Translate

02. јул 2013.

глава шеста:Светиње Светима 7.ЗНАЧАЈ ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

    У нашој садашњој ситуацији, коју је у многом створила пракса "не честог" причешћивања, припрема за Свето Причешће значи, пре свега, испуњење од стране онога који се припрема извесних дисциплинарних и духовних прписа и правила: уздржавање од иначе дозвољених дела и активности, читање извесних канона и молитава ( "Правила за оне који се припремају за Свето Причешће" одштампаних у нашим молитвеницима), уздржавање од хране изјутра пре самог Светог Причешћа, итд. Али, пре него дођемо до ових припрема у ужем смислу речи, ми морамо у светлости напред реченог, покушати да поново пронађемо идеју припремања у њеном ширем и дубљем значењу.
    Идеално, разуме се, цео живот хришћанина јесте и треба да буде припрема за Свето Причешће, исто као што тај живот јесте и треба да буде духовни плод Светог Причешћа. "Теби, Господе, поверавамо цео свој живот и наду..." читамо у литургичкој молитви пре Светог Причешћа. Цео наш живот се просуђује и мери нашим чланством у Цркви и стога нашим учествовањем у Телу и Крви Христовој. Цео он треба да буде испуњен и преображен благодаћу овог учествовања у Телу и Крви Христовој. Цео он треба да буде испуњен и преображен благодаћу овог учествовања. Најгора последица наше садашње праксе је, да она "одсеца" припрему за Свето Причешће од самог живота, и чини наш стварни живот још профанијим, још неповезанијим са вером коју исповедамо. Али Христос нам није дошао да бисмо ми одвојили мали део нашег живота ради "религиозних обавеза". Он је захтевао целог човека и свеукупност његовог живота. Он нам је оставио Свету Тајну Причешћа са Њим самим, да би она могла осветити и очистити цело наше биће и повезати све аспекте нашег живота са Њим. Тако, хришћанин је човек који живи између: доласка Христовог у телу и Његовог повратка у слави да суди живим и мртвим; између Евхаристије и Евхаристије, Свете Тајне сећања и Свете Тајне наде и очекивања. У раној Цркви баш овај ритам учествовања у Светој Евхаристији-живљење у сећању на једну Евхаристију и у очекивању следеће-што је уистину обликовало хришћанску духовност и дало јој истиниту садржину: учествовање, док живимо у овом свету, у новом животу света који долази и преображај "старог" у "ново".
    Другим речима, ова се припрема састоји не само у познавању "хришћанских принципа" уопште, него у свести о самој Светој Тајни Причешће - и то оној коју смо већ примили и која, чинећи ме учесником Тела и Крви Христове, просуђује мој живот, подстиче ме са неизбежним призивом да будем оно што треба да будем, и оног Причешће које ћу примити у животу и светости, и светлости која се приближава, од које само време и сви детаљи мога живота добијају важност, духовни значај, што они не би имали са чисто људског и "секуларног" становишта. Један уважени свештеник, када је упитан како човек може да живи хришћанским животом у овом свету, одговорио је: "Просто имајући на уму да ће сутра (или прекосутра, или за неколико дана) примити Свету Тајну причешћа..."

Манастир Вазнесење

    Један од најпростијих начина који рађа почетак овог сазнања, јесте укључивање молитава пре и после Светог причешћа у наше свакодневно молитвено правило. Обично ми читамо молитве припреме баш непосредно пред Свето Причешће, а молитве захвалности непосредно после тога, и пошто смо их прочитали, ми се просто враћамо нашем "профаном" животу. Али шта нам смета да прочитамо једну или више молитава захвалности у време првих дана седмице после недеље Евхаристије, и молитве припреме за време другог дела недеље, које нас уводе у сазнање о Светој Тајни у нашем свакодневном животу, повезујући наш целокупан живот са Светим Даровима, које смо припремили и са Даровима које ћемо тек да примимо? Ово је, разуме се, само један корак. Много више је потребно, а изнад свега поновно откривање - преко проповеди, учења и саветовања - саме Евхаристије као Свете Тајне Цркве и стога самог извора целокупног хришћанског живота.
    Други ниво припрема је усредсређен на самоиспитивање о коме Свети Апостол Павле говори:"...нека човек испитује себе, па онда нека једе од тог Хлеба и пије од те Чаше" (1Кор.11,28). Сврха те припреме која се састоји у посту, посебним молитвама (Правило за оне који се припремају за Свето Причешће), духовној концентрацији, ћутању итд., као што смо већ видели, није да се човек сматра "достојним" него баш да пробуди свесте о својој "недостојности", и да га приведе истинитом покајању. Покајање је све ово: човек видећи своју грешност и слабост, схватајући своје стање одвојености од Бога, осећајући тугу и бол због таквог стања, жели опроштај и помирење, одбацивање зла, и жуди за повратком Богу и, најзад, жели да прими Свету Тајну Причешћа ради "исцељивања душе и тела".
    Ово покајање не почиње ипак са заузетошћу самим собом већ са сазерцањем светости Христовог дара, са небеском реалношћу на коју смо позвани. Само зато, и само утолико уколико видимо "брачне одаје украшене", схватамо да смо лишени одеће која нам је потребна да би у њих ушли. Само зато што је Христос дошао нама ми можемо да се кајемо, то јест да видимо да нисмо достојни Његове љубави и Његове светости, и зато желимо да се Њему вратимо. Без овог истинитог покајања, ове унутарње и радикалне "промене ума", Причешће ће нам бити на "осуду", а не, "на исцељење". Па ипак, прави плод покајања јесте онај који чини да разумемо своју потпуну недостојност и који нас води Христу као нашем спасењу, исцељењу и искупљењу. Откривајући нам нашу недостојност, покајање нас испуњава оном жељом, оном понизношћу, оном послушношћу, која нас само у очима Божјим чини "достојним". Читајмо молитве пре Св. Причешће. Оне све садрже само један вапај:

"...Ја нисам достојан, Учитељу и Господе, да уђеш под кров моје душе; али пошто као човекољубив  желиш да обитаваш у мени, усуђујући се приступам. Кад наредиш, ја ћу отворити врата која си Ти Једини створио, и ући ћеш са човекољубљем Какав Јеси; ући ћеш и просветићаш мој помрачени разум. Ја верујем да ћеш то учинити..."

   Најзад, трећи и највиши ниво припреме постиже се када желимо да примимо Свето Причешће, просто зато што ми волимо Христа и што жудимо да се ујединимо са Њим, са Њим Који је "жељом зажелео" да буде сједињен са нама. Изнад потребе и жеље за праштањем, измирењем и исцељењем, јесте, и мора да буде, једноставно ово: наша љубав према Христу, Кога ми волимо "зато што Он најпре заволе нас" (1 Јн. 4,19). Најзад, само ова љубав и ништа друго, омогућава нам да пређемо амбис који одваја створа од Створитеља, грешника од Светога, овај свет од Царства Божијег. Баш ова љубав која сама истинито превазилази и укида као непотребан безизлаз, све наше људске - сувише људске - дигресије о "достојном" и "недостојном", брише наше страхове и сметње и чини да се предамо Божанској љубави.
    " У љубави нема страха; него савршена љубав изгони страх. Јер је у страху  мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави..." (1Јн. 4, 18). То је љубав која инспирише дивну молитву Св. Симеона Новог Богослова:

"...Учествујући у Светим Тајнама које обожују човека, ја више нисам сам, него са Тобом, о мој Христе...и нећу бити остављен без Тебе, Животодавче, мој даху, мој животе, радости моја, спасење света".

   Такав је циљ свих припрема, свега покајања, свих напора и молитава: моћи заволети Христа и са "смелошћу и без осуде" учествовати у Светој Тајни у којој нам се даје Христова љубав.

Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош,Врњци и Требиње, 2007. 


Нема коментара:

Постави коментар