30. јун 2019.
„Косметска кандила“ – нова емисија Радија „Светогора“
У првој емисији чућемо стихове Митрополита Амфилохија ,,Видовдане, мој очињи виде“ и дио из његовог предавања „Видовданска етика и Косовски завјет“ које је одржао 17. маја 2017. године у крипти Саборног храма Светог Саве у Београду.
О Косовској бици, светолазаревском завјету, рефлексијама косовског боја до наших дана разговарали смо са српским историчарем др Милошем Ковићем, ванредним професором на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
,,Потребно је да чувамо и сачувамо Завјет. Ми треба да чувамо наше завјете и нашу вјеру и онда ћемо побиједити. Не треба се плашити, треба сачекати, треба се сачувати, ако треба и јунак бити, (што не морам ни да говорим нашим Србима у Црној Гори), који су то јунаштво много пута доказали. Ово сада је само један историјски тренутак, који ће проћи, а ми, наша дјеца и наши потомци ћемо остати. Уколико останемо у Завјету ми ћемо побиједити, уколико га напустимо- изгубићемо. Иако ја заиста имам безграничну вјеру у историјску судбину и историјски вход у погледу српског народа ипак је много тога на нама. Ми сад имамо слободу да одаберемо а са слободом долази и одговорност. Онако како одлучимо, тако ће нам и бити. На Косову се свачији траг брзо препозна. Кажите ми шта мислите о Косову и ја ћу вам рећи ко сте. Јер, тада свједочите о себи-о свом моралу, вјери, тазуму и образовању“, каже др Ковић.
Аутор емисије: Слободанка Грдинић
Емисију можете послушати на сајту Радија „Светигора“
линк svetigora.com/kosmetska-kandila
Отац Слободан Зековић, Храм Светог Јована Владимира, Бар, Беседа на Видовдан, 2019.
 |
| Војислав Билбија, Бој на Косову извор: www.ljudigovore.com |
ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ ПАД
То што прослављамо хиљаду година наше државности, требало би да значи да за собом имамо миленијум континуитета уређених односа.
Да смо власници десет вјекова искуства у успостављању поретка међу људима. Да баштинимо цијелу једну епоху са препознатим институцијама које гарантују какву-такву земаљску правду на простору који обухватају границе Црне Горе. Немамо, нити можемо имати континуитет државног имена (који се мијењао из Дукље у Зету, из Зете у Црну Гору); нити имамо једно те исто друштвено уређење од Војислављевића, преко Петровића, до бољшевика.
Да смо власници десет вјекова искуства у успостављању поретка међу људима. Да баштинимо цијелу једну епоху са препознатим институцијама које гарантују какву-такву земаљску правду на простору који обухватају границе Црне Горе. Немамо, нити можемо имати континуитет државног имена (који се мијењао из Дукље у Зету, из Зете у Црну Гору); нити имамо једно те исто друштвено уређење од Војислављевића, преко Петровића, до бољшевика.
29. јун 2019.
ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Манастир Вазнесење, 29.6.2019.
 |
| Часови византијског појања при Православном духовном центру "Владика Николај Велимировић", Краљево и манастиру Вазнесење, Овчар Бања |
Видовдан у Хиландару – у славу ктитора и палих предака
Служба је започела свеноћним бдењем а завршена је Светом литургијом, након које је уследила празнична трпеза. На литургији се освећују два кољива, једно празнично, а друго за парастос свим косовским јунацима од 1389. који се служи пре вечерње службе, на сам дан празника.
Видовдан у Хиландару је поред торжества и посебне духовности која прати светогорска своноћна бдења, имао као и увек, додатну емотивну и свечану атмосферу, захваљујући члановима друштва „Чувари Христовог гроба“ из Батајнице, који већ шесту годину за редом прослављају овај велики празник заједно са хиландарским братством. Реч је о традицији која се неговала у месту Врлика, 30 км јужно од Книна.
Гости у Хиландару су били и свештенослужитељи, монаси и богослови из страдалне и мученичке Епархије далматинске Српске Православне Цркве.
Звучни запис беседа: soundcloud.com
фото: монах Милутин Хиландарац
извор: www.hilandar.org
Видовдан у Матарушкој Бањи
На Видовдан 28/15. јуна, Његово Преосвештенство Епископ жички Г-дин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика кнеза Лазара у Матарушкој Бањи.
Саслуживали су: старешина цркве у Матарушкој Бањи протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина Храма Свете Тројице у Краљеву протојереј-ставрофор Јован Ђорем, старешина Саборног храма Светог Саве у Краљеву протојереј Радоја Сандо, протођакон Александар Грујовић и ђакон Милутин Балтић.
Сабраном народу, свештенству, монаштву и деци обратио се Владика пригодним речима о празнику, подсећајући нас на историјски догађај Кнежеве вечере у Крушевцу, причешћа војске и витезова Светог кнеза Лазара у Самодрежи цркви и на њихово опредељење за Царство небеско. Посебно је нагласио духовну димензију догађаја Косовског боја и светолазаревског завета, који увек траје у умовима и душама поколења до данашњег дана.
Свети кнез се супротставио неправди и тиранији и повео своју војску у одбрану Отачаства и Крста Часнога, положивши живот за ове идеале, угледавши се на Подвигоположника Господа Исуса Христа. На тој њиховој жртви и ми данас живимо. Овога дана нема у нашем народу музике и радости, али ми нисмо тужни, већ као што су ученици Христови осећали после страдања Његовог радостотворну тугу, јер су очекивали обећање радости Васкрсења, и ми очекујемо да Господ разреши наше патње и искушења и косовска и друга.
Ми морамо сведочити својим живљењем по Јеванђељу и смирењем, бити спремни на оно на шта су били спремни косовски јунаци и новомученици јасеновачки, јадовински и пребиловачки. Морамо превазићи сопствене слабости: славољубље, сластољубље, себељубље и грех. Морамо стално расти у меру раста висине Христове, да остваримо мир Христов у себи, знајући да ми нисмо од овога света, јер наш свет је Царство небеско где су наши најбољи пријатељи: Свети Јован и Пресвета Богородица и остали светитељи и угодници из рода нашега. У том сведочанству и печату косовског завета да живимо, па ће и нашим патњама и искушењима доћи крај и Господ ће нас помиловати макар и у Царству небеском.
На крају Свете Литургије Владика је освештао славски колач и жито честитајући храмовну славу овој црквеној заједници.
За трпезом љубави у црквенонародној трпезарији, по благослову владике, координатор за верску наставу, протонамесник Новица Благојевић је уручио Похвалнице тројици вероучитеља из Епархије жичке са новчаним наградама за њихов самопрегоран и трудољубив рад. Награда је уручена и координатору о. Новици.
Старешина храма протојереј-ставрофор Љубинко Костић је изразио захвалност, поздравио Епископа и све присутне госте. Потом је изведен кратак видовдански програм кроз појање косовских песама („Јечам жела Косовка девојка“, „Расти расти мој зелени боре“ и „Сини јарко сунце са Косова“) у припреми наставнице Наташе Милетић и ђака Основне школе „Ђура Јакшић“ из Конарева. Песму „О Лазаре свети“, рецитовао је ђак Богдан Златић. Песме су казивали песници Радослав Премовић („Зајам кнезу Лазару“) и Милоје Радовић ( одломак из поеме о Жичи „Мала прича о великој Жичи“). Интерпретатор традиционалне музике Јадранка Јагличић је певала две песме Милоја Радовића: „Грачаницо, причо над причама“ и „Света глава светога Лазара“.
На крају програма Владика Јустин се још једном обратио свим присутнима да не заборавимо оне који су остали, и данас у тешким условима живе на Косову и Метохији, да се молимо за њих, јер су они данас најбољи чувари Косовског завета.
Овим смо подсетили наше савести на значај светолазаревског Косовског завета и на одговорност према истом.
Љубинко Костић, прот.ставр.
извор: eparhija-zicka.rs
Сабраном народу, свештенству, монаштву и деци обратио се Владика пригодним речима о празнику, подсећајући нас на историјски догађај Кнежеве вечере у Крушевцу, причешћа војске и витезова Светог кнеза Лазара у Самодрежи цркви и на њихово опредељење за Царство небеско. Посебно је нагласио духовну димензију догађаја Косовског боја и светолазаревског завета, који увек траје у умовима и душама поколења до данашњег дана.
Свети кнез се супротставио неправди и тиранији и повео своју војску у одбрану Отачаства и Крста Часнога, положивши живот за ове идеале, угледавши се на Подвигоположника Господа Исуса Христа. На тој њиховој жртви и ми данас живимо. Овога дана нема у нашем народу музике и радости, али ми нисмо тужни, већ као што су ученици Христови осећали после страдања Његовог радостотворну тугу, јер су очекивали обећање радости Васкрсења, и ми очекујемо да Господ разреши наше патње и искушења и косовска и друга.
Ми морамо сведочити својим живљењем по Јеванђељу и смирењем, бити спремни на оно на шта су били спремни косовски јунаци и новомученици јасеновачки, јадовински и пребиловачки. Морамо превазићи сопствене слабости: славољубље, сластољубље, себељубље и грех. Морамо стално расти у меру раста висине Христове, да остваримо мир Христов у себи, знајући да ми нисмо од овога света, јер наш свет је Царство небеско где су наши најбољи пријатељи: Свети Јован и Пресвета Богородица и остали светитељи и угодници из рода нашега. У том сведочанству и печату косовског завета да живимо, па ће и нашим патњама и искушењима доћи крај и Господ ће нас помиловати макар и у Царству небеском.
На крају Свете Литургије Владика је освештао славски колач и жито честитајући храмовну славу овој црквеној заједници.
За трпезом љубави у црквенонародној трпезарији, по благослову владике, координатор за верску наставу, протонамесник Новица Благојевић је уручио Похвалнице тројици вероучитеља из Епархије жичке са новчаним наградама за њихов самопрегоран и трудољубив рад. Награда је уручена и координатору о. Новици.
Старешина храма протојереј-ставрофор Љубинко Костић је изразио захвалност, поздравио Епископа и све присутне госте. Потом је изведен кратак видовдански програм кроз појање косовских песама („Јечам жела Косовка девојка“, „Расти расти мој зелени боре“ и „Сини јарко сунце са Косова“) у припреми наставнице Наташе Милетић и ђака Основне школе „Ђура Јакшић“ из Конарева. Песму „О Лазаре свети“, рецитовао је ђак Богдан Златић. Песме су казивали песници Радослав Премовић („Зајам кнезу Лазару“) и Милоје Радовић ( одломак из поеме о Жичи „Мала прича о великој Жичи“). Интерпретатор традиционалне музике Јадранка Јагличић је певала две песме Милоја Радовића: „Грачаницо, причо над причама“ и „Света глава светога Лазара“.
На крају програма Владика Јустин се још једном обратио свим присутнима да не заборавимо оне који су остали, и данас у тешким условима живе на Косову и Метохији, да се молимо за њих, јер су они данас најбољи чувари Косовског завета.
Овим смо подсетили наше савести на значај светолазаревског Косовског завета и на одговорност према истом.
Љубинко Костић, прот.ставр.
извор: eparhija-zicka.rs
Кнез Лазар као дародавац појаса Пресвете Богородице
Фреска се налази у припрати параклиса посвећеном појасу Пресвете Богородице у светогорском манастиру Ватопеду.
Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После њеног упокојења, током њеног вазнесења, појас је предат апостолу Томи. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М.Теодосије је повратио појас у Јерусалим одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта. У току владавине Леондија Софуа (886-912) пренет је у палату где исцељује болесну жену владареву по имену Зои. Зои је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео појас који је тако добио свој данашњи изглед.
У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник (слава) Светог појаса (31 август) док је раније слављен заједно са Покровом (1 јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.
У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију да би посветили и подржали грчки народ и спасили га од зараза које су харале. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:
Братија манастира Ватопед гостовала су у кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод иако је море било мирно нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.
За време револуције 1821, после молбе Крићана, оци су пренели на Крит појас као помоћ народу. Међутим када док су се свештеници спремали за повратак ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Свети појас је тада откупљен од стране енглеског конзула Доменика Сантонија. Са крита је свети појас премештен у Санторини у нову конзулову кућу. Вест се пронела по острву а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца а народ је иако напаћен успео да сакупи тражени новац и тако је појас враћен у Ватопед. Међутим оно што се десило у Аиноу са женом свештеника поновило се и конзуловој жени. Она је тајно од мужа одсекла један део Светог појаса што је учинило да је конзул ускоро изненада умро а мајка и сестра су јој тешко оболели. Због тога је она 1839 године молила манастир да пошаљу представника и преузму део Светог појаса који је остао код ње.
1864 године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.
У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.
1894 је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало "Господе помилуј".
До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од господа и пород.
извор: www.svetagora.info
Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После њеног упокојења, током њеног вазнесења, појас је предат апостолу Томи. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М.Теодосије је повратио појас у Јерусалим одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта. У току владавине Леондија Софуа (886-912) пренет је у палату где исцељује болесну жену владареву по имену Зои. Зои је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео појас који је тако добио свој данашњи изглед.
У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник (слава) Светог појаса (31 август) док је раније слављен заједно са Покровом (1 јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.
У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију да би посветили и подржали грчки народ и спасили га од зараза које су харале. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:
Братија манастира Ватопед гостовала су у кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод иако је море било мирно нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.
1864 године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.
У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.
1894 је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало "Господе помилуј".
До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од господа и пород.
извор: www.svetagora.info
28. јун 2019.
Милан Ружић, Молитва Светом кнезу Лазару
„Ви, о друзи и браћо, велможе и благородни,
војници, војводе, велики, а и мали,
сами сте сведоци и очевици
колика нам добра Бог у животу овом дарова,
и ничега красног и слатког у свету овом,
славе и богатства и свега што је људима потребно,
не лиши нас, него још већма умножи,
те ако нам шта невољно и преболно буде,
да не будемо Богу неблаготворни и неблагодарни за ово,
него ако мач, ако ране, ако и мноштво смрти догоди се нама,
слатко за Христа и побожност отачаства нашег да поднесемо.
Боља нам је смрт у подвигу,
него ли живот са стидом,
боље нам је у боју мачем окончање поднети,
него ли плећа непријатељима нашим показати.
Много поживесмо у свету,
постарајмо се онда да ускоро
подвиг страдалнички поднесемо.
Да бисмо поживели вечно на небесима,
назовимо се војницима Христовим,
као страдалници за побожност,
еда бисмо се уписали у књиге животне."
Патријарх Данило III, Слово о кнезу Лазару
Митрополит Амфилохије у Грачаници: Није снага у броју, већ у Господу
Поводом Видовдана у манастиру Грачаница Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, пакрачко-славонског Јована, буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила, умировљеног захумско-хереговачког Атанасија и великог броја свештенства.
У литургијској проповједи Митрополит Амфилохије је казао да је у нашем народу било, а и има и данас, оних који су се опредјељивали за земаљско царство и одрицали Христа Господа и они су распети на трећем крсту, непокајаног разбојника:
„Има доста оних који су се и овдје на Косову и Метохији опредјељивали за земаљско царство, који су пљунули на своје свете храмове, на гробове својих предака, на опредјељење цара Лазара, поклонивши се земаљском царству.“
Присјетио се владика страдања Цркве на КиМ послије Другога свјетскога рата и одрицања од Христа и светиња, о чему постоје свједочанства у записима блаженог спомена Светог Патријарха српског Павла који је сакупио грађу док је био владика рашко-призренски.
„Па зашто се онда чудимо овоме што је дошло у наше вријеме, ако смо се прво ми одрекли својих светиња, Царства небескога, и били следбеници безбожне, братоубилачке и богоубилачке идеологије која је овдје владала 50 година, на челу са братоубицом и богоубицом, Јосипом Брозом. Колико је било овдје таквих који су пљували и одрекли се својих светиња?! Зато се немојмо чудити што смо се нашли у овом положају и што је Бог поново послао страдање овом народу, не да би га уништио, него да би се народ вратио себи и својим светињама, Христовом крсту, да би се вратио вјери тврдој, Божијој православној.“
Високопреосвећени је казао да нажалост и данас имамо оних, који су на власти, па и оних који нијесу, који слиједују тај пут трећега разбојника који се опредјељију за земаљско царство, које им је важније од Царства небескога и њихови плодови и дјела се нажалост, показују онаквим каквим видимо да се показују. Зато је много важно, казао је владика, да се сабирамо на КиМ, Грачаници, око древних светиња саграђених око Христовога часнога крста и Лазаревског часног крста, око вјере у Христово Васкрсење, у Царство небеско.
„Овдје, ово сабрање, ова Света литургија у име Господње, Причешће Тијелом и Крвљу распетога и васкрслога Господа, није ништа друго него повратак изворном, исконском путу свакога истинскога људскога бића и народа.“
Митрополит Амфилохије рекао је да Срби на Косову и Метохији нијесу мањина, јер није снага у броју, већ у Господу и о томе свједочи сва људска историја, није питање колико нас је, већ колико је часних и поштених људи, колико је хришћана који носе часно и честито свој крст и живе по Светом јеванђељу.
"Они не само што настављају традицију и предање својих предака, него су свједоци, и пред моћницима и силницима овога свијета, који је прави и једини истински пут за свако људско биће.“
Сва царства, сви моћници овога свијета, они који су распети на трећем крсту, су били и прошли, поручио је владика и објаснио да ћемо и ми и они платити Богу „одштету“, а Црква Божија распета свједочи и свједочиће до краја свијета и вијека:
„Зато, дај Боже, да и ово наше најновије страдње буде истинско опредјељење за Христов крст, за крст покајаног разбојника, јер сви смо грешници, али је битно да ли смо грешници који се кајемо пред Богом и својом савјешћу, или смо грешници који пљујемо на Бога и светињу Божију, на ближњега свога.“
Казао је Митрополит да Срби на Косову и Метохији, не само да нијесу мањина, већ су најснажнији и најмоћнији народ у Европи, путоказ свим европским народима који су данас постали антихришћански народи, што је горе и опасније од антихришћанства бољшевичког, који су били крштени, али су нешто сачували од части и поштења, а сада некрштени управљају свијетом:
„Наставља се насиље над свијетом које је овдје започело, као што је 1389. године, и одвија се преко нас и наших леђа, и развија широм васељене“, рекао је Митрополит. Пренио је утиске из скорашње посјете Сирији гдје су срушени читави градови од тих и таквих насилника који су и овдје рушили наше храмове. Нагласио је да је то исти безбожни дух који то ради у име тзв. европских људских права, а у ствари то је наставак крсташких ратова који су оскрнавили светиње ради својих интереса.
Митрополит Амфилохије је подсјећајући на ријечи Господње Они који Мене гонише и вас ће гонити поучио народ да не треба губити наду:
„Оно што се данас догађа то је наставак онога што се догађало кроз сву историју човјечанства, посебно на оваквим светим мјестима, као што је КиМ. Ова истрајност овдашњих Косовометохијаца у вјерности часноме крсту, Христу Богу нашем – Богу љубави је путоказ и овој другој нашој браћи који овдје живе, да се и они врате часном крсту, а вратиће се ако ми будемо њему вјерни.“
Бесједио је Митрополит Амфилохије о три крста: оном на којем је Христос разапет за спас свијета, крсту на којем је распет покајани разбојник и оном на којем је разапет непокајани разбојник. Помолио се да се и они, којима је Господ допустио да буду на власти, врате тој и таквој вјери, Лазаревском завјету, да Господ уразуми све људе и земаљске народе и да сви понесемо Христов крст и крст покајаног разбојника, да се поклањамо Оцу Сину и Духу Светоме – Богу љубави, испуњени богочовјечанском љубављу у све дане нашега живота.
Након Литургије Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије је честитајући празник захвалио својој браћи архијерејима који су дошли са љубављу и завјетном жртвом на Косово да заједно прославимо Видовдан:
„Да нас Господ укријепи у свему што је добро. Као што је рекао Митрополит, ми данас овдје сабрани потрђујемо завјет Светога Саве, а прије њега и Светога Јована Владимира и завјет Светога кнеза Лазара, да смо народ опредјељен за Христа и Његово вјечно Царство небеско.“
Владика Теодосије је посебно нагласио да је за нас све најважније да опстанемо као народ, да се дјеца рађају и да сачувамо наше светиње и завјетну косовско-метохијску земљу. То је и разлог што наша Црква свим мајкама са простора са КиМ које несебично рађају и гаје дјецу сваке године уручује ордење.
Тако је и ове године 35 мајки са четворо, петоро и више дјеце добило златне и сребрне ордене „Мајка девет Југовића“, а Канцеларија за КиМ је, као подршку мајкама, издвојила за свако дијете по 12 000 динара.
Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је овом приликом уручио Хуманитарној организацији „Мајка девет Југовића“ која води шест народних кухиња широм Космета, теренски ауто за доставу хране.
Епископ рашко призренски Теодосије је упознао присутне да у обданишту у Грачаници има 760 дјеце, и да је први разред основне школе прошле године уписало 262.
Весна Девић
извор: svetigora.com
У литургијској проповједи Митрополит Амфилохије је казао да је у нашем народу било, а и има и данас, оних који су се опредјељивали за земаљско царство и одрицали Христа Господа и они су распети на трећем крсту, непокајаног разбојника:
„Има доста оних који су се и овдје на Косову и Метохији опредјељивали за земаљско царство, који су пљунули на своје свете храмове, на гробове својих предака, на опредјељење цара Лазара, поклонивши се земаљском царству.“
Присјетио се владика страдања Цркве на КиМ послије Другога свјетскога рата и одрицања од Христа и светиња, о чему постоје свједочанства у записима блаженог спомена Светог Патријарха српског Павла који је сакупио грађу док је био владика рашко-призренски.
„Па зашто се онда чудимо овоме што је дошло у наше вријеме, ако смо се прво ми одрекли својих светиња, Царства небескога, и били следбеници безбожне, братоубилачке и богоубилачке идеологије која је овдје владала 50 година, на челу са братоубицом и богоубицом, Јосипом Брозом. Колико је било овдје таквих који су пљували и одрекли се својих светиња?! Зато се немојмо чудити што смо се нашли у овом положају и што је Бог поново послао страдање овом народу, не да би га уништио, него да би се народ вратио себи и својим светињама, Христовом крсту, да би се вратио вјери тврдој, Божијој православној.“
Високопреосвећени је казао да нажалост и данас имамо оних, који су на власти, па и оних који нијесу, који слиједују тај пут трећега разбојника који се опредјељију за земаљско царство, које им је важније од Царства небескога и њихови плодови и дјела се нажалост, показују онаквим каквим видимо да се показују. Зато је много важно, казао је владика, да се сабирамо на КиМ, Грачаници, око древних светиња саграђених око Христовога часнога крста и Лазаревског часног крста, око вјере у Христово Васкрсење, у Царство небеско.
„Овдје, ово сабрање, ова Света литургија у име Господње, Причешће Тијелом и Крвљу распетога и васкрслога Господа, није ништа друго него повратак изворном, исконском путу свакога истинскога људскога бића и народа.“
Митрополит Амфилохије рекао је да Срби на Косову и Метохији нијесу мањина, јер није снага у броју, већ у Господу и о томе свједочи сва људска историја, није питање колико нас је, већ колико је часних и поштених људи, колико је хришћана који носе часно и честито свој крст и живе по Светом јеванђељу.
Сва царства, сви моћници овога свијета, они који су распети на трећем крсту, су били и прошли, поручио је владика и објаснио да ћемо и ми и они платити Богу „одштету“, а Црква Божија распета свједочи и свједочиће до краја свијета и вијека:
„Зато, дај Боже, да и ово наше најновије страдње буде истинско опредјељење за Христов крст, за крст покајаног разбојника, јер сви смо грешници, али је битно да ли смо грешници који се кајемо пред Богом и својом савјешћу, или смо грешници који пљујемо на Бога и светињу Божију, на ближњега свога.“
Казао је Митрополит да Срби на Косову и Метохији, не само да нијесу мањина, већ су најснажнији и најмоћнији народ у Европи, путоказ свим европским народима који су данас постали антихришћански народи, што је горе и опасније од антихришћанства бољшевичког, који су били крштени, али су нешто сачували од части и поштења, а сада некрштени управљају свијетом:
„Наставља се насиље над свијетом које је овдје започело, као што је 1389. године, и одвија се преко нас и наших леђа, и развија широм васељене“, рекао је Митрополит. Пренио је утиске из скорашње посјете Сирији гдје су срушени читави градови од тих и таквих насилника који су и овдје рушили наше храмове. Нагласио је да је то исти безбожни дух који то ради у име тзв. европских људских права, а у ствари то је наставак крсташких ратова који су оскрнавили светиње ради својих интереса.
Митрополит Амфилохије је подсјећајући на ријечи Господње Они који Мене гонише и вас ће гонити поучио народ да не треба губити наду:
„Оно што се данас догађа то је наставак онога што се догађало кроз сву историју човјечанства, посебно на оваквим светим мјестима, као што је КиМ. Ова истрајност овдашњих Косовометохијаца у вјерности часноме крсту, Христу Богу нашем – Богу љубави је путоказ и овој другој нашој браћи који овдје живе, да се и они врате часном крсту, а вратиће се ако ми будемо њему вјерни.“
Бесједио је Митрополит Амфилохије о три крста: оном на којем је Христос разапет за спас свијета, крсту на којем је распет покајани разбојник и оном на којем је разапет непокајани разбојник. Помолио се да се и они, којима је Господ допустио да буду на власти, врате тој и таквој вјери, Лазаревском завјету, да Господ уразуми све људе и земаљске народе и да сви понесемо Христов крст и крст покајаног разбојника, да се поклањамо Оцу Сину и Духу Светоме – Богу љубави, испуњени богочовјечанском љубављу у све дане нашега живота.
Након Литургије Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије је честитајући празник захвалио својој браћи архијерејима који су дошли са љубављу и завјетном жртвом на Косово да заједно прославимо Видовдан:
„Да нас Господ укријепи у свему што је добро. Као што је рекао Митрополит, ми данас овдје сабрани потрђујемо завјет Светога Саве, а прије њега и Светога Јована Владимира и завјет Светога кнеза Лазара, да смо народ опредјељен за Христа и Његово вјечно Царство небеско.“
Владика Теодосије је посебно нагласио да је за нас све најважније да опстанемо као народ, да се дјеца рађају и да сачувамо наше светиње и завјетну косовско-метохијску земљу. То је и разлог што наша Црква свим мајкама са простора са КиМ које несебично рађају и гаје дјецу сваке године уручује ордење.
Тако је и ове године 35 мајки са четворо, петоро и више дјеце добило златне и сребрне ордене „Мајка девет Југовића“, а Канцеларија за КиМ је, као подршку мајкама, издвојила за свако дијете по 12 000 динара.
Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је овом приликом уручио Хуманитарној организацији „Мајка девет Југовића“ која води шест народних кухиња широм Космета, теренски ауто за доставу хране.
Епископ рашко призренски Теодосије је упознао присутне да у обданишту у Грачаници има 760 дјеце, и да је први разред основне школе прошле године уписало 262.
Весна Девић
извор: svetigora.com
Руске монахиње певају српске родољубиве песме и химне [цео албум], Ново-Тихвински манастир
Послушајте читав низ српских родољубивих песмама и химни у прелепом извођењу монахиња Александро-Невског Ново-Тихвинског манастира из Јекатеринбурга, испуњеном вером у Бога и правду и љубављу према српском народу.
00:00 Боже правде
04:58 Онамо, 'намо
11:26 Ој, Косово, Косово
15:07 Битка на Косовом пољу
21:12 Видовдан
25:20 Песма кнеза Лазара
29:38 Српска тробојка (Српкињица једна мала)
32:40 Песма посвећена Косову (Христе Боже, распети и свети)
35:30 Ој, Србијо, мати
38:22 Романија
40:38 Востани Сербије
45:26 Тамо далеко
50:00 Ораховцу, башто рајска
52:57 Химна Светом Сави
Поводом снимања албума српских родољубивих песама, монахиње су написале:
"Србија... У тој речи је толико топлине, толико душевности, као у имену најрођенијег. Кажеш Србија... и одмах замислиш долине преливене сунчевом светлошћу, зелене падине планина са сакривеним између њих древним манастирима, свуда срдачност и гостопримство.
Сада наш братски народ преживљава тешке тренутке. Желећи да га духовно подржимо, снимиле смо диск са српским родољубивим песмама, како бисмо га поклониле Србима.
Наш манастир са Србијом повезују дуготрајни пријатељски односи. Не једном смо посетиле ту земљу, пребогату древним православним светињама, и свесни смо тога да су Русија и Србија вековима повезане нераскидивим везама узајамне љубави и подршке.
Срби имају следећу изреку: 'Ко ће помоћи Србији? Само Бог на небу и Русија на земљи'. Ми тренутно можемо Србима помоћи само једним - духовном подршком, и зато за њих и певамо ове песме.
Оне говоре о отаџбини, о лепоти српске земље, о храбрости њених бранилаца, о њеном слободољубивом народу… И иако већина српских родољубивих песама говори о трагичним догађајима у прошлости српског народа, у њима нема унинија (чамотиње), оне су испуњене вером у Бога".
Свети владика Николај, Беседа на Видовдан, 1941. г.
Отаџбина је оно на што нас данашњи дан упућује да мислимо. Црква наша говори нам о две отаџбине. И Косовска епопеја понавља и потврђује визију цркве, визију двеју отаџбина. Земаљска и небесна отаџбина. Царство земаљско и царство небесно. Оба царства уткана једно у друго, као душа и тело; оба покривена непровидном копреном. Иако нам се понекад учини да боље познајемо земаљско него небесно, научни испитивачи земаљскога расхладе нас својим дознањима — као што то чине у наше дане — да је крајња стварност земаљскога не материја него дух, или како један од њих каже: „ствари су мисли Божје“. При томе долази нам у сећање стари балкански философ Платон, који је наслућивао два света – свет натприродних и вечних идеја и свет од сјаја тих идеја у природи. Али кад је дошао Онај, који није од овога света Христос Спаситељ, спасао је човечанство од слућења и наслућивања, спасао нас је од незнања у најосновнијем и најважнијем. Открио нам је отаџбину небесну, у којој влада не некакав измишљени Хронос који гута децу своју, него Отац који с љубављу сачекује и прима децу своју из њихове привремене земаљске отаџбине. О колико их је досад примио! И колико одбацио! Као домаћин што стреса воћку, па труле плодове одбацује а здраве сабира и односи у дом свој. Прошлу недељу назвала је наша црква недељом Свих Светих. Необично значајан и благ дан; дан који појачава нашу наду у погледу наших умрлих предака, сродника и пријатеља. Јер та недеља је недеља посвећена и свима оним светим и праведним душама, за које се није могло наћи места у нашем кратком календару То су безбројни милиони оних „који су земљу онебесили својим врлинама“ непрегледни рој „безимених“, како се називају у служби тога дана. Међу њима су и многе душе, које смо ми познавали у овој земаљској отаџбини и које су нам биле драге. Ту су и многобројни „незнани јунаци“ из рата и мира, чија су имена на земљи заборављена и чији су гробови давно преорани. Ту су заиста и Косовски витези, осим Лазара и уз Лазара. Од целе косовске војске ушао је у наш кратки календар само свети Лазар. Но зар се нису посветили и остали који одоше на Косово „за крст часни крвцу прољевати“? Зар и слуга Голубан, није жртвовао свој живот као и Лазар за исту ствар? И многи косовски Обилићи, и Страхињићи, и Југовићи? И она јединствена мајка Југовића, и ћерка јој славна Царица Милица — зар да и они сви нису онамо где и свети Лазар? Свакојако. Но њима су имена у вечитом, небеском календару и њихов спомен у дан Свих Светих. Живе душе њихове су у оном царству небесном, коме се честити кнез мудро приволео, у оној правој и вечној отаџбини, у коју се надамо и ми у своје време преселити и са њима састати.
За ту праву и вечну отаџбину ми се припремамо у земаљској отаџбини. Земаљска отаџбина није само земља која нас телесно храни, нити само оквир државе, у којој се узајамно помажемо или сносимо. Нити је то само наша земља, него и земља отаца наших, због чега се и назива отаџбином. Још увек над њом бдију и на њу упливишу својим духом и својим молитвама. У отаџбину спадају и гробови њихови, кости и крв, и сузе њихове. Још у отаџбину спадају ћивоти оних који се јавно посветише и у кратки наш календар уписани бише као и прах оних који не уђоше у кратки црквени календар али уђоше у неисцрпни и увек још непопуњени вечити, небесни календар. И њихове задужбине, цркве и манастири, и све светиње свих народних поколења из прошлости. Још у отаџбину спадају и идеали истине и правде отаца наших, и гесла њихова од којих је најсјајније и најзвучније: За крст часни и слободу златну .Па у појам отаџбине спадају и борбе за те високе идеале, помоћу којих се формирао карактер народни и сачинила сва величанствена драма наше народне историје. И борбе, и страдања, и „љуте битке, муке свакојаке“, и победе и порази, и крици и јауци, и песме и молитве, и жртве, и тамјан, и восак, и уздисања покајника и трпљења праведника — све то, и још много сличнога, испуњава појам отаџбине. С таквим садржајем и једна земаљска отаџбина представља светињу. С таквим садржајем, у пуној и богатој мери и наша отаџбина је заиста светиња. Сама земља по себи, као ледина и планина, без оног светог садржаја, била би јефтина отаџбина А само у јефтиној и од светиње празној земљи могла се изговорити она бескућничка реч где ми је добро, онде ми је отаџбина. Добро је и предобро било у богатој Америци оном полубатаљону Црногораца, који 1915 године кренуше у помоћ својој кршној отаџбини, да на догледу својих родних планина потону у сињу гробницу. Зашто кренуше на опасан пут не принуђени, у сусрет смрти? Зато што сматраху да им је добро тамо где је отаџбина њихова. Света земља отаца њихових украшена многим светилиштима и освештана премногим жртвама, од којих је Косовска жртва једна од највећих.
Кад мислимо о косовској жртви ми смо склони о сваком Видовдану да дајемо своје оцене о Косовским борцима, да их тако рећи изводимо пред свој суд, те да једне обасипамо похвалама а друге прекорима. То је суд историје. Но суд историје може бити и обратан, т. ј. не морају увек потомци судити претке, него и прецима се мора дати право да суде потомке. Тако се онда долази до пуног суда историје. Зар не би било корисно, да ми себе једном ставимо пред судом Косовских светих витеза? Да слушамо њихова питања и да дамо своје одговоре? Никад корисније, мислим, него у ово наше време, кад пред нашим очима падају царства земаљска као гњиле оскоруше од суровог ветра; кад се европски народи узајамно сатиру а азијски с претњом уздижу; кад Хималаји расту и Алпи падају, и кад се жуте воде лако могу излити преко својих корита и погасити огњеве европске. Но кад ставимо себе пред суд својих предака, морамо поштено одговарати. Ако нас честити кнез упита: Да ли сте и ви, као ми, спремни за небесно царство жртвовати земаљски живот шта ћемо одговорити? Јесмо, честити кнеже, одговорићемо, да би само што пре били с тобом у небесној отаџбини. У нас нема самониклих безбожника, као што их нема ни у Русији нити код других Словена. Што их има, то је од наноса из оних земаља и племена, где је Христос презрен и где је духовни вид за небесно царство ослепљен. Сваки безверац на Светој земљи нашој, ученик је и следбеник неког учитеља са стране, на кога се и позива кад говори као безверац. Не позива се на тебе, честити кнеже, нити на ма кога из историје свога народа, ни на своју мајку, ни на свој сопствени разум, него на некога болесног странца, несловесног, несловенина. Никад ни један Србин није постао безбожник мислећи својом главом, него туђом.
Штаћемо одговорити Милошу, ако нам постави питање: Имате ли људи и где су они, који ће у часу искушења мудро и јуначки повести народ правим путем? Одговорићемо имамо их, славни јуначе, имамо их доста; једни су на видику а други у пензији у повучености. Но у одсудном часу, позваћемо и оне из пензије, као што смо и раније чинили кад је требало спасавати отаџбину.
Или, какав одговор да дамо Косовки девојци, кад нас упита о девојкама нашим? Рећи ћемо: док платно би јефтино, оне кројише кратке хаљине, а сад кад платно поскупи, оне кроје дугачке хаљине. Зар то није нелогично? Није, није златна Косовко наша; јер дужина хаљина код девојака не зависи од јефтиноће и скупоће него од величине стида. Порастао је стид у наше дане, па порасле и хаљине.
Шта би одговорили Страхињићу Бану, ако нас погледа својим страшним очима и упита нешто о брачном животу у вези са својим случајем? Ништа. Заруменили би се и оћутали. Јер како би му смели говорити о претрпаности по духовним судовима, о разводима, о цифрама? Опрости, победиоче силног Влах Алије, трудићемо се да се поправимо пре него што нас бич Господњи почне поправљати.
Ако ли нам Југовића мајка пројеца питање: да ли је још којој Српкињи пукло срце за синовима као мени, шта да јој кажемо? Јесте, света мајко, хиљадама и хиљадама. Ти си прва но ниси последња, чије је срце изнемогло видећи да су се празни коњи и пси вратили а витези остали на бојишту. Зашто нас и питаш, кад знаш и видиш у небесној отаџбини око себе безбојне мајке српске, којима је пукло срце за јуначким синовима као теби за твојим Дамјаном?
Па још ако стари Југ Богдан навуче седе обрве на очи и упита: да л’ поштују деца родитеље као што су моји синови мене поштовали, шта да одговоримо? Свако пиле данас прави се паметније од квочке, господаре наш. Помоли се Богу за нас, твоје потомке, да не прођу стражњи мимо предње.
Можда ће се и сам господин Вук усудити да се из адског дима дигне и упита: а има ли међу вама издајника? Нисмо чули да их има, странче и туђинче, нисмо за њих сазнали. Од твога злог примера и од проклете судбе твога потомства сви су се Срби уплашили, те не чујемо да има издајника међу њима. Али ако нема издајника, говоре да има нешто слично. Ратни богаташи и сви они који више воле земаљско царство него небесно. Ако ти је тешка самоћа тамо, ови нису много удаљени од тебе, можеш их довикати и могу те чути.
О браћо моја, суд историје, суд је вечне правде Божје, према којој је све немоћно и све ништавило. Но тај суд историје разуман је, потпун и користан кад се суди с обе стране, т. ј. кад садашњост суди прошлост и кад се да судити од прошлости. Такво је убеђење нашег народа. Због тога ништа није за њ ново што сад бива у свету. Он је искуством стекао правилно мерило које можда недостаје и великим народима. Он слуша о победама и слуша о поразима, но он зна релативну вредност и једног и другог. Он је имао победа, које нису значиле срећу и пораза који нису значили несрећу. Све је привремено, само је Бог вечит. И све привремено мора се уређивати према вечитоме, ако хоће да задржи сјај и трајност. Тако и земаљска отаџбина мора стајати у служби вечне отаџбине, и свако земаљско царство у служби царства небеског. Кад народи на овој малој планети нашој признаду Бога за Бога, и земљу и сву васиону за Божију имовину, и земаљски живот као припрему за живот вечни; кад приме закон Божији као апсолутно правило владања; кад буду светили и венчали име Оца свог небесног изнад сваког имена, и желели царство Његово пре и изнад сваког другог царства и цара, и кад вољу Његову, мудру вољу родитељску буду ставили изнад сваке људске воље и тиранске самовоље — заиста, онда ће ратови бити немогући. Онда ће се клицање победиоца и крик побеђенога моћи чути само међу зверовима у прашумама. Па и то ће бити неподношљиво за оплемењено срце човечје. Јер тада ће бити на земљи миленијум мира и власт Свих Светих. Боже дај и ускори!
За ту праву и вечну отаџбину ми се припремамо у земаљској отаџбини. Земаљска отаџбина није само земља која нас телесно храни, нити само оквир државе, у којој се узајамно помажемо или сносимо. Нити је то само наша земља, него и земља отаца наших, због чега се и назива отаџбином. Још увек над њом бдију и на њу упливишу својим духом и својим молитвама. У отаџбину спадају и гробови њихови, кости и крв, и сузе њихове. Још у отаџбину спадају ћивоти оних који се јавно посветише и у кратки наш календар уписани бише као и прах оних који не уђоше у кратки црквени календар али уђоше у неисцрпни и увек још непопуњени вечити, небесни календар. И њихове задужбине, цркве и манастири, и све светиње свих народних поколења из прошлости. Још у отаџбину спадају и идеали истине и правде отаца наших, и гесла њихова од којих је најсјајније и најзвучније: За крст часни и слободу златну .Па у појам отаџбине спадају и борбе за те високе идеале, помоћу којих се формирао карактер народни и сачинила сва величанствена драма наше народне историје. И борбе, и страдања, и „љуте битке, муке свакојаке“, и победе и порази, и крици и јауци, и песме и молитве, и жртве, и тамјан, и восак, и уздисања покајника и трпљења праведника — све то, и још много сличнога, испуњава појам отаџбине. С таквим садржајем и једна земаљска отаџбина представља светињу. С таквим садржајем, у пуној и богатој мери и наша отаџбина је заиста светиња. Сама земља по себи, као ледина и планина, без оног светог садржаја, била би јефтина отаџбина А само у јефтиној и од светиње празној земљи могла се изговорити она бескућничка реч где ми је добро, онде ми је отаџбина. Добро је и предобро било у богатој Америци оном полубатаљону Црногораца, који 1915 године кренуше у помоћ својој кршној отаџбини, да на догледу својих родних планина потону у сињу гробницу. Зашто кренуше на опасан пут не принуђени, у сусрет смрти? Зато што сматраху да им је добро тамо где је отаџбина њихова. Света земља отаца њихових украшена многим светилиштима и освештана премногим жртвама, од којих је Косовска жртва једна од највећих.
Кад мислимо о косовској жртви ми смо склони о сваком Видовдану да дајемо своје оцене о Косовским борцима, да их тако рећи изводимо пред свој суд, те да једне обасипамо похвалама а друге прекорима. То је суд историје. Но суд историје може бити и обратан, т. ј. не морају увек потомци судити претке, него и прецима се мора дати право да суде потомке. Тако се онда долази до пуног суда историје. Зар не би било корисно, да ми себе једном ставимо пред судом Косовских светих витеза? Да слушамо њихова питања и да дамо своје одговоре? Никад корисније, мислим, него у ово наше време, кад пред нашим очима падају царства земаљска као гњиле оскоруше од суровог ветра; кад се европски народи узајамно сатиру а азијски с претњом уздижу; кад Хималаји расту и Алпи падају, и кад се жуте воде лако могу излити преко својих корита и погасити огњеве европске. Но кад ставимо себе пред суд својих предака, морамо поштено одговарати. Ако нас честити кнез упита: Да ли сте и ви, као ми, спремни за небесно царство жртвовати земаљски живот шта ћемо одговорити? Јесмо, честити кнеже, одговорићемо, да би само што пре били с тобом у небесној отаџбини. У нас нема самониклих безбожника, као што их нема ни у Русији нити код других Словена. Што их има, то је од наноса из оних земаља и племена, где је Христос презрен и где је духовни вид за небесно царство ослепљен. Сваки безверац на Светој земљи нашој, ученик је и следбеник неког учитеља са стране, на кога се и позива кад говори као безверац. Не позива се на тебе, честити кнеже, нити на ма кога из историје свога народа, ни на своју мајку, ни на свој сопствени разум, него на некога болесног странца, несловесног, несловенина. Никад ни један Србин није постао безбожник мислећи својом главом, него туђом.
Штаћемо одговорити Милошу, ако нам постави питање: Имате ли људи и где су они, који ће у часу искушења мудро и јуначки повести народ правим путем? Одговорићемо имамо их, славни јуначе, имамо их доста; једни су на видику а други у пензији у повучености. Но у одсудном часу, позваћемо и оне из пензије, као што смо и раније чинили кад је требало спасавати отаџбину.
Или, какав одговор да дамо Косовки девојци, кад нас упита о девојкама нашим? Рећи ћемо: док платно би јефтино, оне кројише кратке хаљине, а сад кад платно поскупи, оне кроје дугачке хаљине. Зар то није нелогично? Није, није златна Косовко наша; јер дужина хаљина код девојака не зависи од јефтиноће и скупоће него од величине стида. Порастао је стид у наше дане, па порасле и хаљине.
Шта би одговорили Страхињићу Бану, ако нас погледа својим страшним очима и упита нешто о брачном животу у вези са својим случајем? Ништа. Заруменили би се и оћутали. Јер како би му смели говорити о претрпаности по духовним судовима, о разводима, о цифрама? Опрости, победиоче силног Влах Алије, трудићемо се да се поправимо пре него што нас бич Господњи почне поправљати.
Ако ли нам Југовића мајка пројеца питање: да ли је још којој Српкињи пукло срце за синовима као мени, шта да јој кажемо? Јесте, света мајко, хиљадама и хиљадама. Ти си прва но ниси последња, чије је срце изнемогло видећи да су се празни коњи и пси вратили а витези остали на бојишту. Зашто нас и питаш, кад знаш и видиш у небесној отаџбини око себе безбојне мајке српске, којима је пукло срце за јуначким синовима као теби за твојим Дамјаном?
Па још ако стари Југ Богдан навуче седе обрве на очи и упита: да л’ поштују деца родитеље као што су моји синови мене поштовали, шта да одговоримо? Свако пиле данас прави се паметније од квочке, господаре наш. Помоли се Богу за нас, твоје потомке, да не прођу стражњи мимо предње.
Можда ће се и сам господин Вук усудити да се из адског дима дигне и упита: а има ли међу вама издајника? Нисмо чули да их има, странче и туђинче, нисмо за њих сазнали. Од твога злог примера и од проклете судбе твога потомства сви су се Срби уплашили, те не чујемо да има издајника међу њима. Али ако нема издајника, говоре да има нешто слично. Ратни богаташи и сви они који више воле земаљско царство него небесно. Ако ти је тешка самоћа тамо, ови нису много удаљени од тебе, можеш их довикати и могу те чути.
О браћо моја, суд историје, суд је вечне правде Божје, према којој је све немоћно и све ништавило. Но тај суд историје разуман је, потпун и користан кад се суди с обе стране, т. ј. кад садашњост суди прошлост и кад се да судити од прошлости. Такво је убеђење нашег народа. Због тога ништа није за њ ново што сад бива у свету. Он је искуством стекао правилно мерило које можда недостаје и великим народима. Он слуша о победама и слуша о поразима, но он зна релативну вредност и једног и другог. Он је имао победа, које нису значиле срећу и пораза који нису значили несрећу. Све је привремено, само је Бог вечит. И све привремено мора се уређивати према вечитоме, ако хоће да задржи сјај и трајност. Тако и земаљска отаџбина мора стајати у служби вечне отаџбине, и свако земаљско царство у служби царства небеског. Кад народи на овој малој планети нашој признаду Бога за Бога, и земљу и сву васиону за Божију имовину, и земаљски живот као припрему за живот вечни; кад приме закон Божији као апсолутно правило владања; кад буду светили и венчали име Оца свог небесног изнад сваког имена, и желели царство Његово пре и изнад сваког другог царства и цара, и кад вољу Његову, мудру вољу родитељску буду ставили изнад сваке људске воље и тиранске самовоље — заиста, онда ће ратови бити немогући. Онда ће се клицање победиоца и крик побеђенога моћи чути само међу зверовима у прашумама. Па и то ће бити неподношљиво за оплемењено срце човечје. Јер тада ће бити на земљи миленијум мира и власт Свих Светих. Боже дај и ускори!
 |
| zica.org.rs |
Епископ Фотије, ПУТ ДОБРОДЕТЕЉИ
Шта је то пут добродетељи?
То је пут којим је ишао свети
Сава, наша српска слава.
То је пут усхођења човека ка
Богу, па и читавог народа.
Пут добродетељи је и пут светог
цара Лазара, који на Косову равном
остави свету Главу и тако запечати
наше опредељење за Царство Небеско, учинивши Косово нашим Престолом.
Пут добродетељи је пут, којим је ишао
И наш свети патријах Павле, до јуче живи
светац, који нам је показао шта значи бити човек - до сабором добродетељи неба и земље.
Певати добродетељи краја нема,
осврни се око себе и видећеш је
у благом погледу мајке, у дечијем
смеху, у брижним болничким дежурствима, у братској љубави и слози, свети оче Саво ти помози.
извор: www.eparhijazt.com
То је пут којим је ишао свети
Сава, наша српска слава.
То је пут усхођења човека ка
Богу, па и читавог народа.
Пут добродетељи је и пут светог
цара Лазара, који на Косову равном
остави свету Главу и тако запечати
наше опредељење за Царство Небеско, учинивши Косово нашим Престолом.
Пут добродетељи је пут, којим је ишао
И наш свети патријах Павле, до јуче живи
светац, који нам је показао шта значи бити човек - до сабором добродетељи неба и земље.
Певати добродетељи краја нема,
осврни се око себе и видећеш је
у благом погледу мајке, у дечијем
смеху, у брижним болничким дежурствима, у братској љубави и слози, свети оче Саво ти помози.
Свети Николај Жички, Видовданска беседа, 1951. г.
Хтео бих да вам говорим о великом дану, Видовдану. Великом, јер је Видовдан – светлост, а не мрак; светлост срца, ума и патриотизам. Видовдан није низина него висина
Видовити пророци гледајући тајне небесног света, били су ужаснути. Тако Исаија кад виде, повика: „Јаох мени, погибох“. Језекиљ и Данило: „… и кад видјех и чух падох изван себе ничице на земљу“. А Јован Јеванђелист видевши Исуса у небесној слави и красоти као младића са лицем сјајним као сунце и очима као пламен огњени, вели за себе:“И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав“.
Велики видици уносе страх у људе, и тај страх чисти душе. Они који су гледали велике видике божанских тајни, гадили су се ситничарских дела људских. Као кад би неко видео огроман пожар, слично оном што ми данас гледамо на ивици Азије, у Кореји, а потом спустимо поглед на кратковиде суседе своје како се коцкају и свађају око ситне добити. То је доводило далековидне пророке до страховите јарости. И они су својим речима, као огњем, жегли људе, да би им пробудили савест и отворили очи за оно што је велико и главно.
Православна црква васпитала је српски народ уздизањем на висине, за гледање великих видика, небеских и историјских. По речима песника:
„Ко на брду чак и мало стоји више види но онај под брдом“
Генерације српске пре светих ратова, васпитане су углавном помоћу три епохалне визије српске историје: Немањићског стварања, Покосовског страдања и Сељачког војевања под Карађорђем и Милошем. Све три ове историјске визије тесно су биле везане за визију неба и небесног царства. Оне су стварале карактере, а остала школска учевина била је узгредна. Оно је морао сваки Србин знати, а ово друго ко је могао и доспео. Ово у пуној мери важи за Србе у Америци, за које је Јован Дучић рекао, да су се кроз народну поезију дуже одржали на оним трима висинама него ли Срби у Југославији.
А када су у Југославији почеле клевети оне три васпитне висине, судба је уздигла пред нашим очима и једну четврту. Никад људи нису у већој опасности него кад мисле да су у безопасности. Због лажног осећања да смо у безопасности због велике државе, морало је доћи нешто што ће потрти ту лаж. И дошло је оно четврто. То је нова Српска Ћеле Кула, какву свет још није видео.
Када је велики француски државник и књижевник Ламартин пре 120 година, видео у Нишу једну малу Ћеле Кулу девет метара високу коју Турци беху сазидали, на страх хришћанима, од неколико стотина лобања српских ратника са Чегра и околине, он је узвикнуо: „Народ који има овакве споменике не може никад пропасти“. А шта ли би тај велики Француз данас рекао кад би видео једну Ћеле Кулу 1000 метара високу и 200 метара широку, са четири милиона српских лобања из Првог и Другог светског рата? Свака страна са милион људских глава место цигаља. Та кула је два пута већа од Емпајр Стејт Билдинга у Њујорку, највеће грађевине у свету. Ако ова Ћеле Кула није видна за очи, видна је за дух. Нити ико може оспорити могућност да ће се она сазидати да се и очима види.
Нема живог Србина у свету који не би могао на тој кули прстом указати и рећи „Ово је глава мога старог ђеде, или мога тате, или нане, или сина, или кћери, или брата, или ратног друга, или пријатеља, или свештеника, или храброг командира.“ Нема ни једнога који мисаоно не пали кандило бар пред једном од тих мученичких глава. Четири милиона кандила светле на тој кули у ноћи нашег путовања. Нико не крије него напротив свак се жури с поносом да укаже на главу неког свог најмилијег, узиданог у ту кулу. Јер та Кула није Кула срама, него Кула славе. То је нова жртва и жртвеник Српскога народа за Крст и Слободу. Ако се са овом српском жртвом сравне жртве наших савезника, онда ова језива Ћеле Кула оправдава и у овом случају ону реч Нико нема што Србин имаде. Да ли жалимо? Не само жалимо него се каменимо од ужаса пред том визијом. У сну се тржемо и гледамо ону Ћеле Кулу. Осећамо да нас посматрају осам милиона очију, затворених на земљи а отворених на небу. А да су они живи, сведочи нам нико мањи него сам Спаситељ Христос речима „У Бога нема мртвијех него су сви живи“. Међу њима је огроман број сродника американских Срба. Због тога срце американских Срба крвари заједно са срцем њихове преостале браће у Старом Крају. Отуда сузе Срба и с ове и с оне стране океана сливају се у темеље оне исте Ћеле Куле. Отуда и Српска народна одбрана отвара данас свој Десети конгрес молитвеним поменом свима њима, који као ратници погинуше, или као мирни грађани или заробљеници бише масакрирани, глађу уморени, ослепљени, живи погребени, на огњу сажежени, утопљени, обешени, или другим сатанским начином умртвљени. Они не пострадаше ни као радикали ни као либерали, ни као десничари ни као левичари, него као православни Срби. Због православне вере и српског имена пострадаше. То сведоче стотине губилишта, хиљаде тамница и – милиони лобања у Ћеле Кули
Најновији велики видик, о коме вам говорим, то је савремена Српска Ћеле Кула. То је једна четири – милиона армија српска у свету духовном. Та је армија непобедива. Њој не може нашкодити ни огањ ни вода ни челик ни олово. То су наши помоћници, али и тужиоци пред Богом; помоћници докле ценимо оне вредности за које су они жртвовали у мукама свој земаљски живот, т. ј. веру и име, а тужиоци ако ми будемо те златне вредности претворили у јефтин папир и трговали с њима.
У старо време, кад су змије уједале Јудејце у пустињи, Бог је заповедио Мојсију да направи и подигне змију од бакра. Па ко год би само погледао у ту бакарну змију, излечио би се од уједа отровних змија. Од стране Српске цркве ја данас указујем вама, Срби не вештачку бакарну змију него нешто страшније указујем вам нову Српску Ћеле Кулу од хиљаду метара висине изидану од четири милиона пострадале браће ваше. Ко год је од Срба затрован змијом себичности, самољубља, партизанства, безверства или друге неке злобе, нека погледа у ту Ћеле Кулу, и биће страхом излечен од свега негативног, ниског, несрпског, нечовечног и нехришћанског.
Кога та страшна Кула пак не дозове памети, никаква лудница у свету неће му помоћи. Томе неће помоћи ни реч свештеника са олтара, нити реч патриоте са трибине. Јер та Ћеле Кула речитија је од сваке речи и сваког језика. Она казује све у живој и истинитој слици. Нека сваки Србин стално гледа у ту слику она ће га научити какав треба да буде и шта треба да чини у славу Божју, у част својих предака и за спасење свога народа, своје деце и своје душе.
извор: branislavilic.blogspot.com
Видовити пророци гледајући тајне небесног света, били су ужаснути. Тако Исаија кад виде, повика: „Јаох мени, погибох“. Језекиљ и Данило: „… и кад видјех и чух падох изван себе ничице на земљу“. А Јован Јеванђелист видевши Исуса у небесној слави и красоти као младића са лицем сјајним као сунце и очима као пламен огњени, вели за себе:“И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав“.
 |
| Олгица Стефановић |
Православна црква васпитала је српски народ уздизањем на висине, за гледање великих видика, небеских и историјских. По речима песника:
„Ко на брду чак и мало стоји више види но онај под брдом“
Генерације српске пре светих ратова, васпитане су углавном помоћу три епохалне визије српске историје: Немањићског стварања, Покосовског страдања и Сељачког војевања под Карађорђем и Милошем. Све три ове историјске визије тесно су биле везане за визију неба и небесног царства. Оне су стварале карактере, а остала школска учевина била је узгредна. Оно је морао сваки Србин знати, а ово друго ко је могао и доспео. Ово у пуној мери важи за Србе у Америци, за које је Јован Дучић рекао, да су се кроз народну поезију дуже одржали на оним трима висинама него ли Срби у Југославији.
А када су у Југославији почеле клевети оне три васпитне висине, судба је уздигла пред нашим очима и једну четврту. Никад људи нису у већој опасности него кад мисле да су у безопасности. Због лажног осећања да смо у безопасности због велике државе, морало је доћи нешто што ће потрти ту лаж. И дошло је оно четврто. То је нова Српска Ћеле Кула, какву свет још није видео.
Када је велики француски државник и књижевник Ламартин пре 120 година, видео у Нишу једну малу Ћеле Кулу девет метара високу коју Турци беху сазидали, на страх хришћанима, од неколико стотина лобања српских ратника са Чегра и околине, он је узвикнуо: „Народ који има овакве споменике не може никад пропасти“. А шта ли би тај велики Француз данас рекао кад би видео једну Ћеле Кулу 1000 метара високу и 200 метара широку, са четири милиона српских лобања из Првог и Другог светског рата? Свака страна са милион људских глава место цигаља. Та кула је два пута већа од Емпајр Стејт Билдинга у Њујорку, највеће грађевине у свету. Ако ова Ћеле Кула није видна за очи, видна је за дух. Нити ико може оспорити могућност да ће се она сазидати да се и очима види.
Нема живог Србина у свету који не би могао на тој кули прстом указати и рећи „Ово је глава мога старог ђеде, или мога тате, или нане, или сина, или кћери, или брата, или ратног друга, или пријатеља, или свештеника, или храброг командира.“ Нема ни једнога који мисаоно не пали кандило бар пред једном од тих мученичких глава. Четири милиона кандила светле на тој кули у ноћи нашег путовања. Нико не крије него напротив свак се жури с поносом да укаже на главу неког свог најмилијег, узиданог у ту кулу. Јер та Кула није Кула срама, него Кула славе. То је нова жртва и жртвеник Српскога народа за Крст и Слободу. Ако се са овом српском жртвом сравне жртве наших савезника, онда ова језива Ћеле Кула оправдава и у овом случају ону реч Нико нема што Србин имаде. Да ли жалимо? Не само жалимо него се каменимо од ужаса пред том визијом. У сну се тржемо и гледамо ону Ћеле Кулу. Осећамо да нас посматрају осам милиона очију, затворених на земљи а отворених на небу. А да су они живи, сведочи нам нико мањи него сам Спаситељ Христос речима „У Бога нема мртвијех него су сви живи“. Међу њима је огроман број сродника американских Срба. Због тога срце американских Срба крвари заједно са срцем њихове преостале браће у Старом Крају. Отуда сузе Срба и с ове и с оне стране океана сливају се у темеље оне исте Ћеле Куле. Отуда и Српска народна одбрана отвара данас свој Десети конгрес молитвеним поменом свима њима, који као ратници погинуше, или као мирни грађани или заробљеници бише масакрирани, глађу уморени, ослепљени, живи погребени, на огњу сажежени, утопљени, обешени, или другим сатанским начином умртвљени. Они не пострадаше ни као радикали ни као либерали, ни као десничари ни као левичари, него као православни Срби. Због православне вере и српског имена пострадаше. То сведоче стотине губилишта, хиљаде тамница и – милиони лобања у Ћеле Кули
Најновији велики видик, о коме вам говорим, то је савремена Српска Ћеле Кула. То је једна четири – милиона армија српска у свету духовном. Та је армија непобедива. Њој не може нашкодити ни огањ ни вода ни челик ни олово. То су наши помоћници, али и тужиоци пред Богом; помоћници докле ценимо оне вредности за које су они жртвовали у мукама свој земаљски живот, т. ј. веру и име, а тужиоци ако ми будемо те златне вредности претворили у јефтин папир и трговали с њима.
У старо време, кад су змије уједале Јудејце у пустињи, Бог је заповедио Мојсију да направи и подигне змију од бакра. Па ко год би само погледао у ту бакарну змију, излечио би се од уједа отровних змија. Од стране Српске цркве ја данас указујем вама, Срби не вештачку бакарну змију него нешто страшније указујем вам нову Српску Ћеле Кулу од хиљаду метара висине изидану од четири милиона пострадале браће ваше. Ко год је од Срба затрован змијом себичности, самољубља, партизанства, безверства или друге неке злобе, нека погледа у ту Ћеле Кулу, и биће страхом излечен од свега негативног, ниског, несрпског, нечовечног и нехришћанског.
Кога та страшна Кула пак не дозове памети, никаква лудница у свету неће му помоћи. Томе неће помоћи ни реч свештеника са олтара, нити реч патриоте са трибине. Јер та Ћеле Кула речитија је од сваке речи и сваког језика. Она казује све у живој и истинитој слици. Нека сваки Србин стално гледа у ту слику она ће га научити какав треба да буде и шта треба да чини у славу Божју, у част својих предака и за спасење свога народа, своје деце и своје душе.
извор: branislavilic.blogspot.com
Епископ Атанасије (Јевтић) у Пећкој патријаршији: Страдање није лако, али је спасоносно
Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије служио је јуче, 25. јуна, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, а наредних дана боравиће и служиће и у другим светињама на Косову и Метохији.
Владици су салуживали архимандрит Михајло (Тошић), игуман манастира Светих Архангела у Призрену, протојереј Ненад Нашпалић, парох гораждевачки и о. Јовица Станојевић, парох осојански.
Преосвећени владика своју бесједу је почео подсјећањем да је послије Вазнесења Господњег, Дух Свети сишао на апостоле и сву Цркву и остао у њој као други утјешитељ и да послије Педесетнице славимо Недјељу Свих светих:
„Сви свети су плод икономије, домостроја, Христовога: овоплоћења, обрезања, крштења, преображења, страдања, васкрсења, вазнесења и силаска Духа Светога. Светитељи су плод на дрвету живота, говорио је Свети владика Николај, који је такође прибројан светима. Овдје је сабор Свих светих наше Свете светосавске Христове апостолске православне цркве и зато се радујем што сам данас са вама.“
Истичући да Литургија јесте Сабор, предукус вјечнога Сабора Царства небескога, Епископ Атанасије је подсјетио да руски богослови истичу да бити православан значи држати Сабор са Свима светима у срцу своме и у храмовима својим.
„Ми смо на Косову и Метохији у таквом једном Сабору. Сједиште тога Сабора је овај храм Вазнесења и храмови око њега, као и осталих 1500 храмова и светиња, и гробова такође. У невољи смо, али то је Господ прорекао Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој, и апостол Павле каже Ко год хоће побожно живјети у Христу Исусу биће гоњен.“
Страдање је није лако, али је спасоносно, јер крст увијек изводи у васкрсење а васкрсење води Господу, бесједио је владика.
„Зато ви, сестре и остали православни, овдје носите крст свој. Види Господ ваша страдања, невоље и искушења, и томе је крај, само да имамо вјере у Њега, а вјера у њега је наша највећа веза са Господом. На вјери је Господ основао Цркву Своју.“
Подсјетио је владика на ријечи Господње када је питао: Шта кажу људи ко сам Ја, и Петров одговор Ти си Христос Син Бога живога.
„А он му је рекао: Блажен си Петре, сине Јонин, то ти је открио Отац Мој Небески, и на томе Камену који си ти исповједио, а Христос је крајеугаони камен Цркве, засноваћу Цркву Своју и неће јој одољети ни врата пакла. Врата паклена су зла овог свијета: ђавоља, људска, политичка…и др.Ви сте овдје на томе страшном распећу, нек да Бог да издржите“, поручио је владика.
Казао је да је дошао да се заједно у овој светињи помолимо Богу и да Господ да истрајности трпљења и стрпљења сестринству и православнима, „да будемо постојани да бисмо опстали“.
Преносећи поздраве херцеговачких светитеља, умировљени Епископ Атанасије је подсјетио на страдања наше Цркве и народа Божијега у Херцеговини, као и на светитеље који су просијали из крви невино пострадалих. Такође је пренио поздраве владике захумско-херцеговачког г. Димитрија, свешетеника, монаха, монахиња, дјеце….
На крају свог обраћања Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је честитао празник Св. Онуфрија Великог и Петра Атонског, као и неразлазни Сабор свих наших светитеља, подсјетивши да је Црква Сабор који се никада не разилази:
„Бог наш, у Тројици слављен који је вјечни Сабор, вјечно огњиште: Отац Син и Дух Свети, нека нас све благослови, штити и спасава и освећује. Амин!“
На аудио запису бесједе владике Атанасије благодаримо сестри Елзи Бибић
Весна Девић, 26.6.2019.
извор: mitropolija.com
Владици су салуживали архимандрит Михајло (Тошић), игуман манастира Светих Архангела у Призрену, протојереј Ненад Нашпалић, парох гораждевачки и о. Јовица Станојевић, парох осојански.
Преосвећени владика своју бесједу је почео подсјећањем да је послије Вазнесења Господњег, Дух Свети сишао на апостоле и сву Цркву и остао у њој као други утјешитељ и да послије Педесетнице славимо Недјељу Свих светих:
„Сви свети су плод икономије, домостроја, Христовога: овоплоћења, обрезања, крштења, преображења, страдања, васкрсења, вазнесења и силаска Духа Светога. Светитељи су плод на дрвету живота, говорио је Свети владика Николај, који је такође прибројан светима. Овдје је сабор Свих светих наше Свете светосавске Христове апостолске православне цркве и зато се радујем што сам данас са вама.“
 |
| Звучни запис преузми овде: mitropolija.com |
„Ми смо на Косову и Метохији у таквом једном Сабору. Сједиште тога Сабора је овај храм Вазнесења и храмови око њега, као и осталих 1500 храмова и светиња, и гробова такође. У невољи смо, али то је Господ прорекао Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој, и апостол Павле каже Ко год хоће побожно живјети у Христу Исусу биће гоњен.“
Страдање је није лако, али је спасоносно, јер крст увијек изводи у васкрсење а васкрсење води Господу, бесједио је владика.
„Зато ви, сестре и остали православни, овдје носите крст свој. Види Господ ваша страдања, невоље и искушења, и томе је крај, само да имамо вјере у Њега, а вјера у њега је наша највећа веза са Господом. На вјери је Господ основао Цркву Своју.“
Подсјетио је владика на ријечи Господње када је питао: Шта кажу људи ко сам Ја, и Петров одговор Ти си Христос Син Бога живога.
„А он му је рекао: Блажен си Петре, сине Јонин, то ти је открио Отац Мој Небески, и на томе Камену који си ти исповједио, а Христос је крајеугаони камен Цркве, засноваћу Цркву Своју и неће јој одољети ни врата пакла. Врата паклена су зла овог свијета: ђавоља, људска, политичка…и др.Ви сте овдје на томе страшном распећу, нек да Бог да издржите“, поручио је владика.
Казао је да је дошао да се заједно у овој светињи помолимо Богу и да Господ да истрајности трпљења и стрпљења сестринству и православнима, „да будемо постојани да бисмо опстали“.
Преносећи поздраве херцеговачких светитеља, умировљени Епископ Атанасије је подсјетио на страдања наше Цркве и народа Божијега у Херцеговини, као и на светитеље који су просијали из крви невино пострадалих. Такође је пренио поздраве владике захумско-херцеговачког г. Димитрија, свешетеника, монаха, монахиња, дјеце….
На крају свог обраћања Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је честитао празник Св. Онуфрија Великог и Петра Атонског, као и неразлазни Сабор свих наших светитеља, подсјетивши да је Црква Сабор који се никада не разилази:
„Бог наш, у Тројици слављен који је вјечни Сабор, вјечно огњиште: Отац Син и Дух Свети, нека нас све благослови, штити и спасава и освећује. Амин!“
На аудио запису бесједе владике Атанасије благодаримо сестри Елзи Бибић
Весна Девић, 26.6.2019.
извор: mitropolija.com
27. јун 2019.
26. јун 2019.
МУЗИЧКО ПИСМО: НЕУМСКА НОТАЦИЈА
извор: Германије Аљаскић
Од средњег века су у употреби две врсте нотација: енфонетска и неумска. Прво је настала енфонетска нотација, а то је скуп акцената и других знакова који су се налазили изнад текстова из којих су свештеници читали богослужење. Уз помоћ којих су знали када да повисе интонацију, када да снизе, када треба убрзати, када се задржати итд… Јован Кукузељ, српски средњевековни композитор је осмислио први поуздани начин бележења мелодија: то је “Кукузељевља неумска нотација” која се користила у свим православним црквама све до XIX века, када Корнелије Станковић уводи савремену нотацију у црквено појање. Иако је име добила по “неумама”, првим нотама, основа неумске нотације је линија. Она је представљала интонацију- основни тон. А који је то био тон, знало се уз помоћ кључева. Постоје “ц” кључеви, затим “ф”, а последњи је уведен данас најпознатији “г”, то јест виолински кључ. Први знаци којима су се означавали тонови- неуме су биле у облику ромба. У почетку је била само једна линија, а постепено су додаване нове, све до савременог нотног писма које има 5 линија и 4 празнине. С тим у вези, постоје две врсте појања: псалмодично и мелизматично. Ово прво је када је текст важнији од мелодије, а мелизматично када је мелодија важнија. На примеру Литургије: делови које изговарају (рецитују) свештеници су примери псалмодичног певања за које се користи енфонетска нотација, а делови када се укључује хор (или барем црквењак- ђакон) су примери мелизматичног певања, за које се користи неумска нотација. Лествице које су коришћене у средњем веку су “староцрквене лествице” и настале су од старогрчких модуса чија имена су и преузеле (дорска, еолска, фригијска, лидијска и миксолидијска староцрквена лествица). Постојећи модуси су попуњавани тоновима до пуне октаве.
 |
| Часови византијског појања при Православном духовном центру "Владика Николај Велимировић", Краљево и манастиру Вазнесење, Овчар Бања |
Етика катихетске службе
Важно је да православни вероучитељи култивишу став одговорног понашања у настави, без обзира на ниво угледа и место на којем врше своју катихетску службу. Ниједна прилика где се догађају сусрети и успостављају односи са ученицима није морално неутрална или недовољно етички значајна. Наше доба брине о етици. Данас та брига дотиче различите области: привреду и финансије, спорт, медије, а највише област медицине. Многим људима је блиска идеја етичности у медицинском позиву. Лекари морају да делују охрабрујуће за пацијенте, да чувају тајне везане за њихово здравствено стање и да увек поступају у корист очувања и продужења живота. Ова и друга правила понашања сачувана су у чувеној Хипократовој заклетви. Пажња која се придаје медицинској етици већа је утолико што лекари дословно имају посла са животом и смрћу, а када се доносе одлуке које се тичу живота и смрти добро дође подршка неког добро уређеног броја правила. Многе од ових етичких одлука имају непосредне везе са људским вредностима, духовним уверењима и другим чврсто успостављеним ставовима. Етички интереси јављају се све чешће и у свакодневном животу. Вербална или физичка агресија постаје све учестанија појава. У друштвеном животу све је више насиља и неуљудности, док дисциплина и ауторитет имају све мање значаја. Људи се позивају на поштовање личности и на неопходност постојања неких колективних норми.
 |
| Јефимија Нинковић, Бар Победник конкурса "Ово је моја Србија" |
25. јун 2019.
Поштујмо завјештања духовних и народних великана
Атакујући безобзирно на храмове и имовину Цетињске Митрополије најновијим Предлогом Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница државни центри моћи у Црној Гори служе се кривотворењем историјских чињеница. Државни званичници у Подгорици иступају са нетачном и необјективном тезом да је имовина Цетињске Митрополије и њених храмова прије 1918. године наводно била својина државе Црне Горе. Ово исконструисано становиште формулисано за потребе дневне политике нема упориште у историјским чињеницама и сачуваним архивским актима. Чињенице управо говоре супротно.
Неколико поука Светог старца Пајсија о појању
- Старче, у току једног бдења које се служи за неку ствар, како могу да се молим везано за то за време док певам?
- Пре бдења можеш да се помолиш везано за ту конкретну ствар, а касније, док певаш, у паузама, да кажеш по неку молитву. Али током читавог бдења, ако је ум заједно са срцем, непрестано усредсређен на ствар поводом које се молитва твори, онда било да певаш, било да читаш Псалтир, каноне и остало, све је то мољење којим се нешто одређено тражи. Видиш, када савршавамо бдење поводом неког проблема, само две-три прозбе у јектенијама односе се конкретно на то. Све остало у служби је онако као што је иначе типиком предвиђено. Али је ипак бдење посвећено том проблему.
- Начин на који ја певам је тежак, старче. Имам помисао да је то због тога што је мој начин говора такав.
- Видео сам те, и тешку, а и лагану. Када тебе самог притиска тежина, онда тако и певаш. То потиче од твог унутрашњег стања. Њега треба да држиш под контролом. Неко ко има танак глас, ако је у добром духовном стању, звучи као славујчић. У противном, делује као да испушта вриске. Онај ко има дубок глас, ако није у добром духовном стању, звучи као деда који џангриза. Ако певате једна по једна, схватићете у каквом се стању налазите у том тренутку.
- Старче, када певамо у цркви, пазимо да не буде фалширања?
- Наравно, потребно је да водите рачуна, јер све треба да бива благообразно и уредно. Али на првом месту треба да се побринемо да то благообразно остваримо у нашој души, односно да у души влада ред, да сте у сређеним односима са Богом. Када неко пева, а није у добром духовном стању, то је горе од једног музичког фалша. Јер као што добро доноси једну позитивну унутрашњу промену, тако и оно лоше изазива негативну промену, па људи не могу да се моле. Ако неко изнутра није сређен, ако гаји помисли слева, ситничавост и остало, какво ће му то бити појање? Како у себи да осети рајско умилење, да би певао од срца? Зато се и каже:“ Је ли ко весео, нека пева Богу“. Они који поју по правилу треба да имају осетљивије срце и умилније, радосније унутрашње стање. Како да појеш „Светлости тиха“, ако немаш тихости?
- Старче, када ми кажу да не појем добро, покушавам да схватим шта треба технички да изведем.
- Оно што треба да чиниш јесте да се потрудиш да стекнеш монашку свест, побожност, разборитост, а не да држиш на уму људску суву технику. Техника без побожности је фарба. То је нешто спољаше, лажно, нема природности. Неки појци у свету набацују фарбу на свој глас јер су на то принуђени, да би отишли у већу цркву и да би им се плата повећала. Каже ти: „Ако ме ставе у мању парохију, како ћу да саставим крај са крајем?“ Они у крајњем случају имају оправдање да се напињу и да вичу. Али монах нема оправдање да не пева природно. Обратите пажњу да ваше појање буде неизвештачено, скрушено, да појете ради Бога, а не због појачког умећа. У појању се јасно разликује унутрашње и срдачно од спољашњег и оног што је ствар технике.
... Све је у побожности. Без побожности, појање је изветрено, личи на раштимани инструмент који испушта само „глин-глин“. Нити то има значаја поје ли неко гласно или тихо - битно је да пева са побожношћу. Онда је лаганије појање смирено, умилно, није успавано. А гласно је енерегично и срчано, није рогобатно.
- Пре бдења можеш да се помолиш везано за ту конкретну ствар, а касније, док певаш, у паузама, да кажеш по неку молитву. Али током читавог бдења, ако је ум заједно са срцем, непрестано усредсређен на ствар поводом које се молитва твори, онда било да певаш, било да читаш Псалтир, каноне и остало, све је то мољење којим се нешто одређено тражи. Видиш, када савршавамо бдење поводом неког проблема, само две-три прозбе у јектенијама односе се конкретно на то. Све остало у служби је онако као што је иначе типиком предвиђено. Али је ипак бдење посвећено том проблему.
- Начин на који ја певам је тежак, старче. Имам помисао да је то због тога што је мој начин говора такав.
 |
| Манастир Вазнесење |
- Наравно, потребно је да водите рачуна, јер све треба да бива благообразно и уредно. Али на првом месту треба да се побринемо да то благообразно остваримо у нашој души, односно да у души влада ред, да сте у сређеним односима са Богом. Када неко пева, а није у добром духовном стању, то је горе од једног музичког фалша. Јер као што добро доноси једну позитивну унутрашњу промену, тако и оно лоше изазива негативну промену, па људи не могу да се моле. Ако неко изнутра није сређен, ако гаји помисли слева, ситничавост и остало, какво ће му то бити појање? Како у себи да осети рајско умилење, да би певао од срца? Зато се и каже:“ Је ли ко весео, нека пева Богу“. Они који поју по правилу треба да имају осетљивије срце и умилније, радосније унутрашње стање. Како да појеш „Светлости тиха“, ако немаш тихости?
- Старче, када ми кажу да не појем добро, покушавам да схватим шта треба технички да изведем.
- Оно што треба да чиниш јесте да се потрудиш да стекнеш монашку свест, побожност, разборитост, а не да држиш на уму људску суву технику. Техника без побожности је фарба. То је нешто спољаше, лажно, нема природности. Неки појци у свету набацују фарбу на свој глас јер су на то принуђени, да би отишли у већу цркву и да би им се плата повећала. Каже ти: „Ако ме ставе у мању парохију, како ћу да саставим крај са крајем?“ Они у крајњем случају имају оправдање да се напињу и да вичу. Али монах нема оправдање да не пева природно. Обратите пажњу да ваше појање буде неизвештачено, скрушено, да појете ради Бога, а не због појачког умећа. У појању се јасно разликује унутрашње и срдачно од спољашњег и оног што је ствар технике.
... Све је у побожности. Без побожности, појање је изветрено, личи на раштимани инструмент који испушта само „глин-глин“. Нити то има значаја поје ли неко гласно или тихо - битно је да пева са побожношћу. Онда је лаганије појање смирено, умилно, није успавано. А гласно је енерегично и срчано, није рогобатно.
припремила: Мирјана Милетић
24. јун 2019.
Апостолски (Петровски) пост
Други по реду вишедневни пост посвећен Светим Апостолима, почиње у понедељак после Недеље свих светих и траје до 28. јуна /12. јула.
Пошто се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Празника над празницима), а завршетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед светог Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. О односу поста и Литургије можете прочитати у наставку: Пост као саставни део литургијског живота.
Αξιον Εστιν-Достойно Есть, гл. πλ Δ (осми)
 |
| Часови византијског појања при Православном духовном центру "Владика Николај Велимировић", Краљево и манастиру Вазнесење, Овчар Бања |
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Субјелу – 200 година од изградње прве субјелске цркве
У недељу Свих Светих, 23. јуна 2019. године Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог апостола и јеванђелисте Луке у Субјелу, надомак Косјерића. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј ставрофор Ненад Величковић, протојереј ставрофор Милутин Стевановић, протонамесник Владимир Вулета, јереј Владимир Дуканац, протођакон Александар Грујовић и ђакон Томислав Гајић. Епископ је рукоположио Ђорђа Петровића из Мрчајеваца у чин ђакона, а субјелског пароха је одликовао звањем протонамесника. Епископ је том приликом нарочито похвалио уређење цркве и црквене порте истакавши да је субјелска црква уређена као најлепше градске богомоље.
По завршетку Свете Литургије одржана је свечана академија поводом прославе јубилеја 200 година од изградње прве субјелске цркве. Академија је осмишљена тако да је сабранима кроз представу (кликни овде) приказано село Субјел у прошлости и садашњости и изнете су наде и жеље за постојање и унапређење живота у овом селу у будућности. Академију је осмислила и реализовала вероучитељица Мила Вулета уз сарадњу ученика веронауке основне и средње школе у Косјерићу и наставника музичког Горана Лекића.
Ђакон Томислав Гајић
извор: eparhija-zicka.rs
Пријавите се на:
Постови (Atom)