Игуман Дохијара на слави Преподобног Симеона Мироточивог у Хиландару

 

    У Хиландару је прослављена ктиторска слава, празник Преподобног Симеона Мироточивог. Главни гост на панигиру је био новоустоличени игуман светогорског манастира Дохијар, Високопреподобни архимандрит Амфилохије, који је началствовао на свеноћном бдењу и Светој Литургији.
   На позив хиландарског братства, са својим игуманом су дошли и дохијарски монаси, који су током службе појали за десном певницом. За левом певницом били су хиландарски монаси заједно са појцима хора „Преподобни Симеон Мироточиви“, који су прославили празник свог небеског заступника, као и јубилеј 10 година од почетка доласка у Хиландар и појања о великим празницима.

   У Хиландар су пристигли монаси из других светогорских обитељи, у највећем броју из хиландарских келија, а у госте су дошли и монаси из Српске православне цркве, као и поклоници са свих страна.
   Приликом поздравне беседе, после свечаног дочека који му је приредило хиландарско братство, игуман Амфилохије је дирљивим речима подсетио на интересантне историјске везе између два манастира – од чувеног монаха Николаја, који је провевши монашке године у оба манастира, оставио у наслеђе и Дохијару и Хиландару драгоцене музичке рукописе који су његово дело, па до догађаја када је у Дохијар у другој половини 20. века дошло данашње братство ради обнове монашког, општежитељног живота, те им су им хиландарски монаси притекли у помоћ, набављајући брашно које им је било потребно прве године.

   За славском трпезом, која је уследила након завршетка Свете Литургије, двојица игумана су одржали беседе. У наставку доносимо звучни запис беседа на српском и грчком. Такође, текст беседе архимандрита Амфилохија можете прочитати у преводу Ђура Кнежића.

soundcloud.com/user-355113499/besede-igumana-khilandara-i-dokhiara-na-svetog-simeona-mirotochivog - srpska-verzia


soundcloud.com/user-355113499/besede-igumana-khilandara-i-dokhiara-na-svetog-simeona-mirotochivog - grchka-verzia

Беседа архимандрита Амфилохија, игумана Свештеног манастира Дохијара о празнику Светог Симеона Мироточивог у Свештеном манастиру Хиландару, 13.02.2019. лета Господњег.

   Давна је и благословена пракса и традиција наше свете Цркве да поштује Светитеље и да празнује њихов спомен. Од давнина људи су се окупљали да прославе, прије свега Господа Христа, Пресвету Мајку Његову, па онда све оне који су удовољили Богу и прославили се од Њега.
   Наша Црква увек празнује личности и чињенице. Одређену свештену личност једног Свеца, било мученика, било преподобног, било јерарха. И стварну чињеницу његовог мучеништва, његовог аскетског живота, исповедништва његовог учења. Свака ова чињеница је од оваплоћеног домостроја нашег Господа. Не постоји ниједан Црквени празник који се односни на растројене појмове и идеје као на пример празник мира, празник људских права и слично томе.

   Тако смо се ми данас окупили да химнама празнујемо преподобног ктитора Симеона Мироточивог. Јер шта друго можемо да понудимо некоме кога је почаствовао и  прославио Бог?
   Тачно овде се види љубав Цркве и њено човекољубиво устројење за нас, њене верне чланове.
   Са таквим осећањима љубави устројена је да се сваки дан испуњава један празник, сваки дан једна божанствена литургија, сваки дан једна прилика да се скупимо сви заједно (због тога) да обожавамо Бога чудесног у светима својим.
   Свети Никодим, светли изданак Свете Горе, у своме говору преподобним светогорцима, односећи се на свете ктиторе, посвећује један велики део да потврди како је оснивање свештених манастира потврда љубави према ближњима. Пламтећи од ове љубави у срцу, преподобни Симеон Мироточиви у свештеним облацима вођен, дошао је из своје отаџбине на Свету Гору и нашао се своме сину, Светом Сави, у подизању из темеља свештеног манастира Срба, манастира Хиландара. Наравно, удостојио се да види завршен манастир његовог покајања, пре његовог преподобног уснућа. Овај посао подразумева много зноја, труда, царских издатака, личног рада, мноштво ризика и непрекидног старања и бриге. Искушења која прате таква дела су неизбројна и непредвидива. И то само она која су вањска и видљива. Мада, нисмо у позицији да проценимо и измеримо његову скривену државу унутар њега, подвижничке борбе, борбе у келији и благодатна стања којих се удостојио Преподобни у непрекидним ноћима молитве и узношења химни. Ми једноставно уживамо дарове којима га је Бог украсио. Вредно помена је да 1200., само једну годину после његовог преподобног уснућа, званично уписан у списе као Свети.
   Када празнујемо и прослављамо наше месне, локалне Свете, имамо сигуран доказ да је на овом месту и простору засијала светлост и преподобност. То подразумева валидан печат духовног успеха у манастирима. Овај Божанствени дар охрабрује нас монахе, који се трудимо, да наставимо да живимо стопама наших отаца. Ово утешује браћу лаике и подржава маловерне.

   Постоји још један други разлог зашто нас Дохијарце посебно узбуђују празници преподобних ктитора: благословени Геронда наш Григорије, од наших младалачких година удахнуо нам је велику љубав за ктиторске трудове. Бог и свети су нас удостојили да служимо у обнављању из темеља великог Манастира посвећеног Богородици нашој. Тако да смо дакле, са посебним узбуђењем прихватили позив и дошли.
   Благодаримо светом Игуману што је дао прилику и нама лично и свештенопојцима оцима да дођемо и бдијемо са вама, празнујући Преподобног.
   Молитвама преподобног Симеона Мироточивог, Христе Боже, помилуј нас. Амин.

Овде можете преузети грчку верзију беседе Високопреподобног архимандрита Амфилохија, игумана Светог манастира Дохијара:

ΠΡΟΣΛΑΛΙΑ ΣΤΗΝ ΕΟΡΤΗ ΤΟΥ ΟΣΙΟΥ ΣΥΜΕΩΝ

   Фото: Монах Милутин Хиландарац

Καυσοκαλύβια. Το Ιερό βήμα του Άθωνα | 4Κ / Скит Кавсокаливија

Лист Храм бр. 47, Михаил Хасмински: Молитва – најснажније оружје у борби против присилних мисли

ЛИЧНОСТ И ЗАЈЕДНИЦА: Епископ Јован (Пурић)

                              

   

Славник недеље Блудног сина - словенски

Недеља о блудном сину, на стиховне стихире, слава, гл.6. Пева хиландарски проигуман Пајсије.

О БЛУДНОМ СИНУ

   Тешко је живети далеко од Оца. Жалосно је чувати свиње и гладно гледати у њихово корито. Срце хоће да пукне због контраста између преступних снова и сурове стварности. Врло је лоше, заправо је смртоносно потчињавати се „житељу оне земље“ која се налази далеко од очевог дома (тако се у причи приказује демон којем служи самовољник). А најгоре је човеку што зна да је сам за то крив. Али пошто си сам направио глупост, сам треба и да се вратиш. Имаш могућност. Управо у томе се састоји Радосна вест.
   Осрамоћени чувар свиња смишља молитву: „Оче, згрешио сам небу и пред Тобом. Нисам достојан да се називам сином. Прими ме макар као једног од најамника.“
   И – на пут. С изразом потиштености на лицу и ногама изгребаним до крви.
   Али молитва коју је смислио није изговорена до краја. Отац је чврсто загрлио сина и он је успео да изусти само један део: „Оче, згрешио сам. Нисам достојан да се називам сином...“ Затим – стоп. Нису се зачуле речи о најамнику. То су непотребне речи. Син је отишао и син се вратио. Без снижавања статуса. Ако вам се тако свиђа, управо то је исповест која није изговорена до краја. Дело је учињено. Син се вратио. Чему сувишне речи?
Да ли желите да поправите дело речима? Узалудно је. Ако Отац не опрости речи неће помоћи. Али ако је опростио, ћутке плачите неко време. Главно се десило.

Блудни син. Скица. Г.И. Семирадски

   Повратак кући нису реченички обрти, унапред припремљени и тачно изговорени, чак и по папиру. Истински повратак по Јеванђељу јесте очински загрљај и обостране сузе-радоснице. Јер нема довољно речи да се све исприча. А то није ни потребно. То би судија исписао дуге записнике са испитивања, а Отац је једноставно загрлио. Отац зна неизречено.
   А затим ће наступити пир, нова одећа, прстен и чизме.
   Проверавајте да ли сте обувени, у шта сте одевени, да ли је било пира и имате ли прстен. Ако тога нема, није било ни повратка. Прича се односи на све.
   Пир са закланим телетом је Причешће, Литургија, Евхаристија. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Прародитељи су згрешили кроз тајанствену храну, а кроз још тајанственију Храну треба да се оствари помирење. Жртвено Теле око трпезе треба да окупи све оне који умеју да се радују туђем покајању. Теле је и Јагње. Он је и Небески Хлеб, и Мана, и Жива вода. Све свето и заиста спасоносно венчава Евхаристија.
   Прстен је знак царског достојанства. Знак враћене племенитости. Хришћани се ретко осећају као цареви, као да им врховни Петар није рекао да су „царско свештенство“. Очигледно, нису се до краја покајали. Да су се вратили – вратили су се, али се још увек осврћу према шуми из које су изашли. А увек треба да се враћамо. Једном и заувек. Просто, ван Дома је увек врло лоше.
   Чизме су против змије. Оне која гмиже на стомаку од проклетства које се зачуло у Рају. Змија, као што је речено, уједа у пету. Очигледно да је једном угризла и босоногог младића. Отров од уједа се разлио у крви, заразио ју је, родио је у души злочиначке замисли и отуда се полако у оболелој души родила жеља да оде и да од очевог новца живи у потпуном задовољству. То не треба да се понови.
   Узгред речено, не треба истребити све змије у околини (зло остаје и има га много), већ треба обути своје ноге. Пословица каже да је онај ко је добијао батине двоструко вреднији од онога који није. И сад је младић заштићен. И горким укусом учињене грешке и благодатном помоћи коју му је Отац пружио. А они који воле да питају зашто Бог не лиши Сатану сваке снаге, боље нека се просто обују после повратка кући и не гневе Небо сувишним питањима.
Нова одећа је оно што је стари Јаков облачио вољеном Јосифу. На гозбу треба доћи у новој одећи. Обучени у рите се избацују с ње, а претходно им се вежу руке и ноге, као што је речено на једном месту.
   Тако се чудно и свечано завршава прича о човеку којег би по праведном суду (с чим се он унапред и сложио) требало сместити с робовима у шталу. Управо то се сваког дана дешава с човеком који се каје и који се кроз покајање враћа у Дом. Има много таквих људи. Сваки од нас је такав човек.
   Сад ми, који смо се покајали и вратили, увек имамо о чему да поразговарамо.
  „А колико дуго си ти био далеко од Дома? Ја двадесет година. А ти?“
   „Које си ти свиње напасао (односно, којим грехом си зарађивао за живот)?“
   „Да ли је твој пут до Оца био дуг или си одмах одлучио и одмах се вратио?“
   „Ко ти је показао пут до Дома?“
   И тако даље.
   Чак можемо заједно с Оцем док стоји на путу чекајући још једно заблудело дете да извирујемо са занимањем и да самилосно гледамо кроз прозор: да не иде неко? Јер, не враћају се туђинци, него браћа.
   Занимљиво је како ће се убудуће одвијати живот ове задивљујуће породице. Хоће ли се млађи брат помирити с озлојеђеним старијим? Да ли ће и старији син пожелети да оде – како би се осветио зато што је Бог био изнад очекиване праведности и зато што је испољио изванредну милост? Прича не даје одговоре на ова питања. Зато их даје црквена историја која има већ преко две хиљаде година. Одговор је следећи: неће бити идиле. Кад би наступила идила не би биле потребне чизме. Живот Цркве и јеванђељске историје није мелодрама с хепиендом. То је милост према палима под условом дубоког покајања самог палог. И то су отворена врата могућности за будућност где је, ако је неко од нечега и заштићен – само сразмерно максимално озбиљном односу према себи и према животу.
   Оваква озбиљност се на језику Цркве назива „стражење“. И оно се рађа, као и свако добро уопште, од страха Божијег.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
   Московский Сретенский монастырь
   извор: www.pravoslavie.ru

Ктиторска слава Манастира Студенице – Преподобни Симеон Мироточиви

   Данас је у Лаври Преподобног Симеона – Манастиру Студеници обележена ктиторска Слава.
   Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су: архимандрит студеничке лавре Тихон (Ракићевић), архимандрит Сава (Цветковић), протојереј-ставрофор Љубинко Костић, јеромонах Андреј (Сајц) из Манастира Дечани, јеромонах Виталије (Милошевић), јеромонах Орсисије (Ивановић), јеромонах Иларион из Манастира Преображење, протојереј Иван Радовановић, протојереј Радоја Сандо, протонамесник Здравко Николић, протонамесник Дејан Марковић, јерођакони Паладије Вукшић и Агапије Радојевић, као и ђакон Александар Грујовић.
   Присуствовао је велики број монаха, свештеника из Епархије и око 400 верника.
   Монаштво жичке Епархије је имало сабрање на коме је најпре говорио Владика Јустин, док су монаси и монахиње најпре саслушали Владику а после постављали питања и укључили се у разговор.

   Наша Света Црква ове године слави јубилеј – Осам векова од добијања аутокефалности. Манастир Студеница ове године, поред овог заједничког за сву нашу Цркву, обележава још три јубилеја. Осамсто двадесет година од престављења Преподобног Симеона, осамсто десет година од када је Свети Сава завршио Студенички типик. Последње редакторске измене Игуман Студенице Свети Сава унео је у типик пре него што је Преподобни Симеон обнародован као нови мироточац. Пре тога је Свети Сава комплетно завршио прво слово Студеничког типика, тј. Симеоново житије.
   Још један јубилеј који Студеница обележава је четиристо година од када је монах Аверкије Хиландарац преписао Студенички типик у Горњој испосници студеничкој 1619. године. Овај препис је једини који је преживео кроз сву нашу тешку историју. Аверкије је на крају преписа типика написао:
   Овај типик, то јест образник, Светога Саве Српског преписа се године 1619. у пећини Светог Саве испосници, јер би пре нас написан руком Светога Саве године, рече, када се престави господин Симеон. И тако да нико не отежава и преокреће, јер многе су речи обичне у овом номоканону, али веома корисне. Због тога заповеди Свети [Сава] да се прочита на почетку сваког месеца, јасно, као да се постављају служитељи. И ми сви не заборављајмо љубав Светог, знајући да он ће нам судити, као и апостоли дванаестом колену Израиљевом, а другим народима неће судити. А овоме је сведок Свети Никон, јер је и овај Свети наш апостол. Господе, стога молитвама обаспи нас, јер се и он моли за нас!При игуману кир Теофилу написано.
   Студенички типик у својој 35. глави одређује како треба прослављати успомену ктитора – Преподобног Симеона.

   Монах Силуан (Грујовић)
   пзвор: eparhija-zicka.rs

Манастир Студеница

Беседа владике Атанасија - Прослава Светог Симеона Мироточивог у Подгороци

www.hramvaskrsenja.me

Промоција албума "У време оно...", Чачак, 23.2.2019.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља блудног сина, 24.2.2019.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

ЧУВАРИ ЗАВЕТА

Недеља о блудном сину (Тајна празника)

”Меморандум СПЦ о КиМ” и ” Писма и апели за српско КиМ” владике Атанасија(Јевтића)

Divine Liturgy with Saint Porphyrios (Audio Recording)

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Манастир Вазнесење, 23.2.2019.

                                    

Хоровођа Никола Попмихајлов

 (Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд)

и полазници часова византијског појања 

при Православном духовном центру "Владика Николај Велимировић", Краљево

 и

 манастиру Вазнесење, Овчар Бања (Чачак)

ВЕРА И ЗДРАВЉЕ - гост: јереј Лазар Војводић

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

БЛУДНИ СИН

   Велики пост се приближава.
   Подсећамо се једне велике Христове поучне приче. Приче о блудном сину.
   Проблематични млађи син тражи своју аутономију. Добија од оца свој део имања који списка живећи глупо и развратно. Остаје сам и бедан и решава да допузи назад оцу изатражи милост. И добија је.
   Отац му се обрадује и направи велико весеље. Старији брат, озбиљан и праведан, наљути се на оца што мангупу који је оштетио породичну имовину приређује весеље са гозбом, а њему није никад поклонио толику пажњу, иако му је он био стално одан и послушан.
   А отац каже: "Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се".
   Вечна поука хришћанима: Не суди. Опраштај седам пута седамдесет седам пута. Не пореди се са другима. Нека ти љубав буде једини закон...
   Бог је све створио као добро. Сви смо од Бога добили своје наследство. А трошимо га како умемо, по својој памети и снази.
   Ко самовољно глупо и задовољавајући своје страсти, можда и никад није глупо потрошио део онога што му је Бог дао, ако осуди блудне синове који се враћају у Очев дом, Цркву, доћи ће у улогу старијег брата. Ако будемо искрени, препознаћемо тада у себи завист. Ако смо одани Богу без рачунице, не због тога што мислимо да смо тиме нешто заслужили и зарадили, нећемо осећати завист и нећемо осуђивати.

   Али, да ли заиста ико од нас може за себе да каже да је у сваком часу и у свему био Богу одан без остатка, да није нешто радио по својој од страсти оболелој вољи?
   Да ли ико од нас нема у себи макар нешто од Блудног сина? Па кад се нађе јарким светлом осветљен Блудни син и оптужимо га у тренутку његовог покајања, зар ми онда нисмо потпуни лицемери? Завидљиви због тога што нисмо довољно грешили?
   А ако не нађемо у себи ништа од Блудног сина и потпуно се поставимо у улогу старијег брата, зар нисмо онда судећи прекршили оно у шта свакодневно улажемо свој ум и срце: "... Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим".
   Људски се може разумети наш отпор ка уравњивању оних који живе у одрицању и подвигу и оних који блудниче и расипају уздајући се у бесграничну љубав Очеву, али се може и разумети да треба да креативно превладамо очигледне и једноставне ситуације које нам доносе пре свега проверу наше љубави.
   А Блудни син је млађи. Млад. Ништа не зна, све учи, а често на погрешан начин.
   Дај Боже да се покају сви Блудни синови, али дај Боже и да се покају све "малогрешне" судије.
   Сви имамо због чега да се покајемо, а приближава нам се Велики пост. Не одмеравајмо се према мери појединачне грешности, него према мери љубави којом се спајамо са Оцем који нас непојамно, али не и безнадежно надилази. Будимо Му искрени и одани синови а не судије у Његово име. Радосно дочекајмо све покајнике. Седам пута седедамсдесет и седам пута, ако буде потребно...
   И видећемо како ћемо и ми сами и наша велика црквена породица расти у љубави и радости вечног Очевог дома.

   отац Ненад Илић
   извор: www.facebook.com

Свет православља (20.02.2019.)

Гост радија Беседа: Глумац Небојша Дугалић

Глумац, режисер, професор Факултета савремених уметности у Београду, добитник многобројних признања и награда – Небојша Дугалић, био је гост радија „Беседе“. Господин Дугалић је говорио о прожимању вере и уметности, о очувању породице, разликама и специфичностима позорнице, филма и серије. Чућете и шта за породицу господина Дугалића представља предстојећи период свете Четрдесетнице.

Емисију преузми овде: www.beseda.rs

Δοξαστικό Αίνων Κυριακής του Ασώτου

Οι Πατέρες του Κελιού Αγίου Ιωάννου του Θεολόγου Σκήτης Κουτλουμουσίου ψάλλουν το Δοξαστικό των Αίνων της Κυριακής του Ασώτου, «Πάτερ αγαθέ...», μέλος του Πέτρου Πελοποννησίου, Ήχος πλάγιος του δευτέρου

«Πάτερ αγαθέ, εμακρύνθην από σού μή εγκαταλίπης με, μηδέ αχρείον δείξης τής βασιλείας σου, ο εχθρός ο παμπόνηρος εγύμνωσέ με, καί ήρέ μου τόν πλούτον, τής ψυχής τά χαρίσματα ασώτως διεσκόρπισα, αναστάς ούν, επιστρέψας πρός σέ εκβοώ. Ποίησόν με ως ένα τών μισθίων σου, ο δι' εμέ εν Σταυρώ τάς αχράντους σου χείρας απλώσας, ίνα τού δεινού θηρός αφαρπάσης με, καί τήν πρώτην καταστολήν επενδύσης με, ως μόνος πολυέλεος.».

Мошо Одаловић

Владика Фотије: Чувајмо своје православље и светосавље

Чујем да се код нас у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама? Да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо.

   Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност. Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења. Без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога.
   Нажалост, на нашим просторима дејствју многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека, не само духовно, већ на сваки могући начин.

   Зато апелујемо на све православне хришћане и људе добре воље да не иду лажним учитељима и пророцима. Да не идемо онима који доносе лажну духовност. Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети оци Цркве, као и наши светитељи – Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода, до најновијег светитеља патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу.
   Учите своју децу православљу и вери светих. Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани.​
   Дај Боже да наш српски православни народ у Републици Српској слуша речи своје Православне Цркве, јер само тако идемо сигурним путем спасења.

   Епископ зворничко-тузлански Фотије
   извор: www.spc.rs

Тропарь и кондак праздника Сретения / «Покаяния отверзи ми двери»

извор: Валаамский монастырь

Архимандрит Михајло (Тошић): Господ о свему одлучује!

Звучни запис преузми овде: www.slovoljubve.com

Сретење је молитвено, литургијски, као и увек, прослављено и у манастиру Светих Архангела код Призрена, бележи Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца. Свету Литургију служио је игуман архимандрит Михајло (Тошић) у капели Светог владике Николаја, где се са монашким братством окупила неколицина верујућих из Ораховца и Београда. "Господ је диван и чудесан и вера хришћанска је често необјашњива, али ако човек живи као истинским хришћанским животом, онда има шансу и да разуме" рекао је у беседи о. Михајло. Отац је поучио да увек и свагда треба да се ослонимо на Господа, да помогнемо једни другима да лакше носимо наше крстове, не судимо и не умујемо много. "Не држимо предавања другима, то ће нас скупо коштати" рекао је о. Михајло и подсетио да је "Господ тај који о свему одлучује". "Треба да да будемо истинска браћа и сестре у Христу и истинске слуге Господње" рекао је Игуман у беседи и подвукао да и поред тешких времена у којима нечастиви све више господари светом - ми смо мањина која побеђује, али само "кротошћу и љубављу, смирењем и покајањем, праштањем и молитвом".

   фотографија: Радио "Контакт плус"

ОПЛЕНАЧКА КУЛА

АКВАРЕЛ

   Ништа ти није ишло на руку, о Ђорђе! Вишевековно ропство траје, мркла тама, светла ниоткуд. Народ и земља, заборавили шта је то слобода, изгубио се тај највреднији природни порив. Неуспеле побуне, крваво угушене, прваци набијени на коље, остала сиротиња, немаштина, болести и глад. Напољу слични мрак, тешко се разабире има ли гдегођ друга и пријатеља.
   Али ти осећаш некако своју све већу снагу. Не само што те има преко три лакта у висину и преко два квинтала тежине. Има те и у глави да процениш, у оку да осмотриш, и највише у срцу, да осетиш. Да осетиш и препознаш да у дубини српског срца слобода ипак живи.
Све остало је историја.
   Клањам се и захвалан сам ти, што смо се тад некако поново докопали историје и што си у нашим темељима, о велики сиви тићу, ој Велики Ђорђе Петровићу!

   Душко Милошевић
   извор: www.facebook.com

СРЕТЕЊЕ - ПРЕПОЗНАВАЊЕ

    На велики хришћански празник, Сретење, пролазимо кроз догађај препознавања Спаситеља у Јеврејском народу, Изабраном народу који је генерацијама очекивао тај велики сусрет.
   А кад је сазрело време, само малобројни, они изабрани од Изабраног народа су препознали Христа.
   Двоје старих људи. Праведни старац Симеон и старица пророчица Ана. Осталима је требало времена, а многи га нису ни препознали.
   Старац Симеон гледајући детенце Христа не најављује разрешење проблема Изабраног народа, време славља, него време искушења: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити."
   Христос је дошао да све усталаса да отвори живот за вечност, а не да донесе мирни крај. Симеон ипак сад зна да се најважније догодило. Бог је поставио спасоносну везу са човеком. Пошто је дочекао Христа, Симеон може мирно да умре. А Ана објављује испуњење времена и објављује долазак Спаситеља свима који га чекају. Изабраном народу и Цркви Христовој као новом Изабраном народу.
   Србија слави Сретење као државни празник. На Сретење је подигнут први српски устанак, донет је први српски устав.
   И у слободи и у правди Срби су препознали Христа. Срели су у потрази за слободом Христа, и у потрази за правдом срели су Христа.

   У нашој далекој прошлости, кад је учвршћиван темељ свега вреднога што смо у историји постигли, далеко пре два велика Сретења васкрслог Српског народа у деветнаестом веку, у манастирима Студеници и Сопоћанима, живопис Сретења је на необичан начин уклапан у архитектуру храмова. Раздељен са једне и друге стране олтарског простора, или са једне и друге стране прозора који гледа у свет. Тиме је у будућност одашиљана важна порука. Сретење ћемо доживети ако га се подсетимо Светом Литургијом (Студеница) и ако смо свесни сила света које сусрет треба да превазиђе (Сопоћани).
   Срби су временом заборавили да и слобода и правда ако нису повезани са Богом, са Христом, престају да буду слобода и правда, већ остају само празне љуштуре људске потраге за слободом и правдом.
   Због тога се није лоше подсетити на државни празник Сретење - Сретење је пре свега са Христом, Спаситељем, Сином Божијим Богочовеком.
   Сретење само са својом прошлом славом, некадашњим јунаштвом и некадашњом правдољубивошћу а без Христа је само неуспешни нарцизам.
   А Сретење са својим славним прецима, и славним догађајима из историје српског народа ако је кроз Христа, Цркву - празник је који греје срца, подсећа нас на оно важно и даје наду за будућност.

   отац Ненад Илић
   www.facebook.com

Промоција албума "У време оно", Чачак, 23.2.2019.

                                           
Два пријатеља: Асим Сарван, музичар из Београда и Архимандрит Тимотеј Миливојевић, игуман манастира Вазнесење (Овчар Бања), представиће у суботу, у 19 часова, у Свечаној сали Дома ученика, Учитељска бр. 8 у Чачку, музички албум под називом У ВРЕМЕ ОНО … у организацији Удружења “Ирмос” из Чачка.

   Овакав тип сарадње на уметничком пољу између монаха и познатог музичара, није тако честа појава. Занимљива јесте и то већ на први поглед, а да. ли ће постати још занимљивије зависи од тога шта су Отац Тимотеј и Асим припремили. То ћете најбоље ви оценити и то на лицу места, ако дођете у Учитељску бр. 8, у суботу, у 7 увече. Тада ћемо сазнати нешто о виђењу света из личног поетског увида једног монаха и духовника, и неке битне ствари о којима пева Асим, трудећи се да то буде што реалније сагледавање разлике међу стварима. Свакако, животно искуство не мањка, па да видимо шта су нам то испричали двојица пријатеља из два различита света, али чији се путеви укрштају, да би се утврдило да су, заправо, на једном истом путу, само су међу собом различити на свој специфичан начин. Отац Тимотеј, прилаже неколико својих текстова у духу онога како то чини када почне читање Јеванђеља на Литургији и започиње речима: У ВРЕМЕ ОНО … иђаше Христос даље и наиђе на слепога … “итд. Е, некако у таквом духу беседи и пише текстове, на свој начин, описујући каква је његова вера у Бога.
   “Тако ја видим оца Тимотеја”, каже Асим, додајући: “, а ја сам додао остало из неке своје перспективе, највише је тога из онога дела мене који сам врло ретко помињао, а има тога баш доста … Ово је први пројекат овога типа у нашем крају, први музички заједнички рад једног монаха и професионалног музичара, члана познате групе “С времена на време”. На албуму је 10 песама инспирисаних животом као јединственом дару човеку. Како ће га свако појмити и доживети, од њега самог зависи, ту се налази један од утисака о песмама са овог албума, надамо се, пријатног за слушање … Издавач манастир Вазнесење са благословом Жичког епископа, господина Јустина.

   извор: ozonpress.net

Нови број Православља - новина Српске Патријаршије

   У новом броју Православља пажњу читалаца усмеравамо ка извештају са пута и боравка посланства Српске Православне Цркве у Москви, на позив Патријарха московског и све Русије Кирила, поводом десетогодишњице Помесног сабора Руске Православне Цркве и избора патријарха Кирила за Предстојатеља Московске Патријаршије. Свечаном академијом „Будимо људи“ у Митрополији загребачко-љубљанској обележени су велики јубилеји – 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 600 година од рођења грофице Катарине Кантакузине Бранковић.

   О Косову и Метохији кроз историју пише Лела Марковић у тексту под насловом „Старац Григорије наручилац Житија Светог Петра Коришког и градитељ његове цркве“. О серијалу емисија посвећених страдању српског народа у Првом светском рату, на таласима Радија Беседа (Епархија бачка), у тексту под насловом „Сведочанство“, пише Александар Арсенин. „Насиље над српским светињама неће стати“, упозорава у новом броју новина Српске патријаршије проф. др Дарко Танасковић, доскорашњи амбасадор Србије при УНЕСКО, који је разговарао са Славицом Лазић. Из штампе је недавно изашао „Календар Црква 2019.“, посвећен 800-годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве, који представља др Радован Пилиповић. У редовној рубрици Ходим и свједочим прота Василије Томић бележи: „Ко дволичи језиком пашће у зло“.

   извор: www.spc.rs

Архиепископ Јован Охридски: Учење Светог Григорија Паламе о обожењу

Архиепископ охридски Јован:
Учење Светог Григорија Паламе о обожењу
Божанске енергије у контексту литургијског богословља

Велики амфитеатар Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 13. фебруар 2019.

Епископ Григорије: Ум и Наум

   Божић 2019.

Животиња национализма је оно што је сиромашној породици на балкану „појело краву“. Није то, дакле, била само мржња и вишевјековна нетрпељивост, већ истинска неман, дивља и незасита, која је унесрећила читаве народе. И не, ту животињу не треба убити, већ је треба неодступно укротити и упрегнути да оре, а не да коље, убија и завађа

   Од Требиња до Охрида стиже се релативно брзо, од јутра до касног поподнева, а притом се пролази кроз четири међународно признате државе. На том недугом путовању крајолици се брзо урезују у памћење, смјењују се готово истовјетне долине и планине, а лица која срећемо успут наликују, као и природа, веома једни другима – очврслих црта и неких широких, уморних, страсних и помало уплашених очију, горопадна и мирољубива у исти мах.
   Тога дана, о којем бих желио да вам причам, с пријатељима сам, правећи успут неколико пауза, стигао у Охрид око пола седам. Јавили смо се нашем домаћину, архиепископу Јовану, који живи у планини Пелистер, у новооснованом Манастиру Светог Јована Златоустог. Архиепископ нам је у телефонском разговору рекао да имамо још сат вожње до манастира. У Охриду смо се задржали кратко, тек толико да бисмо предахнули од пута и попили кафу на пристаништу. Иако је већ падао мрак, назирали су се обриси града, вјешто утиснутог у природу и брежуљке над језером. Неки сиромах, кад је видио наше таблице на ауту, затражио је од нас милостињу. Упитао нас је како је код нас, у Босни и Херцеговини, додавши да је код њих биједа и да омладина одреда одлази у Њемачку…

Иван А. Иљин, О ДОБРОТИ

   Да би оценио доброту и схватио њен културни значај, човек мора неизоставно сам да је доживи: треба примити зрак туђе доброте и уживати у њему, и треба осетити како зрак моје доброте овладава срцем, речју и делима мог живота и обнавља га. Међутим, можда је још поучније искусити туђу недоброту у њеној крајњој манифестацији – као непријатељство, злобу, мржњу и презрење, искусити је дуготрајно, свестрано, као животни систем, као безнадежну, доживотну атмосферу битисања. Баш то је, по свему судећи, и дато човеку двадесетог века да би се отрезнио, опаметио и обновио… Велика је срећа искусити туђу истинску доброту, поверовати јој, поуздати се у њу и не преварити се… Она увек долази „незаслужено“, „непредвиђено“: понекад на позив, понекад без позива; не из обавезе, нити по дужности, већ као дар који се даје из властитих побуда, бесповратно, без очекивања узвратног дара и надокнаде: „ама баш забадава…” И тада, она у души, нехотично, покреће питање: „Зар је то заиста могуће? Зар у свету постоји и таква стихија? И ако постоји, зашто сви нисмо део ње и не уживамо у њој?“ Јер, то је – сасвим другачији, сасвим нови живот, прави, весео, светао; и после ње, без ње – све се чини суморно, тужно, погрешно, сурово и једва подношљиво…Туђа доброта је, истовремено, позив и обећање и испуњење обећаног; наслућивање нечег великог чему се, чак, одмах не верује; топлина од које се срце загрева и одмах реагује: јер се у њему одмах буде – збуњеност и захвалност, и љубав, и нова очигледност која нас уверава у постојање свеобухватне стихије јеванђелског обећања…

Херувимская Софрониевская сводного Святогорского хора

Најава: Преподобни Симеон Мироточиви – ктиторска слава манастира Студенице

На празник Светог Симеона Мироточивог, 26. Фебруара 2019. године, поводом ктиторске славе манастира Студенице, Свету Архијерејску Литургију служиће Његово Преосвештенство Епископ Жички г. Јустин уз молитвено учешће свештенства, монаштва и верног народа.

Након свете службе која почиње у 9 часова, за верни народ биће приређена трпеза љубави у манастирској трпезарији Светог Саве.

Уочи празника Светог Симеона биће служно свеноћно бденије које почиње у 21 час.

извор: studenicainfo.rs

САБОР МОНАШТВА ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ

Ка­пи­тал­но из­да­ње Сту­де­нич­ког ти­пи­ка Све­тог Са­ве

Студенички крст, 12. век

Преузми везу овде: www.manastirstudenica.rs

Отац Гојко Перовић за ИН4С: Нема ништа канонски упитно у аутокефалности СПЦ која траје већ 800 година

   Дело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С.

   Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам векова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање