Translate

24. децембар 2018.

Мемоари архимандрита Јована Радосављевића

У препуној сали Црквене општине Врање 21. децембра 2018. године одржана је промоција књиге Мемоари, моја сећања и доживљаји као монаха у овоме свету туге и Божје радости архимандрита Јована (Радосављевића).
   Књига је објављена ове године у издању манастира Раче и издавача игумана Германа, са благословом Епископа жичког г. Јустина. О архимандриту Јовану Радосављевићу говорили су Епископ врањски г. Пахомије, проф. др Сунчица Денић са Педагошког факултета у Врању, проф. Бобан Стојковић из Призренске богословије са привременим седиштем у Нишу и јеромонах Јеротеј из манастира Ковиља.
   Обимно дело оца Јована, које садржи његова сећања о догађајима из бурне историје српског народа и Цркве, привукло је велику пажњу врањске јавности. У књизи је описано преко осамдесет година подвижничког и молитвеног живота архимандрита Јована. Књига има неколико целина. Она садржи путописе и дневнике оца Јована, као и поглавља о искушеничком животу и духовном уздизању поред Светог владике Николаја, Преподобног Јустина Ћелијског, патријарха Павла и многих других значајних духовника и монахе са којима је неговао реч Божју.
  На промоцији је указан свеукупни значај рада архимандрита Јована, неуморног и данас, који је оставио значајан траг за историју Српске Цркве и њеног монаштва.
   Архимандрит Јован (Радосављевић) све чешће и све дуже борави у манастиру Светог Стефана у Епархији врањској, где под великом бригом и негом сестара и владике Пахомија обавља многе послове као духовник и писац - хроничар Српке Цркве.

   извор: www.spc.rs


Проф. др Сунчица Денић

НЕПОСРЕДНОСТ И ЉУБАВ У КЊИЗИ МЕМОАРИ, МОЈА СЕЋАЊА И ДОЖИВЉАЈИ КАО МОНАХ У ОВОМЕ СВЕТУ ТУГЕ И БОЖЈЕ РАДОСТИ АРХИМАНДРИТА ЈОВАНА РАДОСАВЉЕВИЋА

  Отац Јустин Поповић, свети Јустин Ћелијски и Врањски, говорио је да „Бог зове све, а ти како ћеш се одазвати, то зависи од тебе (...) Одазовеш ли се, гле, ти постајеш изабраник Божји.“ (Беседе, стр.17).

   За шта нас Бог зове и како препознајемо позив, зависи од нас. Неко то потврди и одабиром или опредељењем ПОЗИВА и службе, неко преко избора партнера, избора пријатеља и окружења... Свуда и увек, позивамо се да није случајно, да је судбина или воља Божја.
   Ево где се воља Божја претворила у савршену идентификацију! Ево, поштовани Владико, часни оци, мати и сестре монахиње, драги Врањанци, где ћу покушати да демонстрирам напред речено, а што могу и сликом да потврдим овим лицем и овим наличјем, и обрнуто. Пред Господом се иде и овако, са крстом у руци, отачки тихо и одговорно, као што се иде са откинутом шумском гранчицом дрвета и штапом, разиграно и безазлено, као дете. И ово прво и ово друго је архимандрит отац Јован Радосављевић. И ово прво и ово друго је стално са молитвом у души.
   Може се рећи да под окриљем Српске православне цркве нема човека који је вољенији од оца Јована. Нема свештенослужитеља коме је дом свуда, од најужнијег југа, до севера; од истока до запада. Награђени смо и ми што је архимандрита Јована Бог усмерио у нашу епархију, као у прави дом, у манастир Светог Стефана код сестара са којима ствара и добија еликсире живота и радости, под великом пажњом домаћина, владике Пахомија, а и целе врањске пастве.
   У књизи архимандрита Јована Радосављевића Мемоари, моја сећања и доживљаји као монах у овоме свету туге и Божје радости, видели смо његов живот од 1927. године до данас, од рођења Милисава, најмлађег детета Радомира и Даринке Радосављевић, до данас, сада српског архимандрита, професора, писца и путописца, публицисте и драгог монаха. Од своје скромне собе и честите породице у свету, од послушаника и искушеника, до биографа и историчара српске цркве и српске државе.У овој књизи дата је хронологија пута до великог подвижника. Приказано је детињство у Лелићу, живот у манастирима Жичи, Студеници, Вујну, Благовештењу, Рачи, Крки; живот у манастирима Косова и Метохије, у Призрену и другим местима; живот у школи, у војсци, рату; учење и подвизавање уз великог учитеља, Светог владике Николаја Велимировића; уз Светог Јустина, уз патријарха Павла, поред многих српских патријараха, епископа и монаха; поред великих и малих, познатих и мање познатих, савладавајући небројене изазове смиреношћу. Описао је многа путовања по земљи и свету, живо представљајући сваки тренутак до данашњег дана, до ево, ове књиге о којој вечерас говоримо, и уводника у њој, у којем отац Јован тражи благослов да се врати одакле је и кренуо, рекавши: „Сад бих на крају свог живота желео да опет дођем код нашег светог Владике у Лелић и у његов манастир, да се више не сељакам овако стар“.
   „Сељакање“ архимандрита Јована Радосављевића, како по манастирима и нашим крајевима, тако и куда год да је кренуо, својеврсна је мисија Бога. То измештање свих ових година свечаност је за све код којих долази, код којих краће или дуже остане. Отац Јован је широм отварао врата где год да је био, коме год да је помагао, чега се год латио, јер је свуда био у Божјој служби, јер је иза себе остављао потврду да се реч Господња препознаје и таквим ходочасним посредовањем.
   Уверена сам да је отац Јован благодат где год да је, као што сам уверена да му је у нашој епархији, поред првог дома у Лелићу, прави други дом, не потцењујући многобројне поменуте и непоменуте епархије, цркве и институције.
   У првом делу књиге биографија је оца Јована Радосављевића. Од првих корака и односа према укућанима, према свему што га окружује, наслућује се његова блага нарав и његов мир; знатижеља детета, што је, видимо то сви, сачувао до данашњег дана. Видимо како је са високим приповедачким даром и жаром описао сваки трен, поетски срочио, негде и стиховно, као на пример, однос према птицама.О препелици је написао песму.
   Овај животопис оца Јована, за мене као обичног читаоца, највећу вредност представља када је на овако непосредан, рекло би се, народски начин, проговорио о начину живота у манастирима.Многа поглавља говоре о томе: од утисака као дечак од 11 година, потом као искушеник; од првог манастирског послушања, правила и богослужења, вежбања манастирског начина живота, преко сазревања уз владику Николаја. Све то улази у формалну и неформалну историографију наше цркве и нашег народа. Свакако, све је пропраћено најобичнојом свакодневицом, попут нпр. поглавља о Искуствима нежељених Господу код пчела, Сабирање шљунка за украс порте у Жичи, Владичина епитимија оцу Васијану и наша молба, Разна послушања на економији, Трпезаријско послушање уз Часни пост, Гусле, фруле, двојнице, Прва моја посета кући, Дочек краља у Жичи, Владичино реаговање на моје грешке, Епитимије, Маларија, Југославија у предратном стању, Немци, Четници, партизани, Први дан борбе и страдање Жиче, Студеница, Бугари и њихови бајонети, манастир Вујан, сабратство са Гојком Стојчевићем, потоњим монахом Павлом, епископом и  патријархом српским; манастир Благовештење, манастири Ћелије и Рача, отац Јустин Поповић, монашење... Део рукописа садржи дневник оца Јована, од монашког пострига до данас, као што садржи преписку са епископом Павлом. Са епископом Павлом почиње другу врста борбе у Призрену, и на Косову, а у званичном миру у земљи. Живот у Призрену и рад у Богословији пропраћени су многим невољама и проблемима који су се претворили у данашње готово нерешиво стање са Косовом и Метохијом. Део рукописа посвећен је Патријарху Павлу, што и јесте самостална књига у овом корпусу.
   Из Монашке школе многобројни су значајни прилози. Оно што нас овде, између осталог, посебно везујеи за ову књигу, али најпре и за оца Јована јесте то што нас је упутио на оца Пајсија, кога је као Петра Танасијевића, даровитог за школу и црквено појање, узео за помоћника у монашкој школи; кога је потом одвео на Свету Гору, у манастир Хиландар, где је замонашен; одакле је у врањску епархију дошао као архимандрит и игуман 1993. године, захваљујући владици Пахомију. Ето, то је тај наш очински трио које братство и сестринство у манастирима, али и у свету, доживљава као род! Трио који се, на неки начин, сматра родоначелним обновитељима великог сабрања у врањској епархији. А чим је своју духовну децу послао у свет да окупљају и уче, отац Јован Радосављевић, као добар родитељ многих, могао је и може још увек поклонички да путује и гостује свуда где год је српске цркве и српског манастира.
    Део ове обимне књиге садржи путописне записе и утиске, те имамо осећај да смо сами прилазили и клањали се светињама, додирујући многе драгоцености, светлећи светлом Божјих угодника. О једној таквој посети руским манастирима испевао је поему Посета Русији.
   Као додатак у књизи приложени су говори на промоцији прве књиге оца Јована, Страдање Жиче и Студенице, 1993. године, у Универзитетској библиотеци у Приштини, као и књиге Рација и логори у Бачкој у Другом светском рату, у Матици српској у Новом Саду. Нарочиту драж овом житијином рукописуи посебну вредност чине фотографије.
   Лична биографија и биографије многих, као и национална историја, делом је и етнографска слика српског села и сељака, као што је она и теолошка слика која има карактер пролошког дела, са животом светитеља, расуђивања; са чудима која их красе, као што је овде легендама и анегдотама употпуњена литерарна страна књиге. Романескном нарацијом показало се како се на једноставан начин може проговорити о многим, чак најдубљим порукама и поукама.
   Отац Јован Радосављевић је приповедач епског карактера. Добро води фабулу кроз своје писано казивање које је налик на народну причу.
   Оно што ме посебно фасцинира је његов смисао да маргинализује проблем, да убаци шаљиву ноту; смисао да умири, опусти, релаксира стрепњу или нешто непријатно са чиме се среће и срећемо.
   Такође, што је можда необичност за овакву књигу, јесте прича о најситнијим догађајима и детаљима. За књигу о Жичи и Студеници, тадашњи рецензент епископ Јован је рекао „Износиш често детаље које не би требало памтити, јер нису поучни нити ичему добром служе. Имаш, на пример, дечјих несташлука потпуно непотребних да се памте“.
   Рекла бих да су ти, назовимо несташлуци, једна од битних и добрих особина аутора оца Јована Радосављевића, ретких нарочито када је реч о црквеним људима и њиховим делима. То је, иначе, препознатљива особина, осим небројених игровних и духовитих манифестација и епископа Атанасије Јевтића. Са становишта живота стварног и могућег, као и са становишта уметности, књижевности, пре свега, која говори о стварном и могућем животу, ови детаљи од неких скромних прилога и биографичности праве драгоцености, дајући тексту посебну раскош.
   Поштовани пријатељи!
   Архимандрит Јован Радосављевић објавио је око 50 књига у издању многих манастира и издавачких кућа из Врања, Новог Сада, Београда, Ниша, Чачка, Ваљева, Крагујевца, Врњачке и Овчар бање, манастира Хиландара и манастира Раче који је објавио књигу Мемоари, моја сећања и доживљаји.
   Можда би на крају било добро да кажем са чим сам се суочила читајући ова сећања. Готово увек када се нађем у прилици да читам нечију аутобиографију или биографију, сусретнем се са дозом појачане знатижеље, али и једним а при ори отпором који ме, осим истине и слике времена и доживљаја не спрема за додатни спектар сазнања, јер је природно да су књиге мемоара и дневника субјективно обојене, што доноси известан степен ризика када је реч о уметничком и естетском доживљају.
   И ова је књига са субјективним ставом. Каква би иначе била књига усмерена на сећања лична и туђа, описана речју, документима, фотографијама? Али, каква би она била да се нисмо срели са тим доживљајима из раног детињства и младости, као и са свим што је овај богат и дуг живот забележио, а поткрепљена као суза чистим осећањима? Каква?
   Могао је отац Јован да приложи оверена документа из многих архива и библиотека, али би рукопис био осиромашен за овај јединствен аутодиктат којим су исписане успомене и сећања, својеврсна лична карта; самоанализа и анализа себе и свега около. Остао би без нечега што је директно долазило из жеље, из стрепње и страха, али и из љубави. Без тога би била беживотна, као крвоток без крви или као дан без светлости... Али, баш из разлога што ова и друге књиге архимандрита Јована Радосављевића имају све то, оне јесу и Богу угодне. Тиме бих се још једном потпомогла речима Св. Јустина с почетка овог мог скромног говорења: Бог зове све, а ти како ћеш се одазвати, зависи од тебе. Отац се Јован одазвао и потврдио својим животом и радом да је Изабраник, а ја напомињем да је ова књига национално благо.
    Очекујем да ће се у некој другој књизи коју би писао ускоро или коју већ пише, мало више бавити животом у врањској епархији. Да се дивимо чувању и неговању ове старачке мудрости и лепоте коју оплемењује пажња, љубав и појање сестара из св. Стефана, на челу са мати Јефремијом и благословом владике Пахомија.
   И потпуно на крају да кажем нешто лично: Мој дом, моја породица, Мирослав и ја, ћерка Сена са својом породицом, богатимо душе при сваком сусрету са оцем Јованом. Тако скоро 30 година. Хвала Вам!

   Врање, 21. 12. 2018. године
   извор: www.eparhijavranjska.org

2 коментара: