о. Александар Шмеман, Васкршња радост

“Зашто тражите Живога међу мртвима? Зашто оплакујете Нетрулежнога међу трулежнима?“

   Свеколико Хришћанство, у суштини, јесте опит вере, који се понавља свагда изнова, као први пут, кроз оваплоћивање вере у богослужењима, црквеним речима, појањем и бојама. Неверујућем човеку све то може да се учини као некакав привид. Он слуша само речи, види само неразумиви обред и схвата само његов спољашњи аспекат. Али, за верујућег човека све то само зрачи изнутра, и то не као доказ, већ као плод његове вере, као живот вере у души, у свету, у историји. Зато таму и тугу Страсне Седмице ми осећамо као оно што је стварно, живо и савремено.

   И ми, заиста, на Велики Петак плачемо под Крстом, проживљавајући све што се тада збило у тој победи зла, кукавичлука, издаје и неверности. И ми заиста, на Велику Суботу, са потресеношћу и са надом, гледамо у тај Животворни Гроб. И зато сваке године заиста можемо да празнујемо Пасху, Васкрсење Христово. Пасха није само успомена на догађај који се једанпут збио у прошлости. Пасха је стварни сусрет у срећи и радости са Оним Кога смо срцем одавно упознали и срели као Живот и Светлост која обасјава све. Пасхална ноћ сведочи да Христос јесте Живи и да је Он са нама, и да смо ми живи и да смо са Њим.
   Свецело пасхално богослужење јесте позив да гледамо свет и живот, и да угледамо освитање тајанственог дана у Царству Светлости. “Данас се осећа дах пролећа – пева Црква – и ликује нова твар“. Ликује твар – у вери, љубави и нади!

Дан је Васкрсења, 
просветлимо се Празником,
једни друге загрлимо,
рецимо браћо и онима који нас мрзе,
опростимо све Васкрсењем,
и овако ускликнимо:
“Христос васкрсе из мртвих,
смрћу смрт уништи
и онима који су у гробовима живот дарова“. 

   извор: eparhija-zicka.rs