У иконе плаве да гледам.
Нису оне само бојом плавом начињене,
а друге боје на њима нема.
Икона једна је црвена,
са ње крила Архангела Михаила се дижу.
Kолико силе видех у њима.
На иконама, светих лица никада нигде таква видела нисам.
Сва лепота сакупила се у њима,
жива.
Господе, плаво се оваплотило у очима монаха једног,
у њих спустило се небо.
Господе, јеси ли ме ти погледао и у руке икону предао
првомученика Стефана светог?
Јеси ли ми ти рекао да наставим пуним једрима
и осмех поклонио само што сам Теби дошла?
Не бих одавде нигде ишла.
Остала бих пред иконама, светима за помоћ се молила,
пуним једрима ка Теби да кренем.
Дом је овде, Господе и мирише, не од цвећа,
небо си отворио изнад овог места.
Чух
,,Шта хоћеш да ти учиним?”
Учитељу, да прогледам.
стихови и фото: Јелена Ковачевић
извор: СТАЊЕ СТВАРИ
Нема коментара:
Постави коментар