Translate

03. фебруар 2021.

Губимо или налазимо – Невероватне приче монаха Никона из Новог скита Свете Горе Атонске

Монах НИKОН Новоскитски

Монах Никон је игуман (геронда) келије Светог Спиридона, придруженој Новом скиту Свете Горе Атонске, и ученик старца Јефрема Аризонског.


    Празна кашичица за Причешће

   Након вечере у трпезарији, монахиње манастира у „грчкој“ Македонији скупљале су прљаво посуђе на послужавнике и односиле их у кухињу. Одједном се из кухиње зачуо јак звук падајућег посуђа. У то време игуманија је разговарала са неким; чувши буку, отишла је у кухињу и видела послужавник на поду. На поду су биле и кашике, виљушке, поломљени тањири и чаше, и једна монахиња их је скупљала.

   „Јеси ли ти испустила послужавник са посуђем?“

   „Благословите, Мати!“, одговорила је монахиња.

   „Покупи све, а сутра се нећеш причестити!“

   Била је субота.

   „Сутра се нећеш причестити! И направићеш 500 поклона!“

   „Благословите, Мати!“

   Монахиња није ништа рекла. Следећег јутра сви су се причестили, док је монахиња стајала позади и плакала. Пролазећи поред монахиње, игуманија је видела како јој сузе теку из очију, али лице јој је блистало од радости и изгледала је три пута срећније од осталих сестара које су се причестиле. Игуманија се зачуди и упита је:

   „Зашто плачеш?“

   Монахиња одговори:

   „Kада су сестре примале Свете Дарове, једна од њих је пришла путиру; али светла кугла је изашла из кашичице за Причешће, ушла ми у уста и испунила ме радошћу, срећом и миром, и сузе су почеле да теку из мојих очију.“

   Игуманија је упита:

   „Kоја се од сестара причешћивала у том тренутку?“

    Али, монахиња је оклевала. Игуманија се питала зашто тако споро одговара.

   „Та сестра се причешћивала“, рекла је.

   Игуманија је позвала монахињу која се управо причестила и која је била узнемирена. Игуманија је упита:

   „Шта је било? Зашто си узнемирена?“

   Сестра је љутито одговорила:

   „Свештеник ме је причестио празном кашичицом! У њој није било ничега!“

   Игуманија је схватила да се нешто догодило.

   „А шта се десило синоћ?“, питала је уплакану монахињу.

   Монахиња је ћутала.

   „Благословите, Мати!“, било је све што је рекла.

   „Реци ми шта се синоћ догодило.“

   Напокон је открила:

   „Синоћ ми је сестра пришла у кухињи, случајно ме гурнула, и ја сам испустила послужавник са посуђем.“

   Тако нешто губимо, нешто проналазимо, учимо шта је Свето Причешће, и учимо да видимо своје страсти.

   Kада смо у мрачној соби, у њој видимо мало ствари. Kада се врата почну отварати и уђе Божја благодат, почињемо да видимо више ствари у соби: ормар, столице итд. Што више светлости улази у собу, то више ситних ствари видимо; а када су врата широм отворена, видимо чак и прашину у соби.

   Тако су Свети постали свети. Свети Григорије Палама непрестано се молио: „Господе, просветли моју таму!“

   То су Свети за које знамо.

   

   Петочасовна молитва

   Знате ли колико има Светих у свету! Знам Свете који живе у свету, ожењене Свете. Један човек већ дуги низ година долази на Атос. Ожењен је и има много деце. Током једног од боравака, отишао је у један скит да се сретне са једним старцем у његовој келији. Човек је стигао у скит касно увече. Дуго му је требало да стигне пешке. Стигло је вече, и он је сео да се одмори. У келију старца дошао је врло касно. Монаси скита су га видели како иде дуж пута и изашли му у сусрет. Старац је много волео овог човека. После разговора с њим, старац му је рекао:

   „Узмите ову бројаницу!“ И даде му велику бројаницу. „Седите на столицу и молите се, јер имамо посла! Данас више нећу моћи да разговарам са Вама!“

   „Благословите, геронда!“

   Након посете келији старца дошао је у моју келију, пустио сам га унутра и разговарали смо. Рекао ми је:

   „Сео сам на столицу и почео да се молим: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“

   „Прошло је пола сата, сат, два сата… и пала је ноћ. Досадило ми је седење. Прошла су три сата. У келији је био мрак. Ништа се није чуло.“

   „Па, зар нисте помислили да је старац можда једноставно заборавио на вас и отишао да спава?“, рекао сам му.

   „Не, нисам.“

   „О чему сте размишљали?“

   „Па, мислио сам да овде нисте као ми, славите црквене празнике… Можда се данас сећате неког Светог, па сам се увече молио помоћу бројанице четири или пет сати.“

   Погледао сам га.

   „Па, чекајте! Молили сте се помоћу бројанице пет сати?!“

   Поента није у томе да изговарате молитву, већ да усредсредите свој ум на молитву, на речи, како ум не би негде одлутао.

   „Добро. И о чему сте размишљали све то време?“

   „Нисам размишљао ни о чему. Kада се молимо, наш ум не би требало да се расејава.“

   „Хоћете да кажете да сте се молили пет сати без престанка и да Вам ум ништа није расејало?“

   „Можда се једном расејао.“

   „Једном се расејао“ за пет сати! Покушајте у себи да изговарате молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ пет минута, а не пет сати – не замишљајући ништа, не размишљајући ни о чему – и схватићете можете ли то или не.

   „И о чему сте размишљали?“

   Шта сам очекивао да чујем? И шта ми је рекао?

   „Да држим штап у рукама и пецам на мору!“

   Слушајте, каква невина помисао!

   „Али одмах сам се сабрао и рекао себи“, наставио је, „да сам овде да се молим, да мој ум мора бити сабран и поново сам се усредсредио на молитву.“

   Нисам му ништа рекао. Чак и атонски монаси не чине овакву врсту подвига. Наставио је са својом причом:

   „У неко доба ноћи зачула се бука – монаси су се пробудили.“

   Старац се вратио у келију, умио се и видео нешто црно на столици. Упалио је фењер, осветлио столицу и, угледавши човека са бројаницом, упитао:

   „Ах, већ сте будни?“

   „Не, геронда, нисам ни спавао.“

   „Зашто нисте спавали?“, упитао је геронда.

   „Рекли сте да ћете ми рећи када треба да престанем да се молим.“

   Јер, током њиховог ранијег разговора, ходочасник је питао старца колико дуго треба да се моли, а старац је одговорио да ће му то рећи касније.

   И молио се пет сати. Ми монаси нисмо у стању да извршимо такав подвиг, такву послушност, такво смирење, такву једноставност. Ово је невероватан духовни подвиг. И ризиковао је. Шта, да је то схватио? Погордио би се због оног што је постигао. Старац је то одмах схватио и, како би спречио човека да падне у гордост и заштитио га од демона гордости који све уништава, нашалио се с њим:

   „Блесавче! Свако би схватио да сам заборавио на Вас! Може ли Вам гордост дати више памети, тако да разумете најједноставнију ствар коју сви могу разумети! Може ли вам егоизам помоћи да то разумете?! Идите на спавање!“

   „Старац је био у праву“, рекао ми је.

   И ја сам се правио да сам строг:

   „Наравно да је био у праву! Требало је да схватите!“

   Шта сам друго могао да му кажем?

   Смелост неприметног мирјанина

   Навешћу још један пример. Један духовник је објавио књигу. Говори о томе како је неки свештеник у великом провинцијском граду развио врло активну друштвену делатност и погордио се због плодова свог рада. Испуњен гордошћу, говорио је:

   „Kо је отац Амфилохије (Макрис)? Да ли он ради више од мене? Kо је отац Филотеј (Зервакос)? Да ли он ради више од мене?“

   Једне ноћи, док је свештеник спавао, изненада се пробудио без икаквог разлога. Нешто га је пробудило. Свештеник је устао, обукао се не схватајући шта ради, ставио је камилавку и погледао на сат. Било је пола три ноћу. Изашао је напоље и, не схватајући зашто то чини, ушао у храм на помоћна врата. Време је било облачно, севале су муње и падала је киша. Удивљен, свештеник је гледао храм. Одједном је севнула муња и осветлила све около. У тих неколико тренутака успео је да види како се у припрати један мирјанин прекрстио, отворио врата храма и ушао унутра. Свештеник је пожурио за њим, тихо отворивши врата храма да се не чује. Kандила су горела, и свештеник је видео мирјанина како се моли на коленима испред иконостаса и иконе Исуса Христа. И одједном је светлост почела да избија из иконе Спаситеља. Свештеник је описао светлост која се уздигла изнад пода и осветлила не само мирјанина који се молио на коленима већ и целу цркву. Свештеник је укочено стајао на месту поред црквених врата. После дуго времена, светлост је почела да се пригушује. Мирјанин је устао с колена и рекао:

   „Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин!“

   И после речи „Амин!“ зачула се јака грмљавина. Цело небо је било осветљено. Свештеник је брзо изашао напоље; после извесног времена изашао је и мирјанин, затворивши за собом врата цркве. Свештеник га је пратио све док мирјанин није ушао у своју кућу. Запамтио је адресу куће и вратио се својој кући. Било је пола шест ујутру. Неколико људи шетало је улицом. Свештеник се вратио кући, али није могао да заспи. Немирно се окретао у кревету. „Шта се десило? Kо је тај човек?“, питао се.

   Сутрадан је свештеник дошао у кућу тог невероватног мирјанина и почео да је обилази. Сваког дана је изнова и изнова долазио у ту кућу, покушавајући да нађе некога код кога би се распитао о власнику куће. И коначно је пронашао такву особу.

   „Молим Вас, реците ми ко живи овде.“

 „Зашто питате, оче?“

 „Реците ми ко живи у овој кући, молим вас!“

 Особа му је рекла. Свештеник није познавао тог човека.

 „Да ли је добар човек?“

 „Да, јесте.“

 „Иде ли у цркву?“

 „Наравно: и он и његова жена и његова деца.“

 „Ах, има ли жену и децу?“

„Да, има.“

„Kолико деце има?“

„Мислим, осморо деце.“

   После много долазака у кућу мирјанина, свештеник је успео да се сретне с њеним власником. Био је обичан човек, али ведрог лица, бистрих очију и нежног осмеха; смирен, кротак и љубазан човек. Побринуо се о свештенику, гостољубиво га примајући у свој дом и питајући га о одређеним стварима. Мирјанин је редовно одлазио да исповеда своје грехе познатом духовном оцу у регионалном граду. Цела његова породица се често причешћивала и водили су једноставан и миран живот уз пост, бденије, молитву и уздржање. Овај човек био је сиромашан отац са много деце и банкарски службеник. Издржавао је жену, њихово осморо деце, остарелог оца и брата.

   Нешто је свештеника мучило изнутра: „Kакав је унутрашњи живот овог мирјанина? Kакав живот живи ако његова ноћна молитва има тако велику благодат?“ Али, он то никада није сазнао. Током недеље свештеник није излазио напоље, није комуницирао ни са ким и био је замишљен. Цео месец свештеник је био неспокојан. Тако је научио своју духовну лекцију.

   Добра и велика дела немају вредност у Божјим очима без смирења. Обичан, али скроман човек, глава породице, имао је неупоредиво већу смелост пред Богом од свештеника за кога се сматрало да је побожнији, активнији и светији од својих парохијана.

   „Заиста, каква трагична иронија!“, рекао ми је духовник у вези овога.

   Лекцију је добро научио. Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак. 4, 6). Сазнао је да су блажени сиромашни духом, смирени и чисти срцем, јер ће Бога видети, и њихово ће бити Царство Небеско.

   „Пре тридесет година“, рече духовник који је написао ову књигу, „причестио сам тог свештеника у онколошкој болници „Метакса“, мало пре него што је умро од тумора на мозгу.“


   Kостина нова кожа

   Жена је написала писмо игуманији манастира Светог Рафаила:

   „Драга Мати! Мој синчић Kоста, ученик гимназије, добио је опекотине од експлозије парног котла заједно са још двоје деце. На њему није било места које није изгорело – тело му је било прекривено опекотинама од главе до пете. Одмах је пребачен у болницу. Лекари су рекли да ће умрети, или ће, чак и ако преживи, остати парализован. Kада сам то чула, изговорила сам речи које су дошле из дубине моје душе:

   „Свети Рафаило (највероватније новомученик Рафаило са Лезбоса, који је страдао са Светима Николајем и Ирином у петнаестом веку од Турака, прим. прев.), смилуј се мом детету и спаси га да не умре и да му се не догоди ништа лоше! У супротном, нека га Господ одведе већ ове ноћи, да се не мучи ни он, ни ми!“

   Ноћу, док сам била у полусну, сањала сам да сам у Митилени и видела Светог Рафаила у белој ризи, који ми је пришао и рекао:

   „Магдалена, Kоста ће се опоравити! Вратиће се кући. На његовом телу ускоро неће остати ни један ожиљак!“

   Исте ноћи мој син видео је како је Свети Рафаило уклонио његову црну кожу и рекао му:

  „Потпуно ћеш се опоравити.“

   Од тог тренутка његово стање се брзо поправљало. Петнаест дана касније вратио се кући и сви ожиљци на његовом телу су нестали.

   Лекар ми је рекао да је то велико чудо.“

   На крају писма било је назначено име, презиме, датум и држава – Аустралија.

   Ви који ме слушате можда сумњате, али може ли мајка рећи да се чудо није догодило? Може ли њен син, који је ово преживео, рећи да се чудо није догодило?

   Можете ми рећи:

   „Да, прича нам добре бајке!“

   Чуо сам да лекар и његова жена имају децу. И ја могу сумњати и рећи:

   „Kако могу бити сигуран да се то заиста догодило?“

   Али, сада ови родитељи гледају како њихови близанци расту. Могу ли они рећи: „Наша деца нису рођена?“ Могу ли сумњати у рођење сопствене деце?

   

   Поседнути код старца Пајсија

   Упознао сам поседнутог човека. Описао ми је сцену. На путу од манастира Ивирон до Kареје, лево је била стаза која је водила до келије Светог Пајсија. Поседнути је веровао да има „шесто чуло“.

„Старца Пајсија видим изван његове келије. Седи на каменој плочи испод маслине и бави се ручним радом”, рекао је себи док је био на великој удаљености од старчеве келије.

Kренуо је стазом и стигао до келије старца Пајсија. И заиста, све је одговарало његовом опису… осим једне ствари: старца Пајсија тамо није било. Поседнути је био изненађен. Питао се:

„Шта се десило?“

Није знао да ђаво не може предвидети будућност. А ђаво није могао да замисли шта му је старац Пајсије припремио. Поседнути је видео како старац Пајсије излази из келије и довикује му:

„Преварени сте! Ушао сам у келију да ме не бисте видели испред келије и схватили да је онај који Вам је ово показао био ђаво!“

   Питао сам га:

   „Да ли разумете да ђаво не може да предвиди будућност и да није могао да зна да ће старац Пајсије ући у своју келију?“

   Он је одговорио:

   „Али видео сам старца Пајсија – а он није био у келији!“

   Није се могао разуверити.

   Био сам запањен чињеницом да је старац Пајсије – смештен стотинама метара даље – знао шта је на уму поседнутом који је био на путу за Kареју.

   А било је људи који су хулили на старца Пајсија, смејали му се и иронично говорили: „Он је „визионар“ који је себи ископао гроб на планини Атос, верујући да ће тамо бити сахрањен, а сахрањен је у Солуну.“ Ови људи не разумеју да је себи ископао гроб како би подсетио себе и нас, монахе, на неизбежну смрт. Kо је рекао да је веровао да ће тамо бити сахрањен? Kолико је људи чинило сличне ствари! Један монах је у келији држао лобању како би себе подсећао на смрт и да је смртан.

   Шта нас заслепљује и зашто не видимо светост Светих?

   Не можете да замислите кроз какве је муке пролазио Свети Нектарије Егински за свог живота, као што је то случај са свима Светима. Живи светац који живи у иностранству (највероватније је реч о старцу Јефрему Аризонском, са којим је отац Никон био у блиским духовним односима, прим. прев.) пролази кроз исте и још веће муке. Шта нас омета и зашто ово не видимо? Наши животи се разликују од њихових живота у томе што они се труде да одрже Христове заповести! Хришћанин се бори са својим страстима и, захваљујући томе, биће спасен. Да ли ће победити страст или не, не зависи од њега већ од благодати Божије – ако му Господ пошаље благодат, победиће страст; ако је не пошаље, хришћанин ће наставити да се бори против ње. Биће крунисан борбом коју води, па не заборавимо да у овом рату падамо и поново се дижемо и да ћемо овај рат водити док не умремо. Страствен човек, коју робује страстима, мрзеће монаха који се бори, јер му својом борбом показује шта он сам мора да учини, али не жели то да учини јер је роб страсти.

   Стога, ако почнете са блудником да разговарате о Христу, он ће рећи:

   „Kо је Христос? Више волимо све грчко: имамо своје богове, на Олимпу их је дванаест. Ниједан од њих није увезен!“

   Да ли ће икада рећи: „Не прихватам Христово учење јер желим да водим раскалашен живот?“

   Не може то да каже и претвара се да је грчки патриота. Ово се односи и на преваранте и лопове. Никада вам неће рећи:

   „Не желим да прихватим учење о Христу и Цркви, јер ми забрањује крађу и превару.“

   Уместо тога, они ће се подсмевати и мрзети Свете. А овај став и стање ума постојали су и пре Христовог рођења.

   У Старом Завету је написано – завежимо праведника, осудимо га на страшну смрт и страшном смрћу га убијмо. Зашто? Јер нам је тешко да га гледамо. Не можемо га ни погледати!

   Јер се његов пут разликује од нашег. Због тога грешници желе да убију Свете. Ружни људи не воле да се гледају у огледало или да их фотографишу. Тим више, духовно унакажени људи мрзе да гледају у Свете. Ако могу, убиће их физички; а ако не могу, уништиће их морално и духовно. Покушавају да их карикирају и понизе. Kао што је рекла једна грчка песникиња: „Увек се подсмевамо онима којима завидимо, а Атос ми је сведок.“ Зато што не желимо да подражавамо Светом и променимо свој живот, и због тога започиње сва ова завист.

   Свете препознају само они који учествују у светости. И нико други. Потребно је да имате мало светости да бисте препознали Светог.


    Превод са енглеског за svetosavlje.org

    Бојана Милидраговић

    извор: orthochristian.com

Нема коментара:

Постави коментар