НАША ЦРКВА И НАША ДЕЦА

Увод

 

 Када се говори о животу Православне Цркве данас и о њеном образовном задатку нема места тријумфализму. У извесном смислу, доба у коме сада живимо, има нечег заједничког са најранијим периодом у историји Цркве. Хришћанска вера - као вера у Исуса Христа као Богочовека, у Свету Тројицу и у Цркву као живо Христово Тело - постоји само код мањег броја људи, а у тој мањини већ има тако много подела и раскола. Хришћански символи, хришћанско Предање и Празници изгубили су много од своје унутарње снаге. Они су или потпуно нестали из нашег живота, или комерцијализовани или поистовећени са кулинарским и етничким обичајима, добивши једно прилично уопштено значење доброг расположења. У многим деловима света данас је потребна храброст да човек призна да је хришћанин. Иако званично можда и нема отпора према хришћанству, чињеница је да је наша целокупна култура одвојена од вере. У свим утицајима којима је једно просечно данашње дете изложено у кући, школи, преко мас медија, реклама и часописа, књига из библиотеке, тешко се може пронаћи било какав хришћански садржај или хришћанско објашњење животних вредности. А то се у великој мери односи и на породице које редовно одлазе на богослужења. У том смислу може се рећи да данашње дете расте у околностима које су врло сличне онима за време Римског царства.

   Међутим, данас не постоји јасна разлика између хришћанског и нехришћанског погледа на свет. Опште школско образовање у Римском царству било је потпуно световно. Преовладавајућа схватања о браку, породичним односима, човековој личности, веома су се разликовали од схватања у хришћанској заједници. Одрастање малог хришћанина било је прожето свешћу да бити хришћанин значи - бити различит од других и одбацивати њихове вредности. "Уклапање" или "прилагођавање" средини је било незамисливо. Данас линија раздвајања није тако јасна. Шта значи бити хришћанин? Ко се данас изјашњава као хришћанин? Теолошки појмови су изгубили своју вредност. Живети "у складу са догматима", "живети сходно учењу Цркве" - данас има негативну конотацију. Такође је напуштено схватање да хришћанство и хришћански начин живота значе и одређени друштвени углед, чему су раније генерације придавале велики значај. Стога би било неправедно окривити млађе генерације што одбацују лицемерје оваквог хришћанства, па макар у њему постојало и много више од пуког лицемерја.  

Софија Колумзин, НАША ЦРКВА И НАША ДЕЦА, Београд, 1996.

 

   Многи који се данас називају хришћанима тврде да хришћанска вера за њих, према Беседи на Гори, представља начин живљења - у љубави и поштовању сваког човека, и миру и доброј вољи, са нејасним осећањем да Божанска сила одиста постоји у свету. Искреност и вредност оваквог става не може се доводити у питање. Не можемо тврдити да морал и моралне вредности спадају у искључиву надлежност хришћанства. Не само да све религије имају моралне законе, већ и покрети као што су комунизам и нацизам постављају врло строге моралне норме - у погледу дисциплине, пожртвованости, пријатељства, покоравања ауторитету. Један уџбеник за педагошке установе објављен у Совјетском Савезу чини се као да је писан у деветнаестом веку, када говори о учтивости, послушности, поштењу, сарадњи. Према томе, ако кажемо да је хришћански морал у самој бити хришћанске вере, потребно је да разјаснимо шта хришћански етос јесте и у чему се разликује од моралног понашања уопште. Овде се суочавамо са једним парадоксом: хришћанство се не може замислити без својих моралних импликација, без свог моралног закона; па ипак, морални закон може постојати потпуно одвојено од хришћанског поимања живота, а понекад бити и жестоко противан хришћанској вери.

   Данашња ситуација у погледу верског образовања деце слична је оној са којом се суочавала рана Црква. Међутим, постоји велика разлика. Ми не можемо једноставно да усвојимо побожност средњевековног човека. Извесне духовне врдности и постулати резултат су нашег размишљања у овом времену. Вера у човекову слободу у Христу, у човеков стваралачки задатак у свету, поштовање личности и толеранција међу људима одувек су чинили неодвојив део хришћанског учења, учења великих Отаца и Учитељ Цркве, али нису имали утицаја на живот у друштву и породици, нити на педагошке теорије. Разне инквизиције, верски прогони и ратови, аскетска дисциплина у кући и школи, нису били мотивисани "рђавошћу" грешника него су представљали део опште прихваћеног и признатог метода "спасавања душе".

   Педагошка философија је, током многих векова, узимала за готову чињеницу да је детиња душа "tabula rasa": довољно је само заштитити дете од рђавих утицаја, казнити лоше и наградити добре поступке, и крајњи производ биће - добар човек.

   Иако схватање, које можемо наћи, на пример, у Добротољубљу, да је сваки човек апсолутно јединствен и да је задатак духовника да тачно одреди шта је добро и корисно за сваког човека понаособ, чини основу хришћанског духовног руковођења, оно није заживело у општој пракси хришћанског образовања деце. Познато је да су неки духовници и Светитељи имали изузетан увид у личност и душу човекову, међутим, захтев и потреба да се упозна свако дете, да се препознају његове природне особине и надареност, да се открије "зашто" се оно понаша на одређени начин никада нису били део образовног програма Цркве као целине.

   У последње време, начелу човекове слободе у Христу придаје се велики значај. Управо се по овом начелу наш хришћански поглед на свет разликује од преовладавајућих модерних нехришћанских схватања. Хришћанска вера је чин слободне воље човекове. Вера не намеће себе очигледним доказивањем нечега што се не може оспораватти. Вера је "потврда ствари невидљивих" ( Јевр. 11:1). Вера не може постојати ако нема слободе, човек може да верује само ако је слободан и да сумња. Ово начело је присутно у хришћанској теологији свих времена, али је тек однедавно постао и саставни део човекове хришћанске свести. 

 

   Све то дубоко утиче на наш целокупан приступ хришћанском васпитању и образовању. То значи да ми можемо изложити некоме шта и како верујемо и колико је вера реална у нашем животу, али га не можемо натерати да верује, а посебно не да верује правилно. Коначан чин вере мора бити слободан чин дотичног човека. Овај став лежи у основи опште прихваћеног начела хришћанске толеранције које одбацује ауторитарност као метод хришћанског образовања, што, наравно, не значи и одбацивање ауторитета као таквог. Наша вера се добрим делом и заснива на поштовању ауторитета - Светитеља, Цркве, Светог Писма. Међутим, и то поштовање и вера у нечији ауторитет представљају израз наше слободне воље и не могу бити силом наметнути. Ауторитарност као метод хришћанског образовања једноставно се више не може примењивати. Ми више не можемо говорити нашој деци и младим људима: "Ти мораш веровати и тако зато што ја тако кажем, или, зато што је тако у катихизису, или у Светом Писму...". Ми можемо и морамо рећи: "Ја верујем...", "Црква нас учи...", "Јеванђеље нам говори..." У свом образовном раду морамо полазити од претпоставке да је вера сваког детета и младог човека аутентичан чин његове слободне воље. Зато се морамо потрудити да разумемо нашу децу, њихов емоционални и интелектуални развој и мотиве. Хришћанско образовање мора прилазити дечијој машти и размишљању на сасвим другачији начин него у прошлости.

   Данас се Православна Црква суочава са изазовом. Црква мора пронаћи такав приступ хришћанском образовању, који ће бити укорењен у свеукупном Црквеном Предању - које подразумева богопознање, благодат у границама живота Цркве и у оквирима односа са другима. У исто време, циљ хришћанског образовања јесте образовање човека. Без обзира на то да ли се ради о беби, малом детету, адолесценту или одраслом човеку, полазишна тачка хришћанског образовања јесте личност којој се мора прићи на одговарајући начин: ми морамо говорити њеним језиком, разумети њене потребе и бриге, волети је такву каква јесте. Свако хришћанско искуство има своју вредност без обзира на то на каквом се плану и у којој се фази интелектуалне зрелости осваја, хришћанско образовање је процес који подразумева лично искуство и промену која постепено обухвата целог човека. Овом огромном изазову и задатку можемо одговорити само ако живимо пуним животом Цркве.Хришћанско образовање мора бити израз харизме, благодати, Цркве као целине.

   Познавање позадине овог изазова данашњег времена омогућава нам да боље разумемо одређене проблеме са којима се данас суочава Православна Црква у Америци. Такође морамо имати у виду још неке чиниоце који битно утичу на ситуацију: Православље у Америци још није прерасло оквире "досељеничке" Цркве, једног националног дома удаљеног од своје матице. Постоји само неколико парохија које су то у правом смислу речи. Са сваком наредном генерацијом национално обележје црквеног живота све се више губи. Иако национална традиција постаје све површнија и све мање повезана са правим хришћанским вредностима, за велики број људи она и данас има огроман значај. Резултати истраживања спроведеног 1972. године у 100 парохија показују да 70% родитеља сматра да "традиција наслеђена од њихових родитеља" има најјачи и најкориснији утицај у одгајању њихове деце као православних хришћана. Око 85% поменуло је "одлазак на богослужења", 56% проповед а 19% књиге са хришћанском тематиком. С друге стране, код динамичних младих људи све више јача убеђење да поистовећивање Цркве са једним националним гетом води ка разарању саме природе Цркве. Они осећају да Православље не може и не сме остати "руско", "грчко" или "српско", да је Црква изнад свих националних особености и оквира.

  

 Овакви ставови ипак не решавају један врло значајан проблем. Православље и црквени живот нису апстрактни појмови, нити су употпуности дати и објашњени у теолошким учењима и формулацијама. Живе ћелије Тела Цркве су управо оне "домаће цркве" које се тако често помињу у Посланицама. Сама природа једне "домаће цркве" подразумева оваплоћивање хришћанскох вредности и вере у обичном и свакодневном животу, понашању, за време прослава, јела и других ситуација, вредности које су дубоко укорењене у традицији. Породица је много више него отац, мајка и деца. Породица је наследник духовних и моралних образаца и вредности негованих у домовима њених предака. Библијске приче о старозаветним патријарсима стално нас на то подсећају. Скоро је немогуће створити један садржајан хришћански живот у стерилној лабораторијској средини, у породици у којој се не негује никаква традиција. Полазећи са оваквог становишта, може се рећи да Православље у Америци пролази тежак и исцрпљујући период, кроз процес стварања својих сопствених образаца традиције. Дубоко сам убеђена да се та нова традиција може изградити једино ослањањем на хришћанско - културно наслеђе из матичних земаља Православља. Други аспект живота Православља у Америци данас јесте снажно наглашавање значаја хришћанског образовања у парохијским црквеним школама, које се често називају Недељним школама. У новим парохијама зграде намењене за ове школе граде се са истом пажњом као и сам храм. Неке од њих су изузетно добро опремљене, готово луксузно, посебно када се има у виду да се користе само један сат недељно. Вероучитељи - лаици (што је релативно нова појава у животу Православне Цркве) постали су у правом смислу речи "растућа снага" Цркве, показавши изузетну одговорност и посвећеност овом задатку. По мери преданости Цркви, они су често били ти који су достизали највећу висину раста као чланови Православне Цркве.

                                     

  

 Овакав труд око образовања вероватно је последица сазнања да се једноставна побожност првих досељеника не "преноси" како треба у живот следеће генерције. Често је та друга генерација била она "изгубљена" за Православље у Америци. Чинило се да се православна вера могла очувати само ако се деци пружи боље формално хришћанско образовање. У православним парохијама свих националних структура основано је на стотине Недељних школа у којима се настава по правилу изводила на енглеском језику. "Кад бисмо само могли да суштину православног учења ставимо у једну књижицу", изјавио је један свештеник пре неких двадесетак година, "потрудили бисмо се да свако дете у нашој Недељној школи заиста научи њен садржај и наш проблем би био решен".

   Овај педагошки оптимизам показао се неоправданим. Такође се показало да систем образовања у недељним школама није лишен одређених опасности.

    Најгоре од свега било је то што се настава у Недељној школи одржавала недељом ујутру, за време Свете Литургије. У недостатку снажне и аутентичне православне традиције у образовању, ова пракса преузета је из протестантизма. Родитељи и деца су је радо прихватили, јер су се деца досађивала на дуготрајним црквеним службама које се служе на њима неразумљивом језику и у којима не могу активно да учествују. Догодило се тако да та деца никада нису била уведена у пуноту литургијског искуства - заједно са другим породицама које присуствују богослужењу. Недељна школа заменила је Свету Литургију, лекције у учионици замениле су Свету Тајну. Ученици који су завршили Недељну школу нису стекли навику да недељом одлазе на Литургију. Литургијски живот, који чини саму бит Православља, био је на тај начин озбиљно угрожен.

Склоност ка поистовећивању хришћанског образовања са наставом у учионици представљала је другу опасност. Као да се размишљало да ће бити довољно да деца науче оно што пише у уџбенику па да постану добри хришћани. Међутим, учитељи и свештеници су убрзо увидели да постојећи уџбеници нису баш најбољи. Сувопаран и формалистички катихизис, учење молитава, речи и текствова напамет - били су крајње заморни, па је настава допуњавана сладуњавим сентименталним "дечијим верзијама" прича из Библије, песмама и играма из старомодних протестантских збирки, које умногоме одступају од учења Цркве.

  Православна хришћанска образовна комисија, у чијем су раду учествовали представници готово свих православних епархија у Америци, основана је 1957. године. Комисија је прва почела са припремом и објављивањем уџбеника, који су имали за циљ да пуноту православне вере и живота приближе деци и да подстакну њихов развој и креативност. Рад на ревизији и побољшању уџбеника и наставних помагала још није завршен. Комисија је, са својим радионицама и семинарима за обуку вероучитеља, учинила много за развој хришћанског образовања при Православној Цркви у Америци. Све више се долази до сазнања да уџбеници и настава у учионици могу бити корисни само као део свеукупног живота Цркве - литургијског и светотајинског живота, живота у хришћанском дому и хришћанској заједници. Дете се учи да буде хришћанин само унутар живог хришћанског дома и живе хришћанске литургијске заједнице.

   Да закључимо, образовни рад Цркве се мора одвијати на три нивоа: нивоу изграђивања пуног литургијског живота у парохији, нивоа укључивања родитеља и самог дома у хришћанско образовање и новоу подучавања деце - при чему се ниједан од њих не може посматрати сам за себе нити се на њему може радити одвојено од осталих. Данас пред Православном Црквом у Америци стоји овај тежак и сложен задатак.