Пчеле као васпитачи деце и одраслих

   Лењивче!
   Иди к пчели и промотри како је вредна и како су дивна дела њена.
   Њене дарове употребљавају цареви и простаци за здравље и лек.
   Њу љубе сви и поштују, ма да је немоћна снагом, али је мудрошћу узвишена.

   Свето писмо, Приче Соломонове, VI.8


   Живот пчела је право чудо за нас људе, јер је уређен апсолутно „неприродно“. Он се одвија
по неким својим принципима који су у супротности са принципима по којима са одвија живот осталих бића. Нарочито нас људи.
   Како је то могуће? - питали су се бројни велики умови кроз историју. Један од највећих који се дивио, чудио и писао о пчелама је чувени нобеловац Морис Матерлинк (Maurice Maeterlinck 1862-1949). Његова књига „Живот пчела“ представља оду овом чудесном бићу.
   Наша цивилизација је успела да оде у космос, направи атомску бомбу, интернет и још многе невероватне ствари које користимо на корист и штету, али још увек није ни близу да у потпуности схвати живот тих сићушних створења. Посматрајући пчеле „натуралистичким“,
„еволуционистичким“ и „материјалистичким“ очима, не дајемо себи никакву могућност да разумемо њен живот. Ипак, уколико их посматрамо кроз призму љубави, живот пчела постаје
разумљивији, јер како другачије разумети и како објаснити, на пример, ројење пчела, ако не великом љубављу. Како објаснити да матица са групом младих пчела напушта кошницу и лети
у потпуну неизвесност, остављајући све до тад стечено тешком муком и непрекидним радом: много меда, саћа, сигурно скровиште. Сву ту благодет остављају својим потомцима, новој
матици и младим пчелама, и одлазе да праве све из почетка. Где је ту природност, правда, а тек логика!? Нема их. Само апсолутна, чиста љубав. Зато су пчеле преживеле све природне
катастрофе и живе милијардама година. Њима не владају закони осталог физичког света. Оне не траже награду, узвраћање, правду славу или моћ. Оне су бића љубави.
    Из љубави извире сва њена пожртвованост, вредноћа, истрајност и храброст. Притом, оне не говоре о томе, не распредају приче. Већ животом својим сведоче. Ако се слажемо са оном изреком мудраца да Речи уче, а пример васпитава, имамо ли бољих васпитача од пчела?
   У не тако далекој прошлости наши преци знали су да одрасли, а нарочито деца, могу много да науче посматрајући и радећи са пчелама. Готово да није било школе која није имала по неколико пчелињих друштава. Пчеле су се гајиле и на железничким станицама,
црквеним двориштима и манастирима. Данас се ситуација променила. Не да нико не учи од пчела, него смо дошли у ситуацију да ни сеоска деца не разликују пчелу од осе, а камоли
градска. У једном писму свом пријатељу, пчелар Иван Маширевић, давне 1898. године, поред свих осталих користи наводи и „моралне“ користи од бављења пчеларством. На крају писма, између осталог каже:

„Ђаче који види вредноћу
пчеле, уредност у кошници,
храброст њену којом
брани кошницу, па слогу у
кошници, нетрпељивост лењости - боље ће се
васпитати него многим
речима, опоменама и
казнама учитељевим.
У пчелињаку ће се дете
најбоље научити вредноћи,
уредности, међусобној
љубави и слози, родољубљу,
а све то утврдиће га у
побожности. Толка је
драги мој Милане, морална
корист од пчеларства, њу
може проценити тек онај
који се бави пчеларењем. Па
бих и ја са чика Змајовом
рекао:
„Ал' ја могу скинут с ума и
тај восак и тај мед и тад
пчелин наук блиста у две
речи: рад и ред.““
Ето предлога човека из
XIX века одакле би, можда,
могла почети „фамозна“ реформа
школства у XXI веку.

Драгана Кузмановић


МАЛА ЈЕ ПЧЕЛА МЕЂУ ОНИМА КОЈИ ЛЕТЕ, АЛИ ЈЕ ПЛОД ЊЕН
НАЈБОЉИ И НАЈСЛАЂИ.

„ПРЕМУДРОСТИ“ ИСУСА СИНА СИРАХОВА 11:3

извор: БЛАГОДАРЈЕ, Часопис о васпитању и образовању деце и одраслих, промотивни број, мај, 2018.