 |
Подсећања на неке догађаје у ближој или даљој прошлости човекове историје, као и на датуме рођења и смрти великих људи (јубилеји), носе дубоку и смислену поруку савременом човеку. Антрополози, а међу њима нарочито етнолози и психолози давно су схватили и препоручили човеку (и човечанству) да прошлост – општа људска, народна и национална, нарочито верска – не сме да се заборавља, већ увек изнова, обнављајући трајне вредности из ове прошлости, преносити их у садашњост и тек тако градити примерну будућност. Ововремено практиковање крилатице „овде и сада“, продире готово у све области савременог живота (од политике до психологије и психотерапије) и као да стоји у блиском односу са суморном изреком, са краја римског доба: Ubi bene ibi patria (тамо где је добро, тамо је отаџбина). Нема само човек као појединачна индивидуа или и Л(л)ичност дугу прошлост (генетску, пренаталну, ону раног детињства, као и каснији индивидуални развој), већ је има и позната историја, као и много мање позната праисторија човека и човечанства.
Ова моја размишљања о историји, традицији, прошлости, садашњости и будућности људи, претходе главној теми овога чланка, блиској прослави 1700 година од доношења Миланског едикта, догађаја од пресудне важности за даљи развој хришћанства и хришћанске Цркве, а који је објављен у време владавине, најважнијег потписника овог Едикта цара Константина Великог 313. године. Додуше, већ је римски цар Галерије (306–311) који је најпре гонио хришћане донео први Едикт о толеранцији вере објављен у Никомидији 311. године. О Константину Великом много је писано и у раније и у скорије време, посебно у хришћанској историографији, и то је писано позитивно и негативно, како о његовом карактеру, тако и о току његове владавине.[1].Тако на пример, и после преобраћења из паганства у хришћанство (?), Константин убија свога савладара цара Ликинија и његовог сина због наводне завере, али онда убија и свога сина Криспа и супругу Фаусту због наводне прељубе. Као самовластан господар Римског царства, Константин се активно меша у црквена питања и то доласком на Први Васељенски Сабор у Никеји, на коме је (Сабору) уз свестрану помоћ Константинову осуђен Арије као јеретик који је потом, или убијен или умро напрасном смрћу. Константин још и прети да ће свакоме ко се и даље буде држао Аријеве јереси „бити одсечена глава“. Није проверена или потврђена претпоставка неких историчара да је Константин хришћански крштен тек пред смрт. Све ове и друге негативне догодовштине везане за живот цара Константина као да морају или да се забораве или да се у њих посумња, пред необичном и величанственом исповешћу, збиља Великог Константина, исказаном у Миланском едикту. А ево речи које су остале забележене до данашњег дана, а које нам је Константин Велики ставио у залог (у првом реду хришћанима, мада не само хришћанима) за сва садашња и будућа времена: „Никога не треба присиљавати да верује… Нека свако буде следбеник вере коју хоће… Може слободно да верује онако како му срце жели… Онај који је убеђен да је на правом путу вере, не треба да чини зло другоме. Треба у крајњем случају само да помаже другима. Ако то не жели нека их бар пусти на миру. Треба свако од нас да уложи напор за спасење своје душе по слободној вољи, а не да му то буде наметнуто на силу… Ја желим да мој народ живи у миру и да буде спокојан што је за опште добро свих људи и читавог царства. Нека и они који греше, исто као и они који имају веру у себи, осете с радошћу добробит мира и спокојства. Наиме, тај благодатни мир који влада у друштву можда ће навести оне који греше да се врате на прави пут. Нека нико не злоставља друге и нека свако има оно што му срце жели, и нека поштује оно у шта верује“. Уколико су тачне ове Константинове речи у Миланском едикту 313. године – пошто је раније, у сну или визији доживео Христово назначење, па тако и победио у одлучујућој бици на Милвијском мосту над Максенцијем 312. године, а после смрти, заједно са његовом мајком Јеленом проглашен за светитеља, али, уколико су тачна и она недела која је овај преобраћеник из паганства починио – Константин би могао да постане јунак неког савременог романа по угледу на романе Достојевског. О свему важном из живота Константина Великог, обавештава нас Еусебије, доста несигурно, јер најпре претерано велича заслуге Константинове, а онда говори о његовим неделима, називајући га „окрутном животињом“. Еусебије (270–339) је био хришћански епископ, убеђени присталица хеленизираног хришћанства које је савладало многобоштво, писац прве црквене историје. Када прочитамо овај узвишени текст више пута пажљиво, и претпоставимо да не знамо ко га је написао и упутио (можемо мирно рећи и Човеку и Човечанству), могли бисмо помислити на неког хришћанског светитеља из првих векова хришаћнства, на неког духовно просветљеног генија било које религије света (а то су били мистичари од суфисткиње Рабије у исламу у VIII веку, преко Светог Франциска Асишког до Светог Серафима Саровског); можда бисмо се сетили и највећих философа света, од Хераклита, Парменида, Емпедокла, преко Платона, Плотина, до Спинозе и Канта. Зар је могуће да је то била препорука исказана у Миланском едикту 313. године и то од, најпре, убеђеног многобошца, великог ратника, не увек смиреног хришћанског преобраћеника – цара Константина Великог! Треба ли поверовати у истинску метаноју, у мистички доживљај Христа, или у само генијалну историјску свест и (рекли бисмо данас) изванредну дипломатску вештину једног само релативно образованог римског војсковође, и то на почетку IV века? Колико дуго векова човек узалудно слуша, а не чује, чита, а не разуме, гледа а не види овакве Константинове или сличне понуде, препоруке, мудре савете, осветљења одозго даром Духа Светог! Ипак, ни мало не сумњам да ће се тај Божији Дух и даље јављати у будућности човеку и човечанству, без обзира колико ретко, и без обзира како ће тај Божији Глас бити од некога стварно примљен. Треба ли још једном подсетити на јеврејску легенду (хасидску) по којој „тридесет шест праведника држе свет“ (наравно, и не слутећи да су они ти праведници!). Не морамо и не можемо да будемо један од ових праведника; има их и увек ће их бити бар неколицина, у свакој религији света, вероватно највише у све три монотеистичке религије. Довољно је, међутим, да каткад, али увек изнова, чујемо ове Константинове речи, па да се у нама нешто (давно заспало) пробуди, подстакне на размишљање, али и делање. Већ смо дуго времена, али стално само на прагу тзв. екуменских разговора. Шта то, рекло би се, непрекидно спречава угледне представнике све три хришћанске вероисповести да се сложе у нечем могућем, у јединствени поглед на веру (хришћанску), али и јединствен поглед на савремени свет, нарочито савремени исламски свет, као и свет, све погубније светске политике? Владика бачки Иринеј Буловић, у свом запаженом реферату поводом Миланског едикта и приближавања његове годишњице, пише: „Овај Константинов исказ служи ми као подстицај да укажем на значај начела верске слободе, односно поштовања пуне верске слободе и слободе савести. Ово начело, наиме, обично везујемо за модерна времена. Већина наших савременика – чак и многи добро обавештени интелектуалци – мисле да су слобода вере и слобода савести постигнуће Француске револуције и времена после ње. Видимо, међутим, да је већ цар Константин прокламовао то начело… Уколико историју посматрамо под хришћанском призмом, морамо признати да нити постоји хришћанска држава, нити је постојала хришћанска историја…[2] Оно што јесте могуће, реално и актуелно – а што с муком освајамо – то је простор аутентичне слободе, у првом реду верске и духовне, а потом и сваке друге“. Како да се одазовемо на ове истините речи Владике Иринеја, и не само на његове речи (јep су сличне мисли биле исказане и од других учесника Конференције у Нишу – од бискупа Немета, Дарка Танасковића, већ помињаног Небојше Озирића и других)? Скептично, резигнирано, оптимистички (са или без покрића оптимистички), индивидуално, колективно? Какав год био наш лични одговор, ма колико овај био исправан и паметан, није више довољан као лични одговор. У XXI веку читав свет, али посебно народи и државе западноевропске цивилизације и културе (хришћанске?) чека један заједнички, овога пута колективни одговор (у најбољем смислу те речи, мада је још тачнији појам саборности).[3] Одговор треба да следи на мноштво изазова: нови ратови са уништавајућим оружјем, верски и грађански ратови, али у првом реду изазов угрожености планете Земље. Не знам да ли је српска изрека: „Без невоље нема богомоље“ (Вукова пословица гласи: „Без муке нема науке“) само наша, српска изрека, али ми данас изгледа да ће се морати (када свакојаке опасности угрожавају цео свет), јавити и општа, преображена свест (и савест) – да је један Бог за све људе и да је једна планета Земља за све народе света. Зар је неминовност за све становнике Земље, да стигну до краја општих несрећа (нарочито глади, болести и ратова) да би препознали Духа Заштитника, Духа Светог који је стално присутан у нама и и који стално лебди изнад нас! |
 |
ФУСНОТА: [1] Код нас је објављена књига проф. др Радивоја Радића Константин Велики – Надмоћ хришћанства, Еволута, Беорад, 2010. [2] Раније сам у неколико махова у мојим чланцима и књигама наводио значајне речи руског религиозног философа Максима Тарејева (1866–1934): „Не постоји хришћански народ, држава, чак ни породица, већ појединац. Од државе се не може захтевати да врши Мојсијеве заповести, јер се оне могу применити само на личности“. [3] Према руском философу из XIX века Хомјакову, саборност је слободно јединство свих на темељу узајамне љубави према Богу и свим апсолутним вредностима. извор: Радио Светигора |
Нема коментара:
Постави коментар