глава шеста:Светиње Светима 8.ИСПОВЕСТ И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

   Какво је у овој припреми - место Свете Тајне Исповести? Морамо поставити ово питање и покушати на њега да одговоримо, стога што је у многим православним црквама данас прихваћемо мишљење према коме је Свето Причешће за световњаке немогуће без Свете Тајне Исповести и "разрешења". чак ако неко жели да прими Свето Причешће чешће, мора сваки пут да иде на исповест или бар да прими светотајинско разрешење.
   Дошло је време да се отворено каже да, без обзира на различите и понекад озбиљне разлоге, који су довели до овог учења и до ове праксе - они немају свог основа у Светом Предању; у ствари они воде алармантном искривљавању православног учења о Цркви, о Евхариситији и о самој Светој Тајни Покајања.
    Да би се у ово уверио, човек мора да се сети како је првобитна Црква разумевала Свету Тајну Покајања. Она је било, према суштинском учењу Цркве, а још увек јесте, Света Тајна помирења са Црквом, повратка њој и у њен живот оних који су били изопштени, то јест искључени из евхаристичке заједнице Цркве. У почетку, високи морални стандард живота, који се очекивао од чланова Цркве, и врло доследна црквена дисциплина, дозвољавали су само једно такво помирење: "После оног великог и светог призива (крштења) ако је неко кушан од ђавола и греши, има само једно покајање", читамо у Јермином "Пастиру",хришћанском документу из другог века. "Јер ако би неко грешио и често се кајао, таквом његово покајање неће бити од користи". Доцније, а посебно после масовне христијанизације Царства, до које је дошло после обраћења Цара Константина, покајна дисциплина је била донекле олабављена, али разумевање саме Свете Тајне није ни у ком погледу било измењено: она је била само за оне који су били изопштени из Цркве за дела и грехе, који су јасно дефинисани у канонском предању Цркве. А да је ово разумевање Свете Тајне Покајања остало и данас види се јасно из саме молитве разрешења: "...Измири га (је) са Твојом Светом Црквом у Христу Исусу Господу нашем". (Ово је пропратна молитва разрешења која се чита свуда у Православној Цркви). Што се тиче друге молитве, непознате многим Православним Црквама, - "...И ја недостојни свештеник, влашћу која ми је дана, опраштам и разрешавам..." западног је порекла и уведена је у наше литургичке књиге у време акутне "латинизације" православног богословља.
    Да ли ово значи да су они који нису изопштени, верни, сматрани од Цркве да су без греха? Разуме се да не значи. Јер учење Цркве је да нико, осим Бога, није без греха, није безгрешан и "нема човека који живи и не греши". Али, такође, увек је било учење Цркве да се због извесних грехова хришћанин изопштава, док неки други греси нису водили одвајању од тела верних и од учествовања у Светим Тајнама. Никола Кавасила пише:

    "Има грехова који су смртни, према учењу Светог Јована. Али ништа не смета оним хришћанима који нису учинили грехе који их одвајају од Христа и воде у смрт, да се причешћују Божанским Тајнама и да учествују у освећењу, не само спољашње, него у стварности, јер они продужују да буду живи чланови уједињени са Главом..."

    Не ради се о томе да ови греси - општа грешност - слабост, недостојност целокупног нашег живота - не потребују покајање и опраштање; целокупна припрема за Свету Тајну Причешћа је, као што смо видели, покајање и вапај за опроштајем. Оно што им није нужно јесте светотајинска исповест и светотајинско разрешење, а ово последње се односи само на оне који су били изопштени из Цркве. Наши греси који "нису смртни" и наша општа грешност исповеда се од стране чланова Цркве сваки пут када се сакупимо заједно за свету Тајну Христове Присутности, јер цео живот Цркве, заиста се састоји од сталног кајања. За време саме Божанске Литургије ми исповедамо наше грехе и молимо опроштај у молитви "Трисвјатаго пјенија", коју свештеник моли:

"...Опрости нам свако сагрешење вољно и невољно, освети наше душе и тела и дај нам да Ти у светости служимо све дане нашега живота..."

   И када се приближавамо Светоме Путиру, ми молимо опроштај "грехова вољних и невољних, учињених речју, делом, са знањем или без знања" и верујемо да у мери нашег покајања добијамо опроштај учествовањем у самој Светој Тајни опраштања и исцељења.

Манастир Вазнесење

    Тада мора да буде јасно да учење које тврди да је Света Тајна Покајања услов sine qua non за приступање световних чланова Цркве Светој Тајни Причешћа не само одступање од првобитног и универзалног предања Цркве, него је оно сакаћење православног учења о Цркви, о Евхаристији, и о самој Светој Тајни Покајања. То сакати учење Цркве, зато што оно, de facto дели њене чланове на две категорије. Сматра се да једна од њих(лаици) поновним рођењем преко Крштења, освећењем у Светом Миропомазању, постају "суграђани Светитеља у дому Божијем" - нису постали потпуни чланови, то јест, не могу учествовати у Светој Тајни у којој се Црква пројављује као Тело Христово и Храм Светога Духа.То сакати учење о Светој Евхаристији, јер постављајући за Свето Причешће друге услове сем чланства у Цркви, чини стварно немогућим да се види и доживи Евхаристија као сама Света Тајна Цркве, као дело по коме, по речима Литургије Светог Василија: "сви ми који учествујемо у једном Телу и једној Чаши уједињени смо један са другим у заједничарству Духа Светога". И најзад, то сакати саму Свету Тајну Покајања, јер постајући формалан и, у ствари, једини услов за Свето Причешће, Исповест замењује праву припрему за Свето Причешће, која се, као што смо видели, састоји у истинитом унутарњем покајању. Нагласак, целокупан доживљај ове Свете Тајне, скреће од покајања на разрешење, и схвата се у терминима некакве готово магичне силе. Ово формално, полумагично, полулегалистичко "разрешење", а не измирење са Црквом од које су га изопштили његови греси, ето то се данас тражи од исповести. И човек то тражи не због грешности која га брине(јер је сматра природном и неизбежном), него због тога што му она "омогућава" да приступи Светим Даровима мирне савести. Пошто је постала само услов за Свету Тајну Причешћа, Света Тајна Исповести - тако велика, тако страшна у раној Цркви - изгубила је у стварности своју праву функцију и место у Цркви.

    како је могло такво учење да се појави у Цркви и да постане норма, коју многи бране као готово најбитнију норму Православља? Три главна фактора су за то одговорна. Ми смо први од њих већ навели: то је онај номинални, минималистички и млаки приступ захтевима Цркве, оно занемаривање Светих Тајни, које су Свети Оци осуђивали и које је најпре водило све ређем и ређем причешћивању и најзад га свело на "обавезу" једанпут годишње. Према томе, очигледно је да хришћанин који ретко приступа Божанским Тајнама, а остатак свога времена је сасвим задовољан са својим de facto "изопштењем", мора бити измирен са Црквом и не може да приступи Светој Тајни Причешће осим преко Тајне Покајања.

   Други фактор, потпуно тазличит од првог, био је унутар Цркве, утицај монашке исповести духовног вођства од стране искусног монаха мање искусном -која се заснивала на сталном "отварању мисли" монаха свом духовном оцу. "Старац", коме је поверено такво духовно вођство и исповест, није неопходно морао да буде свештеномонах (у свом првобитном облику монаштво је сматрано као неспојиво са свештеничким чином), и ова исповест није била ни у ком погледу повезана са Светом Тајном Покајања. То је био саставни део монашког живота и дисциплине, базиран на потпуној послушности, на монашком одрицању од своје воље. Тако, према византијским монашким типицима XII-XIII века, монаху је било забрањено да прими Свето Причешће или да се од њега уздржи по својој властитој одлуци без одобрења старешине или свога духовног оца, јер, да цитирамо један од ових типика: "Искључити се сам од Причешћа, значи следити своју властиту вољу". У женским манастирима иста власт је припадала старешини манастира - настојатељици. Овде имамо исповест која није светотајинског типа, која се упоређује mutatis mutandis са оним што бисмо данас назвали "саветовање" или "духовно вођство". Историјски ипак она је учинила велики и заиста одлучујући утицај на светотајинску исповест. За време духовног опадања (чији размер може, на пример, да се види у Канонима такозваног Пето-Шестог Трулског Сабора, одржаног у Цариграду 691. г.) и губиткаа моралног и духовног ауторитета код "световног" свештенства, манастири су стварно постали једини центри духовног вођства, а монаси једини. И тако, мало по мало, спојиле су се у једно ова два типа исповести - "светотајински" и "духовни": духовна је постала припрема за Свето Причешће, а у "светотајинску" су били укључени духовни проблеми оних који су раније били одвојени од Светог Причешћа.

   Овај развој, мада историјски и духовно оправдан, ипак користан у условима у којима је настао, допринео је конфузији која данас - у нашим условима, чини више штете него користи. Не поставља се питање о суштинској потреби пастирског и духовног вођства и саветовања у Цркви. Право питање је следеће: да ли је ова потреба задовољена у нашој садашњој краткој исповести од три до пет минута и са једногодишњим чекањем покајника да би "испунио своју дужност", сагласно са очигледном немогућности да се уђе у суштину проблема, са двосмисленом исповешћу, која престаје да буде исповест и не развија се у духовни разговор? И још једно питање: да ли је сваки свештеник, поготово млађи, довољно искусан, одговарајуће "припремљен" да реши све проблеме, па чак да и разуме? Колико трагичних погрешака, колико штетних духовних савета, колико неспоразума је могло да буде избегнуто да смо се држали суштинског предања Цркве, резервишући светотајинску исповест за покајника да исповеди своје грехе, а да нађемо неко друго време и прилику за пастирско и духовно саветовање, које нам је веома потребно а које би, између осталог, омогућило свештенику да схвати своју неадекватност у извесним случајевима и да му омогући да и сам затражи помоћ и савет од свога епископа, од другог свештеника, од духовног искуства Цркве.

   Трећи и, нажалост, одлучујући фактор био је утицај западне схоластике и јуридичког схватања Тајне Светог Покајања. Много је писано о "западном ропству" православног богословља, али мало људи схвата обим и дубину искривљености које су проузроковали западни утицаји у животу Цркве, а пре свега, у односу на разумевање Светих Тајни. Овај западни утицај скренуо је (као што смо горе навели) покајање и помирење са Црквом, што је суштина Св. Тајне Покајања, на разрешење схваћемо готово искључиво у смислу јуридичке власти. Према раном православном схватању разрешења, свештеник је био сведок покајања, сведок његове аутентичности и стварности, и објављивач и "потврђивач" Божанског праштања и покајниковог "помирења" са Светом Црквом у Исусу Христу.

    Међутим, у западним правним оквирима, разрешење је постало "власт сама по себи" - тако да се ту и тамо развило у сасвим чудну праксу - тражења и добијања "разрешења" без било какве исповести! Првобитна разлика - коју је споменуо Кавасила - између грехова који су водили до изопштења и оних који нису одвајали човека од Цркве, на Западу је била рационализована као разлика између, с једне стране "смтних грехова", који лишавају човека "стања благодати" и стога захтевају светотајинско разрешење - и, с друге стране, "опросних грехова", који не утичу на "стање благодати" и за које је довољан акт скрушености. На Православном Истоку, а посебно у Русији (под утицајем латинизоване теологије Петра Могиле и његових следбеника) резултат овог учења је било присилно повезивање исповедања са сваким Светим Причешћем. Заиста је иронија, да многи православни верују да ова најочигледнија од свих латинских "инфилтрација" представља норму Православља, док се и сам покушај да се она вреднује у светлости оригиналног православног Предања осуђује као римокатоличко застрањивање.

Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

глава шеста:Светиње Светима 7.ЗНАЧАЈ ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

    У нашој садашњој ситуацији, коју је у многом створила пракса "не честог" причешћивања, припрема за Свето Причешће значи, пре свега, испуњење од стране онога који се припрема извесних дисциплинарних и духовних прписа и правила: уздржавање од иначе дозвољених дела и активности, читање извесних канона и молитава ( "Правила за оне који се припремају за Свето Причешће" одштампаних у нашим молитвеницима), уздржавање од хране изјутра пре самог Светог Причешћа, итд. Али, пре него дођемо до ових припрема у ужем смислу речи, ми морамо у светлости напред реченог, покушати да поново пронађемо идеју припремања у њеном ширем и дубљем значењу.
    Идеално, разуме се, цео живот хришћанина јесте и треба да буде припрема за Свето Причешће, исто као што тај живот јесте и треба да буде духовни плод Светог Причешћа. "Теби, Господе, поверавамо цео свој живот и наду..." читамо у литургичкој молитви пре Светог Причешћа. Цео наш живот се просуђује и мери нашим чланством у Цркви и стога нашим учествовањем у Телу и Крви Христовој. Цео он треба да буде испуњен и преображен благодаћу овог учествовања у Телу и Крви Христовој. Цео он треба да буде испуњен и преображен благодаћу овог учествовања. Најгора последица наше садашње праксе је, да она "одсеца" припрему за Свето Причешће од самог живота, и чини наш стварни живот још профанијим, још неповезанијим са вером коју исповедамо. Али Христос нам није дошао да бисмо ми одвојили мали део нашег живота ради "религиозних обавеза". Он је захтевао целог човека и свеукупност његовог живота. Он нам је оставио Свету Тајну Причешћа са Њим самим, да би она могла осветити и очистити цело наше биће и повезати све аспекте нашег живота са Њим. Тако, хришћанин је човек који живи између: доласка Христовог у телу и Његовог повратка у слави да суди живим и мртвим; између Евхаристије и Евхаристије, Свете Тајне сећања и Свете Тајне наде и очекивања. У раној Цркви баш овај ритам учествовања у Светој Евхаристији-живљење у сећању на једну Евхаристију и у очекивању следеће-што је уистину обликовало хришћанску духовност и дало јој истиниту садржину: учествовање, док живимо у овом свету, у новом животу света који долази и преображај "старог" у "ново".
    Другим речима, ова се припрема састоји не само у познавању "хришћанских принципа" уопште, него у свести о самој Светој Тајни Причешће - и то оној коју смо већ примили и која, чинећи ме учесником Тела и Крви Христове, просуђује мој живот, подстиче ме са неизбежним призивом да будем оно што треба да будем, и оног Причешће које ћу примити у животу и светости, и светлости која се приближава, од које само време и сви детаљи мога живота добијају важност, духовни значај, што они не би имали са чисто људског и "секуларног" становишта. Један уважени свештеник, када је упитан како човек може да живи хришћанским животом у овом свету, одговорио је: "Просто имајући на уму да ће сутра (или прекосутра, или за неколико дана) примити Свету Тајну причешћа..."

Манастир Вазнесење

    Један од најпростијих начина који рађа почетак овог сазнања, јесте укључивање молитава пре и после Светог причешћа у наше свакодневно молитвено правило. Обично ми читамо молитве припреме баш непосредно пред Свето Причешће, а молитве захвалности непосредно после тога, и пошто смо их прочитали, ми се просто враћамо нашем "профаном" животу. Али шта нам смета да прочитамо једну или више молитава захвалности у време првих дана седмице после недеље Евхаристије, и молитве припреме за време другог дела недеље, које нас уводе у сазнање о Светој Тајни у нашем свакодневном животу, повезујући наш целокупан живот са Светим Даровима, које смо припремили и са Даровима које ћемо тек да примимо? Ово је, разуме се, само један корак. Много више је потребно, а изнад свега поновно откривање - преко проповеди, учења и саветовања - саме Евхаристије као Свете Тајне Цркве и стога самог извора целокупног хришћанског живота.

    Други ниво припрема је усредсређен на самоиспитивање о коме Свети Апостол Павле говори:"...нека човек испитује себе, па онда нека једе од тог Хлеба и пије од те Чаше" (1Кор.11,28). Сврха те припреме која се састоји у посту, посебним молитвама (Правило за оне који се припремају за Свето Причешће), духовној концентрацији, ћутању итд., као што смо већ видели, није да се човек сматра "достојним" него баш да пробуди свесте о својој "недостојности", и да га приведе истинитом покајању. Покајање је све ово: човек видећи своју грешност и слабост, схватајући своје стање одвојености од Бога, осећајући тугу и бол због таквог стања, жели опроштај и помирење, одбацивање зла, и жуди за повратком Богу и, најзад, жели да прими Свету Тајну Причешћа ради "исцељивања душе и тела".

    Ово покајање не почиње ипак са заузетошћу самим собом већ са сазерцањем светости Христовог дара, са небеском реалношћу на коју смо позвани. Само зато, и само утолико уколико видимо "брачне одаје украшене", схватамо да смо лишени одеће која нам је потребна да би у њих ушли. Само зато што је Христос дошао нама ми можемо да се кајемо, то јест да видимо да нисмо достојни Његове љубави и Његове светости, и зато желимо да се Њему вратимо. Без овог истинитог покајања, ове унутарње и радикалне "промене ума", Причешће ће нам бити на "осуду", а не, "на исцељење". Па ипак, прави плод покајања јесте онај који чини да разумемо своју потпуну недостојност и који нас води Христу као нашем спасењу, исцељењу и искупљењу. Откривајући нам нашу недостојност, покајање нас испуњава оном жељом, оном понизношћу, оном послушношћу, која нас само у очима Божјим чини "достојним". Читајмо молитве пре Св. Причешће. Оне све садрже само један вапај:

"...Ја нисам достојан, Учитељу и Господе, да уђеш под кров моје душе; али пошто као човекољубив  желиш да обитаваш у мени, усуђујући се приступам. Кад наредиш, ја ћу отворити врата која си Ти Једини створио, и ући ћеш са човекољубљем Какав Јеси; ући ћеш и просветићаш мој помрачени разум. Ја верујем да ћеш то учинити..."

   Најзад, трећи и највиши ниво припреме постиже се када желимо да примимо Свето Причешће, просто зато што ми волимо Христа и што жудимо да се ујединимо са Њим, са Њим Који је "жељом зажелео" да буде сједињен са нама. Изнад потребе и жеље за праштањем, измирењем и исцељењем, јесте, и мора да буде, једноставно ово: наша љубав према Христу, Кога ми волимо "зато што Он најпре заволе нас" (1 Јн. 4,19). Најзад, само ова љубав и ништа друго, омогућава нам да пређемо амбис који одваја створа од Створитеља, грешника од Светога, овај свет од Царства Божијег. Баш ова љубав која сама истинито превазилази и укида као непотребан безизлаз, све наше људске - сувише људске - дигресије о "достојном" и "недостојном", брише наше страхове и сметње и чини да се предамо Божанској љубави.

    " У љубави нема страха; него савршена љубав изгони страх. Јер је у страху  мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави..." (1Јн. 4, 18). То је љубав која инспирише дивну молитву Св. Симеона Новог Богослова:

"...Учествујући у Светим Тајнама које обожују човека, ја више нисам сам, него са Тобом, о мој Христе...и нећу бити остављен без Тебе, Животодавче, мој даху, мој животе, радости моја, спасење света".

   Такав је циљ свих припрема, свега покајања, свих напора и молитава: моћи заволети Христа и са "смелошћу и без осуде" учествовати у Светој Тајни у којој нам се даје Христова љубав.

Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош,Врњци и Требиње, 2007. 

глава шеста:Светиње Светима 6. ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ТАЈНЕ

     "Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњег".(1 Кор.11,29). Сада можемо прећи на ове речи Светог Апостола Павла и запитати се какво је њихово стварно значење. Јер, као што смо видели, нити је рана Црква нити су Свети Оци разумевали да оне значе да је алтернатива за "недостојно једење и пијење" у апстинирању од Свете Тајне Причешћа; да је поштовање Свете Тајне и страх од њене профанације имао за резултат одбијање Светих дарова. Очигледно је да таква није била мисао Светог Павла, јер у његовим Посланицама, у његовим беседама, ми налазимо прву формулацију очигледног парадокса, који, у ствари, чини основу хришћанске "етике" и извор хришћанске духовности.

   "Не знате ли", пише Апостол Павле Коринћанима, "да су телеса ваша црква Светога Духа, Који живи у вама, Којега имате од Бога, и ви нисте своји? Јер сте купљени скупо: стога прославите Бога у вашем телу и у вашем духу, који су Божији"(1 Кор.6,19-20). Ове речи су стварни резиме сталног апела хришћанима од стране Апостола Павла: ми морамо да живимо према ономе што се "десило" нама у Христу; ми можемо живети тако само зато што се то десило нама, јер спасење, искупљење, помирење и "скупо куповање" су нам већ дати и ми "не припадамо себи". Ми можемо и морамо радити на нашем спасењу, јер смо спашени и само зато што смо спашени ми и можемо да радимо на нашем спасењу. Морамо увек и у свако време постати и бити оно што у Христу-већ јесмо: "ви сте Христови, а Христос је Божији"(1 Кор.3, 23).

    Ово учење Св Павла је веома важно за хришћански живот уопште и за светотајински живот посебно. Оно открива суштинску напетост на којој је заснован живот, из које он потиче и која не може бити отклоњена, јер то би значило напуштање и радикално сакаћење саме Христове вере: напетост у сваком од нас и између нас, напетост између "старог човека који је покварен похотама тела" и "новог човека обновљеног по слици Онога Који га је створио", преко крсне смрти и васкрсења; између дара новог живота и напора да он буде усвојен и да заистински постане наш властити живот; између благодати "која нам није по мери дана"(Јн.3, 34) и увек непотпуне мере мога духовног живота.

   Међутим, први и суштински плод целокупног хришћанског живота и духовности, како се манифестовао код Светитеља, јесте осећање и свесност не о некој "достојности" него о недостојности. Ближи је Богу онај који постаје свестан своје онтолошке недостојности, то јест, да је недостојнији од свих створења пред Богом и свестан да се Дар Божији даје потпуно слободно. Оваква провобитна духовност је апсолутно неподударна са некаквом идејом о "заслузи", о нечем што би нас могло само по себи учинити "достојним" тога дара. Јер, као што Апостол Павле пише: "...док бејасмо немоћни, умре Христос у одређено време за безбожнике. Јер једва ће ко умрети за праведника, а за доброга, можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује Своју љубав према нама, јер још дој бејасмо грешници Христос умре за нас"(Рм.5,6-8). "Мерити" тај дар са нашим заслугама и нашом достојношћу почетак је оне духовне гордости, која је сама суштина греха.

Манастир Вазнесење

   Ова напетост има своју жижу, а такође и свој извор у светотајинском животу. Баш овде, ми поново постајемо свесни Божанске "мреже" у коју смо уловљени и из које, по људском резоновању и људској логици, нема бежања. Јер ако се због своје "недостојности" уздржавамо од приступања Божанским Даровима, ја одбацујем и одбијам Божански Дар љубави, помирења и живота. Ја сам себе изопштавам јер, "ако не једеш Тело Сина Човечјег и не пијеш Његову Крв, немаш живота у себи"(Јн.6,53). Међутим, ако ја "једем и пијем недостојно" ја једем и пијем своју осуду. Ја сам осуђен ако не примим и ја сам осуђен ако примим, јер ко је икад био "достојан" да га дотакне Божански огањ, а да не буде спаљен?
    Још једном, из ове Божанске клопке нема бежања посредством људског резоновања, када ми на Божанске Тајне примењујемо наша људска критерија, мере и умовања. Има нешто духовно застрашујуће у лакоћи и доброј савести са којом епископи, свештеници и световњаци исто тако, али нарочито код оних који претендују да су верзирани у "духовности", прихватају и бране како традиционалну, тако и очигледно савремену светотајинску ситуацију: по једном, члан Цркве сматра се да је "исправан" ако педесет и једну недељу није се приближио Св. Чаши због "недостојности", а одједном у педесет другој недељи, пошто је испунио нека мала правила, дошао на исповест од пет минута и добио разрешење, одједном постаје "достојан" да би се одмах после Св. Причешћа вратио на своју "недостојност". Застрашујуће је то, зато што ова ситуација очигледно одбацује оно што сачињава стварни значај, а такође и крст хришћанског живота који је откривен нама у Евхаристији: немогућност да Хришћанство буде прилагођено нашим мерама и нашим нивоима; немогућност да буде примљено, осим по Божијим а не по нашим мерилима.
    Који су ово термини? Ми их не налазимо нигде боље изречене него у речима које свештеник изговара када уздиже Свети Хлеб и које су у раној Цркви биле речи увођења у Свето Причешће: "Светиње Светима"! Са овим речима и такође са одговором верника - "Један је Свет,један Господ Исус Христос..." - сва људска резоновања се завршавају. Светиња Тела и Крви Христове само су за оне који су свети. А нико није свет осим једнога Господа Исуса Христа. И тако, на нивоу бедне људске "достојности" врата су затворена. Нема ништа што можемо да понудимо и што би нас учинило "достојним" овог Светог Дара. Ништа, заиста, осим светости Самога Христа, коју је у својој бескрајној љубави и милости дао и нама, чинећи нас "изабраним родом, царским свештенством, светим народом" (1Петр.2,9). Његова Светост, а не наша, чини нас светим, па тако и "достојним" да се приближимо и примимо Свете Дарове.Јер, као што каже Никола Кавасила, коментаришући ове речи: "Нико нема светост сам по себи и она није дело људске врлине, него сви они који је поседују, имају је од Њега и по Њему. То је као када би испод сунца било постављено много огледала: сва она сијају и испуштају зраке,а у ствари само једно је сунце које их све обасјава".
    Такав је дакле суштински "парадокс" светотајинског живота. Било би погрешно, ипак, да га сведемо само на Свете Тајне. Грех профанације о коме говори Свети Павле када помиње "једење и пијење недостојно", обухвата целокупан живот, јер цео живот, тело и дух су освећени Христом и учињени светим, и будући светим "они не припадају нама". Једино питање упућено човеку је да ли он хоће, да ли је спреман да прихвати, у скрушености и послушности ову светост тако слободно и са љубављу дату му, пре свега као крст на коме он треба да распне старог човека са његовим пожудама и пропадљивошћу, као нешто што га увек осуђује, а затим као благодат и силу да се стално бори за раст новог човека у њему, за нови и свети живот чији је он учесник. Ми учествујемо у Светој Тајни Причешћа једино зато што нас је Христос учинио светим у Христу; и ми учествујемо у њој да би постали свети, то јест да би испунили дар светости у нашем животу. То је када неко не схвата да "једе и пије недостојно" - када, другим речима, прима Свето Причешће мислећи о самом себи као "достојном" преко своје властите светости, а не преко Христове; или када је неко прима не повезујући је са проценом целокупног свог живота и као силу преображаја тог живота, као опраштања и као неизбежно ступање на "уску стазу" напора и борбе.
    Да бисмо ово схватили не само нашим умом него и целокупним нашим бићем, стварни смисао и садржина наше припреме за Свето Причешће је у томе да нас доведе до покајања, које нам отвара врата Царства Небескога.

Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

глава шеста:Светиње Светима 5. РАСПАД-ЊЕГОВИ УЗРОЦИ И ЊЕГОВА ОПРАВДАЊА

    Обичан одговор који се даје на ово питање је следећи: ако је рана пракса морала да буде прекинута, кажу противници честог или редовног причешћивања, ако је морала да буде уведена радикална разлика између свештенства, чије примање Светог Причешћа је очигледно саставни део њиховог служења, и световњака (лаика) који могу да приступају Светом Причешћу само под одређеним условима, непознатим раној Цркви, ако је у принципу причешће световњака постало изузетак пре него ли норма то је због доброг и светог страха да не дође до профанације Свете Тајне, због недостојног учествовања у њој, које би тако угрозило човеково спасење. Јер, по речима Светог Апостола Павла:"Онај који недостојно једе и пије, једе и пије себи на осуду":(Кор.11,29)
   Са друге стране, мора да се да одговор на овај одговор, јер у ствари он више покреће питања, него што их решава. Пре свега, чак ако би било тачно то да de facto изопштење сватовњака има своје порекло у овом спасоносном страху и осећању недостојности, то сигурно данас више није тачно. Јер кад би то тако било, они који се не причешћују, осећали би бар неку тугу док присуствују Светој Литургији, било би им жао, жалили би због своје грешности и недостојности која их дели од Светих Дарова, укратко, осећали би се "изопштени". Али, у стварности, ништа од овога није истинито. Поколење за поколењем православаца присуствује на Светој Литургији са савршено чистом савешћу, потпуно убеђени да се од њих ништа више и не тражи, да Свето Причешће једноставно није за њих. Тада, у оним ретким изузетним приликама када је оно њима дато, они га примају као "обавезу да се нешто испуни", и са тим они себе сматрају добрим хришћанима у токи целе једне године. Али, авај, у овом свету, који је постао нормом наше Цркве, где се у томе може пронаћи-бар само траг-понизности и покајања, дубоког поштовања и страха Божијег?
   У ствари, кад је овај став први пут постао очигледан у Цркви-а то се догодило непосредно по обраћењу Римске Империје у Хришћанство, што је водило масовној христијанизацији њеног становништва и одговарајућем смањењу моралног и духовног живота међу хришћанима-Свети Оци су видели у томе резултат не страха и понизности, већ занемаривање и духовну опустошеност. И исто тако као што су они оглашавали да је грешно одлагање Свете Тајне Крштења, из разлога "неспремности" и "недостојности", они су се борили и против занемаривања и осталих Светих Тајни. немогуће је да се пронађе бар један светоотачки текст који би подржао идеју да, пошто неко не може учествовати у Светим Тајнама достојно, боље је да им не приступа. Свети Јован Касијан пише:
   "Ми не смемо да избегавамо Свето Причешће зато што сматрамо да смо грешни. Ми морамо приступати њему још чешће ради лечења душе и очишћења духа, али са таквом понизношћу и вером да себе сматрамо недостојним...ми би желели чак више лека за наше ране. Иначе, немогуће је примити Свето Причешће једанпут годишње, као што неки људи раде...сматрајући да освећење небеским Тајнама припада само Светитељима. Боље је мислити кад нам се даје благодат, Света Тајна је та која нас чисти и освећује. Такви људи показују више гордости него ли понизности...јер када они примају Свету Тајну, сматрају себе достојним ње. Много је боље, ако у понизности срца, знајући да никада нисмо достојни Светих Тајни, примамо их сваке недеље ради исцељења наших болести, неголи да ослепљени гордошћу мислимо да после једне године постајемо достојни да их примимо..."
   "Ослепљени гордошћу"! Свети Касијан овде, заиста, својим прстом показује на чудну способност да свака духовна погрешка налази за себе духовни "алиби", да се заодева у лажну смиреност, која сачињава најсуптилнији, а према томе и најопаснији облик гордости. Тако, према једнодушном сведочењу Отаца, оно што се појавило као занемаривање, ускоро је било правдано псевдо-духовним доказима и било је, мало по мало, прихваћено као норма.
    Појавила се, на пример, идеја-потпуно непозната и страна раном Светом Предању-да у односу на Свету Тајну Причешћа постоји духовна, па чак и мистичка, разлика између клира и световњака, тако да клир не само може него и мора да прима Свето Причешће често, док световњацима то није дозвољено. Овде, још једном мора да се цитира Свети Јован Златоуст, који је више него било ко други бранио светост Светих Тајни и настојао на достојном припремању за Свету Тајну Причешћа. Велики пастир пише:

Манастир Вазнесење

   "Има случајева када се свештеник не разликује од световњака, а то је када приступа Светим Тајнама. Оне су нам свима подједнако дароване, не као у Старом Завету, када је једна храна била за свештенике а друга за народ, и када народу није било дозвољено да учествује у ономе што је за свештенике. Сада то није тако: него свима се нуди исто Тело и иста Чаша..."

   А хиљаду година касније, Никола Кавасила говорећи о Светој Тајни Причешћа у свом делу "Објашњење Свете Литургије", не прави било какву разлику између свештеника и лаика у односу на Свету Тајну Причешћа. Он пише:

    "...Ако неко, имајући могућност да приступи Евхаристичкој трпези, он неће добити освећење које пружа ова трпеза; не због саме чињенице што јој није приступио, већ због тога што је имао могућности, а одбио је да дође...Како неко може веровати у нечију љубав, када је овај имао могућности да прими Свету Тајну, а није је примио?"

    Па ипак, без обзира на оваква јасна сведочења, ова чудна и заиста јеретичка идеја била је и још увек остаје део, ако не учења, а оно литургичке побожности у нашој Цркви.

    Стварни тријумф овога става у односу на Свету Тајну, дошао је када је после завршетка патристичке ере и пада Византијског комонвелта, православно богословље ушло у дуги период "Западног ропства", радикалног западњаштва, и када су, под утицајем западне схоластике и легалистичке светотајинске теологије, Свете Тајне, мада су очигледно остајале у Цркви, престајале да буду посматране и доживљаване као испуњење, или, по речима оца Георгија Флоровског, као "саставни део Цркве". Када је, с једне стране, Свето Причешће било поистовећено са средством личне и индивидуалне побожности, а освећење са потпуним искључењем њега од његовог  црквеног значења; када је, с друге стране, чланство у Цркви престало да буде укорењено и мерено учествовањем у Светој Тајни црквеног јединства у вери, љубави и животу.

    И тада, световњаку не само да је било "дозвољено" него је заиста он био принуђен да се суочи са Светом Тајном из потпуно субјективне перпективе-перспективе његових потреба, његове духовности, његове спремности или неспремности, његових могућности, итд. Сам он постао је критеријум и судија за своју "духовност" и духовност других људи. Он је постао све ово у оквирима богословља и побожности које су без обзира на јасно сведочење раног Светог Предања-потврдиле овај статус непричешћивања лаика, и учиниле га нормом давши му печат "православља".

    Заиста је чудо да комбиновани притисак ове западњачке светотајинске теологије и ове ванцрквене индивидуалистичке и субјективне побожности није довео до потпуног искорењивања, уништења жеђи и глади за Светим Причешћем, за првобитним, а не номиналним и формалним учествовањем у животу Цркве. Увек, а посебно у нашем узбурканом и конфузном времену, свако оживљавање Православља је имало своје изворе у "поновном откривању" Светих Тајни и светотајинског живота, а пре свега, у евхариситичком оживљавању. Тако је то било у Русији када су гоњења збрисала млако-топле, формалне и номиналне ставове у односу на Цркву, које је тако страсно осуђивао Свети Јован Кронштатски. Тако је било и са појавом у Европи и на Средњем истоку православног омладинског покрета, са њиховом обновом и продубљивањем схватања Цркве. И овај данашњи Евхаристички и Светотајински покрет обнове куца на врата наших Цркава и ми треба да га чујемо као знак да се превазилази фатална криза "секуларизма".

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Манастир Вазнесење

"...на крају Божанствене литургије, када је велика Тајна већ обављена и Свети дарови стоје у олтару, на часној трпези, свештеник изговара: ' Свјатаја - свјатим!' (Светиње - светима!). То значи да ће се Телом и Крвљу Христовом сада причешћивати свети људи. Ко су они? То су они који су сада у храму, свештеници и мирјани што су с вером овамо дошли и чекају причешће. Јер они су верни хришћани, који теже Богу. Испоставља се да су, без обзира на све своје слабости и грехе, људи који чине земаљску Цркву за Бога - свети."

Архимандрит Тихон (Шевкунов), НЕСВЕТИ А СВЕТИ и друге приче, Информатика, Београд, 2012.

глава шеста:Светиње Светима 4.НОРМА

Манастир Вазнесење

   Немогуће је, а није ни потребно, да се овде прикаже питање лаичког учествовања у Светим Тајнама, у свим историјским и догматским аспектима. Оно што је битно може да се сведе на следеће:
   Без дискусије је установљена чињеница да је у раној Цркви Причешће свих верних на свакој Божанској Литургији, очигледна норма. Оно што мора да се, ипак, нагласи јесте да је ова заједничка и регуларна причест била схватана и доживљавана не само као акт личне побожности и освећења, него, изнад свега, као акт који је произлазио из нечијег чланства у Цркви, као испуњење и актуализација тога чланства. Евхаристија је и била дефинисана и доживљена као Света Тајна Цркве, Света Тајна Заједнице, Света Тајна Јединства. "Он се помешао са нама", пише Св. Јован Златоуст, "и растворио је Своје Тело у нас, тако да ми можемо сачињавати целину и бити тело уједињено са Главом". У ствари, рана Црква није познавала други знак, или други критериј за чланство, осим учествовања у Светој Тајни: "држало се као опште правило, да је онај ко није учествовао у Светој Тајни Причешћа неколико недеља, сам себе изопштио из Тела Цркве". Причешћивање Телом и Крвљу Христовом било је очигледно испуњење Свете Тајне Крштења и Миропомазања и није постојао други услов да би се примила Света Тајна Причешћа". Све друге Свете Тајне биле су такође "запечаћене" у учешћу Светих Дарова. И тако, била је очигледна веза између чланства у Цркви и Свете Тајне Причешћа, па у раним литургијским текстовима ми налазимо отпуст, пре освећења, "оних који не могу учествовати у овој светој тајни". Мора бити јасно, да без обзира колико је доцније постало замрачено и компликовано, ово првобитно разумевање и доживљај Свете Тајне Причешћа, оно није никада одбачено и заувек остаје суштинска норма Светог Предања Цркве.
   Морамо се, стога, запитати не о овој норми, него шта се са њом десило. Зашто смо је тако потпуно заборавили да само напомена о чешћем причешћивању (а да не говорим о редовном), многима изгледа (а нарочито свештенству) као нечувена новост, која по њиховом мишљењу потреса, па чак и руши, основе Цркве. Како је могуће да су већ вековима, девет од десет Литургија, Литургије без причасника? Шта је то да ова невероватна чињеница не изазива чуђење, не изазива страх, опозицију, отпор? Како се могло појавити у Цркви чудновато учење о причешћивању једанпут годишње и сматрати то "нормом", а да се свако одступање од тога сматра изузетком? Како је, другим речима, поимање Светог Причешћа постало тако дубоко индивидуалистичко, тако одвојено од учења Цркве као Тела Христовог, тако дубоко контрадикторно самој Евхаристичкој молитви: "И сви ми који учествујемо у једном Хлебу и једној Чаши, ујединимо се један са другим у Светом Причешћу једног Светог Духа..."

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

глава шест:Светиње Светима 3.ЗАШТО СВЕТЕ ТАЈНЕ?

   Почео сам ове примедбе са неким општим разматрањима ситуације Цркве, јер сам дубоко уверен да ново интересовање за Свете Тајне, за светотајинску праксу и дисциплину потиче из ове кризе и директно је са њом повезана. Убеђен сам да је питање учествовања световњака у Светим Тајнама заиста кључно питање нашег црквеног живота. О решењу овог питања зависи будућност Цркве-њена дефинитивна обнова, или неизбежна пропаст.

   Убеђен сам, када Евхаристија и Причешће поново постану, по речима оца Сергеја Четверикова "центар хришћанског живота", трагична "смањивања" и дефекти, који су горе наведени, биће превазиђени и зацељени. Ако црквени живот није, пре свега заснован на Христу-а то значи на сталном и живом заједничарству са Њим, у светој тајни Његове Присутности-онда неизбежно искрсава нешто друго и доминира као центар, као "фокус" парохијске преокупације и активности. То тада може бити "имовина" или празноверни културни "етницизам", или једноставно материјални услов као једини циљ...Ако то није Христос, онда је нешто друго-светско, па чак и грешно, што ће неопходно уобличавати, а истовремено и дезинтегрисати живот Цркве.  

Манастир Вазнесење

   Све до недавно, можда је било могуће да се не схвати хитност овога "или-или" предлога. Заиста, кроз дуги имигрантски период историје Православља у Америци, наше парохије, као додатак њиховој чисто религијској функцији имале су неку врсту сасвим разумљиве "секуларне" функције или основа: етичке, народне, лингвистичке. Оне су биле неопходан облик и средство, које је уједињавало имигранте у потреби корпоративног идентитета ради преживљавања у америчком друштву, које је пре свега било страно њима, а понекад, чак и непријатељско. Сада, међутим, овај имигрантски или усељенички период се приводи крају. "Природна"-етичка и лингвистичка-основа наше Цркве просто бледи; све више и више православни народ не разуме ни један други језик изузев енглеског, а у неким од наших парохија готово половина парохијана су преобраћеници у Православље. Настаје онда питање: шта ће заменити ове основе? Зар није довољно јасно, да ако оне не буду замењене са централном вером а такође, доживљајем Цркве као јединства, живота и раста у Христу, то јест са оригиналним религијским садржајем Православља, тада ће неизбежно парохија и сама Црква почети полако, али неизбежно, да пропадају и да се дезинтегришу. Тада, ако нису уједињени у нечем или за нешто, људи ће се ујединити против нечега. У овоме лежи трагична хитност и дубина наше садашње ситуације.

   И баш због тога питање Светих Тајни је тако важно. Само у њима, и, разуме се, изнад свега, у светој тајни Христове Присутности и нашег јединства са Њим, и у Њему, ми можемо поново пронаћи позитивни а не негативни принцип, који очигледно тако недостаје у нашој Цркви данас. Само у њима су корени за могућност промене и обнове у уму лаика, који је већ дуго времена био одсечен од извора и доживљаја Цркве. И ако, у наше дане, ово питање тражи такву хитност, то је зато што све више и више народа, свесно или несвесно, тражи такву обнову, тражи оне основе који једини могу да помогну Цркви и парохији да поново нађу своју религијску дубину и да заустави своју брзу декуларизацију.

   Ја сам потпуно свестан да међу православнима постоји тенденција да реше све проблеме, све горуће и тешке проблеме, укључујући и проблем о коме ми овде дискутујемо-то јест о учешћу лаика у Божанским Тајнама-простим позивањем на прошлост, то јест на оно што је чињено тридесет, педесет, или сто година раније, или на оно што се још увек ради у Русији, Грчкој, Пољској, Србији, итд. Ова тенденција, међутим, није од велике помоћи и по некад може да донесе више штете него користи. Она не може помоћи, зато што све што је било у прошлости, било то у Русији, Грчкој, или било где, било је ipso facto истинито православно. Да бисмо схватили ово треба да читамо, на пример, разматрања руских епископа почетком овога века, у време припреме руске Цркве за њен дуго припремани народни сабор (који је сазван 1917, али је био прекинут због револуционарног насиља, а заседао је и 1918. године, али није завршен). Без изузетка, руски епископи су, тада вероватно најобразованији у целој православној Цркви, и неоспорно конзервативни, изражавали да црквена ситуација, духовна, литургичка, организациона-веома је дефицитарна и неиоходна је нужна реформа.

   Што се тиче руског богословља, сви његови представници су једнодушно одбијали да се предају западном схоластицизму и легализму, и то баш у тешкој области светотајинског богословља. Чувени је извештај руском Светом Синоду једног од вођа руског епископата, архиепископа Антонија Храповицког, који је предлагао физичко рушење богословских школа и њихову поновну изградњу на сасвим другом приступу верском васпитању. Свети отац Јован Кронштатски неуморно је одбијао и осуђивао млаку и формалну побожност руског друштва, редукцију Светог Причешћа на "обавезу једанпут годишње", свођење црквеног живота на ниво обичаја.

   Имајући у виду све ово, није довољно једноставно позивање и апеловање на прошлост, јер сама ова прошлост треба да буде процењена у светлости правог, првобитног православног Предања. Једини критеријум, увек и свуда је само Свето Предање-а пастирска брига је како га применити на нашу ситуацију, која се радикално разликује од оне која је била у прошлости.

о. Алекасандар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

глава шеста:Светиње Светима 2.НЕРЕЛИГИОЗНА РЕЛИГИЈА

   Многи православци наивно идентификују амерички секуларизам са "америчким начином живота", који је корен дубоке кризе Православља. Ова криза није нигде видљивија него у "нерелигиозној религији" која, чини се, прожима живот наше Цркве. Црква је сведена на материјалне, организационе и легалистичке преокупације и бриге, на штету религиозних и духовних; на опсесију са "имовином", новцем, одбранoм некаквих "парохијских права" против епископа и свештеника у којима се гледа спољашња опасност за парохију, на индиферентност према мисионарству, васпитним и добротворним потребама Цркве; у Цркви се осећа пасивни, а по некад и активни, отпор према свим напорима око продубљивања духовног и верског живота, напорима да се учини да тај живот буде мање "номиналан" а више аутентичан; Црква се идентификује са фолклором и народним обичајима; уочљив је егоцентризам и стварна изолација многих наших парохија и њихова незаинтересованост за виталне потребе Цркве. Ни црквено вођство, ни чланови Цркве нису свесни колики је обим и дубина ове кризе.

Манастир Вазнесење

 

   Због наведене секуларизације Цркве, многи, а особито омладина, напуштају Цркву, јер не виде шта је њена права суштина и живот, шта то значи бити њен члан, где је духовно сведено на "формални" минимум (причешћивање једном годишње, мало поста, мало уздржавања од забаве, присуствовање на службама), док је материјално и спољашње развијено до максимума.

   Све ово се догађа у време у коме смо позвани да отпочнемо нови живот, када нам је дата могућност-која је оспорена многој нашој браћи и сестрама у "матичним црквама"- да растемо, да будемо слободни, не само у речима него стварно, да своју Цркву испунимо духовном садржином, да постигнемо све што, нажалост, неки православни не могу да остваре у страшним условима отворено атеистичких и тоталитарних режима. Зар није онда трагедија да су сви ови дарови, изазови могућности тако мало признати, ако су уопште признати, тако мало прихваћени и остварени; сама организација наших Цркава, дух и интерес који је у њима завладао, онемогућавају да се негује и одржава истинити и прави верски живот.

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

глава шеста:Светиње Светима 1.НЕКЕ ПРИМЕДБЕ О ПРИМАЊУ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА

   Питање и контроверзе око честог примања Светог Причешћа, око везе између Св. Тајне Причешћа и Покајања, о суштини и значењу исповести, данас у нашој Цркви нису знак слабости или духовног пропадања, већ знак живота и буђења. Не може се негирати чињеница да се у православном свету појављује повећано интересовање, суштинска глад и жеђ, за виши духовни живот, и за то треба да будемо Богу благодарни. Ако, како неки мисле, постоји "криза"-онда су неизбежно "криза" и сва испитивања и продубљивања духовне будности-а то је добра "криза" и у добри час. Било би погрешно, а и немогуће, покушавати да се та "криза" реши административним мерама, декретима, забранама. Ми смо данас суочени са веома тешким духовним питањем, које се односи на све аспекте нашег живота, а додао бих, и на саму суштину Православља у нашем дубоко узбурканом "модерном" свету.

   Само духовно слепи и потпуно безосећајни би могли да негирају да нашој Цркви-без обзира на њене успехе и релативна достигнућа, углавном спољашња и материјална-прети опасност изнутра, ужасна опасност, која је у порасту, а то је опасност секуларизма (посветовњачење). Шта је секуларизам? У једном чланку, објављеном пре неколико година, покушао сам да га овако дефинишем:

   "...Универзално гледиште, а доследно томе, и начин живота, по коме основни аспекти људског постојања-породица, васпитање, наука, занимање итд.-не само да немају свој корен у нашој вери и да нису повезани са нашим исповедањем вере, већ се пориче и неопходност и могућност такве повезаности. Сматра се да је секуларна област живота аутономна, то јест, да са њом управљају њене властите вредности, принципи и мотиви, који су сасвим различити од верских. Секуларизам је, мање-више, посвуда заједнички модерној цивилизацији, а нарочито америчкој, која нас се овде највише тиче. Амерички секуларизам није антирелигиозан нити је атеистички. Он, напротив, сматра да религија представља један од његових битних елемената, тако да се и његов коначан став према религији с правом може назвати религиозним".

   То је исто толико "философија религије" колико и "философија живота". Отворено антирелигиозно друштво-као што је Совјетска Русија или Црвена Кина-не може се назвати "секуларистичким". Тамо је религија непријатељ, кога треба уништити. Сви компромиси са њом, могу, у најбољем случају, да буду само привремени. Међутим, карактеристична црта америчке културе и њен "начин живота" су такви да религију прихватају као нешто суштинско за човека, а, истовремено, негирају да је она интегрални, свеопшти поглед на свет, и да она уобличава тоталитет људског постојања.

Манастир Вазнесење

   "Секуларист" може да буде врло "религиозан" човек, одан Цркви, да редовно посећује службу Божију, да буде дарежљив са својим прилозима, да буде веома тачан у молитвама. Он ће свој брак "свечано" закључити у Цркви, осветиће своју кућу, испуниће своје религијске обавезе-све ово без дволичења. Међутим, све ово не мења чињеницу да његово поимање свих аспеката живота-брака и породице, куће и занимања, и, најзад, самих верских обавеза-не потиче од вере коју исповеда у Цркви, не потиче од његовог исповедања вере у Оваплоћење, Смрт и Васкрсење Христа, Сина Божијег, већ из "животне философије", односно из идеје и убеђења које, стварно, нема ништа заједничко са вером, чак јој је и супротно. Само да набројимо неколико "кључних" вредности наше културе-успех, сигурност, конкурентност, добит, престиж, амбиција-да би се схватило да су оне потпуно супротне целокупном "етосу" и јеванђелској инспирацији...
   Да ли ово значи да је религизни секуларист циник, фарисеј или схизофреник? Уопште не значи. Значи само то да његово схватање религије потиче из његовог секуларистичког погледа на свет, а не обрнуто. У несекуларистичком друштву-једином друштву које је Православље у прошлости познавало-религија и њене вредности били су критеријум целокупног људског живота, били су "мерило" по коме се процењује човек, друштво и култура, чак и онда када одступају од овог мерила; када се у животу руководе светским мотивима и живе по светским мерилима, и онда је религија та која их опмиње, па макар и својом пасивном присутношћу. Према томе, "начин живота" може да буде нерелигиозан и ако је "животна философија" религиозна. У секуларистичком друштву је сасвим супротно: религија је укључена у "начин живота" а, "животна философија" је искључује.
   Прихватање секуларизма радикално трансформише и саму религију. Секуларизам може да се придржава свих њених спољашњих и традиционалних облика, али ипак то је изнутра сасвим друкчија религија. Када секуларизам "одобрава" религију и даје јој почасно место у друштвеном животу, чини то једино стога што сама религија прихвата да буде део секуларистичког погледа на свет, да буде оправдање његових вредности и помоћ да те вредности буду достигнуте и остварене. И, заиста, секуларизам, када говори о религији, не употребљава ни једну реч више од речи "помоћ". "Од помоћи је", односно "користи", да се припада некој верској скупини, да се човек идентификује са религијском традицијом, да је активан у Цркви, да се моли; укратко, "корисно је" да "имаш веру". А пошто религија "помаже", пошто је она користан фактор у личном и друштвеном животу, онда треба и њој помоћи. Отуд све статистике потврђују задивљујући успех религије у Америци. Секуларизам прихвата религију, али под својим условима. Он јој одређује функцију; под условом да религија прихвата функцију, која јој је додељена и испуњава је, секуларизам ће је наградити богатством, почастима и престижом. В. Херберт пише: "Изгледа да је Америка у исто време и најрелигиознија и најсекуларистичкија земља...Сваки аспект савременог верског живота одражава овај парадокс: незадрживи секуларизам у религији, која је у успону...

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О.ТИМОТЕЈ 15. јул 2012.

Манастир Вазнесење

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О.ТИМОТЕЈ 8. јул 2012.

Манастир Вазнесење