви, покајању, праштању и добрим делима. Она не своди хришћанство на етички систем забрана и казни који Бога претвара у садистички ауторитет, што је често случај са класичном веронауком, већ показује и открива Бога Који љуби и воли човека.
   Класична веронаука даје само интелектуално знање о хришћанској вери (често сумњиво). Литургијско васпитање и образовање васпитава целог човека, све његове психо-физичке способности и предиспозиције: ум, вољу, осећање и чула. Она обликује праву и целовиту личност.

                                           
   У класичној веронауци васпитаник је само пасивни "објекат" који "меморише" ставове и истине васпитача. У литургијској катихези дете је активни субјекат васпитно-образовног процеса. Класична школска веронаука је временски ограничена, јер је усмерена на одређени узраст, литургијска катихеза је перманентна. То је стални процес који се никад не завршава.
   Код школске веронауке се васпитно-образовни процес, одвија искључиво на релацији вероучитељ дете, а литургијска катихеза на релацији родитељ - дете - вероучитељ - свештеник - црквена заједница. У погледу места веронауке се углавном изводи у школи, свеједно да ли црквеној или државној. За разлику од ње литургијска катихеза се одвија у породици, школи, а понајвише у Цркви. Ту су сви субјекти васпитања и образовања, а Христос једини Педагог који им даје нови дух и живот. Зато је у литургијској катихези љубав у суштини једини васпитни метод.
   Класична веронаука, будући да се претвара у рационални религиозни систем нужно има конфесионални карактер (конфесионализам је логичка последица рационалне теологије) што може да проузрокује подвајање и поделе међу децом јер сваки конфесионализам и рационални систем пати од искључивости. Пошто Православна Црква није конфесионално и вероисповедно тело чији се идентитет поистовећује са одређеним писаним текстом, или рационалним системом који је из њега изведен путем мисаоних операција, већ живи богочовечански организам и заједница, литургијска катихеза не раздваја и не дели. Напротив, она спаја и сједињује различите људе а да се притом не укидају лични дарови и особености. Литургијска педагогија обликује "отвореног" човека и у хоризонтали и у вертикали. Васпитава га да јеванђелски живи и мисли, а не признаје никакве границе, сем границу између истине и лажи.
                                                    
   Књига Наша Црква и наша деца је досад најбољи православни приручник за литургијску педагогију који је објављен на српском језику. Практично и једини. Намењен је првенствено родитељима и катихетама, а и наставницима и професорима. Онима који желе (а не знају како), да васпитавају своју децу у православном духу, ова књига ће бити више него драгоцена помоћ. Онима, пак, који су се васпитавали и образовали на традицији педагошког натурализма и псеудо-црквене школске веронауке, помоћи ће да "депрограмирају" своју нецрквену педагошку самосвест која се дуго ширила на нашим просторима и била својеврсна црквена "болест".

Манастир Вазнесење

 
   Како образовати и васпитавати децу и омладину је један од најтежих проблема за родитеље и учитеље у сваком времену. Данас посебно. Родитељи "немају времена" за своју децу. Уместо да им поклањају своје време и љубав, купују им скупоцене играчке. Школа је постала бирократска институција која служи потребама државе и мултинационалним корпорацијама, а учитељски позив професија од које "не може да се живи". Зато су деца од малих ногу аутистична, агресивна, усамљена, изложена терору и нервози са сваке стране. Савременом детету је кућни "рачунар" најбољи друг. Обзиром да је у демократском друштву загарантован успешан живот само најбољима и најмоћнијима, школа дете од самог почетка образује као суровог такмичара и грубог професионалца. Ако се овоме дода негативан утицај улице и телевизије на развој деце, онда није чудно што су малолетничка делинквенција, криминал, наркоманија и проституција у сталном порасту. Није чудно што деца напуштају родитељски дом и приступају патолошким псеудо - религиозним организацијама. Све ово довољно указује колика је данас потреба за црквеним васпитањем и образовањем. То довољно говори колика је одговорност на родитељима и Цркви.
   У књизи Софије Коломзине Наша Црква и наша деца има трагова "американизма" што је природно јер је настала у том културном и историјском контексту. Но, то није њена слабост већ врлина јер педагошко - дидактичка мисао Америке је скоро један век испред наше педагошке мисли која се још налази у оквирима позитивистичке и марксистичке педагогије. Православна литургијска педагогија и методологија, ако се правилно антиципирају и примене у пракси, имају значење и важење за сваку културу и епоху. Код нас пола века није било црквеног васпитања и образоваеа, сем појединачних случајева. Није било ни теоријских радова из ових области - из области црквене дечије педагогије, методологије и психологије. Зато ће ова књига, колико - толико, употпунити ту празнину.

Софија Колумзин, НАША ЦРКВА И НАША ДЕЦА, Црквена школа из Виндсора и Црквеношколска општина Васкрсења Христовог из Чикага, Београд, 1996.

Азбука победе: Ђ

Ђем коњу, разум човеку. Ако очистиш разум свој од предрасуда светских и злих навика и страсти видећеш јасно, како Божја рука управља свим стварима и догађајима, и ти ћеш радосно стати уз Бога свога. И гледаћеш чудеса очима својим, како семе Божије победе расте и по свима пољима пораза, болести, немоћи. Јер је лудост Божија мудрија од људи и слабост Божија јача од људи (кор. 1, 25).

Епископ Николај, Азбука победе, Сабрана дела, књига 8, Глас цркве, Шабац, 2013.

Свети владика Николај, Молитве на језеру
говори: Небојша Дугалић
Снимано у капели Св. владике Николаја Духовног центра у краљеву и у манастиру Жича 2009/2010. године

НАША ЦРКВА И НАША ДЕЦА

Увод

 

 Када се говори о животу Православне Цркве данас и о њеном образовном задатку нема места тријумфализму. У извесном смислу, доба у коме сада живимо, има нечег заједничког са најранијим периодом у историји Цркве. Хришћанска вера - као вера у Исуса Христа као Богочовека, у Свету Тројицу и у Цркву као живо Христово Тело - постоји само код мањег броја људи, а у тој мањини већ има тако много подела и раскола. Хришћански символи, хришћанско Предање и Празници изгубили су много од своје унутарње снаге. Они су или потпуно нестали из нашег живота, или комерцијализовани или поистовећени са кулинарским и етничким обичајима, добивши једно прилично уопштено значење доброг расположења. У многим деловима света данас је потребна храброст да човек призна да је хришћанин. Иако званично можда и нема отпора према хришћанству, чињеница је да је наша целокупна култура одвојена од вере. У свим утицајима којима је једно просечно данашње дете изложено у кући, школи, преко мас медија, реклама и часописа, књига из библиотеке, тешко се може пронаћи било какав хришћански садржај или хришћанско објашњење животних вредности. А то се у великој мери односи и на породице које редовно одлазе на богослужења. У том смислу може се рећи да данашње дете расте у околностима које су врло сличне онима за време Римског царства.

У СЛАВУ И ЧАСТ СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ

Међународни научни скуп Владар, монах и светитељ Стефан Немања - Преподобни Симеон Мироточиви и српска историја и култура почео јутрос светом архијерејском Литургијом у Патријаршијској капели

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је јутрос, 22. октобра 2014. године светом архијерејском Литургијом у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог у Београду. Саслуживали су Преосвећена господа Епикопи будимљанско-никшићки Јоаникије, организатор Међународног научног скупа, и топлички Арсенија. Богослижењу је присуствовао и Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије.

Саслуживали су и архимандрит Тихон, настојатељ манастира Студенице, протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски први, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије, презвитер Владимир Вранић, службеник Канцеларије Светог Архијерејског Синода за међуцрквене послове, презвитер Вукашин Милићевић, уредник Радија Слово љубве, презвитер Михаило Рапајић, протођакон Стеван Рапајић, ђакон Владимир Руменић, као и ђакон Александар Секулић.

За певницом је појао Хор студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

                                                          

Из говора Његове Светости Патријарха српског:

 „Долазим са Свете Горе Атонске и доносим благослове Хиландара и Св. Симеона Мироточивог и све братије хиландарске и светогорске.

Ове године, браћо и сестре, наш народ и наша Црква имају неколико значајних годишњица, а међу њима свакако је једна од најзначајнијих за културу и историју нашег народа  годишњица рођења Стефана Немање. Ове године славимо 900 година од његовог рођења.

Свети Немања Мироточиви је дар Божји српском народу; утемељио је државу српску, објединио и сјединио српске земље, које су биле тада раздељене и под разним утицајима других. Он је Богом даном мудрошћу и благодаћу  успео оно што нису успели његови претходници - да уједини народ и изгради моћну средњоевропску државу.“

О мудрости ове велике личности средњега века, о великом државнику, али и подвижнику, посебно је казивао Патријарх Иринеј: „Нико није сагледао тадашње стање нашега народа и запазио да је његова снага тада, као и данас, у јединству народа, па је учинио све да сједини српске земље, мада је био најмлађи међу браћом...“

„Снага једног народа је у духовности тога народа!“ – поновио је Патријарх Иринеј и нама данас, као поуку из времена Немањине владавине: „Колико год се трудио да створи јаку државу, толико се трудио да створи темеље духовности државе. И створио је темељ на коме ће почивати држава, народ, култура, историја нашега народа. “

Подсећајући на животопис Преподобног Симеона Мироточивог, Свјатјејши је истакао задужбинарско дело и градитељство овог богоугодника, чија је круна манастир Студеница коју је учинио средиштем духовности.

                          
„Када је жупански престо препустио млађем сину, учинио је  неочекивано велико дело које је задивило не само српски народ, него и византијски свет. Наиме, Немања се одриче престола и прима монашки сан. У договору  са супругом Аном одлази у манастир Студеницу, где је провео две године као монах.

На позив сина Саве, монаха, да остави свет, све што је светско и у чему је до тада живео, и да кончину  живота посвети Богу, прихвата позив и одлази у манастир Ватопед. Оно што је чинио у Србији, чини у Ватопеду: заједно са сином Савом подиже цркве и даноноћно се моли Богу.“

Кад је у питању ово драгоцено време проведено у Ватопеду, важно је истаћи данас да је Немања „из дубине Хиландара сагледао будућност Србије. То искуство мудрости и државничко искуство пренео је свом сину Сави“, истакао је Патријарх Иринеј.

Мудрост и знање, државничко искуство учинили су да монах Сава, потоњи светитељ српски, прихвати савет оца како да створи државу, како се њоме управља, на каквим темељима треба да почива.

На духовности грађеној у нашим духовним центрима, који су били центри и културног, књижевног, друштвеног и свеколиког живота српског народа, на ономе што чини биће једног народа,  захваљујући мудрости Стефана Немање, монах Сава је успео да оствари најзначајнији циљ - да утемељи самосталну Српску Цркву.

                         
Говорећи о Стефану Немањи, у чију се славу и част излаже на Међународном научном скупу  Стефан Немања, владар, монах, светитељ - посвећеном девет векова од његовог рођења, Његова Светост Патријарх Иринеј је додао да као што је као војсковођа и државник изазивао дивљење где год да је био, тако је и његов монашки живот посебно  изазивао пажњу и дивљење тада, а и данас. Због свих хришћанских врлина које је неговао, светли је пример историје нашега народа и наше Цркве.

Чак и крај његовог живота казује о овом Божјем угоднику: „Када је осетио да га је Господ призвао себи, позвао је своје љубљено чедо да га обуче у монашку ризу, спусти са кревета на асуру с каменим узглављем. Тако се моћни и силни  Немања упокојио! “ - казао је Патријарх Иринеј.

Нама је данас подарена духовна радост да његово цело тело почива у лаври Студеници, где је његово миро мирило завађену браћу, а и данас мири душе наше пред свима искушењима и немирима који нас свакодневно сналазе.

Његова Светост Патријарх српски Иринеј је још једном заблагодарио Господу на Његовом дару нашем народу и нашој Цркви -  на овом Божјем угоднику, у нади да ће Међународни научни скуп, који се одржава у Београду, манастиру Студеници, Подгорици и Никшићу, пружити нове податке из живота Стефана Немање, потоњег Преподобног Симеона Мироточивог, којем није толико посвећивана пажња као Светом Сави; али све што је Свети Сава учинио, дело је и Стефана Немање.

извор: www. spc.rs

ДОЧЕК ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ, Црква Светог Вазнесења Господњег, Чачак, 19.10.2014.

                                            

        

                                            

           

Љубомир Симовић, ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ ТРОЈЕРУЧИЦИ ХИЛАНДАРСКОЈ

Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,

нека наше чамце у благе луке

из густих олуја с пучине доведу

птице, излетеле из Твоје треће руке!

Тројеручице, катанце, браве и врата,

браћу у казану олова које кључа,

све што су безбројне руке закључале,

нека нам Твоја трећа рука откључа!

Тројеручице, док нас лове и мере

метром, литром, кантаром, тегом и врећом,

Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,

измери нас, и помилуј нас, трећом!

Док кишу проткива суснежица, и вук,

риба и врана крећу на нас, у лов,

бескућнима у вејавици, Тројеручице,

Твој трећи длан нека нам буде кров!

Док се затварају све капије, сви капци,

пред смрадом наших грехова и рана,

Тројеручице, нек нам се отвори црква

на Твојој трећој руци сазидана!

Голе, млаћене моткама, секирама,

оборене под ноге, и дотучене

у подножју брда уз које смо се пели,

трећом нас руком, Тројеручице, исцели!

И узвиси, трећом руком, Тројеручице,

све оне који су, стотинама руку,

стотинама година, из жетвених слама,

бацани на дно казана и јама!

У овом свету несланих мора и јела,

док нам се броје последњи тренуци,

нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,

со суза, скупљена у Твојој трећој руци!

Тројеручице, луко и утехо,

мајко чокоту ког распињу и туку,

смилуј нам се, грешним и убогим, и прими

душе наше у Твоју трећу руку!

Двема рукама сахрањене, Тројеручице,

у ову земљу, испуњену муком,

нек нас из ове црне земље у облак

понесе храст, засађен трећом руком!

Чачак, 19. 10. 2014.

Чудотворна икона Пресвете Богородице УМИЛЕЊЕ (Псковско-Печерска)

Празнује се 3. јуна /21. маја, 6. јула /23. јуна, 8. септембра/26. августа, 20/7. октобра и у недељу по Васкрсу.

   Тропар, глас 4

   Богородици са умилењем припаднимо, сви ми гресима обремењени, целивајући чудотворну икону њену "Умилење" и са сузама вапијући: Владичице, прими мољење недостојних слугу Твојих и подај нама који се молимо велику милост Твоју.

ТРОПОС, Краљево, 16.10.2014.

Манастир Жича

Љубитељи и поштоваоци источно-ромејске музике и појања древног црквеног предања у нашој отаџбини имали су прилике да по први пут уживо чују чувени Византијски хор Тропос из Атине, под вођством хороначалника Константина Ангелидиса, учитеља црквене музике.

Наиме, 16. октобра 2014. године, на позив Царске лавре манастира Жиче и града Краљева, хор Тропос је одржао концерт у препуној свечаној дворани Градске управе града Краљева. Концерт је почео у 19 часова пред публиком која је дошла и из Крагујевца, Ниша, Крушевца, Чачка, Ужица и других места. Сутрадан су у манастиру Жича за певницама појањем саслуживали у Божанственој Литургији којом је началствовао високопреподобни архимандрит Јаков (Лазовић), свештенослужитељ Лавре, уз саслужење преподобног јерођакона Јеротеја, сабрата свештеног манастира Светих Архангела у Ковиљу.

Исте вечери, 17. октобра, у организацији Музичке омладине Новог Сада, Византијски хор Тропос је одржао концерт у Синагоги пред публиком која је у Нови Сад пристигла из Београда, Суботице, Сомбора, Бечеја, Апатина, Зрењанина, Вршца, Бачке Паланке... да чује звуке наслеђа древне Ромејске империје. Синагога је била испуњена до последњег места.

Програм концерата се састојао од делâ мајсторâ црквене музике од XIII од XX века: Георгија Кондопетриса (XIV век), Мануила Хрисафиса (XV век), Јована Кладаса (XIV век), Јакова Протопсалта (XVIII век), Матеја Ватопедског (XIX век), Теофана Ватопедског (XX век), Гаврила јеромонаха Кундиадиса (XX век), преподобног Јована Кукузеља (XIV век) и Хурмузија Хартофилакса (XIX век).

Сутрадан, 18. октобра, чланови Византијског хора Тропос посетили су свештени манастир Светих Архангела у Ковиљу. Тамо су саслуживали на вечерњој служби појући за десном певницом, док су за левом певницом појали монаси манастира Ковиљ и ученици Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин.

Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин 

Извор: Епархија бачка