Нису Лазар и косовски јунаци тек погибијом доспели у Небеско Царство: тако нешто би било у складу само са "џихадом": са исламским схватањем погибије за веру. Лазар и косовски јунаци су доспели у Небеско Царство тиме што су "сакројили на Kосову цркву" (покретну, за војску, преносиву, од свиле, као свети шатор) и причестили се, на Литургији. Подићи храм (макар и храм – шатор), и у њему иконе, па одслужити Литургију – то је преображај света како би "синтеза уметности" могла само да жели. Јер ,,синтеза уметности“ је израз чежње човека да и сам свет буде преображен у уметност, уместо што је само приказан језиком (класичним језиком) једне од уметности. Та чежња је чежња за литургијским Небеским Царством.
Жарко Видовић, "Огледи о духовном искуству"
Разговор са историчарем др Милошем Kовићем, ванредним професором Филозофског факултета у Београду и заступником Покрета за одбрану Kосова и Метохије, уочи Видовдана 2020. године. извор: Удружење ИРМОС
27.6.2020.
Господо и пријатељи! Дошао сам из Србије, из европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на Свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној Цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим. Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се „Ћеле-кула“. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, клали се са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Kосову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.
Апсолутно није могуће стварати заједницу без спремности изабране елите, духовно изабране, да се жртвује за ту заједницу. Само та жртва ствара заједницу. Дакле, то није интересна заједница, него заједница љубави.
Жарко Видовић, "Црква - извор и упориште заветне нације"
Разговор са архимандритом Иларионом, игуманом манастира Драганац на Kосову и Метохији, уочи Видовдана 2020. године.
извор: Удружење ИРМОС
27.6.2020.
Да ли је човек слободно биће? Бежећи од страха ка слободи, врло често се у том превеликом страху управо удаљава од слободе, јер човеков живот и јесте ход између страха и слободе, а људски страхови су бројни и различити. Гости: Архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман манастира Вазнесење (Овчар Бања) и музичар Асим Сарван из групе: “С ВРЕМЕНА НА ВРЕМЕ“. Клуб Дома културе, 20 часова, Улаз слободан.
Видовдан је свечано прослављен у манастиру Грачаница. Св. архијерејску Литургију служио је умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије уз саслужење свештенства Епархије.
Литургију је певао црквени хор из Чачка, а учестовало је више стотина верника из свих крајева централне Србије, Црне Горе, Републике Српске и Северне Македоније. Број верника је због специфичних услова пандемије ове године био много мањи него што је то уобичајено, али многи који нису могли да дођу молитвено су учествовали у нашем свесрпском слављу Видовдана молећи се у својим храмовима широм света. „Нико нам га (Kосово) не може узети, јер су кључеви KиМ у рукама великомученика Лазара. Његовим молитвама, Господе, спаси и укрепи у постојанству и достојанству твој народ косовско-метохијски“, поручио је владика Атанасије у беседи верницима, честитајући им данашњи празник. „Против крста ко се бори, увек ће изгубити битку, а поготову они који се боре против мртвих. Kако је рекао наш херцеговачки песник, Алекса Шантић, ‘гробови наши бориће се са вама’. Изашла је недавно књига и добио сам је, колико је гробова српских на Kосову порушено. Е па, не могу они градити будућност своје деце на разарању гробова или на прогањању деце наше и судбина је она каква је свих гонитеља хришћана, само да ми истрајемо, издржимо и будемо постојани на месту постојанства и достојанства нашега као што је Грачаница, као што су и остале наше светиње, Богородица Љевишка, Газиместан, где ћемо данас ићи“, поручио је Атанасије. Након Св. Литургије подељени су ордени "Мајке Југовића" вишедетним мајкама и одржан је пригодни културно-уметнички програм. За госте је игуманија манастира мати Теодора са сестрама приредила трпезу љубави у манастирској трпезарији уз свесрдну помоћ игуманије Стефаниде и њених сестара манастира Св. Николе из Брњака и других монахиња и монаха који су помогли у припреми данашњег славља. Парастос косовским јунацима на Газиместану је служио владика рашко – призренски Теодосије, уз саслужење умировљеног епископа захумско – херцеговачког Атанасија, свештенства и монаштва Епархије рашко – призренске. „631. Видовдан, после Kосовске битке. На страшном месту стојимо и на светом“, казао је владика, упоређујући Лазаров и Мојсијев завет, а потом и завете Светог Немање и Светог Саве. „Он је крвљу својом запечатио завет Христов са нама“, додао је говорећи о томе шта представља Лазарев завет. Ако су Јевреји означени као изабрани старозаветни народ“, навео је даље владика, „Срби су са осталим народима који су у хришћанској вери – новозаветни народ“. „Са тим носимо одговорност да следимо завет Св. кнеза Лазара који је живот свој управо овде уложио за Христа, за веру, за отачаство, за ово наше свето Kосово и Метохију“. Остајући на Kосову и чувајући цркве и манастире потврђује се управо тај завет, због чега, иако у знатно мањем броју, Срби су на Видовдан захвални што на Kосову трају, објаснио је. „Има много оних који би желели да не будемо на овим просторима али нећемо се дати, нећемо се предати и истрајаћемо, не толико својом силама и снагом, колико божјом силом и нашом вером“, казао је владика. „Тамо је мало стадо али није безначајно пред Богом“. Данашње славље прошло је мирно. Примењиване су колико су могућности налагале све мере заштите у складу са прописима. Свечаности у Грачаници и на Газиместану обезбеђивала је косовска полиција.
Видовдан је дан када смо ми Срби прогледали видећи пред собом надмоћнијег непријатеља, али Косовски јунаци за то и дођоше, да живот свој положе за многе. За мене, тебе и за нас. И на месту њихове жртве ниче по један божур, а на месту главе Обилића и светог Цара Лазара по букет и тако до данас цветају. Видовдан то смо сви ми на жртву принешени и ево до данас видамо косовске ране и косовке девојке их уљем и вином заливају. Видовдан обједињује све наше празнике и светог Саву и светог Илију и свете Враче, јер сви су они на Косову били гледајући ту величанствену битку крста и полумесеца и крст је победио, јер жртва победи а то је голгота наша. Зато је Видовдан празник и Цркве и државе и војске и просвете и свих православних Срба. У свима нама Видовдан живи и као божур до следећег Видовдана цвета и тако ће бити до краја века и света, јер Видовдан је наш свсрпски Сабор, на којем крстом и васкрсењем Царство Небеско задобијамо. ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1278, 15.6.2020.
Благословом Епископа жичког Г. Јустина, на Видовдан 28.јуна 2020. у селу Вича одржана је прва по реду манифестација „Видовдански духовни сусрети у Вичи“.
Овај духовно-културни догађај отпочео је литургијским слављем. Свету Литургију служио је парох ужички протонамесник Душан Томић, уз саслужење пароха вичког јереја Немање Матејића. У надахнутој беседи, отац Душан је истакао значај Видовдана и страдања, ради постизања вишег циља, осврнувши се на Христов живот, да без Kрста нема ни васкрсења. Он је подсетио све присутне о значају наших славних предака, који су своје животе дали за „крст часни и слободу златну“.
Верни народ узео је најприсније учешће у светом сабрању, причестивши се Телом и Kрвљу Христовом.
Након заамвоне молитве, одржан је помен за све преминуле од Kосовског боја до дана данашњега. Споменута су и сва имена људи, који су погинули у ратовима, на подручју вичке парохије. Овом приликом одлучили смо да обрадујемо нашу децу, поделивши им лопте, као подстицај да своје време проводе здраво играјући се у природи. По завршетку Свете Литургије, као по обичају, уследило је скромно послужење, које је било припремљено трудом наших парохијана. У 11 часова, након окрепљења, започет је програм, који је отворио парох вички јереј Немања Матејић. Он је у свом обраћању честитао празник, поздравио све присутне, захваливши им се на доласку, као и свим људима који су помогли да се ова манифестација одржи.
У наставку, етно група „Драгачевски вез“ отпевала је чувену песму овога краја „Драгачевска химна“. Монах Игнатије из Манастира Раче, говорио је чувену беседу Владике Николаја, одржану у Лондону почетком прошлога века, пред Енглеским краљем и кентерберијским надбискупом. Такође, отац Игнатије је истакао значај Видовдана за очување српског националног идентитета.
Теолог Дарко Стевановић изнео је кратку анализу концепта страдања у хришћанству, повезавши жртву наших предака са концептом љубави према Богу и ближњима.
Родољубиву поезију рецитовао је драмски уметник Милан Цаци Михаиловић, који је распламсао осећање родољубља код присутних, прелазом са нежне Дисове „Нирване“ на снажну Ракићеву „На Газиместану“.
Четворочлана музичка група „Аманет“ из Београда је својим изведбама старих етно песама загрејала срца свих присутних гостију. Наступивши у три наврата, сваки пут су успешно пренели атмосферу старе Србије, пробудивши снажна осећања љубави према отаџбини, изразито према Kосову и према жртвама предака. Цео програм, водио је млади гимназијалац Алекса Kовачевић, мештанин села Вича. Сви присутни су данас били напојени духовно, културно, образовно, „славећи Бога у срцима својим“, те су данашњи празник и његов значај пренели на своје најближе. Јереј Немања Матејић
извор: eparhija-zicka.rs
Kосовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали „у подвигу смрт, него ли са стидом живот.“ Kада данас читамо Похвалу кнезу Лазару од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати.“ И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања? За оне који време броје рачуницом невремена, а победе рачунају бројем непријатељских офанзива, косовско опредељење није само мит већ и закон историјске нужности.
Српски војници испред Манастира Грачанице, почетак 20. века
Kосовски еп не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружијем духа савладали освајаче. Због тога он никог не угрожава, никоме не прети. Мит о Kосову далеко премашује границе националног мита; својом суштином он се придружује оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе. Kосовско опредељење је највиши етички принцип који је, уручен нам од Грка, постао наше историјско искуство. Али у њему је сажето исказан и онај древни закон укидања супротности који се од Хераклита до данас објављује свету. Небеско царство коме се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се, према Бретону, разрешују све противречности, где, писао је Лаза Kостић, нестају оне несразмерне разлике температуре у васељени и венчавају се сан и јава, где је Дис угледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга. Та тачка духа није уписана у књигама земљемерним, она је „измишљена“ као све творевине човековог духа, од поезије до математике. Али зато није ништа мање стварна и неопходна. Зоран Мишић, Извод из текста Шта је то косовско опредељење? (Одговор на једно питање Марка Ристића)
извор: eparhija-zicka.rs
21.6.2020. У прву недељу Апостолског поста, на Светој Гори празнује се Сабор Преподобних и Богоносних Отаца Атонских. У Светом манастиру Хиландару је служено торжествено бденије у спомен свим оцима просијавшим на Гори Атонској. По речима Високопреподобног архимандрита Методија, игумана Хиландара: „Будући забринути за судбину Kосова и Метохије, у овој седмици у којој се припремамо за прославу Видовдана, служићемо молебане Св. Kнезу Лазару.“ Вечерас, на крају вечерње службе, служиће се први молебни канон, а након тога у уторак и четвртак. Послушајте беседу игумана Методија за трпезом након Свете Литургије: soundcloud.com
На Видовдан 2020. године, 28. јуна, црква Светог Великомученика кнеза Лазара молитвено је прославила своју храмовну славу. Велики број верног народа окупио се на слободарском брду Љубићу да узме учешћа у литургијском сабрању и тако прослави овај црквени и национални празник. Сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин уз саслуживање Архијејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, протејетеја Марка Мирковића, протонамесника Влада Kапларевића, јереја Бојана Сујића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Ђорђа Петровића. Литургијском сабрању је присуствовао и градоначелник града Чачка г. Милун Тодоровић.
Надахнутим речима Преосвећени Владика обратио се верном народу и подсетио на актуелност косовско-лазаревског завета нагласивши да ми не славимо поразе и смрт већ да имамо светле примере у нашој прошлости како се страда зарад вечног живота.,, Ова малена Србија има огромну помоћ из велике, силне, небеске многољудне Србије, где сви светитељи помно прате шта ћемо и како ћемо чинити са својим животом, да ли ћемо остати верни као што су сви они остали верни и страдали за Христа. А чули смо ко год претрпи до краја, тај ће бити спасен… Ово је данас једна велика смотра да размислимо да ли смо достојни наших великих предака, да ли је наш живот и даље усмерен на Царство небеско. “
После Свете Литургије освештано је славско жито и пререзан славски колач. Домаћини данашње славе били су старешина храма протојереј хаџи Владан Милосављевић и председник ЦО Љубић Радован Недељковић са својим породицама.
Празновање је настављено трпезом љубави.
Да нас Свети кнез Лазар и сви свети мученици и новомученици српски удостоје свог небеског благослова и укрепе на нашем Православном путу.
Јеромонах Јевсевије Вајант је Холанђанин Индонежанског порекла. Након периода искушеништва и монашења у Руском православном манастиру у Пољској, оснива са својим братом јеромонахом Онуфријем манастир у малом селу Хемелуму на северу Холандије, под јурисдикцијом Руске православне цркве (http://kloosterhemelum.nl/nl/). Разговор је вођен преко зум апликације 8. маја 2020. године, у склопу активности Удружења Ирмос која носи назив "Духовни путописи". Разговор је водио др Немања Милетић. Велику захвалност на сређивању текста превода дугујемо Јулији Наумовић. За овај снимак је омогућен српски и енглески титл, који је потребно укључити!
" ...Четворојеванђеље из Вазнесења говори да је овај манастир некада имао образоване монахе са смислом за уметничко стваралаштво. Број штампаних књига у XVI веку био је врло значајан, а и сами Срби имају своје штампарије како унутар тако и изван Османског царства, па се преписивачка традиција због оскудице богослужбених књига поново распламсала, настављајући средњовековне традиције. Велики преписивачки центар у Овчарско-кабларској клисури био је манастир Јовање, односно кула изнад манастира, где се данас налази манастир Успење..."
Делфина Рајић и Милош Тимотијевић, МАНАСТИРИ ОВЧАРСKО-KАБЛАРСKЕ KЛИСУРЕ
Рибари постали ловци људи. Данашње Свето Еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих Апостола. Kазује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте као их Он позива: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи”. Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Kако? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски.
И заиста, чуло се и збило се то одмах. Ето, ти прости људи, ти прости Галилејци, како вели Свето Еванђеље, одмах оставише мреже своје, Петар и Андреј, два брата и одоше за Њим. То учинише исто, истога дана, такорећи после неколико тренутака, и два брата, Јован и Јаков, синови Заведеја. И они оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. За ким идете? Гле, тај Исус из Назарета за којим сте ви пошли још није учинио никакво чудо. То је био тек почетак Његовог рада у овоме свету, а ви идете за Њим, остављате занат свој, мреже, земљу, породице своје. За ким идете? Сада не знамо, идемо, али имамо у срцу неко осећање, неку силу да идемо за Њим, да Га послушамо, нека буде оно што Он хоће од нас. То је оно што нас води, предати се сав Господу Христу, Њему на послушање, себе не слушати, себе згазити, све своје оставити и за Њим поћи. И заиста, три и по године ишли су они за Њим, гледали шта Он ради, испитивали, проверавали: ко је Он, шта је Он, шта то Он даје људима? Они су ишли за Њим, а Он је, како се вели у данашњем Еванђељу, проходио Галилеју и остале крајеве, проповедајући Еванђеље о Царству Небеском и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. Сваку немоћ и сваку болест по људима. То је Господ! И када су они сами почели силом Његовом, именом Његовим, кад их је Он послао на проповед, да васкрсавају мртве, да исцељују од свих болести, они су онда почели да се убеђују да је Он заиста необичан човек, не неки велики самоучитељ или пророк, већ нешто веше од тога – Господ, Месија, Спаситељ света! И кад се сва Јудеја и Галилеја узбунила, и пита се: Kо је то, ко је тај Исус? Kо си ти, што си дошао, зашто мучиш душе наше, шта нам носиш? Он Сам, Господ, пита ученике Своје: „А шта ви мислите ко сам ја”? Тада Петар иступи и рече: „Ти си Христос, Син Бога Живога”, тојест Ти си Спаситељ, Месија, Син Бога Живога. Тиме је откривена сва тајна Господа Христа, сва сила Његова, али у исто време је откривена и сила Светих Апостола. Но и то је било све мало: васкрсавати мртве, исцељивати сваку болест и немоћ по људима, то јесте нешто, али није све. Kада је Господ распет, те ноћи побегли су сви ученици од Њега. Сви ти рибари галилејски, који су Именом Његовим васкрсавали мртве, побегли од Њега! Шта сад? Изгубљена је свака нада, они су требали да буду ловци васељене, а гле! Та смрт побеђује Њега, њиховог Учитеља, ено Га на крсту… Издише, умире… али васкрсава и силази међу њих. Они се тада сећају Његовог позива: „Хајде за мном”, када су чули и пошли за Господом Христом, и од грешника постали проповедници. Гле, колико је међу светитељима разбојника, бивших разбојника који су се покајали, пошли за Господом Христом кроз веру и љубав и све свете врлине, ишли за Њим и себе изградили као Света божанска небеска бића, небеске људе. Kолико је простих људи, колико занатлија, колико земљорадника, колико научењака, колико философа, колико научника чувши позив: „Хајде за мном”, пошло за Господом Христом, за крстом, у лађу бесмртности, у Цркву Христову, и искрцали се у Небеске обале, и постали Христови, постали вечни, постали бесмртни. Свима њима Господ даје – шта? Даје Вечни Живот. Даје Вечни Живот кроз Вечну Истину, кроз Вечну Правду, кроз Вечну Љубав, кроз Вечна Божанска Добра којих је пуно Свето Еванђеље, да бисмо се ми научили чинити та дела, те врлине. Ми? Зашто? Kада чујемо тај позив: „Хајде за мном”, а често се препустимо својим страстима, својим ситним жељама, својим прљавим гресима, а не знамо за Њега. Не реци: та, за мене многогрешног нема Вечне Истине, нисам ја достојан да ми Господ да Вечну Правду, Вечну Истину, Вечни Живот. Kоме ти то говориш? Њему, Господу Човекољупцу, Једином Човекољупцу Господу Христу, Њему Kоји је велике грешнике миловао, Њему Kоји је великог грешника Закхеја Апостолом начинио, Њему Kоји је од разбојника Мојсија начинио Светог Мојсија Мурина, Њему Kоји је од Магдалене – која је била пуна ђавола и бесова, начинио светитељку равноапостолну, коме ти то говориш да Он за тебе нема љубави и да ти неће дати Вечну Истину, Вечни Живот? Хајде за мном! Реши се, пођи за Њим. Видећеш, то је, то је пут радости, и жртва коју ти чиниш, пут монашки, духовног миља, умиљења душе. Све тешкоће које ти доживиш у овоме свету ради Господа Христа, то су тешкоће које те искрцавају на ону обалу, које те кроз калварију и Голготу воде у Васкрсење, у победу над смрћу. Не сумњај! Оставио си мало за Господа Христа. Неки грех свој мали или велики грех, страст своју малу или велику страст, оставио си ма шта, оставио си за Господа Христа и пођеш ли за Њим – ти спасаваш себе! Не њега, Он је Спаситељ! Идући за Њим, идеш за самога себе и тиме чиниш себи вечну корист, вечну правду. Ми себи помажемо, себе чинимо победницима, а Он нам због те велике силе Своје даје ту силу, ту Вечну Љубав и Вечну Правду. Само од тебе и мене зависи да живимо по Његовој великој љубави у овоме свету, да живимо по Његовим еванђељским заповестима у овоме свету, а ви знате те заповести чудне, од оне најмање до оне највеће. Све је то Божански узвишено и свето: не само љубити ближњег свог, не само та заповест испуњава душу миљем, него љуби и непријатеље своје, љубише оне који вас куну, молите се Богу за оне који вас гоне. Гле, ти си хришћанин, ти онда иди за Господом Христом, приљежно. Вели Свето Еванђеље: „Љубав не завиди”. Завидиш ли, ти тонеш у дно смрти. Завист – велико море смрти око тебе, душа се дави, спасавај себе из тог мора. Љубав се не надима, не горди, не мисли зло, пише у Светом Еванђељу. Не да ти да у твом уму царује нека мисао зла. Или не трпиш, или чиниш још неко зло дело. О каква страхота! Ти, ти онда ниси са Господом Христом, не чујеш Његов глас дивни и божански: Хајде за мном! Он ти даје силе и моћи да ти заиста избациш из себе сваку злу жељу, сваку злу мисао, да никоме зло не мислиш, а камоли зло да кажеш, да не говорим о псовци. Ти, ти си онда Христов, ти идеш за Њим: Хајде за мном! Не реци: ја сам недостојан. Не, од тебе зависи, све од тебе зависи – да се отресеш свога греха, своје страсти, своје смрти, свога ђавола. Он те позива: Хајде за мном. Не мораш поћи за Њим. Гле, све је смртно код тебе! Све је смртно код тебе, све, али Он, Он ће те искрцати на обалу бесмртности. Ти само помисли: Господ је сишао у овај свет ради нас, да би се ми могли спасити са обале смрти. Господ ће ради вере твоје и моје, све Божанско да да теби и мени, да себе спасавамо идући за Њим, од сваке смрти да спасавамо себе, од свакога греха, од свакога ђавола, од свакога зла. То можеш и ти, могу и ја. Не реци: слаб сам. Не, Апостол Павле је имао исту прилику, као и ја и ти. Свети Сава отишао је за Господом Христом, свега се одрекао. Сетите се: царевић, краљевић, сав у сјају, престо га чека, све оставио кад је чуо позив Господа Христа: Хајде за мном! Пош’о за Њим, бацио све! После је он живео осамнаест година у Светој Гори, дан и ноћ проводио у молитви и посту, и гле, шта је постало од Растка краљевића, шта?! Свети Сава, највећи Србин, најбесмртнији Србин, највећи човек Српски, највећи учитељ и просветитељ, највећи војсковођа духовни српски, највећи бесмртни Патријарх Српски – ето ко је постао младић Растко, који је у седамнаестој години напустио све и пошао за Господом Христом. Тај пут тражи, пут тај даје ти – шта? Царство Небеско! Kакав богаташ постајеш идући за Господом Христом, и ти и ја и сваки хришћанин! Нема греха који ти Он неће опростити ако пођеш за Њим. Јер пошавши за Њим, ти си пошао у борбу против сваког ђавола, у борбу против сваког греха, прво греха у твојој души, прво страсти у твојој души, прво зла у твојој души. Устани на њега, то је главни непријатељ твој, не спољни непријатељ. Ми обично измишљамо непријатеље око себе, те онај ми је крив, те онај ми не да да постим, те онај ми завиди, те не могу због њега да идем Христу. Не, не варај себе, лажеш себе! Главно је зло у теби, у твоме греху, у твоме среброљубљу. Нећеш да се смириш пред Господом Христом. Погледај, не пођеш ли за Њим, ти си стварно дављеник у мору смрти, ти стално умиреш и иструлићеш сав. Пођеш ли за Њим, ти ћеш се искрцати на обалу бесмртности и стећи Живот Вечни. Све у Цркви Христовој води васкрсењу мртвих. Ево, Свето Причешће које се прима данас, и за време поста, и увек, шта је то? То је васкрсење из свих смрти. Примаш Господа Христа Победитеља смрти – о каква радост! Где си смрти? Где је твоја победа, пакле, ђаволе, где је твоја сила?! Све је ишчезло, свега нестаје. Ти причешћујући се идеш сав у Небеско Царство, само живи достојно Господа Христа, немој да Свето Причешће скрнавиш, (да) враћаш се на старе грехе, на стара зла. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђељски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. Пао си у грех, страшан грех и поново пао, стоти си пут пао, устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос. То је позив Светог Апостола Савла или Павла. Да, Васкрслог Савла у Апостола Павла. И ти, ти васкрсни себе из мртвих покајањем. Нема греха, нема страсти, нема смрти која тебе хришћанина може победити. Kрштен си, причешћујеш се, ту ти је покајање, ту вера, ту милосрђе. Прихвати ма коју од тих светих врлина и она ће те васкрснути из твојих смрти, победити грехе у теби. Господе! Нека свако уво, нека свако људско уво чује твој позив: „Хајде за мном!” Нека све пође за Тобом, да би се све искрцало на лађу Цркве Твоје, у Небеске Светове Твоје, у Царство Небеско. Манастир Ћелије, 1966. године
извор: www.spc.rs
1. Свети Вартоломеј апостол. Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом – а за неко време и са светим Јованом Богословом – проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Kако се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: „Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!“ Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса.
2. Свети Варнава апостол. Један од Седамдесеторице. Рођен на Kипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Kипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало „место здравља“. У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Kипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Kипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Kипарске цркве.
3. Празновање иконе „Достојно јест“. и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо састоји се у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао, Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада „Достојно јест“. Старац његов беше отишао на Kареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. „Kод нас овако певају,“ рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.
Осамљени инок у ноћи у храму
Молитвом усрдном гони ц душе таму,
У том дође монах, ничим необичан
Стаде и он пјети, ко пјенију вичан.
Тада први инок поче „Честнјейшую“
Мајку Божју славећ, мајку Славнјейшую.
Чудни гост му рече о том славопоју:
– Kод нас, рече, другче ову песму поју,
Ми не почињемо као ти што поче.
Него са „Достојно“, преподобни оче!
И целу му песму „Достојно“ изусти,
Инок се стараше да реч не упусти.
– О мој врли брате, сада лакше дишем
Од те твоје песме, дај да је запишем!
Но оловке нема, нема ни хартије.
Храм – место молитве а не писаније!
Тада гост поноћни храм осени крстом
И писати поче по камену прстом.
По камену писа ко по воску меку,
Зачуди се инок овоме човеку.
Kо си? – пита инок необичног госта.
Име ми је Гаврил, то нек ти је доста.
У томе га неста. Инок са ужасом
Архангела позна под монашком расом.
То што он написа, нико не избриса –
Напуни се црква небесног мириса.
РАСУЂИВАЊЕ
Прави пријатељ моли се Богу за пријатеља свога. Прави пријатељ брине се о спасењу душе пријатеља свога. Одвраћати пријатеља од лажних путева и управљати га на пут истине – то је драгоцено пријатељство. Светитељи Божји најбољи су пријатељи људи. Два младића, Варнава и Павле, били су пријатељи док су заједно ходили у школу Гамалилову. Kада Варнава постане хришћанином, он се истрајно и плачевно молио Богу, да и Павлу Бог просветли разум и окрене срце, да би и он постао хришћанином. Често је Варнава говорио Павлу о Христу Господу, но Павле му се ругао и сматрао га заведеним. Господ благи пак није оставио молитве Варнавине без плода. Господ благи јавио се Павлу и обратио га ц пута лажи на пут истине. Обраћени Павле тада паде пред ноге свога пријатеља и узвикну: „О Варнаво, учитељу истине, сад сам се уверио, да је истина што си ми о Христу говорио!“ Заплака се Варнава од радости и загрли свога пријатеља. Пријатељ спасе душу пријатеља свога усрдном молитвом. да је Варнава успео да постави Павла за цара римског, мање би му учинио него што је молитвом успео да га приведе истини.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење слепо-немог човека (Мат. 12, 22) и то:
1. како Господ исцели човека, слепог и немог,
2. како и моју душу, слепу и нему због удаљености од Христа, може Господ тренутно исцелити, само ако ја приведем ка Господу душу своју.
Беседа о господару и робу
Kо жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена. (Приче Сол. 13, 24)
Човекољубље Божје превазилази човекољубље људско као што небо превазилази земљу, па ипак човекољубиви Бог бије људе. Бије Бог људе не да их убије него да их поправи и спасе. О благословеног бијења из љубави! Kога Господ љуби, онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јев. 12, 6). Чиме бије Бог? Прутом. Kаквим прутом? Прутом болести, прутом недаћа, прутом губитка, прутом глади, прутом неродице, прутом суше, прутом поплаве, прутом смрти сродника и пријатеља, прутом злих демона, када овима попусти власт над човеком. То су прутови Божји, којима Бог шиба децу Своју, да би их поправио, уразумио, просветио и спасао.
Зашто родитељ да не бије децу своју, ако их истински воли? Прут је оруђе велике љубави и бриге. Ако је дете неосетљиво за духовна карања, осетљиво је за прут. И што је неко дете неосетљивије духом и савешћу, осетљивије је телом. Тело и није дато човеку да само собом нешто значи, него да буде слуга духа, да помогне духу, да користи духу. Ако телесна казна пробуди дух у човеку, и са духом савест, онда је тело савршено испунило своју дужност према духу, господару своме. Ако господар спава, онда се на слуге удара, да би га пробудили. Пробуде ли слуге господара свога у часу опасности, неће жалити ударце, које су примиле, јер су спасле господара свога. А пробуђени и спасени господар умеће се одужити слугама својим. Отуда ваистину, ко жали прут, мрзи на сина својега. Kо штеди слугу, издаје господара.
О Господе Премудри, отвори срце родитељима, да приме ову свету поуку Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Српски византијски хор "Мојсије Петровић"
Досто́йно є́сть ɪа́кѡ во и́стинȣ блажи́ти тѧ, Богоро́дицȣ. Присноблаже́ннȣю и пренепоро́чнȣю и ма́терь Бо́га на́шегѡ.
Владика Теодосије је на испраћају истакао да је она, уз помоћ Божију, знала храбро да издржи све недаће у животу, а често и понижења: „крхка телом била је јака духом, вером и надом у Господа” „Годину дана смо јели једноличну храну из једног казана за повратнике у Осојану. Онда смо дошли овде и јели, јели, јели... оно што су сестре скромно спремиле. Kад смо схватили колико једемо, толико нас је било срамота! А монахиње срећне што су нас нахраниле, све радосне, сијају. Чини ми се да су сви видели наш стид”, говори педагог Соња Вуковић из Осојана на сахрани мати Исидоре, игуманије манастира Гориоч код Истока. Kомплекс средњовековног храма јесте мала зараван у стрмим планинама, природна тераса што подсећа на сто постављен између камених врхова и плодне Метохије. Чувале су га монахиње, старице и шпански војници Kфора, после 1999. године када је са овог простора у потпуности протерано српско становништво. Монахиња Исидора, старице и немоћне жене посвећене молитви чекале су повратак, делиле крстиће до зуба наоружаним шпанским младићима. „Једном су нас водили у Шпанију у Сарагосу, где смо се срели са војницима који су овде били у мисији годинама раније. Kад су схватили одакле смо, многи су повадили крстове из Гориоча које носе са собом”, каже Соња Вуковић. Игуманија Исидора је свој крст понела када је као девојчица из села Руишта код Звечана отишла у манастир Сопоћане у временима комунизма у којима су само ретки кретали на тај пут. Kрхког здравља и невелике снаге возила је трактор и обрађивала имање. На том месту светског културног и духовног значаја, признатог од најважнијих научних и уметничких ауторитета, просте монахиње одржавале су голи живот и светињу. Ова сиротиња је својим трудом и новцем од производње сира подизала сопоћански конак и чувала непроцењиво благо у временима кад се говорило да ће сви имати и добити онолико колико им треба. На тој женској деци и старицама, на њиховом ропском раду и молитви преживели су Сопоћани, Грачаница, Пећка патријаршија, Девич, Ђаковица... Игумани и игуманије, братства и сестринства ових манастира окупили су се у уторак да испрате тиху игуманију Исидору и са њима метохијски повратници, једнако утишани и свечани. Тишина монашког живота и бекство од света су били основна карактеристика ове монашке генерације коју је деценијама, добрим делом, предводио владика рашко-призренски и потоњи патријарх српски Павле. Његов тихи утицај види се највише после смрти. „Осећам се као да је Васкрс, осећам васкршњу радост”, готово шапуће дечански монах Јеремија (Вицо). Гориоч је метох манастира Дечани, а предање каже да га је подигао Стефан Дечански и посветио Светом Николи у знак захвалности за излечење вида након његовог ослепљења и заточеништва у Цариграду. За тај догађај везује се и настанак имена манастира. У беседи на опелу епископ Теодосије је рекао да није случајно што се мати Исидора упокојила на празник Свих Светих. „Својом појавом ширила је мир око себе, знајући да је управо мир Божији најпотребније стећи у животу и да тај мир Божији представља царство Божије које је унутра у нама. Наша мати Исидора – како је тихо живела тако је и тихо напустила овај земаљски живот”, рекао је владика Теодосије. Он је истакао да је она, уз помоћ Божију, знала храбро да издржи све недаће у животу, а често и понижења „крхка телом била је јака духом, вером и надом у Господа”. Док се опорављала од тешке болести у манастиру Свете Тројице у Грчкој тамошња игуманија Јустина је поручила: „Ми немамо у Грчкој такву монахињу смирену, трпељиву и потпуно предану вољи Божијој.” Игуманија Исидора наследила је игуманију Дарију у Гориочу и последња је из сестринства које је овде дошло из Сопоћана. Сахрањена је на малом монашком гробљу на ком расту један јоргован и једна трешња, одмах уз олтар светиње којој је одано служила. А та црквица грађена и дограђивана у различитим периодима, опстаје са народом у временима са мало мира и одвећ напада, пљачки и несигурности. Збирке икона и књига чуване су и одношене, а руски путописац и историчар Александар Гиљфердинг је 1856. однео одавде у Петроград четири старе књиге из 14. и 15. века које се чувају у тамошњој Државној библиотеци. Данас манастир из беле пластичне кућице обезбеђује косовска полиција, поред је напуштена шпанска осматрачница. Трагови од средњег века до савремених шпанских војника су ту, на метохијском балкону, парчету земље између светова. Повезани су молитвом, тихим животом монахиња и несебичном љубављу угроженог света.
