30. новембар 2016.
Патријарх српски у Хиландару
Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј посетиће српску царску лавру манастир Хиландар где ће на дан манастирске славе Ваведења Пресвете Богородице служити Свету Архијерејску Литургију.
Патријарх Иринеј је у својству Патријарха српског већ посетио манастир Хиландар у октобру 2014. године, али и више пута за време свог епископства. Ипак, може се рећи да је овога пута посета од историјског значаја будући да је Патријарх Иринеј први поглавар Српске Православне Цркве који ће на манастирску славу Ваведења Пресвете Богородице служити Свету Архијерејску Литургију Хиландару. У пратњи Свјатјејшег Патријарха српског биће Епископ шумадијски г-дин Јован.
извор: svetogorac.blogspot.rs
Патријарх Иринеј је у својству Патријарха српског већ посетио манастир Хиландар у октобру 2014. године, али и више пута за време свог епископства. Ипак, може се рећи да је овога пута посета од историјског значаја будући да је Патријарх Иринеј први поглавар Српске Православне Цркве који ће на манастирску славу Ваведења Пресвете Богородице служити Свету Архијерејску Литургију Хиландару. У пратњи Свјатјејшег Патријарха српског биће Епископ шумадијски г-дин Јован.
извор: svetogorac.blogspot.rs
МЛАДИ ЧАЧАНИН КОШАРКАШКУ ЛОПТУ ЗАМЕНИО БИБЛИЈОМ
Да ли се запитате где су то они људи који су у стању да самом својом појавом негују своју, а и нашу душу, и да оставе будним оно најбоље у нама? Има их, на филмовима, књигама, али у реалности их је све мање. Кажу да у таквим људима, у њиховим очима, стаје читав свет, у емоцији, са циљем стоји кључ позитивне енергије. Такви људи поседују манир, интелект, став, духовну ширину. На такве људе треба бити поносан. Стрпљење и стратегија су одувек били пресудни за остварење циља, а баш ови људи то поседују. Међутим, земља је наша постала земља безнађа, пре свега због слабљења хришћанске вере, изгубила се нит корена, страх од Бога,стид од људи…Знате за онај осећај успеха који зидате по сопственим мерилима, а не по неким друственим нормама?
Онај осећај када ваш живот има значење, када сте од користи већем броју људи…Када сте из средине просечног стигли до изузетног? Такве животне радости постају и највеће. ..Ценим такве људе .Њихово залагање као и сам циљ, надам се да ће многима изменити живот набоље. У наставку, следи текст наизглед дечака који је своје дечачке снове из љубави,вере и наде, баш овако описао: „НЕОБИЧАН БОГОСЛОВСКИ ПУТ“ од Стефана Ђорића, младог Чачанина.
-У почетку видимо смисао краја и у крају смисао почетка, су речи којима могу најјасније описати свој Богословски пут који сам изабрао за свој живот, служити Ономе у Коме „Живимо, крећемо се и јесмо“.
Током детињства, врло живо памтим слику свога оца Срђана који је једног дана пре него што је отишао на посао, очински строго заповедио да научим молитву „Оче наш“ пре него што се он врати са посла, те да ће ме он касније и преслишати. Негодујући читао сам стихове молитве за коју нисам ни могао тад да слутим да ће ми постати дисање у животу. И испунивши жељу свога оца, наставио сам да управљам свој живот тамо где сам мислио да он треба да иде. Но моја срце није лежало у Богу као начелу свега, већ у кошаркашкој лопти! Кошаркашка каријера ми је била много битнија и сав мој труд и зној управљао сам успеху у спортском рингу, и заиста, још од основне школе био сам максимално посвећен ономе што је пред мене било стављено као задатак! Настојао сам томе да оправдам подршку својих родитеља, горе поменутог оца, мајке Биљане која је превијала моје ране мајчинском љубављу и вољеног брата Милоша који је као храбри саборац јуначио моје мотиве и систем вредности.
Моја јутра била су обележена тренинзима, моје ноћи маштом о ономе што ме чека, а сва чежња срца била је управљена ка нечему непознатом што је у мени изазивало језу својом силином, а својом дубином и тајном бескрајну недогоревајућу љубав.
У току својих средњошколских дана многе породице су имале муку да финансијски подрже своју децу у спорту, па тако и моја. Није ни чудо што уписавши средњу Економску школу у Чачку као свој крајњи циљ имао сам као и многи умножење материјалног. Увидевши проблем који имам, а проницљиво осетивши моју посвећеност, мој тренер Мирослав Милић ме је ослободио обавеза плаћања чланарине. Из тог великодушног потеза, научио сам много више теологије него из неких књига!
У току кошаркашких падова који су знали да буду врло болни, често сам се тешио читањем дела Св. Владике Николаја Велимировића са којим сам осетио сродност духа и философичност ума. Несвесно сам попримао све више и више наклоности ка нечему што ме је помало и плашило, јер се све косило са животом који сам изабрао да водим, те сам владику Николаја покушао да ставим под тепих и призовем само онда када је моја кошаркашка утакмица изазивала жал због претрпљеног пораза. У средњој Економској школи сам се истицао на часовима веронауке, и вероучитељи су имали за мене само речи хвале, али још увек сам био ништа друго до леворуки бек чачанског Борца инспирисан делима највећег Србина после Св. Саве – владике Николаја.
Мој вероучитељ мр Милош Јелић је видевши мој богословски потенцијал, почео више да прича са мном, јер је сматрао да моја истинска срећа лежи у Богомислију! Истина је заправо, да сам и пре њега у свом животу осетио огањ вечности како у мени гори и жељу да се у њега бацим и постанем чиста жртва тајној љубави своје душе. Са једне стране стајала је кошарка а са друге дубина ширина и висина философије по Богу. Иако делује да је избор поприлично лак, бар из ове перспективе, у то време се није чинило тако. Након неколико проведених дана осамљених у молитви, освануо сам са јаком жељом да упишем Богословски факултет! Увидевши да ако кренем овим путем стављам тачку на пређашњи живот, консултовао сам се и са стрицем Владаном који је надахнутим речима проткао моћ којом ме је Бог везивао к себи, и погурао ме је у Његово наручје.
Одлучивши да ставим тачку на кошаркашку каријеру, свом силом сам се бацио на читање Богословских књига и надахнутих отаца, те је друго полугодиште моје средње школе било обележено многим предавањима које сам ја као ученик, држао другим ученицима гостујући на часовима мог професора веронауке. Често сам добијао одобрења да изађем са неког од часова како бих могао да усавршавам Богословски таленат и реторику предајући другима стечена знања.
Моја кошаркашка радна етика помогла ми је да будем педантан и радан па и тактичан у читању књига, упоран у умној математици, и све беше трансформисано у светло Божанског Логоса!
Након завршетка средње школе, уписујем Богословски факултет где моја жеља за ширењем знања поред читања теолошких књига иде даље ка песништву и делима немачких философа Мартина Кнуцена, Имануела Канта и Хегела. Професор философије др. Богдан Лубардић, заинтригиран луцидним философским увидима којима сам се издвајао од других ученика почиње више да ради са мном и да ми посвећује пажњу. Практична светоотачка знања почео сам да стичем на Св. Гори коју сам посетио много пута, уз еминентне духовнике, прозорљиве старце а све захваљујући оцу јеромонаху мр. Доситеју Хиландарцу који је моје духовно чуло мириса водио преко миомира моштију Хришћанских мученика и Богомислилаца чије се мошти налазе свуда по Св. Гори.
Даљи рад на Богословском Факултету са др. Владаном Перишићем и Његовим Преосвештенством +еп. Максимом доводи до новог стадијума у мом животу на којем се сад налазим. Наиме, препорукама поменутих професора, долазим у светски познату Семинарију Св. Владимира у Њу Јорку, где сада под менторством Оксфордског доктора наука високопречасног оца Џона Бера, радим на даљем усавршавању Богословског духа како бих помогао своме народу у Србији и свуда у свету…
Пред крај нашег разговора, који преточисмо у извор речи, млади Стефан дода своје омиљене стихове:
“Господе, да ми је да те душа моја угледа,
Да се напитам тебе као жедан воде,
Знам да грех ми то осећање не да,
Али нек душом мојом поју сретне оде…
Анђели твоји који служе верно,
Твојој величини од кад ме не беше,
И кад ја умрем и нестанем смерно,
Нек остану очи што ТЕБЕ ВИДЕШЕ.”
Сада могу текст завршити само једном својом реченицом: И минути које сте провели овде, уз овај текст чисте радости остају у свима нама заувек, као сјај који ништа не може замрачити!
Чачак центар духовности
Чачак је последњих година постао права духовна база СПЦ. Неколико Чачана данас заузима значајне положаје у српској цркви. Методије (Владимир) Марковић је игуман Хиландара, патријарх Српске православне цркве, Иринеј (Мирослав) Гавриловић, рођен је 1930. у Видови код Чачка и ту је и одрастао. Старешина Студенице од 2004. године је Тихон (Александар) Ракићевић, рођен у Чачку 1971. године, дипломац Факултета примењених уметности у Београду (сликарство). Јустин (световно Мирослав Стефановић; Чачак, 26. мај 1955) епископ је жички. Био је епископ тимочки од 1993. до 2014.
Пише: Данијела Котуровић
www.mediaportal.rs
Онај осећај када ваш живот има значење, када сте од користи већем броју људи…Када сте из средине просечног стигли до изузетног? Такве животне радости постају и највеће. ..Ценим такве људе .Њихово залагање као и сам циљ, надам се да ће многима изменити живот набоље. У наставку, следи текст наизглед дечака који је своје дечачке снове из љубави,вере и наде, баш овако описао: „НЕОБИЧАН БОГОСЛОВСКИ ПУТ“ од Стефана Ђорића, младог Чачанина.
-У почетку видимо смисао краја и у крају смисао почетка, су речи којима могу најјасније описати свој Богословски пут који сам изабрао за свој живот, служити Ономе у Коме „Живимо, крећемо се и јесмо“.
Током детињства, врло живо памтим слику свога оца Срђана који је једног дана пре него што је отишао на посао, очински строго заповедио да научим молитву „Оче наш“ пре него што се он врати са посла, те да ће ме он касније и преслишати. Негодујући читао сам стихове молитве за коју нисам ни могао тад да слутим да ће ми постати дисање у животу. И испунивши жељу свога оца, наставио сам да управљам свој живот тамо где сам мислио да он треба да иде. Но моја срце није лежало у Богу као начелу свега, већ у кошаркашкој лопти! Кошаркашка каријера ми је била много битнија и сав мој труд и зној управљао сам успеху у спортском рингу, и заиста, још од основне школе био сам максимално посвећен ономе што је пред мене било стављено као задатак! Настојао сам томе да оправдам подршку својих родитеља, горе поменутог оца, мајке Биљане која је превијала моје ране мајчинском љубављу и вољеног брата Милоша који је као храбри саборац јуначио моје мотиве и систем вредности.
Моја јутра била су обележена тренинзима, моје ноћи маштом о ономе што ме чека, а сва чежња срца била је управљена ка нечему непознатом што је у мени изазивало језу својом силином, а својом дубином и тајном бескрајну недогоревајућу љубав.
У току својих средњошколских дана многе породице су имале муку да финансијски подрже своју децу у спорту, па тако и моја. Није ни чудо што уписавши средњу Економску школу у Чачку као свој крајњи циљ имао сам као и многи умножење материјалног. Увидевши проблем који имам, а проницљиво осетивши моју посвећеност, мој тренер Мирослав Милић ме је ослободио обавеза плаћања чланарине. Из тог великодушног потеза, научио сам много више теологије него из неких књига!
У току кошаркашких падова који су знали да буду врло болни, често сам се тешио читањем дела Св. Владике Николаја Велимировића са којим сам осетио сродност духа и философичност ума. Несвесно сам попримао све више и више наклоности ка нечему што ме је помало и плашило, јер се све косило са животом који сам изабрао да водим, те сам владику Николаја покушао да ставим под тепих и призовем само онда када је моја кошаркашка утакмица изазивала жал због претрпљеног пораза. У средњој Економској школи сам се истицао на часовима веронауке, и вероучитељи су имали за мене само речи хвале, али још увек сам био ништа друго до леворуки бек чачанског Борца инспирисан делима највећег Србина после Св. Саве – владике Николаја.
Мој вероучитељ мр Милош Јелић је видевши мој богословски потенцијал, почео више да прича са мном, јер је сматрао да моја истинска срећа лежи у Богомислију! Истина је заправо, да сам и пре њега у свом животу осетио огањ вечности како у мени гори и жељу да се у њега бацим и постанем чиста жртва тајној љубави своје душе. Са једне стране стајала је кошарка а са друге дубина ширина и висина философије по Богу. Иако делује да је избор поприлично лак, бар из ове перспективе, у то време се није чинило тако. Након неколико проведених дана осамљених у молитви, освануо сам са јаком жељом да упишем Богословски факултет! Увидевши да ако кренем овим путем стављам тачку на пређашњи живот, консултовао сам се и са стрицем Владаном који је надахнутим речима проткао моћ којом ме је Бог везивао к себи, и погурао ме је у Његово наручје.
Одлучивши да ставим тачку на кошаркашку каријеру, свом силом сам се бацио на читање Богословских књига и надахнутих отаца, те је друго полугодиште моје средње школе било обележено многим предавањима које сам ја као ученик, држао другим ученицима гостујући на часовима мог професора веронауке. Често сам добијао одобрења да изађем са неког од часова како бих могао да усавршавам Богословски таленат и реторику предајући другима стечена знања.
Моја кошаркашка радна етика помогла ми је да будем педантан и радан па и тактичан у читању књига, упоран у умној математици, и све беше трансформисано у светло Божанског Логоса!
Након завршетка средње школе, уписујем Богословски факултет где моја жеља за ширењем знања поред читања теолошких књига иде даље ка песништву и делима немачких философа Мартина Кнуцена, Имануела Канта и Хегела. Професор философије др. Богдан Лубардић, заинтригиран луцидним философским увидима којима сам се издвајао од других ученика почиње више да ради са мном и да ми посвећује пажњу. Практична светоотачка знања почео сам да стичем на Св. Гори коју сам посетио много пута, уз еминентне духовнике, прозорљиве старце а све захваљујући оцу јеромонаху мр. Доситеју Хиландарцу који је моје духовно чуло мириса водио преко миомира моштију Хришћанских мученика и Богомислилаца чије се мошти налазе свуда по Св. Гори.
Даљи рад на Богословском Факултету са др. Владаном Перишићем и Његовим Преосвештенством +еп. Максимом доводи до новог стадијума у мом животу на којем се сад налазим. Наиме, препорукама поменутих професора, долазим у светски познату Семинарију Св. Владимира у Њу Јорку, где сада под менторством Оксфордског доктора наука високопречасног оца Џона Бера, радим на даљем усавршавању Богословског духа како бих помогао своме народу у Србији и свуда у свету…
Пред крај нашег разговора, који преточисмо у извор речи, млади Стефан дода своје омиљене стихове:
“Господе, да ми је да те душа моја угледа,
Да се напитам тебе као жедан воде,
Знам да грех ми то осећање не да,
Али нек душом мојом поју сретне оде…
Анђели твоји који служе верно,
Твојој величини од кад ме не беше,
И кад ја умрем и нестанем смерно,
Нек остану очи што ТЕБЕ ВИДЕШЕ.”
Сада могу текст завршити само једном својом реченицом: И минути које сте провели овде, уз овај текст чисте радости остају у свима нама заувек, као сјај који ништа не може замрачити!
 |
| Храм Вазнесења Господњег у Чачку |
Чачак је последњих година постао права духовна база СПЦ. Неколико Чачана данас заузима значајне положаје у српској цркви. Методије (Владимир) Марковић је игуман Хиландара, патријарх Српске православне цркве, Иринеј (Мирослав) Гавриловић, рођен је 1930. у Видови код Чачка и ту је и одрастао. Старешина Студенице од 2004. године је Тихон (Александар) Ракићевић, рођен у Чачку 1971. године, дипломац Факултета примењених уметности у Београду (сликарство). Јустин (световно Мирослав Стефановић; Чачак, 26. мај 1955) епископ је жички. Био је епископ тимочки од 1993. до 2014.
Пише: Данијела Котуровић
www.mediaportal.rs
29. новембар 2016.
Матији за рођендан
Често се и по најзабаченијим крајевима Србије чује цитирање некога ко је некад негде нешто рекао. Путници у возу, ужурбани сељаци на њивама, шумари, багеристи, сви цитирају. У нашем народу опште је познат почетак реченице – ШТО РЕК’О ОНАЈ… Неретко то буде и – ШТО КАЖЕ… Чим од некога чујем такав почетак реченице, знам да следи некаква мудролија. Дуго година сам мислио да нове изреке свако сам измисли, па онда, како би се оградио, ту реченицу пласира као нечију.
Међутим, скоро сам схватио да тај неки који увек каже нешто паметно, а којег цела земља цитира није нико мање до Матија Бећковић. Његове су мисли, па и он сам, у некаквом дослуху са Богом. У то сам сигуран и нико ме не може разуверити.
Куда Матијина реч прође, ту извире живот, рађа се духовност, жање се срећа. Једино што у том моменту одатле бежи јесте глупост.
Оно чега се ја у ово доба плашим више од пропадања Србије јесте то да ће се негде накотити многе Матијине речи, па ће тај део Србије побећи одавде на небо, а ми ћемо остати без дела своје земље. А много је градова, села, академија, задужбина, домова културе, гробаља, стратишта, логора, јама и кућа где је Матија говорио. Где год Матија своје речи пред људе проспе, нека знају да никада до тог момента нису били ближи небеској Србији.
Да ме неко пита чиме смо ми оволике векове од Бога откупили, сигуран сам да би једини исправан одговор био – Његошевим и Матијиним стиховима.
Многи се чуде зашто још нисмо пропали, а могу им рећи да је један од одговора и данашњи дан и онај који се на тај дан родио, па нека размишљају. Мада, знаће они на кога мислим, јер нам и сами завиде што немају једног таквог.
Нема кутка ове земље у којем и људи који никада нису читали, не знају неки Матијин стих. Усне овог народа су најлепше и најбоље корице које ће заувек сачувати његове стихове. Без њих нема ни нас, а без нас њих би певали ветрови и исписивали облаци.
Матијини стихови су предуслов за постојање Срба и српства.
Оно што једино данас желим јесте да се радујем што је рођен један такав и да Богу захвалим што ми га је за пријатеља подарио, а самим тим и привилегију да његове речи слушам чешће од других.
Велики је и број оних који тежину тих стихова и њихов смисао не могу поднети и понети, па се често труде да опањкају и понизе и Матију и његове стихове. У деловима Србије где овакви владају, а све је више таквих места и таквих владара, тамо најмање има Србије, Бога и душе. Тамо се затиру мозгови и исукују убиствене сабље глупости које желе да крате језике и мозгове. Ако не будемо више читали или слушали Матију, награбусисмо од тих и таквих сабљоносаца, расрбника и крстокршитеља.
Дубоко ме узнемирава што ће Срби сами себе да затру, али ме теши то што ће тих дана поврх свега светлети Матијина поезија. Светлеће као звезда која ће нека нова три пророка одвести до Ловћена, песничког и српског Витлејема, па ће се Србија опет тамо родити како би и неки још савременији Срби опет имали неку земљу коју ће својом глупошћу уништити.
На многаја љета мој Матија – док се универзум не умори!
Милан Ружић
извор: iskra.co, 29.11.2016.
Куда Матијина реч прође, ту извире живот, рађа се духовност, жање се срећа. Једино што у том моменту одатле бежи јесте глупост.
Оно чега се ја у ово доба плашим више од пропадања Србије јесте то да ће се негде накотити многе Матијине речи, па ће тај део Србије побећи одавде на небо, а ми ћемо остати без дела своје земље. А много је градова, села, академија, задужбина, домова културе, гробаља, стратишта, логора, јама и кућа где је Матија говорио. Где год Матија своје речи пред људе проспе, нека знају да никада до тог момента нису били ближи небеској Србији.
Многи се чуде зашто још нисмо пропали, а могу им рећи да је један од одговора и данашњи дан и онај који се на тај дан родио, па нека размишљају. Мада, знаће они на кога мислим, јер нам и сами завиде што немају једног таквог.
Матијини стихови су предуслов за постојање Срба и српства.
Велики је и број оних који тежину тих стихова и њихов смисао не могу поднети и понети, па се често труде да опањкају и понизе и Матију и његове стихове. У деловима Србије где овакви владају, а све је више таквих места и таквих владара, тамо најмање има Србије, Бога и душе. Тамо се затиру мозгови и исукују убиствене сабље глупости које желе да крате језике и мозгове. Ако не будемо више читали или слушали Матију, награбусисмо од тих и таквих сабљоносаца, расрбника и крстокршитеља.
Дубоко ме узнемирава што ће Срби сами себе да затру, али ме теши то што ће тих дана поврх свега светлети Матијина поезија. Светлеће као звезда која ће нека нова три пророка одвести до Ловћена, песничког и српског Витлејема, па ће се Србија опет тамо родити како би и неки још савременији Срби опет имали неку земљу коју ће својом глупошћу уништити.
На многаја љета мој Матија – док се универзум не умори!
Милан Ружић
извор: iskra.co, 29.11.2016.
Κεκραγάρια Ιερομονάχου θεοφάνους Βατοπαιδινού
извор: TROPOS CHOIR
 |
| фото: www.spc.rs |
Κεκραγάρια Ιερομονάχου θεοφάνους Βατοπαιδινού
Ιερά Αγρυπνία τελέστηκε ,την Τετάρτη 12 Οκτωβρίου στον Ιερό Ναό του Αγίου Δημητρίου του Ομωνύμου Δήμου των Αθηνών.
Την αγρυπνία τέλεσε ο Καθηγούμενος της Ι.Μ.Μ. Βατοπαιδίου, Γέροντας Εφραίμ πλαισιούμενος από κληρικούς και έψαλλε ο Βυζαντινός χορός "Τρόπος" υπό την διεύθυνση του Πρωτοψάλτου Κωνσταντίνου Αγγελίδη.
ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: Дужни смо и позвани да постанемо Црква Бога Живога
У славу Његоша, оца поезије
Српска књижевна задруга, у „Колу”, објавила нову књигу песама Матије Бећковића „Праху оца поезије”
цео текст прочитајте на: www.politika.rs
цео текст прочитајте на: www.politika.rs
Прича о Милану Смољановићу
извор: Prijatelj Bozji
28. новембар 2016.
Свети Николај Жички, "Србине, брате, да те нешто питам.."
 |
| Црква Светог Василија Острошког, Лепосавић |
Први дан Божићног поста
15/18. новембар
Св. мученици Гурије, Самон и Авив, Тома, патријарх Цариградски
Читање из Светог Писма
Посланица: Еф. 2, 4-10
Јеванђеље: Лк. 10, 25-37
На богослужењу
Дођите, верни! Надахнути Богом, пођимо да видимо божанску милост која се открива у Витлејему. Очистимо ум и принесимо врлине уместо мира. Спремимо се да са вером ступимо у Божићни пост, сакупљајући благо у души и кличући: "Слава на висини Богу у Тројици, чије се благовољење сада открива људима; по човекољубљу Своме ослободиће Адама од древне клетве!"
Часови на Божић
Мајци Божјој
Царице света, шта ћу Ти принети ја, бедан, ако не извор суза и исповест греха својих? Погледај самилостиво на слабост душе моје, развеј облак сзтарсти мојих, отерај сенке које ме покривају, молим Ти се, Дјево, јер сам слуга Твој.
Богородичан, Вечерње
Стих из Светог Писма
"Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; не од дјела, да се не би ко хвалисао" (Еф. 2, 8-9).
Божићна размишљања
Ето, Божић је пред нама, та велика вододелница историје рода људског, та велика и највећа скретница у историји рода људског. Бог силази на земљу, како да га сретнемо? У дивној песми једној пева се: Христос с небес, срјашчите! Христос силази с неба, сретните га! Како Господе да те сретенмо? Како? Постом, браћо и сестре. Ето, Света Црква је одредила шестонедељни пост пред Божић. Зашто? Зато што се јавља Бог на земљи. Како да га сретнеш, ако постом не очистиш душу своју прљаву и грешну?
Како да га сретнеш, ако љубављу не испуниш душу своју и не украсиш? Како да га сретнеш, ако молитвом душу своју не опајаш, не ометеш, не очистиш, не узнесеш? Како да га сретнеш, ако душу своју не испуниш еванђељским врлинама?
Свети Јустин Ћелијски
***
"Не мислите да сам дошао да укинем Закон или пророке: нисам дошао да укинем него да испуним" (Мт 5, 17).
"Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање" (Мт. 9, 13).
"Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено" (Лк. 19, 10).
"Ја у свет дођох као светлост, да свако ко верује у мене не остане у тами" (Јн. 12, 46).
"Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе" (Мт. 20, 28).
"Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла" (Јн. 6, 38).
"Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу" (Јн. 10, 10).
БОЖИЋНИ ПОСТ, Мисли и молитве за сваки дан Божићног поста, приредила Милена Тејлор, Манастир Светог Архангела Михаила, ПРЕВЛАКА, 2011.
Св. мученици Гурије, Самон и Авив, Тома, патријарх Цариградски
Читање из Светог Писма
Посланица: Еф. 2, 4-10
Јеванђеље: Лк. 10, 25-37
На богослужењу
Дођите, верни! Надахнути Богом, пођимо да видимо божанску милост која се открива у Витлејему. Очистимо ум и принесимо врлине уместо мира. Спремимо се да са вером ступимо у Божићни пост, сакупљајући благо у души и кличући: "Слава на висини Богу у Тројици, чије се благовољење сада открива људима; по човекољубљу Своме ослободиће Адама од древне клетве!"
Часови на Божић
Мајци Божјој
Царице света, шта ћу Ти принети ја, бедан, ако не извор суза и исповест греха својих? Погледај самилостиво на слабост душе моје, развеј облак сзтарсти мојих, отерај сенке које ме покривају, молим Ти се, Дјево, јер сам слуга Твој.
Богородичан, Вечерње
Стих из Светог Писма
"Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; не од дјела, да се не би ко хвалисао" (Еф. 2, 8-9).
Божићна размишљања
Како да га сретнеш, ако љубављу не испуниш душу своју и не украсиш? Како да га сретнеш, ако молитвом душу своју не опајаш, не ометеш, не очистиш, не узнесеш? Како да га сретнеш, ако душу своју не испуниш еванђељским врлинама?
Свети Јустин Ћелијски
***
"Не мислите да сам дошао да укинем Закон или пророке: нисам дошао да укинем него да испуним" (Мт 5, 17).
"Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање" (Мт. 9, 13).
"Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено" (Лк. 19, 10).
"Ја у свет дођох као светлост, да свако ко верује у мене не остане у тами" (Јн. 12, 46).
"Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе" (Мт. 20, 28).
"Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла" (Јн. 6, 38).
"Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу" (Јн. 10, 10).
БОЖИЋНИ ПОСТ, Мисли и молитве за сваки дан Божићног поста, приредила Милена Тејлор, Манастир Светог Архангела Михаила, ПРЕВЛАКА, 2011.
Божићни пост - у сусрет Богомладенцу
Христос се рађа - славите! Христос с небеса - у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! - Јер Он се прослави.
(Прва песма Божићног канона)
Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ
Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти.Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе,духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде.Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.
Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељуПраотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас.На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради.
Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса Христа
Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу. (Прва литијска стихира)
Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија - јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње)
Бранислав Илић, теолог
објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар 2016. године
извор: www.spc.rs
(Прва песма Божићног канона)
Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ
 |
| Манастир Вазнесење |
Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти.Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе,духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде.Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.
Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељуПраотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас.На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради.
Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса Христа
Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу. (Прва литијска стихира)
Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија - јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње)
Бранислав Илић, теолог
објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар 2016. године
извор: www.spc.rs
Божићни пост
Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 - дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.
Антиохијски патријарх Валсамон је писао, да "је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо ...од 15 дана новембра". Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 14/27. новембра и траје до 24. децембра/6. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.
Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.
Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.
* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.
* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби".
* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.
* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.
* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.
* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене".
* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.
* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.
* Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.
Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно - тамо где је истина, и тамо где је лаж.
Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља".
Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима".
Према речима Симеона Солунског, "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти".
Свети Фотије патријарх Цариградски каже:
"Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."
Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења
издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!
извор: www.spc.rs
Антиохијски патријарх Валсамон је писао, да "је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо ...од 15 дана новембра". Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 14/27. новембра и траје до 24. децембра/6. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.
Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.
 |
| Манастир Вазнесење, 27.11.2016. |
Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.
* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.
* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби".
* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.
* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.
* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.
* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене".
* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.
* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.
* Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.
Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно - тамо где је истина, и тамо где је лаж.
Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља".
Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима".
Према речима Симеона Солунског, "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти".
Свети Фотије патријарх Цариградски каже:
"Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."
Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења
издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!
извор: www.spc.rs
27. новембар 2016.
Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 23. по Духовдану, 27.11.2016.
Група "ПИРГ"
ЗЕМЉА СВЕТОГ СИМЕОНА
Горе и планине српске
Светом Симеону говоре:
Зашто твоју земљу свету
опет газе безбожни?
Докле ће се рука њина
на праведне дизати,
и огњишта твога рода
агарјани гасити?
Србин свети и праведни
земљи српској одговара:
Горе и планине свете,
не бојте се за Србе!
Њима Господ царство чува,
зато трпе невоље.
Кроз огањ кад се очисте
и земљу наследиће.
Тада горе и планине
трн и коров родише,
јер чувају благослове
за ратнике хришћанске.
текст и мелодија: Арсеније Арсенијевић
СО ЗЕМЉИ
Ко сте, шта сте ви,
смртни, бесмртни,
што на земљи каљузи
сијате ко ангели, сијате ко ангели?
Ви сте земљи со,
Зрна бисерна.
Ви сте земљи со,
у вама је Истина,
ви сте земљи со.
Куда, у шта, где
сакривате те
страшне силе Божије
које држе светове,
које држе светове?
Ви сте земљи со,
зрна бисерна,
ви сте земљи со,
у вама је Истина,
ви сте земљи со.
МОЛИТВА
Господе, Ти који гледаш у срце човечије,
душу моју очисти од отрова,
од мржње, сујете и гордости,
од ватре, похоте и јарости
избави мене, Свемоћни.
Господе, Твоја је реч мач искован од истине.
Њим прекини ланце мојих окова
злобе, и преваре, и зависти.
Из блата моје људске немоћи
избави мене, Свемоћни.
Сила је тамо где си Ти,
правда је тамо где си Ти,
живот је тамо где си Ти,
Боже Свемоћни.
текст и мелодија: Небојша Мастиловић
БИСЕР МНОГОЦЕНИ
Ја пронађох бисер многоцени
спазивши на тргу Његов сјај.
Међу многим накитом и благом
срцем ја препознах бисер тај.
Гледајући блистање његово
запевах му песму душом свом,
док пресабрах све своје имање,
намерен за бисер да продам
и све што је од овога света
за тај бисер, бисер да имам.
Јер он пуни све просторе моје
срцем који сија осми дан
и сведочи ризнице нетварне
оном ко је њиме обасјан.
текст и мелодија: Небојша Мастиловић
Св. Григорије Палама, архиепископ Солунски
Св. Григорије Палама архиепископ Солунски. Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, св. Јован Богослов, св. Димитрије, св. Антоније Велики, св. Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена.
РАСУЂИВАЊЕ
Св. Григорије Палама много је научио кроз небеска откровења. Када је он провео три године на безмолвију у једној келији Св. Лавре, требало је да изађе међу људе и користи људима својим сабраним знањем и искуством. То му Бог стави до знања кроз једно ванредно виђење. Једнога дана као у полусну виде Григорије самога себе где држи у рукама суд препун млека, но толико препун, да се преливаше, али постепено млеко се претвори у вино, које се такође преливало преко ивица суда и квасило његове руке и хаљине. Тада му се јави светли младић и рече му: „зашто не би дао и другима од тога дивног пића, које тако траћиш без пажње? Или ваљда не знаш, да је то дар Божје благодати?“ На то Григорије одговори: „али ако у данашње време нема никога ко осећа потребу у таквом пићу – коме дати?“ Тада му младић рече, да било не било жедних за такво пиће, он је обвезан испунити свој дуг и не пренебрегавати даром Божјим. Млеко је протумачио Григорије као обичну поуку маси народној о моралном животу и владању, а вино као науку догматског карактера. – Други пут Григорије се затворио био у једном манастиру и ту писао своја Начела Православља. У очи дана св. Антонија Великог позову га монаси на бденије, но он остане при свом занимању у келији. Братија сва оду у цркву. На једанпут му се јави св. Антоније и рече: „добро је и савршено безмолвије, но понегда је неопходно и општење с братијом“. Убеђен од овог откровења Григорије се одмах упути у цркву на радост свих монаха.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно стварање светлости (Пост. 1), и то:
1. како над безобличном земљом, беше свуда тама;
2. како рече Бог да буде светлост, и би светлост;
3. како разлучи Бог светлост од таме, и би дан и би ноћ.
БЕСЕДА о Павлу сужњу
Ја Павле сужањ Исуса Христа за вас незнабошце. (Еф. 3, 1)
То апостол Христов, браћо, назива себе сужњем Христовим. Како то да апостол буде сужањ? Није ли сужањ везан? Јесте: но и апостол је везан, везан љубављу Господа Исуса тако силно, да никакву другу везу на земљи не осећа као да је и нема. Везан је апостол и умом својим за Господа Исуса тако јако, да он ништа не може да мисли мимо Исуса Христа Господа. Везан је апостол и вољом својом за Господа Исуса тако чврсто, да управо и нема своје воље, него је своју вољу савршено потчинио вољи Господа Исуса. И тако он воли оно што Христос воли, мисли оно што Христос мисли, делује оно што Христос хоће. Зар то није сужанство? О блаженог сужанства, што није на срам но на славу, и није на пропаст но на спасеније! И тако Христос је потпуни господар живота апостола, како споља тако и унутра. Јер и споља и унутра Он попушта на њ искушења: споља и унутра му открива чудеса свога промисла: споља и унутра Он га руководи ка савршеном добру ради његовог спасења и ради спасења многих других. Предајмо се, браћо, и ми Господу Исусу Христу попут апостола Његових. И бићемо тад у најсигурнијим рукама и на најсигурнијем путу.
Господе, Исусе Христе, Господе велики и дивни, вежи нас уза Се, зароби нас Себи за увек – за увек и у оба света. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Солун
Св. Григорије Палама много је научио кроз небеска откровења. Када је он провео три године на безмолвију у једној келији Св. Лавре, требало је да изађе међу људе и користи људима својим сабраним знањем и искуством. То му Бог стави до знања кроз једно ванредно виђење. Једнога дана као у полусну виде Григорије самога себе где држи у рукама суд препун млека, но толико препун, да се преливаше, али постепено млеко се претвори у вино, које се такође преливало преко ивица суда и квасило његове руке и хаљине. Тада му се јави светли младић и рече му: „зашто не би дао и другима од тога дивног пића, које тако траћиш без пажње? Или ваљда не знаш, да је то дар Божје благодати?“ На то Григорије одговори: „али ако у данашње време нема никога ко осећа потребу у таквом пићу – коме дати?“ Тада му младић рече, да било не било жедних за такво пиће, он је обвезан испунити свој дуг и не пренебрегавати даром Божјим. Млеко је протумачио Григорије као обичну поуку маси народној о моралном животу и владању, а вино као науку догматског карактера. – Други пут Григорије се затворио био у једном манастиру и ту писао своја Начела Православља. У очи дана св. Антонија Великог позову га монаси на бденије, но он остане при свом занимању у келији. Братија сва оду у цркву. На једанпут му се јави св. Антоније и рече: „добро је и савршено безмолвије, но понегда је неопходно и општење с братијом“. Убеђен од овог откровења Григорије се одмах упути у цркву на радост свих монаха.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно стварање светлости (Пост. 1), и то:
1. како над безобличном земљом, беше свуда тама;
2. како рече Бог да буде светлост, и би светлост;
3. како разлучи Бог светлост од таме, и би дан и би ноћ.
БЕСЕДА о Павлу сужњу
Ја Павле сужањ Исуса Христа за вас незнабошце. (Еф. 3, 1)
То апостол Христов, браћо, назива себе сужњем Христовим. Како то да апостол буде сужањ? Није ли сужањ везан? Јесте: но и апостол је везан, везан љубављу Господа Исуса тако силно, да никакву другу везу на земљи не осећа као да је и нема. Везан је апостол и умом својим за Господа Исуса тако јако, да он ништа не може да мисли мимо Исуса Христа Господа. Везан је апостол и вољом својом за Господа Исуса тако чврсто, да управо и нема своје воље, него је своју вољу савршено потчинио вољи Господа Исуса. И тако он воли оно што Христос воли, мисли оно што Христос мисли, делује оно што Христос хоће. Зар то није сужанство? О блаженог сужанства, што није на срам но на славу, и није на пропаст но на спасеније! И тако Христос је потпуни господар живота апостола, како споља тако и унутра. Јер и споља и унутра Он попушта на њ искушења: споља и унутра му открива чудеса свога промисла: споља и унутра Он га руководи ка савршеном добру ради његовог спасења и ради спасења многих других. Предајмо се, браћо, и ми Господу Исусу Христу попут апостола Његових. И бићемо тад у најсигурнијим рукама и на најсигурнијем путу.
Господе, Исусе Христе, Господе велики и дивни, вежи нас уза Се, зароби нас Себи за увек – за увек и у оба света. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
ГЛЕ, ЈЕСЕНИ
МИЛУТИНЕ, МАЛО ТИШЋЕ,
ХОЋУ ДА СЕ ЧУЈЕ ЛИШЋЕ!
НИЈЕ ТИШЋЕ, НЕГО ТИШЕ,
ТАКО, БАКО, СВУГДЕ ПИШЕ!
АКО УЗМЕМ ОВАЈ ШТАП,
ЧУЋЕ СЕ И КИШНА КАП!
ЛЕПШЕ БИ НАМ, БАКО, БИЛО
ДА СЕДНЕМ У ТВОЈЕ КРИЛО
И ШАПУЋЕМ, БЛАГО МЕНИ-
ГЛЕ ЈЕСЕНИ, ГЛЕ ЈЕСЕНИ!
Мошо Одаловић, Светосавско звонце,
 |
| Манастир Вазнесење, 27.11.2016. |
ПРВО ПРИЧЕШЋЕ
Приближава се Божићни пост. А ја сам се присетио да сам се пре 25 година у почетку Божићног поста први пут у животу причестио.
Размишљајући о томе схватио сам и да тај дан, ту недељу, могу да сматрам својим рођенданом.
 |
| Манастир Вазнесење, 27.11.2016. |
Нисам чуо да је обичај да се прво учествовање у Светом Причешћу слави као рођендан, а могло би.
Не сећам се тачно која недеља поста је била. Прва, друга или нека после. Мислим да је прва.
Свеједно - сећам се зато, као да је било јуче, прве исповести пред то прво Свето Причешће.
Хвала мом добром свештенику пред кога ме је изгурао остали народ за то што је мудро прихватио можда најкраћу исповест у својој свештеничкој пракси.
На питање "Шта си грешио?" одговорио сам потпуно искрено. са стегнутим грлом које је једва пропустило било какав звук - "Све".
И причестио сам се Богом. И хвала Богу, остао у Цркви.
Остао сам и касније, када сам у свом црквеном детињству и раној црквеној младости - а имао сам већ озбиљних година живота за собом - сазнао да није све у Цркви само Небо на земљи. Што не значи да се повремено нисам љутио и да се и данас не љутим. И на себе и на друге.
Хвала Богу за све. Хвала Богу што ми је моја мала црква била на домак и што сам лако могао да је пронађем кад сам чуо унутрашњи позив.
Молим Бога да ми се не замагли захвалност па да заборавим да другима није све на домак. И мојим сународницима, а камоли православнима и неправославнима из целог света.
извор: Ненад Илић
26. новембар 2016.
КОВИЉСКИ МОНАСИ, ПСАЛАМ 144
Псалам 144
Похвала, Давидов
(1) Узносићу Те, Боже мој, Царе мој. Узносићу те на висину, али не зато, што Ти ниси на висини, него зато да би и другима показао да је Он на висини. Такво је и оно што је речено: Оче, прослави Име Твоје на земљи (Јн. 12; 28). Он, наиме, не моли да Му подари славу коју нема, него да покаже славу коју има, што и изражава речима: Прослави Ме славом… коју имадох у Тебе пре него свет постаде (Јн. 17; 5).
(2) Свакога дана благосиљаћу Те. Код Јевреја, овај псалам почиње словом „бет.“ Поучава да ниједан дан не би требало да прође без псалмопојања. Због тога треба узносити и благословити Бога, и прослављати Га именима и изрекама које користе смртници.
(4) Из нараштаја у нараштај хвалиће дела Твоја. Под тим подразумева Цркву, састављену од оба народа, од обрезаних и од незнабожаца. Има у виду она Његова дела, која је сатворио приликом Свог доласка, и псалмопоје разним изразима, називајући једно исто и силом, и славом, и светињом, и чудима, и опет силом, и величином, и благошћу, и правдом, и милосрђем.
(6) И силу страшних Твојих чуда Говориће. Као они који су то опитно познали, с правом могу да кажу: Како је тешко пасти у руке Бога живога (Јевр. 10; 31). Покликните Богу гласом радовања, јер је Господ Вишњи страшан (Пс. 46; 12). То кажу са страхом Божијим и чесновањем Бога. Кажу да Његова величина нема граница, не зато што је они описују својим знањем, него зато што је она за њих недокучива. Наиме, једино Син зна Оца, и једино Отац зна Сина. Ако Син и открива Оца коме Он хоће, онда је то само онолико, колико твар може да види и у складу са мером, у којој је човек себе за то припремио.
(7) Спомен мноштва доброте Твоје изговараће. Као добри Бог, Он је свима открио Своју доброту и свима чини милост делима Својим. Спашће се, међутим, само они, који желе да искористе Његову доброту.
Из тумачења Јефимија Зигабена:
(9) Добар је Господ свима и у свему, и милосрђе је Његово на свим делима Његовим. Давид је исте речи изговорио и у 73. псалму, а овде појачава казивање о доброти Божијој. Господ је, каже, благ (добар)према свима, не само према праведнима него и према грешнима, не само према словесним људима него и према ангелима и архангелима,па чак и према бесловеснима. Уопште, Бог је милостив и милосрдан према сваком Свом створењу, па чак и према оном најнезнатнијем. Исто тако, Бог по Свом човекољубљу прети људима пакленим огњем и вечним мукама, да би се кроз овај страх удаљили од греха и кроз покајање и врлинске подвиге достигли Царство небеско. Бог према Свом човекољубљу кажњава грешнике и у садашњем животу како би их, ако то они желе, исправио овом привременом казном; ако сене поправе, та казна (у овом животу) олакшаће њихове тамошње вечне муке.
(10) Нека Те исповедају и славе, Господе, цва дела Твоја. Нека Те,Господе, сва словесна створења хвале сама од себе, а бесловесна и нежива творевина посредством словесних људи који је, према Теодоритовим речима, виде и употребљавају на своју корист. Нека заблагодаре Богу за то, што су од Њега добили премудро устројство, јер је све створено са добрим циљем и све се користи Божијим старањем.Нека Те благосиљају преподобни Твоји, тј. угодници који су се Теби предали и посветили, Њима особито доликује да Те свагда прослављају, јер су слободни од сваке световне бриге и, као умнији и богољубивији од других, могу да Те прослављају чистим умом.
(16) Ти отвараш руку Своју, и испуњаваш све живо благовољењем. Овај стих је сличан 27. стиху 103. псалма: Све од Тебе очекује да им дајеш храну на време своје. Што је на другим местима названо благошћу (добротом), овде се назива благовољењем. Божанствени Давид показује да је Господ милосрдан према свему, и да храну бесловеснима не дају ни киша, ни земља, ни сунце, ни ваздух него заповест Божија. Према Теодоритовим речима, отварање руке Божије означава лакоћу давања.
(17) Близу је Господ свима који Га призивају. Говорећи претходно о добрима која Бог даје свим људима, па чак и оним неверним и безбожним, Давид сада говори о добрима која Бог даје верним хришћанима, односно каже да је Бог близу оних који Га призивају истином, тј. истинито, правилно и како доликује.
(21) Свако тело нека благосиља свето Име Његово. Нека благосиља Господа свако тело, које је поверовало у Христа. Како би неверни и безбожни могли да благосиљају истинитог Бога? Телом је означио васцелог човека, тј. под тим подразумева и тело и душу.
извор: svetosavlje.org
Епископ Јероним, ВЕЛИКИ ВХОД И ХЕРУВИМСКА ПЕСМА
Упокојио се у Господу Епископ јегарски Јероним
Са вером и надом у Вакрсење, Епархија бачка обавештава јавност да је 24. новембра 2016. године, нешто после 22 часа, у Господу уснуо Епископ јегарски Јероним, викар Епископа бачког.
Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме!
Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Епископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку.
У чин архиђакона је рукоположен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик.
На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког.
Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона.
Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо.
извор: www.eparhija-backa.rs
Манастир Ватопед, ЛИТУРГИЈА
1600 година од упокојења Светог Јована Златоустог
извор: Εὐωδίας ὀσμὴν Εὐωδίας ὀσμὴν
 |
| Слободан Луковић, Свети Јован Златоусти, минијатура на пергаменту фото: Горан Ристовић |
25. новембар 2016.
Свети Јован Златоусти, О СВЕШТЕНСТВУ, Беседа прва
1. Имао сам доста искрених и верних пријатеља, који су знали и строго чували законе пријатељства. Међутим, међу многима је био један који је све остале превазилазио љубављу према мени. Он их је превазилазио онолико колико су они надмашивали оне који су били равнодушни према мени. Он је свагда био мој нераздвојни сапутник: ми смо се учили истим наукама и имали исте учитеље. Ми смо се са једнаком вољом и ревношћу бавили красноречјем и имали исте жеље, које су проистицале из истоврсног занимања. И показало се да имамо сагласне мисли не само док смо ходили учитељима, већ и кад смо напустили училиште икад је требало одлучити који пут за живот да изаберемо.
2. И други разлози су сачували неразрушивост и чврстину наше једнодушности. Јер, ми се један пред другим нисмо могли превазносити знаменитошћу свог родног места. Ја нисам био богат, а он није живео сиромашно: наше имање је било у сразмери а једнакошћу наших осећања. И порекло наше беше равночасно, што је потпомагало нашу сагласност.
2. И други разлози су сачували неразрушивост и чврстину наше једнодушности. Јер, ми се један пред другим нисмо могли превазносити знаменитошћу свог родног места. Ја нисам био богат, а он није живео сиромашно: наше имање је било у сразмери а једнакошћу наших осећања. И порекло наше беше равночасно, што је потпомагало нашу сагласност.
Сами себе и једни друге...
Једна од првих ствари које човек чује кад постане активни учесник у црквеном животу је, отприлике: поправи себе, и тиме ћеш макар мало поправити и свет око себе. Касније установи да се, у таквом ставу, крију многе замке. Пре свега, релативизовања Цркве као заједнице, упадање у замку индивидуализма, која га дочекује са неочекиване стране. А, опет, кад испроба све друге практичне приступе, никако не може да заборави тај први путоказ. Зна да је он истинит. И, то знање често паралише сваку идеју о заједничкој активности.
Ако желимо обнову православног црквеног живота, морамо бити практични у једној, толико “непрактичној”, области. Већина Срба одлазак у Цркву не види као неку посебну активност, већ више као повремено повлачење у мир молитве, мириса тамјана, свећа. А, ради се о, и те како снажној, активности. Осим што је Литургија “мотор” света, оно што га држи у постојању, она од нас прави сведоке вере. Мање или више убедљиве. Осим што се, на Литургији, молимо и боримо за живот света, ми мењамо себе, испуњавамо се Богом и урастамо у Бога, узимамо духовно благо, које ћемо после раздавати сиромашнима Духом. Онима који су Духа жедни. И, тиме постајемо корисни. Сведоци достојни награде.
Међутим, док су то само велике и лепе речи – влада млакост. Све приче о црквеним обновама, јачању Православља, падају у воду ако се прескочи нека степеница. Велико је и лепо бити сведок Васкрслог Христа, али то није лако. То треба постати. Није лако сведочити. Мученици су, можда, једини неупитни сведоци вере. Осталима се верује више, мало или нимало. У контактима са вероучитељима, схватио сам чињеницу да веронаука у школама зависи од њиховог сведочења, њиховог дара, неупоредиво више него што настава било ког другог предмета зависи од дара наставника тог предмета.
Заиста, тамо где су вероучитељи даровити сведоци, деца воле веронауку и нека од њих се приближавају Богу, а тамо где су вероучитељи лоши сведоци, тамо од веронауке има више штете него користи.
А, са сведочењем одраслима је и много теже. За почетак, треба се добро уградити у Литургију. Можда није најбољи приступ: узети књиге и све изучити, са идејом да ћемо онда бити прави учесници заједничке Свете Службе. Можда се у свакој Литургији позабавити неким њеним аспектом, при том, са свешћу да она тек као целина има пуни смисао. Да се делови не могу издвајати из ње, али да ми можемо да освајамо део по део, који ће онда осветљавати и интензивирати и оне делове које нисмо потпуно осветлили и освестили. То је један могући пут чињења себе активним учесником.
За почетак, можда – сам почетак. Велика јектенија коју ђакон, или свештеник, ако нема ђакона, изговара на почетку Литургије. Ако развијамо свест о томе да се не само молимо, него, поставши Тело Христово на земљи, приносимо свет Богу и спајамо га, враћамо га Богу, можемо да развијемо нешто више од сведока у себи. Господу се помолимо: за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега света, за непоколебљивост светих Божијих Цркава и сједињење свих. За храм у коме се молимо и за све присутне у њему. За свог владику, за свештенство, ђаконе и верни народ. За сав наш род који воли Христа и за све православне хришћане. Да одолимо сваком непријатељу и противнику. За свој град, село, крај и за цео свет и за верне свуда. За чист ваздух, изобиље земаљских плодова и мирно време. За путнике, болеснике, паћенике и затворенике, за њихово спасење. Помолимо се Господу да нас избави од сваке невоље, од гнева нашег и туђег, од опасности и тескобе, туге, чамотиње.
Сваку молитву, певница, хор или, најбоље, цела црква, заједно прати са Господе, помилуј! Из срца. Без остатка. А, онда, поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Богородицу, са свима Светима, изјашњавамо се да сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајемо. Искрено. Из свег срца. Сами себе и једни друге. Сами себе није довољно. Предајемо и себе и свет око себе.
Умножавањем овог стремљења учвршћује се заједница. Неке од ових молитава понављају се кроз Литургију. Пробамо да их поновимо са истим искреним усмерењем. И, ово радимо и кад нам иде од руке и кад смо, можда, слаби, неконцентрисани, мрзовољни. Неко поред нас предаје нас, својом љубављу, Христу у том тренутку можда боље него ми сами себе. Уосталом, наше снаге су мале. Довољно је и да заједно станемо пред Бога и покушамо.
Величанственост заједничке молитве која је премрежила свет и држи га у постојању. Кад је више не буде, свет неће имати разлога да постоји. Не треба то да заборавимо. И, сетићемо се да радимо нешто и те како корисно. За почетак, можемо, без велике теологије, да почнемо и са овим. Можда ћемо ускоро постати нешто бољи сведоци него што смо били. Нешто кориснији и одговорнији. Са нешто више љубави. У сваком случају, изаћи ћемо из цркве, гледајући једни друге искрено благонаклоније, са осећајем да учествујемо у значајној заједничкој делатности. Да смо заиста потребни једни другима.
Ђакон Ненад Илић
извор: www.prijateljboziji.com
ЛИТУРГИЈА
25. новембар
Св. Јован Милостиви. Патријарх Александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха Александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства, говорио је он, не тражи га у крви него у добродетељи, јер то је право благородство.“ Сви свети одликовали су се милосрђем, али св. Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном сети се патријарх речи Христове: Ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те (Мат. 5, 23-24) и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли за опроштај. И тек када се измири с тим човеком, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви св. Кира и Јована догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина, па ће рећи владици, да пожури у цркву на службу, и после службе може чути ту жену. Одговори им св. Јован: „а како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?“ И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Уз пут се разболи и стигавши на Кипар умре у своме месту рођења, 620. год., и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград, по том у Буда Пешту и најзад у Пресбург.
Св. Јован Златоуст. Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству“, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран, по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!“ беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
 |
| фото: Симеон Милиновић |
Пријавите се на:
Постови (Atom)